Književne novine

i

SMRT FASIZMU — SLOBODA NA RODU!

GODINA TI BROLT 19

}

ŽEV

ORGAN SAVEZA KN

Adresa uredništva i administracije: PFrancusška 7 — Telefon: 28-098

NM

BROGRAD, UTORAK, 10 MAJ 1949

JIŽEVNIKA JUGOSLAVIJE.

TORRKOM

PROLEĆE KINESKOG „ARGUMENTI“ SILE | SNAGA

NARODA

Roksanda NJEGUŠ ”

»Gleđali su vedro hiljadu brda i đeset hiljada reka, i Pet Planina što su se dizale i spuštale kao nakostrešeni valovi, i gore Vullanga što su već izgledale kao malo zeleno kamenje...« — tako je pisao Mao Ce Tung o svojim vojnicima u jednoj pesmi iz vremena Velikog marša, i pesmu je završio rečima: »Savladavši poslednju prepreku, tri armije su se nasmešile.«

Pre toga na junaštvu ovih boraca slomile su se četiri Čang Kaj Šekove ofanzive. U petoj, borci" revolucije bili su opkoljeni u oblasti Kjangsia, milion vojnika kontrarevolucije držalo je četiri kamena obruča oko njih, a u Mandžuriju je istovremeno upadao japansk osvajač. .

Iz opkoljene oblasti Kjangsia, probijajući se kroz novi niz obruča, prelazeći brdske lance i bijući svakog dana kroz punu godinu krvave bitke, vojska narodne revolucije prešla je deset do petnaest hiljada kilometara, do severnog Šensija, prsa u prsa sa japanskim osvajačem, i stvorila novu slobodnu teritoriju. Ona je sačuvala zastavu revolucije i došla da brani zemlju od Japanaca, Veliki zadatak je bio izvršen, nove ofanzive kontrarevolucije suzbijene ,dvadeset hiljada preživelih boraca iz Velikog marša nasmešilo se.

K njima su priticali sve novi i novi ratnici iz ostalih pokrajina, da u Osmoj i novoj Četvrtoj volucionarnoj armiji, kroz devedeset i dve hiljade bitaka izbace iz stroja blizu milion i po japanskih vojnika.

U proleće, pre četrnaest godina, na obalama Jangcea odvijala se jedna od herojskih epizoda Velikog marša. Oko pedeset hiljada najboljih sinova Kine, sa ženama i decom, koji su bežali pod okrilje svoje armije, bez transportnih sredstava, prelazilo je Jangce na užadi, i napredu}lući dalje u širokom polukrugu na zapad, pa na sever i istok, kroz bespuća i planinske lance.

»Gledali su vedro...« ma da ih je neprijatelj bombardovao svakog dana. Bili su to vojnici slobode i revolucije i zato su gledali vedro Bila su to najbolja deca Kine i zato ih je narod zavoleo kako se voli krv svoje krvi. Išli su u borbu protiv tuđinskog zavojevača i zato je svako pošteno srce bilo na njihovoj strani. Prošli su mnoge provincije i u svakoj ostavili buktinju slobode u rukama partizana. Oslobodilački rat razvio je veličan= stveno osećanje dostojanstva i pravđe u kineskom narodu, u njemu su došle do izražaja sve prave vredno= sti, izdvojile se i pokazale nakazno lice sve izdaje. Revolucionarnu misao slobode zemlje i čoveka pronosio je svaki narodni borac, a njegov odnos prema narodu vaspitala je Komunistička partija: Ni jednu iglu, ni jedno parče konca ratnik oslobodilačke armije ne sme da oduzme narodu! Svu svoju snagu, svu krv svoju treba dati narođu! I zato narod voli komuniste. U Kini se održavaju tradicionalne narodne igre koje se zovu »Jangke«. To je kombinacija narodnih plesova, pesama i igrokaza. U vreme oslobodilačkog rata narod je tim svojim igrama dao nov gadržaj. U jednom takvom igrokazu seljaci Jenana pr!kazali su istinit događaj iz rata. U jedno selo upali su Japanci, goneći

u stopu herojskog borca, kapetana Hua, koji se skrivao u tom kraju organizujući borbu protiv osvajača.

Iz jedne seljačke kuće muž je upravo otišao u borbu, kad li se pojavljuje ranjeni kapetan Hu, tražeći od domaćice utočište. Žena ga skriva u Svoj krevet, tvrdeći Japancima koji su ubrzo pristigli da je to njem muž i da se iznenada razboleo od zarazne bolesti. U trenutku kad Japamci odlaze eusreću pravoga muža, hvataju ga i vraćaju se natrag da bi ga suočili sa ženom. Žena izjavljuje da tog čoveka ne poznaje i Japanci, misleći da je to ilegalac dizvode ga na streljanje. ~

Srce jugoslovenskog čoveka pozna-

je ovu moralnu snagu probuđenog ·

naroda. S njom se on susretao i u svom oslobodilačkom ratu i ona je Mila zaloga naše pobede kao što je zaloga pobeđe kineskog naroda. Takva snaga, predvođena komunistima, »može da sruši brda, prevrne mora, a 6ačuva njihovu cvatuću muladost«, kaže Mao Ce Tung. |

T zato Čang KB Šeku nisu TOR

: ni pokolji, ni ofanzive, ni prva ni Ra. Izdaja, ni manevri sračunati na prevaru, ni ugovor 8 američkim ambasadorom u Nankingu četrdeset i sedme o prodaji Kine za oružje kojim je trebalo uništiti slobodu i revoluciju, ni milijarde _ dolara, ni engleska ratna flota na Jangceu. Četiri stotine i sedamđeset miliona .Kineza korača čvrsto u slobodu, U front mira, narodne demokratije, socijalizma. oj stopi |

ad OL 18 vije zastava nove Kine, izrasta novi zakon pravde, nova, zemlja duboke humanosti, nova država trudbenika, Niču a postaje vlasništvo onog ko je a đuje, raste i razvija se industrija. s je bodne Kine, temelj budućeg 80C JEO stičkog razvitka. Milioni ljuđi nau

kineske zemlje,

nariodno-re=.

će čitati i pisati, nova kulšura Kine, noseći na zastavi ime velikog književnika, revolucionara i nacionalnog heroja Lu-Sina, postaje svojina naroda. Pre četrnaest godina, u proleće, oko pedeset hiljada boraca na čelu sa Mao Ce Tungom i Ču Deom prešlo je Jangce na užadi, na putu prema severu, braneći revoluciju i zemlju.

Ovog proleća, četrdeset i devete, dva ešalona od dva i po miliona junaka oslobodilačke armije, na čelu sa Mao Ce Tungom i Ču Deom, prešlo je na svojim brođovima Jangce u krilatom naletu na jug, u pobedonosnom pohodu za potpuno oslobođenje zemlje Na svakoj od trista milja obale stajalo je 150 topovskih cevi da štiti prelaz oslobodilaca uz artiljeriju i minobažače koji su pratili armiju, sve oteto od ·neprijatelja, moderno oružje koje je bilo name-' njeno ropstvu a herojstvo ga otelo iz ruku porobliivača i načinilo oružjem slobode, Ova armija, na severu od Jangcea, u poslednje dve i po godine rata, izbacila je iz stroja pet miliona vojnika i oficira izdajničke vlađe.

A engleskoj ratnoj floti, pokušala da omete prelaz oslobodilačke armije preko Jangcea, odgovorila je artiljerija narodnih revolucionara i njihova vlađa: Kupite se iz naše zemlje! Dugo. pređugo ste sejali po našem tlu plaćeničke vojske, krv i nevolje, kupite se jer smo mi naučili ne samo da otimamo oružje koje šaljete protiv nas, nego i da izbacujemo iz naše zemlje zauvek

koja je

.porobliivače i izdajnike.

Milion + za njima drugi milion boraca prelaze Jamgce: Oslobađaju se Nanking, pada Hangčou, u širokom luku opkoljen je Šangaj, a kolone generala Čeng Kan Čuoa prodiru u provinciju Kjangsi, istu onu iz koje je pre četrnaest godina jezgro dunašnje oslobodilačke armije započelo Veliki marš.„za spas revolucije i nezavisnosti zemlje. |

A u slobodnom Pekingu počeo je četvrtog mnja svekineski kongres o= mladine.. Mladost Kine, pre trideset godina, u Četvrtomnajskom pokretu

'započela je novu demokratsku revo-

lučiju. Ovu' mladost nije mogao da pokosi ni najkrvaviji teror kontrarevolucije. Ona se borila protiv japanske agresiie i izdajnika zemlje, borila še u štrajkovima i demostra+cijama, borila se i bori u kolonama svoje armije i partizanskih odreda, sedamdeset od sto boraca armije pripada mladom pokolenju Kine — a sada, bijući poslednje bojeve: konačnog oslobođenja, ona istovremeno u ftvrđuje program „izgradnje proleća SVOE naroda, budućnosti svoje zemzje. Sve armije nove Kine, ratne i radne, mobilisane su za najveće delo slobode i napretka, Čitava njihova borba i pobede lome još jeđan, i to vrlo ošefljiv beočug imperijalističkog lanca ropstva i agresije, svojom Svetlošću i neodoljivom snagom prodiru kao poklič slobođi u milionske mase potlačenih naroda Azije, pune radošću srca svih naprednih ljudi u svetu.

Pobeđa narodne revolucije u Kini

zađaje porazne udarce svetskom im-

perijalizmu. Ruši još i naopako .shvatanje da je marksizam-lenjinizam dogma, šablon, okamenjeni zakon shvatanje, koje u poslednje vreme vole da primenjuju kao merilo žive revolucije neka rukovodstva komunističkih partija, Narodna revolucija Kine dokazuje đa je uslov njene pobede bilo odbacivanje dogmi i šablona, dokazuje i išpravno.st puta naše revolucije i istinsku revolucionarnost našeg rukovodstva.

U domu seljačke radne zadruge u Trigu, na čelnom zidu, pored Titove i Staljinove slike, stoji slika Mao Ce Tunga. Seljaci su je izrezali iz novina i često vođe razgovore O čoveku koji je znao da izvojuje slobodu' i zemlju kineskom ' seljaku. Radnici naše industrije motora istakli su sliku Mao Ce Tunga na svojim zidnim novinama i svaku pobedu njegove armije beleže sa rađošću. Kad smo nedavno posetili naše avijatičare i prisustvovali času političkih infor-

macija, bezbroj pitanja letelo je referentu u Vezi sa borbom kineskog

naroda. I tako je kudgod prođeš so-

. cljalističkom Jugoslavijom. Svi ·borci

Titove petoletke progovorili su u prvomajskom pozdravu koji je narodni heroi Peko Dapčević uputio kineskom narodu, »Ssrcem i dušom, pljeskom uzdignutih rukuć«. Uz taj pozdrav u svakom našem čoveku gori najljudskija i najlepša radost jer će četiri stotine i sedamdeset miliona kineskih ljudi uskoro biti slobodno, poživeti prvi put u istoriji svojim stvaralačkim snagama na sreću napretka } budućnosti socijalizma, na &traži mira i demokratije.

Dotle se doteralo na Informbiroovskoj strani, da se već batinama, robijama i smrtnim „presudama mora da' dokazuje opravdanost •onoga Što se na početku nazivalo samo »principijelnom kritikom političke linije

J«, a što, posmatrano s gledišta interesa međunarodnog radničkog pokreta, nije principijelno ni koliko crno ispod nokata. Ali jedno stoji: teroristički argumenti sile u principijelnoj diskustlji bili su i ostaju izraz nejake sile argumenata. Krv Huseina

Sejdinovića, koja treba da poteče sa ·

mo zato što je taj mladi radnik, rođen u nekom selu nedaleko od Mo-

. stara, posle višegodišnjeg boravka u

Albaniji zatražio povratnu vizu za domovinu, u nesrećnom času kad su Judini našli za oportuno po SVOJ TIevizionistički oportunizam da puste 5 lanca sve učesnike u protivjugošlovenskoj hajci, — neće pasti samo na cnverovski „beslovesne izvršioce tog pravnog ubistva, nego i na moralne potstrekače i organizatore tog nedela, na tvorce i pristalice sad već ožigledno kontrarevolucionarne »Rezoiucije«, zapravo onog kompleksa problema koje je ona prvo sibovski sivo izmu-– cala a sada i teroristički krvavo počeJa da ostvaruje, i to metodima koji potsećaju na basmu O miroijubivom kurjaku kome janičarsko janje muti vodu.

Evo istinitoga slučaja koji baca svetlost na intormbiroovske »činjeni-

- Ce«,

Hajka na Jugoslovene, vršena po direktivi bukureštanskog centra u Cilju vrbovanja »zdravih elemenata«, primila je u Albaniji oblike drastičnije no igde. Ne vele uzalud: reci budali da se usekne, a on će i nos otkinuti! .

Cinjenica je da nevolje skopčane 5 tom hajkom nisu mimoišle ni Huseina Se,jdinovića, 22-godišnjeg skromnog mladića, koji se dotle bio jedino istakao nesebičnim udarničkim radom na pruzi Drač——Tirana, i kvalifikovavši se tamo za mehaničara, ra> Čunao da će otsad još više moći da da izgradnji socijalizma, Nikalkvih. drugih ambicija nije ni imao. Ničim drugim nije mislio. da će biti obeležen njegov boravak među ljudima. Zar nije i to dovoljno? Živeti za socijalizam, Husein Sejdinović je imao isuviše skromno mišljenje o sebi, da bi se prepuštao golicavom mažštanju o podvigu. »Nije to za obična čoveka«.

Ali poslednji meseci u njegovom životusgovore o tome da nema tako skromnog graditelja socijalizma koji u sebi ne nosi elemente heroizma i da je i najobičniji graditelj slobode herojski podvižnik, bez obzira da li on to Q, sebi misli ili ne, Borba nosi nužnosti koje determiniraju. Ne može se učestvovati dobrovoljno u herojskoj bici za sreću ljudi, a da heroizam ne postane sadržaj života svakog od učesnika u tom velikom h#vanju, gde je junaštvo uslov . opstanka, najviši zakon i nužnost tako nesumnjiva, da u izvesnim situacijama postaje nepri-

___STRAŽO NAŠA

Vo svojot zaslepen informbirovski

Oskar DAVIČO

metna, jer postoji u neprekidnom dej6tvVU, Ima li vidovita čoveka koji bi rekao onog januara 1942, kad je od mraza pucao kamen hercegovačkih plećina, da će onaj slabašni, mršavi četrnaestogodišnji dečak s prljavim, izgužvanim fesom na glavi i u opancima od neštavljene koze, postati junak, slavan junak, čovek kog treba istaći za primer socijalističkog patriotizma? Dečak je tad uplašen prtio celac ispred sestrice i prestarelog oca, koji je bežeći od ustaškog noža, pošao da traži skloništa koa nekih dalekih rođaka u Skipiji.

Ne. Niko nije bio u stanju da u Onom dečaku sagleda buduceg junaka kadrog da bez kolebanja položi i ŽIvot za uverenje da je politika naše Partije pravilna, internacionalislička, dosledno revolucionarna, komunistička politika. Tad je politički nepisme= ni Husein bežao s ocem ispred koljača, izdajnika i okupatora. Ali kasnije, radeći za komad proje u vlažnim i primitivnim albanskim rudnicima, počeo je da uočava i shvata zakonitost koja je odlučivala o bedi i muci njegovog gladnog argatovanja i, shvativši je, da traži izlaza, suprotstavljajući užasnom poretku robovanja svetJu zakonitost oslobodilačke borbe. Naišao je na drugove, postao je član Narodne omladine. Rat se primicao kraju, Sloboda je postala svakodnevna. Je li borba prestala? Huseiin ie bio ubeđen da nije. Trebalo je slobodu izgraditi, učvrstiti, razviti. Albanski drugovi su navaljivali da ne otputuje, da ostane s njima, Zar nije konačno svejedno gde čovek radi za slobodu, kad njoj već daje svu snagu ruku i duše? Bilo je to 1945. Ostao je u rudniku., Žatim je prešao na prugu gde je radosno gurao kolica puna zemlje nasipom koji se svakim danom sve yiše približavao cilju — Tirani.

Tad je objavljena Rezolucija. Pozvali su ga u upravu bezbednosti i #onudili. mu ležernini pokretom ruke da potpiše formular klevetničke izjave protiv partije čiji član još nije bio. Odbio je s osmehom. Gluposti!

— Potpiši. Ne luduj.

Od tad počinju šikane. Dvaput dnevno morao je Husejin Sejdinović da se javlja činovnicima bezbednosti i dvaput dnevno da strpljivo podnosi njihove retorsko-agitatorske vežbe nad njim, Ali ubrzo su kritički »razlozi« iz Judinovih izvora postali puki judini razlozi.

— Potpiši, dobićeš duplo sledova= nje!

— Dve udarničke „karte dati.

— Dačemo fi takav položaji — hleb da jedeš, ništa da ne radiš,

— Potpiši. Imaćeš novaca.

Bezuspešno. Počeli su da mu prete.

— Uhapsićemo te, Osuditi.

Najzad su uviđeli da gube vreme. Sejdinović je otpušten 5 posla, Odu=

ćemo ti

bes, klevetnicite na našata zemja

so osobena pakost gi napagaat slavnite organi od UDB-a, krstejki gi kako

»janičeri« i »dželati«.

Stražo naša,

budno naše oko,

stapko tvrda

i što ja site sledat,

narod čuvaš kako veren sokol, ko što sinoj

.

vemo majka gledat!

ral v lice ti čisto klevetnici frlat! Ko krtici riat po. sovesta volča!

No, kaži mi, dali klevetnički grla

narodite dolgo ke slušat i molčat?!

Znam, naše si čedo i nie sme tvoi, 3 gradilišta širum vo mugri te budat,

i denje i noke na straža ti stoiš, — a ' go paziš ti trudot!

na raboten narod

Stražo naša,

budno naše oko,

stapko tvrđa

v našta gradba smela,

narod čuvaš

kako veren sokol,

toj gi v pesni · . ; : ı kiti tvojte dela!

zad iljadđdu

'Izrasnata v. borbi po rodnite pragoj ko čelik si denes prekalena, jaka,

esta zam rznuvat vragoj od tvojata cvrsta i pravedna raka!

A našiot narođ vo pazvi te niše

so beskrajna verba, ko nekoga v buri, ti v misli mu greeš i v srce mu dišeš,

_ ____ __—- - — –- — -—-— -

i slava si večna v negoiot juriš!

Stražo naša,

budno naše oko,

stapko tvrda

·v našla zora jasna

zemja čuvaš

' kako vere Sokol,

veren sokol

što so narod srasnal!

V građovite naši So grmež i vreva rabotnici đomoj i fabriki krevat, a zadružni pesni ko odziv im idat

i temeli novi Štom pobeđa

selata dzidat! ı ne i nadvasa vkiot,

i narođi v svetot za sovest e pitat, znaj, posvetol ušte ke izrasne likot

ma našata zemlja, Partija i Tito!

s ty

Aco ŠOPOV

a ———

zeta mu je karta za snabdevanje, Ali on je tražio uporno, obijajući pragove svih mogućih instanca, povratnu vizu za Jugoslaviju. Uhapšen je, Prvo je bačen u sabirni logor. Onda je pre= mešten u policiski zatvor, Pretnje su se ostvarile. Reči su ustupile mesto pendrecima. |

Užasno je to sve do meshvatljivosti. Kako da to pojme naši komunisti koji su trpeli muke u glavnjači? I kako — komunisti koje još uvek tuku po imperijalističkim zatvorima? Sve je to u tolikoj meri gnusno da bi čovek najfadije odbio da veruje da komunist može da muči komunista i to da ga muči samo zato što je nekoliko mudraca u Bukureštu rešilo da iz besperspektivnih, kapitulantskih i u suštini kukavičkih pobuda, pokušaju da ukinu Jugoslaviju takvu kakva jeste. Konačno — šta? Neki dahauovci tip3a Osvalda i Dila u rukovodstvima ne= kih partija nisu, u želji da se dodvore, morali suviše da siluju svoju savest da bi se, u lovu na »zdrave elemente«, poslužili i batinama. U preteranoj revnosti ima uvek nečeg sumnjivog. A rezolucija je izbacila u prvi plan svojih pobornika upravo takve preterano revnosne ljude, jednom reči, »boljševike+ anglo-američke podvrste, izdajnike iz serije Trajčeta Kostova, Čak su se i humanizirani češki informbirovci poslužili batinama. O bugarskim da i ne govorimo. Ali i poljski, Rumunske i mađarske ne spominjemo. Zar je čudo što su se i albanski judinovci, koji se nekom prosečnom bistrinom još nisu istakli, privoleli goveđoj žili i gumenom pendreku. Neosporno, da budala može da naškodi stvari socijalizma koliko i kontrarevolucionar, a u foj uzvitlanoj prašini i dernjavi pristalica Informbiroa teško je lučiti gde prestaje dogmatičarska glupost, a gde počinje izdaja. A uz to ima tu i kojekakvih drugih još koještarija,

»Pormfeleri« su u svakom slučaju učinjeni svuda, ma da ne mislim da se zadržim na njima, Ali nigde se glupost, i varvarstvo zajedno s preteranom revnošću hisu tako Sslizali kao u Bnverovoj službi bezbednosti, Što se najbolje vidi iz podataka o mučenju Husejina Sejdinovića,

Tu bi trebalo da počnem govoriti o njegovom socijmlističkom patriotizmu i vernosti, ali meni ne silazi s uma onaj činovnik bezbednosti narodne demokratske zemlje koji veruje da se ljubav za domovinu prodaje za bonove i tačkice na potrošačkoj karti. Čovek koji tako misli, koji veruje da jie patriotizam na prodaju kod drugih, mora i sam da je spreman svoj đa krčmi. A to nije dobro. Nije dobro da takvi liudi rade u službi bezbednosti zemlje koža, ostavimo li Informbiro na stramu, ipak pripađa velikom frontu demokratije i mira kome i sami pripadamo, Nije dobro da ljudi kojima je komunistički moral nepoznanića, da nad bezbednošću socijalizma bdiju ljudi bez dostojanstva, pa makar to bilo i u Albaniji, Svejedno je za kpliko su spremni da se prodaju kad su već na to spremni, Svejedno je da li je u pitanju duplo sledovanje, valuta, položaj ili ma koje od poglavlja »hu= man interesta«, kad nemaju srca za najveće ljudske vrednosti, za najviši ljudski interes, za ljubav prema soci= jalizmu, prema sooijalističkoj domovini. Oni su kadri da se prođaju. Oni pretstavljaju ostatke prošlosti u sadašnjosti. Ali Husejin Sejdinović pripada svom pokolenju. Njemu je sva ta kupoprodajna preistoriska logika nerazumljiva, tuđa, pomalo smešna čak. On se ne prodaje.

Tukli su ga svirepo kako to beskičmenjaci znaju i mogu. Bol je trebalo da bude neka vrsta obrnutog duplog &ledovanja, u svakom slučaju element mešethrenja, On je trebalo da ubedi u potrebu takvog trgovanja. Ali u šta mogu da ubede muke? Da ono što nije — jeste i jeste ono što nije? Svi pendreci ovog sveta u to ne mogu da uvere čoveka socijalizma. Ali mogu da ga ubede da za pravdu treba do kraja ostati čvrst. ;

— Kažu mi: Ti si špijun!

To čitam na jednom od tri njegova pisma koja šu mi došla u ruke, Pisao ih je u zatvoru na prljavo ružičastom kartonu kutije za cigarete Flora specijal. Slova su nevešta, nejednaka, osnovačka, ali pažnju privlači to što su još uvek lepljivo masna. Zagleda li se bolje u njih, primetiće se da je

pero, po svojoj prilici oštro kao igla, ·

ostavilo ožiljke na kartonu, đa ga je, povlačeći crte slova, „dubilo linijama koje se pod lupom ne suzuju i ne šire, ali preko kojih se razlilo gusto, riđe mastilo krvi.

Krvlju su pisana ta pisma, Iglom ubodenom u žile,

Tekst je neposredan kao ubod. Neškolovan mladić tankog iskustva još nedoraslog za uopštavanje, mogao je da na prljavo ružičastom kartonu kutije za cigarete iglom umočenom u soptvenu krv, napiše samo ono što je napisao, onako kako je napisao i ništa drugo. Ali tih nekoliko reči zaustavlja dah.

»Ti si špijun, kažu, protiv naroda. Tzvešće me na sud i streljat kažu, Tukli su posle dugo. Pošljite doktura ja ću umret, krv lapi iz mene, Ko će me pustit kući i majci da radim?«

Ovo pitanje kojim završava prvo pismo izgleda posle svega naivno. Ali Husejin je naivan, mlad čovek. Žustar i hitar na radu, pisanje mu ne pada

LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO : i e

PRIMERAK 3 DINARA

MORALA

lako i on ne uspeva da sve napiše onako kako misli. Ipak, taj tekst oda-

- je potpuno nerazumevanje ozbiljnosti

položaja u kom se nalazi i optužuje nevinošću tog mlađića koji, znajući da nije špijun protiv naroda, ne samo da nije uplašen, nego i no smatra da se

od tako glupe optužbe treba braniti.

On ne traži advokate, Nesporazum će se sam razrešiti, On ioš uvek pretpostavlja da je u drugarskoj zemlji i traži lekara samo. Zar bi tako, mislio špijun? Kod Husejina Sejdinovića nema još ni mržnje protiv ljudi koji ga tuku, a špijun, kad dopadne apsa, čak i kad je neiskusan, zna da 'je jedini doktor na kog ima pravo — raka u ilovači,

»Ponoć biju me. Ako boga znaš da dođem kući i majci ja Huso. Da se spasim muke i mraka ništa ne vidim.«

To drugo pismo napisano neposredno posle torture, govori o čoveku u najvišem stepenu uznemirenom, a molfiv kuće i majke javlja se tu kao neophodna antiteza ubistvenoj stvarnosti oko njega, kao potreba da samom sebi dokaže da još uvek ne treba gubiti veru u dobrotu ljudsku dok još uvek negde postoje majke i kuće sa svojim blagim ređom, sa čovečnom racionalnošću i nežnošću koja je uslov da se živi, Ali red reči ispremetan afektom i bolom odaje paničan strah i u isti mah kivno negodovanje, crne

slutnje i gnev čoveka koji se oseća

psihološki izmrcvaren, pokraden do dna duše, gorak, uvređen i razočaran. Jasno je đa se on tome opire lirskim motivom majke i doma, ali čudno je da ne pominje drugove, Da li je slomljen? »Tuku me svaki dan, On (prokuror) kaže Albanci će Tita u Beogradu streljati, a mene ovde. A ja sam rekao nikad, Tito je naš.«

Kao da je u magnovenh}u Shvatio sve što mu je bilo dotle nejasno, Husejin Sejdinović se isprsio i otsekao ono svoje »nikad. Tito je naš«. Njegov odgovor prokuroru nije dat radi efekta, nije rečen pred štampom. Ako ga je zabeležio, to je bilo zbog ogorčenja koje ga je obuzelo, Iz Jugoslavije je otišao kao dečak. Bežao je qd noža i kuršuma izdainika. 'Takvu je jedro vreme nosio u sebi, a nije prijatno nositi u sebi takvu sliku o Svojoj zemlji. Posle, za vreme rata još, čuo je za Tifa. Slika njegove domovine postala je svetlija. Posle, kad se oslobodila, on je u mašti video svu u cvatu mogranja i cremže po mostarskom polju, On Tita nije očima još ugledao, ali niegov lik mu je postao bliznah. U svojoj sobi nad krevetom imao je nisdovu fotografiju. On je znao da je ime smisla i lepote njegove zemlje istovetno s imenom Tita i imenom slobode.

Šta ie značilo biti Jugosloven u vreme kad je napustio domovinu? Nešto, što treba kriti. Ali kad se slavna partizanska borba pročula i Titovo ime postalo zastava i nada, on je, još za okupacije, s ponosom govorio svojim drugovima radnicima o Jugoslaviji. Jer su ga o njoj pitali, Jer šu ga 8š divljenjem slušali. A on se ponosio pričajući o njoj, I tai ponos čije je ime takođe Tito, postao je Mmjegov unutračnji sjaj, srastao je tako intimno s njegovim bićem, da se on nikad i ni za šta na svetu ne bi mogao da odvoji od njega. Pa neka tuku. Svi pendreci ovog sveta meće ga moći da nateraju da se odrekne Tita, samog sebe, Udrite, boga vam jzmećarskog, slugeranjskog, surovog i jadnog. Mišta vi nećete drugo čuti do da je Tito naš i mi njegovi! A vaša dupla sleđovanja brašna i tekstila, bola ili smrti neće nas ni pokolebafi ni izmeniti. Mi smo to što jesmo.

Tito je naš, rekao je mlađić koji Tita nije video. To je kazao ı času kađa je ta izjava prkosila smrti, Nije to rekao zato što mu se miliio umreti. Nikad možda nije tako snažno kao u tom času želeo da ceo Svoj život posveti radu za socijalizam. No stavljen. da bira između života i laži, i smrti za istinu, čovek koji zna za slobodu, a za mMju zna zahvaljujući Titu, iza braće istinu i ako je ona danas u Enverovoj Albaniji ekvivalent smrti,

— Šta je jedan potpis? — rekao mu je islednik na početku, a možda je i sam Husejin to sebe pitao u jednom trenutku klonuća,

— Ti 6i još mlad, pređ tobom je život. Ko će ti moći ikad da prebaci jedan jznuđeni potpis, Ti nisi škole izučio, Politici znaš osnovno pravilo: Tli si s nama ili si protiv nas, Ti si prost čovek. I šta? Uvek možeš reći: oprostite, bio sam zavedđen, I buđi uveTen, verovalo bi ti še, \

Husejin Sejđinović nije pristao ni da

se pravi zaveđen ni da to bude. Osu-

đen na smrt sfreljanjem, on je spreman da smrt dočeka s Titovim likom u srcu. On Tita nije video. Ni Jugoslaviju u slobodi nije video, ali Informbiro traži da mladić od dvadeset i dve godine bude streljan, da bi se dokazalo ono što se dokazati ne može. Poginuti danas za tu Jugoslaviju. za Tita, znači ginuti više nego li za Jugoslaviju, znači ginuti za sudbinu oslobođilačke

borbe čovečanstva, za spas puteva ko- |

ji vođe slobodi, |

Otkud ovoliko snage kod tog mladića? Je li to posebna crta karaktera koju su vekovi borbe urezali u biće naših ljudi? Je li to samosvest naroda kome sloboda nije poklonjena, koji ju je stekao u krvavom boju i sad je u znoju i muci podiže | oplemenjuje? Možda. Ali neosporno )e da je mora na snaga Husejina Sejdinovića snaga om h koji brane istinu.