Književne novine

}

O |

·BMRT FAŠIZMU — SLOBODA PF

BROJ 6 GODINA II

FRANCE PREŠERN – PESNIK ! MISLILAC -

Dalekosežni politički mačaj Prešernovog realističkog pogleda ns svet i na ljude pokazao se u njegovom odnošu prema ilirizmu. u njegovom shvatanju slovenaštva, jugoslovenstva B slovenstva, što je konkretno došlo do izraza naročito u njegovom stavu za vreme raspri po pitanju azbuke i jezika.

Borba za jezik u đoba formiranja i

buđenja nacija jeste meizbežni sastavni deo svakog nacionalnog pokreta. Najdublji društveno-ekonomski smisao te borbe izrazio je Lenjin rečima: ' »U celom svetu je doba konačne pobede kapitalizma nad feudalizmom bilo vezano s nacionalnim pokretima. Ekonomska podloga tih pokreta je u fome što je za potpunu ' pobedu robne produkcije potrebno ošvajanje unutrašnjeg tržišta od strane buržoazije, državno sjedinjenje teritorija ma kojima živi stanovništvo koje govori istim jezikom “uz otstranjenje svega onoga što smeta razvoju toga jezika i njegovom učvršćivanju u književnosti. Jezik je najvažnije sredstvo ljudskog: opštenja, jedinstvo jezika i njegov neometani razvoj jeste jeđan od najvažnijih uslova istinski 6lobodnog i širokog trgovačkog prometa, koji odgovara savremenom kapitalizmu, jedan od najvažnijih uslova slobodnog i širokog grupisanja stanovništva po svim pojedinim klasama, i, majzad, to je takođe liuslov tesne veze tržišta sa svakim pojedinim gazdom i gazdđdićem, prođavačem i kupcem«. (Lenjin, O pravu naroda na samoopredeljenje, Dela IV izdanje, 6v. 20, str. 368)

Kod naroda kod kojih ee u doba buđenja nacionalne svesti ne radi samo o savlađivanju feuđalne političke pocepanosti i raznolikosti dijalekata, nego tako isto i o uspešnom otporu protiv tuđih kulturno-političkih buticaja, koji se oslanjaju ne samo na bogatiju kulturnu tradiciju, nego i na realnu snagu koju prestavlja aparat fuđe, ugnjetačke države. jezička borba postaje izvanredno oštra. U naizgled najapstraktnijim i od politike vrlo udaljenim jezičkim sporovima tu se dosta puta održavaju sasvim određeni „unutrašnjepolitički molfivi i spoljnopolitički koncepti.

Prešem i njegov krug stajali su u središtu dveju jezičkih bitaka, koje su imale svaka svoj određeni, politički značaj: »črkarske pravde« ili abecedne borbe i borbe protiv pokušaja ilirizma u Slovenačkoj.

U abecednoi borbi Prešern se zajedno sa Čopom zauzeo za staru bo-

horičicu kao za azbuku koja je kod

Slovenaca već imala avoju tradiciju i koja je svakako bila skladđnija nego metelčica, danjščica i druge veštač. ke kombinacije latinice, ćirilice i izvornih črčkarija koje je Prešern nazivao »krevljice«.

Onaj koji bi površno sudio, rekao bi da sve te azbučne kombinacije pretstavljaju manje ili više neuspeo pokušaj da se spoje dve različne azbuke. ali da se fu na kraju krajeva ipak rađi o mekoj ideji zbliženja Južnih Slovena. Na takvim zaključcima te i zasnivaju neke pogrešne ocene o Kopitaru, koji je tim azbučnim pokušajima kumovao. i o Prešernu, koji je bio protiv njih i e njihovom odnosu prema zbližavaniu Južmih Slovena.

Kopitaru su tu pre &vega bili pred očima imteresi „austriskog apsolutizma, proširenje i jačanje njegovog uticaja na Balkanu. Njegova zamisao o pravopisnom zbliženju Južnih Slo“ vena nije ni u koliko značila kultur-

no pripremanje državnog ujedinjenja .

slobodnih i ravnopravnih južnoslovenskih naroda, nego 5se tu radilo O njihovom potpunom uključivanju u okvir auštriske monarhije, o njiho” vom »okupljanju« pod žezlom habvburške dinastije. Uključujući wevoju

' zamisao u Sspoljnopolitičku igru dvaju

apsolutizama, Kopitar e borio protiv ruskog kulturnog uticaja kod balkanskih Slovena.

'Kopitareva ausštroslavistička zamisao bila je reakcionarma zamjsao. Prvo. ona je išla za tim da se učvrsti habzburški #eudalni apsolutizam, a drugo, njeno oštvarenje pretpostavljalo je ukidanje samostalnog državnog razvoja srpskog naroda, koji je u dva uzastopna ustanka. 1804 i 1815, temeljito obračunao sa svima feudalnim ostacima. Zna se kakav je moralno-politički značaj srpska državna nezavisnost imala za Svu dalju oslobodilačku borbu austriskih Jugoslovena. |,

Kopitarev učenik Vuk Karadžić. kome je ovaj namenio ulogu da pre ili posle postane oruđe u ostvarivanju austroslavističkih planova. uspeo je svojim delom da se otme toj ulozi i postigao je baš suproini efekat od onoga što je Kopitar očekivao. Svojim kultumim i političkim dđemokratizmom Karadžić je podigao svest srpskih narodnih maša u borbi protiv birokratsko-želenaškog autokratizma Miloša Obrenovića. podigao njihovu slobođoljubivosšt i volju đa brane svoju nacinoalnu i državnu nezavisnost. Demokyrat Karadžić bio je svojim delom za Srpski narod mnogo bliži demokratu Prešermu i njegovom delu za slovenački narod nego austriskom carsškom činovniku Kopitaru.

Prešemov otpor Drotiv metelčice

Univerzitetska "3yvetozar Marković"

JIA

Adresa uredništva i

biblio

eoprad, fah 259——

administracije: Francuska ? — Telefon: 28-098

bio je posredno uperen i protiv Ko pitareve reakcionarne austroslavištičke zamisli, a da i ne govorimo 5 značaju tog otpora za razvoj slovenačke lImjiževnosti. Pitanje da li je Prešem bio e&vestan političke pozadine Kopitarevih „jezikoslovnih. zamisli — ostavimo po strani. Verovatno da jeste, jer Kopitar &voje političke kon” cepcije nije ni krio; aluzija »ne pitam te kuda ni zašto« u napigu Izmailu Sreznjevskom &vedoči da Prešem za razne kulturne misije toga vremena nije isključivao i druge, političke motive, Ako bismo Prešernovoi odbrani bohoričice mogli što da zamerimo, to je samo to đa nije odmah ocenio praktični značaj Gajeve azbuke. Ali i tai stav prema gajici bio je tada verovatno neizbežno povezan s njegovim politički skroz na skroz pravilnim odnosom prema ilirizmu.

»Ilirizam je hrvatski oblik panslavizma, podešen prema jnteresima zaostalog hrvatskog „građanstva i plemstva«, kaže drug Karđelj u svojoj knjizi »Razvoi slovenačkeg nacionalnog pitanja«, pri čemu potseća da je voćstvo u ilirskom pokretu već od samog početka pripadalo plemstvu. (Kardelj (Sperans), Razvoj slovenačkog nacionalnog pitanja, Ljubljana, 1939, str. 111–112),

Međutim. dok ilirizam ima zasluga za razvoj hrvatske književnosti, on je za Slovence, zajedno sa svojim ocem, češkim panslavizmom, bio drugo izdanje antiđemokratske teorije o dva jezika u svakom narodu: proštog narodnog jezika za neuke i ugnjetavane mase i pošebnog, veštački skrpljenog ili pak od đrugih uzetog jezika za iza= brane.

U svom antidemoekratiznnı ilirizam je. što se tiče slovenačke Književno= sti i oupšte kulturnog razvoja &lovenačkog naroda, išao dalje od Kopitara. Kopitar je svojom praktičnom utilitarističkom filozofijom, istina, gušio slovenačku Književnost i kultumi razvoj slovenačkog marodđa, ali je u načelu priznavao opravdanošt slovenačkog jezika i nesumnjivo đoprino slo njegovom razvitiu,. IHzrizam"' je, međutim, slovenačku stvar proglašaVvao prošto izgubljenom i svaki rad na slovenačkoj Kknjiževnošti besplodnim. Stanko Vraz, kojemu nije nedostajala izvesna mera &posobnosti va kalkulantstvo i koji je umeo kultuma pitania svesti na izdavačku rentabilnost, govorio je na primer o vegetirajućoj šlovenačkoj književnosti koju održava još samo Prešernova opozicija prema ilirizmu, te jie obema, i 6lovenačkoj književnosti i Prešemovoj opoziciji, nagovestio neizbežnu propast. Ta subjektivistička teorija da slovemački narod živi i njegova nacionalna književnost cveta jedino »Prešerno-> vom krivicom«. životarila ie kroz ceo XIX vek među liberalnim adeptima ilirizma i panslavizma u Slovenačkoj, a posle 1918 poštala skoro zvaničma želja vladajuće unitarističke reakcije, U priličnoi meri treba zahvaliti toj tezi što je oštalmm jugoslovenskim narođima bio prikazan površno i u iskrivljenoi formi Prešerhov značaj za slovenaštvo, za &lovenačku HKknjiževnost i uopšte za jugoslovemštvo.

Ilirizam je u Slovenačkoj imao svoeje pristalice samo među malim brojem a&vetovne i duhovne inteligencije, naročito u perifemim pokrajinema, u Štajerškoi i Koruškoj, gde je pritisak germanstva bio najveći, te i nacionalna i socijalna razvijenošt šlove= načkog elementa relativno najmanja.

Borba između Prešerna i pretstavnika odnosno pobornika ilirizma u Sloveniji bila je borba između duboko narodnog. realističnog pogleda na nacionalno pitanje i idealističkoromantičnog pogleda iliraca, koji naročito u Sloveniji nije mogao biti ništa drugo do antiđemokratska iluzija, otrgnuta od zemilie i naroda.

Narodni govor nije za Prešema bio već sam po sebi književni jezik, ali je za njega taj govor bio temelj svakog književnog jezika, gradivo iz koga je jedino moguće formirati Kmjiževni jezik. Već formirani književni jezik za Prešema je bio pre svega moćno sredstvo za kultumo „uzdizanje narodnih masa, oruđe za đuhovno povezivanje naroda i za njegovo Dpolitičko osvešćivanje. Samo tako shvaćena organska povezanost narodnog govora i književnog jezika služila .je interesima socijalno-ekonomskog, političkog ı kulturnog napre{ika slovenač kog narođa. Samo fakvo shvatanje moglo je aktivirati najšire narodne mase za učešće u ehkomomskom, političkom i kultumom životu, privući dotad bezimeni parod na svešno sUdelovanie u jzgradnji opštečovečanske kulture. .

Prešernovi pogledi ma razvoj naroda pokazuju izvestan uticaj Hegelove »filozofiie istorije«. Prema Prešernu svaki narod ima u istoriji svOju misiju zato freba pustiti da raste ono što je izniklo i da ono pokaže svOiu životnu moć. pa da zatim sud istorije kaže kako je ovaj ili onaj narod izvršio. svoi zadatak. Takvo shvatanje Prešem ije iskazao u poznatom pismu Vrazu od 26 oktobra 1840, u kome podvlači i svoje shvatanje o istovetnmosti boga i vasione: »Mislim da bi trebalo do Žetve ostaviti sve što ie izmiklo, kako bi go&pod (to Pan) o

GAN SAVEZA KNJI

Boris

gudnjem danu mogao odvojiti dobro od lošega«.

Samo feuđalno-malograđanska ogra mičenost, koja je imala jak uticaj na poglede iliraca, mogla je za Slovence postavljati princip dvojnog jezika; da se tai zahtev ostvario. bio bi prekinut proces povezivanja sastavnih delova na koje se zbog društvene diferencijacije raspadao slovenački narod kao narod kmetova, i bila bi ogujećena njihova reintegracija u naciju. Za Prešema ie razvoi slovenačkog narođa bila stvar koja se zasniva na zakonima vasione koji određuju da se razvije ono što je imiklo. Zato je iluzornost ilirskih ideja za njega bita više nego očigledna. »Ja sam subjektivnmo uveren da je ta ideja neizvodljiva«, pisao je Vrazu 19 jula 18838.

Prešemu je bilo jasno jedno: ako bi se ispunilo ono što se, po njegovom mišljenju. nije moglo ispuniti i alo bi se slovenački gornji slojevi zajedne s inteligencijom usmerili k ilirstvu, to bi za slovenački narod značilo zastoj, smrt. Otuđa njegovo duboko odbijanje ilirstva Homerovim rečima: »Bolje je biti čobanin nad svinjama nege zapovedati svim mrtvima«.

Sva dubina te Prešernove misli otkriće nam se ako ma protekli razvoj pogledamo iz današnje perspektive, iz perspektive formiranog i državotvornog slovenačkog narođa kao ravnopravmog člana u porodici jugoslovenskih naroda. Boreći se protiv ilirskih romantičnih iluzija u Slovenačkoj, Prešem., je svojom stvaralačkom snagom jačao sve me istoriske faktore koji su SŠlovemce očuvali za jugošlovenstvo, Šta bi se desilo đa su se u Prešernovo vreme na čudan način svi najnapredniji elementi u Slovenačkoj, 8 Prešernom na čelu, izjasnili za ilirizam i da %u se usmerili prema Gajevim i Vrazovim · uputstvima?

' Ogromna većina slovenačke inteli-

gencije i uopšte društveno altivn n

elemenata. kojima se ne bi otvarala nikakva perspektiva sopstvenog nacionalnog „razvoja, ipak se kulturno ne bi usmerila ka zaostalom ilirizmu, nego bi pošla već utrvenim stopama u naručie memačke kulture. Slovenačke seljačke mase, lišene najnapredmijih, centralizujućih elemenata slovenačicog društva. našle bi se razoru= žane pred rastućom ekšpanzijom nemačke «buržoazije., prema kojoj bi stoleća edmarođivania u znaku širenja nemačke feudalne kulture pretstavljala tihu idilu. Pod navalom toga bangermanstva, koje je u drugoj polovini XIX ·QGtoleća sve jače raslo i koje je na kraju toga stoleća i na početku XX stoleća zapretilo svom svojom snagom, &lovenačka zemlja ne bi ostala slovenačka ni ilirska, nego bi poštala nemačka,

U odbijanju ilirizma ponovo se otkriva sva Prešernova napredmost i du beka povezanost & marodom.

Ilirei su za Svoja nastojanja nalazili inspiraeije i moralnu pomoć kod čeških panslavista, naročito kod Šafarika i Kolara, koji su se s ilirskim shvatamjima slagali i u pogledu Slovenaca i slovenačkog jezika.

Ilirska shvatanja odgovarala su u Svemu njihovim sopstvenim, pamslavističkim shvatanjima o potrebi približavanja »idealu opčteslovenskog jezika«. Put ka ostvarenju toga ideala trebale je da vodi kroz prevagu četiri najveća slovenska jezika, ruskog. češkog, poljskog i ilirskog, koje bi morao znafi svaki obrazovani Sloven. Prema Kolarovom načelu da »sve što je slovensko, gde god ono bilo. jeste naše«, svaki obrazovani Sloven morao bi se u svome stvaralaštvu služiti rečničkim bogatstvom sva ta četiri jezika. Jezići manjih slovenskih naroda trebalo bi đa ostanu jezici drugorazredne inteligencije i prostog naroda.

U vreme kad je ceo niz malih i odbačenih slovenskih naroda dolazio do svesti o svome životu i kad su se u procesu buđenja macionalne svesti ispoljavale nove, narodne energije Prešemu,. koji je tai proces pratio i unapređivao u sopstvenom slovenačkom narodu. morao je postati cčigledam antidđemokratski karakter političkog i kultumog panslavizma.

Za Prešema ije svakako prvo i glavno pitanje svake igtinski slovemske politike bilo pitanje osposobliavanja svih slovenskih naroda Austrije za oslobođenie ispod feudalnog apsolutizma. Zato je njemu moralo biti maročito odvratno panaslavističko brbljanie o privilegsisnnim i nmenprivilepgisan'm slovensškim jezicima. kad se očigledno radilo e marodima koji su u očima Meternihovim svi {lednmako bili predmet zatiranja i izigravania. Panslavistima ie uputio svoi epigram »Hvališe četiri broinija slovenska plemena« prožet njerovim demokratskim pogledom ma odnose između „slovenskih mnroda i između naroda uopšte:

»Čeh, Poljak in Ilir, Rus svoj 'zobraziti jezik,

mjih le mogočni Pa rođ ima pravice pisat;

Beli Hrvat Rusnjak mć, Slovak ne, 5 ' Slovenci ne drugi, tem gre, Slave pesom, lajati, tace lizat«.

BEOGRAD, UTORAK, 8 FEBRUAR 1949

Žihpert

Razumljivo je 3a Prešem kao ubeđeni demokrat nije delio s panslavistima ni njihove iluzije u pogledu ruskog carizma, Opravdana ie Kidričeva pretpostavka da tadašnja Rusija Prešemu »nije bila simpatična, s jedne strane zbog njenog samodržavlja, a s druge strane naročito zbog njene politike protiv Poljaka«. (France Kidrič, Prešern, II knjiga, strana 306).

· Njegov otpor prema režimu Nikole I u Rusiji morao je biti tako jak da je zbog njega prevideo čak i tako očigledne pojave buđenja napredne društvene misli u Rusiji, kao što su bili Puškinovi i Ljermontovljevi stihovi, kao što je bila kritika ruske stvarnmosti u delima Hercena i Bjelinskog. U tom pogledu Prešern je nesumnjivo bio blizak svome savremeniku i velikom češkom „demokratu Havličeku. Da je Prešern ipak računao s Rusijom kao 8 velikom slovenskom zemljom i da je s verom u pobedu slobođe i napretka vezivao i veru u buđenje Rusije, o tome svedoči niz njegovih stihova, a naročito oni iz uvoda »HMrštenja na Savici«,

Za Prešernov odnos prema panslavizmu značajan je zaključak njegovog već citiranog pisma Vrazu od 26 oktobra 1840. Ispod pisma, koje znači najargumentovanije odbijanje tog idealističko-romantičkog pravca, čija se reakcionarna suština potpuno otkrila tek 1848 godine, Prešem se potpisao rečima: »Slovenstva iskreni prijatelj.«

Iz ove tri reči zrači svest da pan= slavizam nije put po kojemu slavenski narođi mogu da dođu do svog oslobođenja. Svaki iskreni prijatelj slovenstva, kojemu je stalo do istinske sreće slovenskih naroda, mora da odbaci panslavizam i da se opredeli za demokratski, narodni pravac, kojen.iu je sa svojim pogledima u pitanju nacionalnog razvoja pripađao i on sam, Prešern. Ivan Prijatelj ovako tumači Prešernov odnos prema slovenstvu: »Slovenski svet bio je i Prešernu impozantno, ogromno poprište, koje ga je nadahnjivalo samosvešću i ponosom, ali poprište na kome se ostvaruje slobodna volja svih, a ne diktatura pojeđinaca ili pojedinih delova.« (Prijatelj, Duševni profili itd., str. 150).

Prešern je odbacivao panšlavizam kao idejni pravac, kao što je odbacivao čitav reakcionarni romantički na= nos u Austriji. Njegov pogled, koji je u odnosu na unutrašnjost bio okrenut osnovnim „problemima šlovenskog kulturno-političkog života, u odnosu na Spoljni svet obraćao se ka centrima tađašnjeg evropškog demokratskog pokreta i pokreta koji su težili za nacionalnim ujedinjenjem.

Tz Prešernovog principijelnog stava po svim pitanjima nacionalnog života morao je izlaziti zaključak da je stvar slovenačkog i ostalih jugoslovenskih i slovenskih naroda nerazdvojno povezana sa stvari evropske revolucije koja se bliži. Odgovor na pitanie da li je Prešem učinio ovaj zaključak dala bi možda 1848 gođina, međutim je ta godina našla Prešerma srhana i bolesna na pragu smrti. Posvedočeno je samo da je naš pesnik s rađošću u srcu pozdravio vest o martovskoj revoluciji u Beču i đa jie s gorčinom pratio njenu bednu karikaturu na slovenačkom tlu.

Prešernovo shvatanje odnosa među narodima uopšte, a posebno među slovenskim narođima, naročito se odražava u »Krstu pri Savici« i u Drogramskoj »Zdravljici«, koja je, složena još 1844 godine, prvi put mogla da se objavi tek posle martovske revolucije 1848.

U Uvodu »Krsta pri Savici«, koji je besumnje mnajveće delo slovenačke epike, Prešern izražava svoju veru u vaškresenje slovenstva i uiedno zanosno konstatuje prostranstvo slovenske zemlje:

»Največ sveta otrokom sliši Slave,

tja bomo našli pot, kjer nje sinovi si prosti vol'jo vero in postave«.

U ovim stihovima izražen je pesnikov ideal demokratije, slobode i ravnopravnosti. To je njegov pogled napred, u budućnost, jer u savremenoj epohi Prešern nije mogao da nađe ostvaren svoj revolucionarno-demo= kratski ideal slobode nigde u slovenskom svetu. Istovremeno ovi stihovi znače suprotstavljanje slovenačke neslobođe državnoj nezavisnosti slovenskih naroda, nezavisnosti koja je uslov slobodnog nacionalnog razvojia sv5ko-, ga naroda ponaosob. Do svesti od kakvog je značaja državna nezavisnost za svaki narod, Prešern je svakako došao razmišljajiući o sudbini svog narođa, naroda zaostalog u svom razvoiu. U »Zdravljici« je Prešern dao pe-. sničku sintezu patriotizma kao osećanja ljubavi prema svom na-

- rodu i prema, zemlji, prema njihovoj slobođi i napretku, te ideje slobođe, bratštva i jednakosti Bvih harodđa,

U »Zdravljici« Prešernu je polazna tačka rodna zemlja, slovenački &vet;

narođu-kmetu, Slovencima. upravljen

ŽEVNIKA JUGOSLAVIJE

LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO

UTORKOM

je njegov revolucionarno-đemokratski poziv,

naj zdrobe

njih roke bi

Bi spone, ki jih še teže!

Drugi pozdrav namenjen je slovenskoj porodici naroda, koji su tada skoro svi bez izuzetka čamili pod jarmom feudalnog apsolutizma, a pretežni deo nosio na svojim plećima i jaram nacionalnog ugnjetavanja. Vlast, koju je Prešern u gore navedenim stihovima iz Uvoda »Krsta pri Savici« nesumnjivo označio kao vlast naroda, demokratiju, i čast, što znači čast slobodnih i ravnopravnih u krugu narođa, — to su dva cilja demokratske slovenske politike, koje Prešern suprotstavlja panslavističkim tlapnjama. U »Zdravljici« pesnik izražava svoju duboku veru u slobodnu budućnost slovenaštva, koju će doneti »novo pokoljenje sinova« svojom borbom protiv ugnjetača, za bratstvo i jedinstvo među narodima.

Ideju vodilju pesme, ideju o nerazdvojnoj povezanosti između narodnog, demokratskog patriotizma i bratske saradnje svih naroda, ispoveđa Prešern u pretposlednjoj strofi, ta ispovest znači ujedno poždrav proleću naroda. koje ie pesnik slutin, i koje ie nagoveštavalo porast revolucionarnih socijalnih i nacionalnih pokreta u Evropi, u Francuskoj, u Italiji, Poliskoj i drugde.

»Žive naj vsi narođi ki hrepene dočakat' dam,

da, kođer sonce hodi, prepir iz aveta bo pregnan,

da rojak prost bo vsak, • ne vrag, le sosed bo mejak.«

Poslednja strofa zdravica svima, koji »dobro v srcu mislijo«, pesnikovim prijateljima i istomišljenicima u Sloveniji i preko slovenačkih granica, svima, koji u srcu nose sutrašnji dan svoga naroda i celog čovečanstva, ideju slobode.

Iz Svega što smo rekli o Prešernovom stavu prema kulturno-političkim pitanjima, koja su zađirala u budućnost slovenačkog. naroda i tražila mjegovo opredeljenje, jasno izlazi, da je Prešem bio politički duh i to skroz napredan duh. Kod njega su se, kako podvlači drug Kardđeli, »opšte demokratske težnje slile u klasičan umetnički oblik, a po sadržini pretsštavljaju najzreliju političku koncepciju kod Slovenaca u tom razdoblju.« Prešern je bio ubeđen i dosleđan slobodni mislilac i protivnik meternihovskog i uopšte svakog reakcionarnog feudalnog apsolutizma. Ni u jednom svom stibu. ni u jednoi prigodnoj pesmi, Prešern nikađa nije đao ni najmanje političke koncesije apsolutističkom režimu i društvenoj reakciji. Ništa mu niie bilo odvratnije od konzervativnih slovenačkih i ilirskih stihoklepaca sa njihovim odama Austriji, slaboumnom ćesaru MTerdinandu i njegovim ministima. Žaoka njegovih pesama i još mnogočega što je obiavljivala »Čbelica«. budila je kod ljubljanskih mračnjaka strah od posledica, kakve je — kako ie to višoj vlasti javljao ljubljanski cenzor, ograničeni janzenist Pavšek —! »u Francuskoi prouzrokovala Volterova satira.« (F. Kidrič, Prešern T knjiga).

Stihove, koje je cenzura pwlenila Prešernu ,on je u rukopisima potajno širio i oni su kružili ne samo među inteligencijom. nego i među. narođom. France Kidrič navodi mišljenje savremenika, po kome naš pesnik »niie bio čovek kome bi nedostajalo sposobnosti da svoje mišlienie uprkns cenzuri posredno izrazi« i »cenzura nije mogla da uništi duh toga pesn'ka«. Po predanju. Prešem se već oko 1836 godine priđružio tajnom đemokratskom i antiapsolutističkom društvu. koje se u njegovo vreme, po italijanskom uzoru. formiralo i u Limbliani i u kome su vernent*nao diclnfnovali ao nolitižkim. filozofskim i kulfiimim pitanjima, jer glavnu diskusiju o tim pitaniima nije dozvoliavala mefernihovsSWa molicija.

Krug oko »Čbelice«, kojemu su bili duša Prešern i Čop, bio ie u suštini napredan slovenački politički krug. Poznato je da su u uslovima, predmartovskog apsolutizma u Aust?rii, Pruskoj i drugde, literarni kružoci i grupe uopšte, u neku ruku zameniivali političke stranke. Smolć, koji dođuše sam nije imao pesničkog dara. no koji je Prešernu politički besumnje bio naibliži čovek, i koga je austriska policija još kao dvanaestogodišnjeg dečaka imala na spisku revolucionarnih elemenata, namenio je ceo svoj imetak za osnivanje a&lovenačkog izdavačkog društva. To društvo ie ima~

»Zdravljice« je

· lo u programu i izdavanje slovenač-

kog političkog. i književnog lista. čiji je urednik trebalo da postane Prešern. Kad je Prešern 1846 godine, pošto je zbog svojih slobodoumnih primcipa morao da čeka punih četrnaesf., godina, ipak dobio advokatsko mesto u Tiranju. među vlađajućčom reakcijom ubrzo se počeo o njemu širiti glas »lukavog« pobornika seljaka i drugih upPnjetenih slojeva. Što se tiče naroda. Prešern je ostao i u švom profesionalnom poslu veran principu koji je 1835 napisao kao oproštai prijatelju Taašanu, kad je ovaj odlazio na službu

PRIMERAK 8 DINARA

u Dolenjsku: »Varuj se družbe volkov, bodi mu bramba pravic!« (Čuvai se društva vukova, buđi mu (narodu) odbrana prava!).

Sa tih nekoliko reči Prešern ie za duge decenije unapred ocrtao lik slovenačko” intelektualca-demokrata, koji ne sm.e da se pretvori u prirepak se= oskog magnata, nego, pošto potiče iz narođa, treba da brani narod i đa služi narodu. \

Životna poezija Franca Prešerna, sa kovenjem u narodu, nije odgovara= la slovenačkoj društvenoj reakciji, ni u pesnikovo vreme ni bilo kad docnije. Toj reakciji bile su potrebne šuplje, zvučne, besadržajne fraze da s njima prikrije svoju protivnarodnu i antina~> cionalnu suštinu. Zato Prešern kod slovenačke buržoazije zapravo nikad nije bio u milosti. Njegove ideje nisu bile njeni »ideali«, sizale su daleko preko nje i njenih kulturno-političkih dometa. Političkom i kulturnom nivou i težnjama konzervativnog slovenačkog malograđanstva Prešernovog vre= mena odgovarali su Blajivaiz i Kose-

Mahničeva klerikalna reakcija starijeg i novijeg vremena odbacivala je Prešerna zbog njegove slobodđoljubivosti i istinske naprednosti. Plitki slovenački liberalizam prebacivao mu je nedostatak »pozitivnih idđeia«. Novoilirska ilešičevština, koja se pošle Pr= vog svetskog rata povampirila u antidemokratskom, profašističkom jugoslovenskom unitarizmu, odricala je Prešernu bilo kakvu zašlugu za slovenaštvo i za jugoslovenstvo. nastojeći da ga ponizi na stepen prigodničar– slog pešnika liubavnih stihova.

Pošto jednoštavno nije mogla mimo njega, slovenačka buržoazija pretvo» rila je Prešerna u mrtav spomenik, u bestelesnog rodoljuba. ;

Ali Prešern je bio, kako ie govonio Cankar, izraz onog velikog života koji stremi u budućnost i koji ga je izabrao za svoi sasud. Zato ie baš slovenački narod bio prvi koji je priznao Prešerna za svoga. I dok su u narođu ostali bez odieka šuplji stihovi staroslovenskog pesnikovanja, na seljačkim skupovima već 1848 godine pDronosio se glas o učenom doktoru. koji slaže pesme protiv gospode, Veliki deo Pre» šernovih pesama prešao je tako potpuno u svojinu naroda da se smatra na= rodnim. Sve što je u stoleću od Pre= šernove smrti na ovamo kipilo u grudima slovenačkog naroda i težilo na= pretku, oplođavalo se i duhovno bogatilo na Prešemovim stihovima: Levstik, četvorica velikih pesnika slovenačke moderne, Kette, Murn-=Aleksandrov, Cankar i Župančič, »preporodovci«, sve do slovenačkih komunista, koji su s Prešermovim stihom posvetili rezoluciju Svog Prvog kongreša.,

U velikim danima Oslobodilačkog rata 1941—1945, knjižica Prešernovih poezija ili sveščica njegovih stihova, prepisanih nezgrapnom rukom „.neradzvojni su pratioci slovenačkog parti>zana, radnika, seljaka, narodnog inteligenta, i u trenucima naitežih iskušenja svačije usne su ponavliale za njim: 1.

»Manj strašna noč je v crne zemlie

ko so pođ svetlim soncem sužni dnovile

Sto godina je prošlo od Prešernove smrti. Slovenački narod je. od tog vre= mena prešao težak put. Dizao se i pa» dao, i obogaćen novim iskustvima ponovno ustajao. Bio je već smrti zapisan, ali boreći se rame uz rame sa ostalim jugoslovenskim narodima, pobedio je smrt i latio se izgrađnje no> vog života. To je bila najveća potvrda životne snage našega naroda. u koju je nepokolebivo verovao njegov geniie France Prešern. Ta izgradnja je ujedno veličanstveno #ostvarivanie Prešernove zamisli o bratstvu među narodima. bratstvu sklopljijenom u znaku slobodnog razvitka snaga svakoga narođa ponaosob. U re= zultatima narodne revolucije u Jugo-

'slaviji pesnikov iđeal našao je mate-

rijalnu bazu za svoje ostvarenje. Narod, koji ima za sobom tako legendarnu enpopeju, kakav ie bio Veliki oslobodilački rat, narod, koji svojorn stvaralačkom snagom pobeđuie takve prepreke pred kakvim se našao u izgradnji novog, socijalističkop života, — tai narod ume ·pravilno da ceni promefejsku snagu i veličinu čoveka koji je pre sto godina, usamljen, ali pun vere u svoj narod, kliknuo: tija bomo našli pot... pa er (OđIomak iz oveće stuđije) ,

„ 'm

Prešernova proslava u Beogr-du ~

Savez Književnika .Jugošlavije er” ganizovao je u ponedeljak. 7 febru” ara, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu proslavu stogođišnjice smrti Franca Prešerna. Uvodnu reč je književnik Milan Bogdanović. o životu i radu našeg velikog |

govorio je profesor Viđo _Latković."

Pesme i odlomke Prešernovih dela

kog pozorišta: TBert Sotler i Stevan :

itovali su članovi Jugodlovenškog dkama ava Severova,

stvaralačkih ·