Književne novine

. M STRANA 2?

I JEDNA ZASTAVA

| Na svetu ima jedno mesto — Bukitingi. To je na Sumatri. Sviđa mi se Bukitingi, Zvuči milo, žubori i doziva sećanja na neka davna detinjstva sa horovima dečaka u belom, s nevinim i nežnim cilikom srebrnih zvončića.

U Bukitingi, javlja Tanjug, Holandani su &treljali 230 svojih vojnika zato što su odbili da se bore protiv Indonežana,

To je sve što javlja agencija:«... zato što su odbili da se bore...« Ali zašto su odbili da se bore? Šta je na-

alo 230 mlađića da odbiju poslu-

tu zoni operacija kad su svi oni od reda morali znafi i znali da njihovo »ne« povlači za sobom u ubr= zanom i pakosno sinkopiranom ritmu — formalno saslušanje, izricanje presude i mitraljeski rafal u kasarnskom krugu? |

Čovek, i kad je u angloameričkoj uniformi „holandskog Rkolonijalnog vojnika, pretpostavlja manje zlo vecem, Dvestatrideset plavokosih mladića došla su do saznanja da je manje zlo biti streljan, no prođužiti borbu protiv Indonežana, Bilo je to više od običnog saznanja, Dvestatrideset mladića dala su ži„vot za to svoje uverenje. Pre dve go: dine razgovarao sam 8 holandskim brigadistima na pruzi kod MNemile. Pozvali su me da im pričam o našem Ustavu i Planu, o narodnooslobodilačkoj borbi, kultumom poletu u FNRJ, o uslovima pod kojima žive i rađe naši naučnici i umetnici, Posle pređavanja postavliali su bezbroj pitanja; no bilo ih je koji su tražili da im se objasni zašto radnici kod mas nikad ne štrajkuju i zašto se ne divimo slikama Pikasa kađ je on, naj• zad člam francuske KP.

'U holandskoj brigadi bilo je sinoWa odgajivača tulipana ali i mlađih tokara„ daktilografkinja i studenata medicine. Bio je jeđan slikar srednjih godina, vrlo pedantan i jedan vrio razbarušen dečak koji je pisao pesme, Bilo je skautske omladine i protestantske, konzervativne i s&ocijalđemokratske, Najveći broj omladinaca pripadao je „Komunističkoj partiji, Jedan pegavi brigadist, 8 riđom, neobično nemirnom kosom, in-> teresovao se za jedinstvo naše omla= dine,

'— Kako ste to postigli? — pitao je.

Za sebe je tvrdio da je liberal, I ptac mu je to bio. Dižući kosu koja mu je svaki čas prelivala čelo, rekao je sa setom: '

— A mas će po povratku u vojsku,

— Za Indoneziju? upitao sam.

— Ne. Oprezni su. Tamo šalju po• USB najzaostaliji deo omladine

On je zastao, zatim se prezrivo O„Rmehnuo: — ... ili prosto avanturiste,

. Bila je noć i kiša kad je digao sidra stari »Liberty-ship«e sa novim kontingentom „vojske regrutovane među politički najzaostalijim delom holandske omladine,

Dugo traje put od holandskih obala do Sumatftre, kornedbif brzo dosađi, a i najveća šaljivčina u četi iscrpi do Gibraltara svoj neiscrpni rezervoar smešnih priča, Ali Meditera= nom — još su se smejali. Neko je na=> lio piva u tropski šlem i natukao ga čaljivčini na glavu, Smejali su se i posle, još jednom, Izlazeći iz Crvenog mora, šaljivčina je zapitao: »Ka> ko izgleda crnac kad izađe iz Belog Mora?« — »Da vidimo!« odvratio mu

je škrti i krupni farmerski momak i ·

·'bacio ga preko ograđe u Babelmanđep. ; , Ali posle postajalo je i suviše toplo za smejurije. Danju se dremalo ili Rkumjalo, a noću se pri mesečini Beđelo na provi, Mnogi su setno raz» gledali ponete porodične slike, a kad bi došli do fotografija verenice uz„dahnuli bi duboko i fužno i ubrzo počeli da s preduzimljivim uzbuđenjem misle na Batu-devojke, boje čo= kolade, koje ih čekaju u bajoslovnim zalivima Indonezije. Za te Batu-devojke svi putopisci vele, đa su tihe i Jepe, vrlo krotke i zahvalne, No, kao što to biva, snovi energičnih mlađića ne završavaju se suviše dugo kod devojaka. Posle pacifikacije ostrva, maštali su mnogi vojnici, od kojih je svaki mislio đa on to Bnmiva svoj posebni san, različit od pvih drugih, posle pacifikacije ostrva preći će oni u službu civilne kolonijalne administracije, Činovnici i Upravitelji plantaža, mislili su momci, brzo se obogate, Čuli su oni za fo. Stiču svoj bungalov, a ako su iole spretni, za deset godina postaju vlasanici rudnika bakra ili zlata, a mošda čak i plantaža kafe, čaja, kinina i kopre, Ako nam se ta sanjarenja čine obea i slađunjava, gangsterski sei i nemoralno uskogruda, ne trea kriviti samo te mladiće u uniformi za neđostatak blagorodstva i Oštroumnosti, za manjak dobrog ukusa. Tim su ih snovima pitali i držali 90 strpljivih godina crkva i škola, skauti i socijaldemokrati, radio i konzervativci, roditelji i keglane. Bili su još isuviše mladi i neiskusni da bi mogli poneti celu odgovornost za štalmajstorsko „poimanje životnog starta i cilja, kičersko ublažavanje Pe i surovih briđova realnosti. Pretposlednjeg dana puta, stresavši e, kao od tek popijene čaše viskija bez sođe, iz kajite je izišao njihov kapetan rumena i punačka muškarčina i vičući i cerekajući se sve vreme, rekao im onako malen, mojav i ćelav da je pacifikacija Sumatre ušla već u završnu fazu i da će oni imati nažalost vrlo malo posla dok ne zavedu konačni red i mir, Jer pobunjenici — objasnio im je—onjima ne ireba ozbiljno ni govoriti, Sasvim je prirodno što se posle onakvoga rata pojavilo na ostrvu nekoliko pljačkaških banđi, pod rukovodstvom japan“

' ravnopravnost i tome

Oskar DAVIČO

skih ratnih zločinaca i kvišlinga, A crnci su vam lakoverni, Prava deca. Banditi iz voćstva pričaju toj odrasloj crnoj deci sve same koještarije, slično, Biće dovoljno da se pojave holandski vojnici, prokrstare selima, opale koji hitac pa da se ti prokleth crnci uvere da Neđerland ume da štiti interese belih ljudi, Ne treba biti prokleti rasista, rekao im je kapetan smoejući še hrabro i glasno, jer ja sam to manje no iko na svetu, ali svako ko proživi među erncima koji mesec, moraće da prizna da su svi oni jedna prokleta banda „zatucanih „prljavih neznalica i kriminalaca i da je sasvim prirodno štlo su beli ljudi sledbenici Hristove vere osetili potrebu da ih uče i leče, a bogami i nadziru upravljajući njima na obostranu ko• rist i slavu božju.

Zatim im je pripovedao kako se belac navikao na demokratske parlamentarne metode feško može da pomiri s običajima „divljaka. Recimo, — rekao im je — kod nas belih, postoje parlamenti, gde s izuzetkom komunista, sede sve sami pristojni ljudi, koji uprkos različitih glodišta mimo raspravljaju o raznim stvarima i tako dalje. A kod crnaca toga nema, Oni, prosto na prosto ubijaju, zamislite, mali broj lojalnih crnaca, koji iako crni i smrdljivi kao sam RAR vole Holanđane kao majku bo-

Sve im je to pričao kapetan, sme> jući se junački. A on je sve to do bro znao, bolje no iko, jer mu je brat imao tamo negde na ostrvu svoju veliku plantažu, Naročito ih je vraški zabavljao, pričajući im o le= pom životu posle pacifikacije, kad će svaki mladi veteran dobiti nagrade u novcu i zemlji, orđenja i šta ti ja znam, a povrh svega još i pravo da drži koliko hoće crnih slugu a razume se i sluškinjica za ličnu upo= trebu,

I namignuvši nekako naročito mu= Ški, kako i dolikuje kraljičinom ka petanu kađ razgovara sa svojim mom cima, završio je: »Ali na osnovu ličnog iskustva preporučujem samo Ba= tu — devojke od 16 godina«.

Iskrcali su se moću, daleko od luke, na dnu nepoznate puste uvale, okružene dubokim pojasom ogromnih crnih palmi. Na obali su ih čekali kamioni i oni su pred zoru krenuli putem nedavno prosečenim između mirti i zmijastih lijana i mirisavih durijanga oko kojih se skupljaju čopori malih majmuna i otrovno zelenih nepenti, velikih biljki mesožderki sa opalnim. čašicama. U džungli je vonjalo na vlagu močvari i bilo je zagušljivo-zapamo od tropskog &unca i jakih mirisa, a kad su izbili u savane s visokom „travom dva su mladića već oko podne pala pokošena sunčanicom,

Drugog se dana taj svud prisutni miris truleži i mirođija uvukao u hram i. prodro u mlaku vođu, a oči nisu prestajale da suze, nenavikle na obilje svetlosti u zraku koji je jario kao para u kazanu, Prolazili su kraj visokih palmi kokosa ali plantaže su bile puste, Nigde ni crnih ni belih. Čak ni zveri, Sem rike crnog pante= ra, prve noći,

Tek pri smiraju trećeg dana čuli su usamljeni rafal.

— U pravi čas! — rekao je s mu-– škom odlučnošću kapetan, Vojnici čete koju su došli da smene, odjurili su s položaja i ne čekajući komanđu, gurajući se i galameći otima= li su se ko će pre da se popne na kamione koji nisu bili ugasili motore. Jedan kržljavi momak, viđeći valjda žute parole na reverima uniforme pridošlica, đobacio im je u prolazu:

— A! žufokljunci! Pričekajte dok zagrizete malo u tu ljutu zemlju!

Stigao je da uskoči u kamion Kkoji je krenuo dižući gustu sumpora” stu prašinu, Ali nadimak je ostao.

Zakačio se i prilepio za novajlije. Nešto zbog žutih parola, mladosti i neiskustva nešto i zbog njhovog sopstvenog civilizovanog „smisla za humor, nađimak se zadržao. Niko ih uskoro ni u zvaničnim dokumentima nije drukčije zvao.

Za »žutokljunce« počeo je čudno tešak život. Rat, a neprijatelj — nevidljiv. Iz visoke trave odjekme pucanj i — vojnik pada mrtav. Pojuriš, pretražiš, prevrneš nebo i zemlju kilometrima „unaokolo — nigde nikog. |

Iz džbuna u šumi resko zazviždi bačeni »bolo« — vojnik pada mrtav. Pretreseš džbun ili još bolje, išaraš ga rafalima. Jednom su tako u šika= ri našli ubijenog mladog medveda, Ali obično — ništa, Zveri se drže daleko od ratišta, Mukli bes je buzimao »žutokljunce«, I mržnja koja je rasla. Šta hoće dođavola ovi crnci! Što se ne smire dovraga!

Dolazilo je ponekađ { do čarki i pripucavanja s većim odeljenjima buntovnika. U nekoliko je mahova baš ozbiljno zaratilo. Bile su to prave bitke. Indonežani su se đavolski dobro služili topićima i bacačima, bo-

„lje no mladi Holanđani,

Od jutra đo mraka trajala je bor= ba. I od mraka do jutra, borba, u džungli na 50 metara rastojanja, Sre= ćom, sutradan stigla su pojačanja, Šta mari što su to bili Japanci, Da

nisu došli na vreme sam bog zna bi

li i jedan »žutokljunac« ikad ugledao vetrenjače i kanale između pešćanih dđuna i ljupka čista sela s devojkama u širokim suknjama i belim uštirkanim kapama, No ni Japanci nisu bili naročite sreće, Kad su pošli u protivnapad, Indonežana je nestalo.

»Žutokljuncima« se pružila prilika da upoznaju sve vidove očajno teškog kontrapartizanskog rafa. I duge, ubistvene marševe pod Wumcem preko

' da ih nikakva vafra

savana i nadiranja kroz usijani kotao prašume i prelaze preko nabujalih reka s krokođilima koji vrebaju dok se povlačiš improviziranim visećim mostovima od konopaca pod preciznom vatrom svud prisutnog, a nevidljivog protivnika i gorke planinske lance Singalana i kamenje Indrapure gde su noći / tako hladne ne može da zgreje. Ali »Žutokljunci« su išli kud im se naređivalo da idu i činili što im se govorilo da čine, Svakog ih je dana bilo sve manje a strah, mukao i bezuman, uvukao se u njih i topio sve ranije snove, želje, nade u jednu sivu želatinoznu kašu. I oni su počeli da u sebi i za sebe vape samo za jednim — Za odmorom, Marširali su, pucali, palili sela, verali se, gazili reke, ubijali, Ali vapili su za odmorom. Čak i kad su okružili zapaljeno selo i kosili urođenike koji su po= kušali đa se izvuku iz zažarenog obruča, i tad su žudeli za takvim nekakvim odmorom koji ti neće dopu• stiti ni da se zamisliš, Puni, hiljadu=> postoftni odmor,

8 njima su često išli Japanci, biv• ši raini zarobljenici, sad u holandskim uniformama. A redovno — lojalni crnci, Oni su se valjda od ranije znali s japanskim vojnicima i putem ili na bivaku razgovarali s nji ma i smejali se. »Žutokljunci« nisu razgovarali ni s kim. Nisu se ni smejali. Sve im je bilo otužno i gadno,

Jednog je dana stigla smena, To je značilo — odmor, Trkom su se uspeli u kamione,

U pozadinskom gradu, okruženom bunkerima, čovek se mogao osetiti sigurnim, U špelunkama i borđelima gorele su raznobojne sijalice i ne» prekidno se točio viski koji je miri6ao na stenice i džin koji je udarao na miševe. Ali posle džungle, svejedno, prijalo je i to. Opijalo je.

No to pijanstvo i snovi koji su se javljali u isparenjima alkohola nisu imali više sveži ukus snova s »Liberty-shipa«, a zagrljaji su bili bez nevine draži zagrljaja iz mašte onda kad se plovilo pučinama Indijskog Okeana. Pacifikacija bungalovi, plan= taže, rudnici — sve še to nekud sunovratilo, odperjalo, razbilo i sad samo magleno mutne krhotine u duši potsjećaju da su to bili delovi nekadašnjih unutrašnjih životnih sadrža= ja, Poneka reč koju su naučili, poneki zaključak koji bi se mučno pro= bio do svesti, bilo je sve što su poneli s odmora,

I te reči i zaključci, istina iskiđani još i nepovezani, značili su nešto sasvim drugo, ni nalik na priče junačine kapetana. Ali ko da to produbljuje pod ekvatorskom zvezdom?

Ipak, obrisi života i smisao ojava ·

izranjali su iz tame kojom su bili zagmuti kao pluto s dna nekakve vode, Pitanja su se nametala, Sa

ma — odgovora nije bilo. Zašto su ih doveli ovamo? Za koga fo oni gi= nu? Zašto ih svi urođenici mrze? Zašto ih i oni lojalni, uplašeni mahom, bahati ponekad, zašto ih i oni gledaju očima u kojima ima svega, samo ne žaljenja? A posle svega trebalo im je sažaljenja, najviše jijudskog sažaljenja. Pitanja sa rominjala đosadno, monotono i niko na njih nije umeo da odgovori, šve do onog dana... Smrkavalo se zapravo,

Dahčući utrčao je urođenik u ša=tor kapetana koji je gutao svoju por= ciju kinina, Bio je smršac ı poslednje vreme, postao još crveniji, ali i izgubio svoj junački način govora i svoj smeh muškarca koji ume da ce=

ni činjenicu što je, božjom voljom,.

muško.

Krenulo se uskoro, Crnac je išao napred. Stigli su do šume i bez za= državanja produžili kroz njenu tamnu paru. Išlo se prema Panej-Bili, koja je u svom gornjem toku puna stapova i brzaca. Neprekidni žubor vode postojao je sve glashiji. Mesec još nije bio izgrejao i »žutokljunci, vođeni urođenikom koji je neprestano dahtao, približili su se nečujno viso= koj obali, obrasloj džbunjem, Ali tek što su izbili na jedan mali proplanak, zazujali Su resko mitraljeski meci. »Žutokljunci« su se bacili na zemlju, pripili uz nju i počeli, kada je rafal prestao, da se povlače prema džbunju. No lojalni crmac bio je čovek ener> gičan. On je i pod vatrom dopuzao do kapetana. Oči su mu svetlucale kao uhvaćeni svici dok ga je ubeđivao da će ih on jednim puteljkom, kroz suvi potok izvesti na vrh obale, odakle će se kao od šale ućutkati je dini pobunjenički mitraljez.

»Žutokljunci« ku posle kraj mitra=

ljeza naišli na jednog jeđinog mršavog crnca. Nosio je naočare i bio prostreljen kroz obe noge, a panta=lone i košulja koje je imao na sebi bili su mokri. Sem razbijenih butnih kostiju otkrili su kasnije i malu ranu na glavi. Ona je i prouzrokovala nesvesticu iako sama nije bila opasna.

Već su se spremali đa krenu za logor. Kad je izišao mesec, Tad s obale uzđipnute fridesetinu metara nad uzburkanim koritom Fanej-Bile, »žutokljunci«. su lupgledali, ne verujući svojim „očima, pobunjenike. Borce, Prvi put otkad su stupilu na to prokleto ostrvo. Istina, bili su to ranjenici koji su se splavom prebacivali na drugu obalu. Ali na uskom, peskovitom jezičku zemlje između strme Obale i hučne reke. nalazilo se još desetak nosila s teškim ranjenicima, a njih pet-šest kretali su se živahno ta= mo-amo oslonjeni na primitivno 8šagslavljene štake od bambusa. Po svoj prilici bila je to poslednja grupa ranjenika koja se prebacivala na drugu obalu. No huk vođe zagušio je maločašnje pucaranje. U svakom slučaju oni su se mirno kretali, ne nađajući se zlu. Gore, na obali, znali su, đa je

sam komesar na straži, Pomoću ko-

ara teglili su k sebi ispražnjen BV,

KNJIŽEVNEJNOVINE

DVESTA TRIDESET STRELJANIH ~

i UN... 009

Milost gospodnja

Karikatura S. Modđžića

av//0/h ||} OJ)

— Čestitam, đragi Roala, najzad ste izišli iz zatvora! — Bog s vama, velečasni! Ta ja nisam ni bio u zatvoru!

Nijeđan »žutokljunac« neće moći više da objasni zluradosšt koja ih je Obuzela kad su otvorili vatru u pravcu druge obale gde su nazirali ljude. Pucali su nasumce ali je jedan metak presekao konopac splava kog se struja odmah dokopala. »Žutokljunci« su zaurlali. Njihovi su sad ranjenici, Neki su odmah pojurili rubom obale traže= ći put prema reci. U tom su ih i primehtili ranienici. Jedan na štakama po čeo je da skakuće upozoravajući O= stale na opasnost. »Žufokljunci« su u međuvremenu pristizali ne pucajući. Bteli su đa ih žive uhvate. Ali dole, krai reke se uskomešalo. Unezvereni, ranjenici, su tražili izlaza, Prvi su zagazili u reku. osvrćući se još za so= bom. Ali matica ih je odmah zahvatila i ponela prema granitnim slapovima.

Noć je bila jasna. Videlo se kako se jedan za drugim dižu teški ranjenici s nosila i bacaia u bele talase Panej-Bile. Poslednjeg je dovela. do reke devojka, a kađ je i njega oborila struja i počela da valja kao laku blanju mahagonija, ona je digla glavu prema visokoj obali, prinela ruku usnama kao da doziva nekog i poče= kala. Onda se ispravila vitka i prko= sna i zapevala. »Žutokljunci« nisu čuli ni reči ni melodije. Panej-Bila je strašno hučala te noći. Ali oni su bili uvereni da peva, Zatim je ušla u reku.

S druge su obale doletali oštri me= ci, a da se nije čulo štektanje mitra= ljeza. »Žutokliunci« su se vratili u logor sa ranjenikom, akcija u stvari njja uspela. Kapetan je odmah legao, naređivši da ga probude čim zarobljenik dođe k svesti. Kasno u noći zarobljenik je otvorio oči. Ležeći na zemlji kod vatre, grozničav i malak= sao, počeo je da govori. Znao je holandski, Učio je škole u Hagu.

— Zašto su se svi bacili u reku? pitali su ga »Žutokljunci«, Nikako im se nije dalo da spomenu lepu devojku.

— Svi? — upitao je ranjenik i oborio glavu.

— Zašto, — navaljivali su »Žutokliunci«, On je odgovorio da će se švaki Indonežanin hiljadu puta radije baciti u reku no pasti Holanđanima živ u ruke. — Zašto? — raspitivali su se »Žutokliunci«. — Zašto nas mrzite?

— Zato, — odvratio je, — što voli» mo slobodu. Prošla su vremena, rekao je, kad se čovek mogao na neki način da pomiri s ropstvom. Sad ne može više. Sloboda postoji, Ona je

· moguća, a život. 3že bez nje nemoguć.

— Kakvu su pesmu pevali ranjenici? — pitao je »Žufokliunac« kome se učinilo da ranjenik ipak preteruje. Glavno je biti živ, mišlio je. On ne bi skočio ni u koju reku pa makar morao nositi lance do kraja života. — Kakva je fo pesma bila?

— Pesma? Mi pevamo mnoge pe= sme. Najčešće jednu koja završava ovako:

»U borbu đo pobeđe

Pod velikom zastavom

Lenjina, Staljina i Tita.«

— Pa to su belci, — reče jeđam vojnik, |

— Beloi ili crnci, zar nije to svejedno? Lenjin i Staljin i Tito to su ljudi koji su dokazali da je sloboda moguća &tvarnost, da je sreća, dakle ostvar– ljiva. Sad svud na zemlji beli i žuti i crni znaju i kako da ostvare slobudu koja je sreća,

Vojnici su ćutali, a on je prođužio:

— Niko nas ničim više ne može razuveriti da mi ne treba da budemo slobodni. Možete šta god hoćete, paliti, klati, streljati, To i činite, no u= zalud. Mi ćemo biti slobodni.

Indonežanin je umro pre zore, Nisu stigli da ga streljaju kao što je to hfeo kapetan.

Tokom dana Japanci su doveli dešse= tak žena. Trebalo ih je saslušati i streljati. Japanci su žurili na položaje. Kod Panej-Bile se razgorela borba. Znatne snage pobunjenika uspele su da se ponovo prebace na ovu obalu. »Žutokljunci« su preuzeli taoce na čuvanje.

Ali do noći nije već bilo nijedne Indonežanke u logoru.

Kapetan je besneo i psovao. Bio je uveren da su im njegovi momoi pomogli da pobegnu. Vojnici su ćutali, Od šestotina ostalo ih je dvestatrideset.. Dvestatrideset preplanulih i umornih mlađića. A jedan, čovek, ž kad je kraljičin kapetan, ne može da nadviče ćutnju dvesta trideset mrkih momaka. Oko ponoći stigla je naredba za pokret. Trebalo ·je smeniti Jopance,

— Zašto? — pitali su vojnici nemarno. — Treba da pomognemo našima, rekao je kapetan neočekivano odobrovoljen. -

— Japanci nisu naši! — dobacio je

jedan »Žutolkljunac«,

— Naibolje je ne otići nikud, prihvatio je drugi i udario puškom o zemlju.

— Šta ćemo mi uopšte tu?

—Zašto ste nas doveli na to prokleto OStrVO?

— Za koga tu ginemo?

Kopetan je oborene glave ušao pod svoj šator,

Pređ zoru su stigli Japanci u logor, »Žutokljunci« su spavali, Japanci su se domogli prvo njihovog oružja a zaiim ih vezali. Kapetan ih je vezane postrojio i pročitao presudu: ».. za odbijanje poslušnosti u zoni operacija — smrt streljanjem. Na levo krug.«

To je bila poslednja komanđa koju su i ne razmišljajući izvršili »Žutokljunci«, Pređ sobom su ugledali Japance za mitraljezima. Čuli su još komandu.

Ostali su da leže nesahranjeni,

Mesto gde je bio logor zove se Bu= kitingi. Nekad je to bilo selo. Odđav-= na je spaljen.

U Bukitingi Holanđani su streljali dvosta trideset svojih vojnika koji šu ocbili da ubijaju. Odbili su samo, Postavljali su kapetanu pitanja, Oni ni= su bili okrenuli oružje protiv njega. Nije im palo napamet da pređu na drugu obalu reke Panaj-Bili i đa se svrstaju pod onu široku zastavu o ko> joi im je govorio ranjenik,

Možda su »žutokljunci« i pomišlja= li da se prebace na drugu obalu. Ali sami su svojim mecima prekinuli koncpac splava. A možda im to odista nije ni palo napamet. Regrutovani su u redovima politički najzaostalijeg de la holandske omladine. Možda su pomislili da im je posle svega što su učinili svirepog i khrvavog zatvoren put na drugu obalu.

Tanjug Je javio da je wtrelhano dvesta irideset odabranih vojnika kon trarevolucije pri svom prvom nesigurnom koraku ka bratimljenju 8 narodnooslobodilačkim „snagama In= donezije.

'xprkos sanitarnih kordona, prostora i vremena velika revolucionarna tra= IOLE prokrčila je sebi put do Suma-=

Imperijalisti su računali s tim vojnicima. Mislili su oni će streljati i klati. Voinici to više nisu hteli đa čine.

Činjenica da holandski imperijalisti i američki koji stoje iza njih, ne mogu da se oslone više na tih dvesta frideset vojnika.

Da li samo na njih?

Otome je zapravo reč, Zar &u tih dvesta firideset streljanih jedini koji odbijaju poslušnost imperijalistima?

· Svakog dana novi mlađići stasaju do

svesti o pravdi. Neka tih dvesta trideset streljanih budu jedini iz redova onih koji, spoznavši je, nisu imali sreću da stanu pod široku zaStavu o kojoi peva indonežanska pe= sma, pod zastavu »Lenjina, Staljina

· 1 qitas.

(M300) 9064

SKINUTA ZABRANA SA ZEMLJE DA SE KREĆE

Posle đesetogođišnjeg prekida pojavilo se novo izdanje Vatikanskog indeksa zabra» njenih Knjiga (»Index librorum prohibitorum«), U zabranjene autore, pobrojane na 508 strana, ušli su, kao | dosada, Volter, Savanarola, Kant, Stendal, i mnogi drugi.

Međutim, u indeksu su ipak sprovedene izvesne »reforme«, Tako su iz spiska za» branjenih knjiga najzad — da velikog napretka! — izbačeni Dante i Kopernik,

Vatikan je najzad dozvolio zemlji da se kreće oko sunca. A. ona se sve viša kreće i u onom pravcu u kome Vatikan neće đa dopusti, kao što se kretala po zakonima prirode uprkos zabrane Vatikana,

BROJ 9

oba

iy " “ n .. Paparigas je ubijen " . BB" " — (lvizija se radja a " "4 1 }(6(

Još jedan čovek, još jedan patrio= ta pao je kao žrtva sve razuzdanijeg monarhofašističkog orgijanja. Tu, o. vih dana, mučki je ubijen u zatvoru generalni sekretar Grčke konfedera* cije rada Mikos Papanigas. Izvršen je još jedan zločin usred Atine, Mikos Paparigas je ubijen pre nego što je izveden pred preki vojni sud, Čak 4 te parodije pravosuđa uplašili su sa krvnici grčkop narođa pod pokrovi. teljstvom Trumanove doktrine,

Ubistvo Paparigasa samo je jezivi

đetalj. masovnog pokolja demokrata, akt »pravde« koja ne zna za pravo“

uđe i ljudđiske zakone već pod poli-

ciskom uniformom i sa revolverom wu ruci obračunava na 8voi način đa. leko od javnosti i svedoka na koje se inače ne polaže mnogo Do Ssudovi* ma, dakle mučki i po kratkom postupku. U zloglasnoj atinskoi tamnici »Averof« na ovaj bestijalan način izgubljeni su tragovi mnogih koji 8su osumnjičeni da Wu pomagali »pobunjenike«. »Vlađa« čiji su ministri spremni na Bve samo da zadovolje 8VoOje senilne ambicije, kao jnstrument inostranog monopolističkog kapitala. uzalud je svojevremno sprovođila »sterilirizaciju« teritorija oko Demokratske armi„ je putem masovnog đeportiranja sta

vništva iz fih krajeva uzalud je pokušavala da stvori prazan, bezva„zdušan prostor između Demokrafske armije i naroda.

U svojoj očiglednoj impotenciji, w sve većem strahu } bezumlju, posle nebrojeno zločina, atinska »vlađae posegla je evojom Kkrvničkom rukom i na glave istaknutih sindikalnih vos đa. Ali, njena policiska ruka pri tom; je zadrhtala· »vlađa« se njje usudila da jednog Paparigasa izveđe pred preki vojni sud, jer nije imala nikakve argumente ni činjenice na koj jima bi bazirala svoju optužnicu. Na učena iskustvom iz prošlošti, bojeći se da će pred tim, iako jadnim tri. bunalom, po primeru revolucionamih boraca koji su bili u sličnoji situaciji, Paparigas preći iz aktivne odbrame ı Ssnažam i argumemfovan profivmapad,. pribegla je gangsterskom kriminalna i blagovremeno, u noći, završila ge njim. J

Mikos Paparigas je sprečen, njemu je oduzeta reč pre nego što mu i bila data, da uzurpatorima sl e pred svetskom javnošću razgoliti mjihovo razbojničko lice i pokaže ga u Svoj njegovoj nakaznosti, da Kkrikma svoj protest i iskaže 6voju optužbi. Pla-cne ubice znaju vrlo dobro kalevo je ubojito oružie revolucionarma reč, reč koja je rođena u borbi i koja u srcu ugnjetenop narođa odjekuje kao bojni zov na istrajnost do konačne pobede. Znajući da će reč čvrstog i nepokolebivog Paparigasa biti glas naroda, njegovih iežnji i stremlje„ nja,glas pun opravdanog gneva i me" odoljiye mržnje prema fašizmu, glas iskrene i plamene ljubavi prema o. tadžbini i njenoj slobodi. ministar javne bezbednosti Grčke Rendis požurio se da u grlu preseče tu reč i uguši je u krvi.

Vest o samoubistvu Paparigasa, koju je Rendis u cilju obmane &vetSke javnosti vešto izfabrikovao i lamSirao, gola je izmišljiotina i mizeman laž, ali ujedno i znak Wtraha od te. žine zločina koji je atinska »vladđa« izvršila.

Zločinci u Atinj unapređ su znali da će suđenje jednom istaknutom prvaku sindikalnog pokreta biti signal za jednodušni revolt čitavog slobodoljubivog čovečanstva, alarınni gnalc za proteste čitave svetske javnosti. Plašeći se ogromne nage međuna“” rodnog radničkog pokreta oni & O_ nemogućili Paparigasa da svetu kaže istinu o borbi grčkog narođa za Svoju nezavisnost i slobođu, da sWvetlošću te istine obasja junačka dela i herojske podvige boraca Demokratske armije koji smelo i samopregorno kora,„ čaju u svitanje lepše sutrašnjice,

Grčki narod, koji njie bio savic glavu pod trostrukom, nemačko-tali., jansko-bugarskom okupacijom i he. rojski se sada bori protivu domaće reakcije i stranih intervenala, ođao je priznanje Paparigašu za mjegovo herojsko držanje time što je nedav. no formirana . prva proleterska divi zija Demokratske armije uzela za Svoj naziv njegovo ime, koje će, kao borbenu zastavu, proneti Kroz i men revolucioname borbe. Na tt način, jako mrtav, Paparigas će sa boriti i dalje za one iste ideale zaj koje je zverski ubijen. Sa njegovimi imenom planuće još jače osvetničice puške grčkih proletera koji će u okršajima muški obračunati sa Oubis cama Paparigasa i tolikih drugih pa” triota, ;

Antonije MARINKOVIĆ |

SOVJETSKI SAVEZ |

LENJINGRAĐANI SELU

Prošle godine stanovnici Lenjingra= da počeli su da sakupljaju knjige za selo. Za vreme rata su, naime, nema ko-fašistički okupatori spalili i uništili u lenjingradđskoj oblasti 200 biblioteka i preko 700 hiljađa knjiga. Već početkom 1948 godine predratni bibliotekarski fond seoskih rejonskih biblioteka bio je u celosti obnovljen i iznosio je preko milion primeraka. Ali ni taj broi nije mogao da podmiri povećane potrebe seoskog stanovništva. Zato je u Lenjingrađu ponovo počela akcija sakupljanja knjiga, u kojoj su učestvovale gradske biblioteke, škole i fakulteti, preduzeća i uprave domova. Preko 10.000 knjiga sakupili su stuđenti Medicinskog instituta »Pavlov«, 25.000 primeraka — lenjin= gradske škole, a 153.000 dale su &šindikalne biblioteke po pređuzećima,

ı Ukupno je krajerm prošle gođine

sakupljeno i upućeno u sela 350 his ljada knjiga, :

PRANCUSKA

| NOVI NAPREDNI ČASOPIS

U Francuskoj je krajem „prošle godime počeo da izlazi novi napredni časopis »La nouvele žgritique«ć (Nova kritika«), U člancima, objae vljenim u prvom broju „časopisa, prikazuje se nedoslednost i podmuklost Blumove idealističke Ssociolo» gije, raskrinkavaju se degolističkaš manevri i ukazuje še na prave ciljeve nazovi marksističke frazeologlje, kojom se služe neki francuski građanski intelektualci. U #žstalim člancima ! predne francuske poezije i izlažu e kritici nenaučna, adntimarksistička predavanja na feancuskim wumiverzi-

beleže se postignuća ne=<-

ı a