Književne novine
~.
e
7
BMRT FASIZMU — SLOBODA NA RODU!
GODINA II BROJ 30
NJ
i EI AI La
PILA e
CENI a univen>i Ve
O
admimistracije: ? — Telefon: 38-008
GODIŠNJICA PETOG KONGRESA KP
Ivan KARAIVANOV
Godina koja je protekla posle isto= riskog zasedamja Petog kongresa KPJ, obiluje ne samo nečuvenim heroizmom na ispunjenju Titovog Petogodišnjeg blana izgradnje socijalizma, već i .nmajbogatijim „sađržajem. „Bogatstvo sadržaja sastoji se u tome što je slavni Narodni fromt, u kome je našlo svoju organizacionu formu nerazdruživo jedinstvo i čvrst savez radničke klase i sšeljaštva, pod rukovodstvom herojske KPJ, učeći se na iskustvu izgradnje socijalizma u Sovjetskom Savezu, išao uporno napred putem ove izgradnje, — ma da se Narodnom fromtu, kao i narodima Jugoslavije, baš od strane Sovjetskog „Saveza i zemalja narodne demokratije negiralo to sveto pravo, izvojevano kroz istoriju — da gradi socijalizam sopstvenim snagama. U svetlosti tog heroizma i čudovišne kontrarevolucionarne kampanje, koja se vodi protiv Jugoslavije, pokazuje se istoriski značaj Petog kongresa KPJ.
Komunistička partija „Jugoslavije bila je napadnuta uglavnom po dvema tačkama od strane kvazimarkista iz informbirovskih partija, na čelu sa SKP(b). Kako partiji, tako i narodima Jugoslavije negirala se njihova uloga u borbi protiv nemačkih fašieta i domaćih izdajnika i borba za O etvarenje narodme revolucije. Negirao g/e takođe i karajter te borbe. I to je učinjeno u pismima SEKP(b), koja po sadržaju pretstavljaju suštinu rezolucije Informbiroa, Ako se jzjednačuju zasluge KP Jugošlavije i naroda Jugoslavije sa zaslugama bugarske, ma= đarske ili rumunske „komunističke partije, to je onda isto kao da Jugoslaviju i ne prizmaju. U tim pismima u kojima se negira izgradnja socijalimma u Jugoslaviji, optužuje se KPJ, da vođi zemlju natrag ka restaura= ciji. kapitalizma.
Bilo je potrebno amalizirati daleku i blisku prošlost Partije, bilo je potrebno okarakterisati „Narodmooslobodilačku borbu, objasniti razvitak revo= lucije 'u Jugoslaviji, objashiti hicanje narodnih odbora i razbijanje starog dvžavnog aparata, i pokazati i doka= gati da je zemlja već od samog početka pa do svršetka rata išla baš ka stvaranju . države novog tipa — diktature proletarijata, koja se oslanja na najšire maše trudbenika grada i šela, u kojoj će se ostvariti izgradnja sopija» ligma: Predviđajući razvitak kominformske kampanje od maskirane „dru garske« Kritike do kohtrarcvolucioayrme kampanje, koja se sprovodi =konomskim bojkotima, prekidanjem Bvih ugovora o trgovini i kulturnoj saradmji, pograničnim incidenti i čak ubistvima takvih ljudi kao Koče Dzodzea od strane agenata kontrarevolucije, — Kongres se uzdigao na
vrlo visoki teoretski i principijelni ni-..
vo i dao je odgovor na.tu kampanju, nečuvenu i besprimernu wu istoriji radmičkog pokreta, učinivši sve, da bi se mobilisale mase irudbenika za Uupornu borbu: za ostvarenje Petogodišnjeg. plana i za odbijanje bolnih u= daraca od strane ohih, od kojih se očekivala samo pomoć.
Narodi Jugoslavije, kako je rekao u evome govoru a Puli drug Tito, Ostvarili. su za protekle dve i po EOdime po raznim granama industrije 50%, od Petogodišnjeg plana, i to pomed svih teškoća i prepreka do sada nepoznatih u svetu. To su oni uradili, jer su dobro znali šta rade i bili sveBni kuda idu, i zbog toga Su bili jedimsftveni i složni, U tome je veliki značaj V kongresa KPJ za narode Jugoslavije. Ali on ima i drugi, međunarodni značaj. Suština tog značaja sastoji se u tome što se našla jed= ma partija u jednoj maloj, ali herojskoj zemlji, koja je podigla visoko prineip ravnopravnosti u ekonomskom, :političkom i kulturnom pogledu među zemljama koje grade socijalizam, i nastojala je da taj princip gačuva baš wu interesu ntimperijalističkog fronta mira, na čelu 8a Sovjetskim Savezom. Bez poštovanja tog principa front mira je osuđen na slabljenje i propašt, Bez primene tog principa izgradnja šocijalizma u zem” ljama narodne demokratije ne može da se odvija odgovarajućim brzim tem pom i neočekivani istoriski događaji mogu ih zateći nespremne, KPJ je podigla visoko svoj glas i protiv bezbrojnih revizionističkih skretanja od marksizma-lenjinizma od strane kritičara iz SKP(b),i drugih komunističkih partija zemalja narodne demokratije. Protiv tih neravnopravnih odnosa i revizionističkih skretania mora da se vodi dugofraini borba. upoma i sa puno samopožrtvovanja. Neće proći još ni dve i po godine a plan socijalističke izgradi.je u JUBoslaviji će biti ostvaren uprko> švib poteškoća, uprkos čitave kontrarevo”
lucionarne kampanje, koja e vođi ne gamo od strane svefske kontrarevolucije, već i od strane onih, koji se na= zivaju komunistima. Njihova uloga, ma šta onj govorili, takođe je kontra= revolucionarna, zbog toga što je njihova kampanja uperena protiv naj-
jedinstvenije države pošle SSSR-a,
koja je, koristeći iskustva velike Ok-= tobarske revolucije, zbacila vladaju= ću klasu u svojoj zemlji i pošle svršetka Drugo“ svetskog rata stvorila
drugu socijalističku državu, Ta drža-.
va je prelaz od kapitalizma ka socijalizmu, država diktature proletarijata, socijalistička država. A onaj ko vodi borbu protiv takve države, taj igra ustvari kontrarevolucionarnu ulogu.
. Ovde nij. mesto da govorimo o revizionističkim skretanjima od marksizma-lenjinizma, koja su se pojavila posle rata ne samo u nekim zemljanma narodne demokratije, nego čak i u Sovjetskom Savezu. Ne možemo a da ne podvučemo to, da se baš u prvoj zemlji socijalizma, u Sovjetskom Sa= vezu, ' metod dijalektičkog materijalizma pretvorio u svoju negaciju, jer su naročito sovjetski filozofi počeli da misle da s&u njihovi izumi, njihove misli postale tvorac života, a ne materijalne proizvodne snage i proizvo=
dni odmosi. Oni svoje izmišljene kle- -
vete protiv KPJ pretstavljaju kao stvarne greške ove partije, koja je prva posle SKP(b) podigla „zastavu borbe protiv hitlerovih zavojevača i radi pomoći Sovjetskom Savezu, dok su sve druge partije vodile samo agitaciju. i propagandu, i to iz sigurne i mirne pozadine, Ove izmišljene, čudovišne klevete, u koje niko, apsolutno niko u Jugoslaviji ne veruje, he= rojski jugoslovenski narodi, . kojima rukovodi slavna: KPJ, pobijaju velikom činjenicom izgradnje socijalizma, Judinove, žapročnomirske izmišljotine i klevete pokazale su se isto tako nemoćne u ovom pogledu,
Iako je u istoriji nekada nepravda pobeđivala, ona je pobeđivala samo privremeno. Na kraju krajeva će ipak pobediti pravda i istina.
Prijavi cilj, za koji se bore partije Kominforma na „čelu s SKP(b),
_ sprovodi se prljavim metodama. To
su stare, prastare metode borbe, koje su ostale u međunarodnom pokretu iz vremena neprijatelja komunistič-
'kog pokreta — Trockog, Zinovjeva i
Kamenjeva, Buharina i Bele Kuna. Trockističkozinovjevske i Buha.in= sko-belakunovske metode borbe bile su metode špijuna i neprijatelja radničkog pokreta. Njih je istorija OBUdila zajedno sa njihovim autorima. 1 kada se danas, pri potpuno novim okolnostima, primenjuju te iste stare metode, jasno je da, kako pravda, tako i pobeda neće biti na etrani onih koji se odnose neprijateljski prema izgradnji socijalizma. U doba kada su se Trocki Zinovjev borili protiv komunističkih partija, koje su bile tada opozicione partije, bilo je Jako pobediti koga hoćeš i mametfnuti mu kakvu hoćeš pravdu i nepravdu, Dovoljno! je bilo napisati samo frazeo= lošku rezoluciju i sprovesti je u Cen-
· tralnom komitetu te partije, koju su
hteli »izlečiti« pomoću operacije. Partija, protiv koje se vodi kontr'revolucionarma kampanja, je danas vodeća partija u harodu, koja gradi socijalizam. Ona gradi socijalizam i njeni narodi su uvereni da Ba ona gradi. To znaju dobro narodi Jugoslavije, počev od Crnogoraca pa sve do Makedonaca. Oni su već osetili socijalizam, na delu, u povećanoj količini hleba i ostalih prehrambenih artikala, u podignutom mivou ekonom= skog i kulturnog života u Jugoslaviji. Njih niko, pa čak ni Alah, ne mo že uveriti da Jugoslavija ne izgr«đuje socijalizam. Niihova vera u socijalizam je velika, njihova duboka ubeđenost da oni grade socijalizam, uprkos svih prepreka ma otkuda one dolazile je isto tako velika. Oni su puni entuzijazma, koji ima · čvrstu materijalnu bazu, i njihovo je jedinstvo neselomljivo. Velikom i nepobjtnom činjenicom izgradnje socijalizma, oni dokazuju svoju ispravnu liniju, pravednost stava KPJ i njenog pPukovodstva na čelu sa Titom. TI veliki i neocenjivi mmačai.u tom pogledu ima pre godinu dana održani nezaboravni Peti kongres Komunističke
partije Jugoslavije.
bAb1io90 . OVA" wd
ka
2. ______Z-E—- Ta
ORGAN SAVEZA KNJI
Adresa uredništva 1 Francuska
ŽEVNIKA JUGOSLAVIJE
ć;
BEOGRAD, UTORAK, % JUL, 1949
Za povišenje kullure našeg književnog jezika
Samim. tim što je narod postao vlasnikom svih i materijalnih i kulturmih dobara, u našoj zemlji su stvo” reni uslovi da swe pozitivne snage dođu, do svog pravog izražaja. Kod nas
se više ne postavlja, i ne može se po”
staviti pitanje da li, recimo, darovita deca naših radnih ljudi mogu raaviti svoje duhovne sklonosti i sposobnosti, U našoj zemlji ovo jie sada briga društva i države, I zato se danas na svim poljima kulturne delatnosti kod naš naglo uvećava broj valjanih radnika i stvaralaca, zato se u svim granama umetnosti i u književnosti oseća polet socijalističkog stvaralaštva. Naučnim radnicima stavljaju se ma raspoloženje · „dovoljna sredstva, naučni rad se sve više dovodi u vezu sa životom i usklađuje 5 narodnim potrebama; nauka počinje da istinski služi narođu. Kulturnim vrednostima iz prošlosti poklanja se zaslužena i potrebna pažnja; kulturni objekti i spomenici spasavaju se od zaborava i propadanja; kultura naših naroda neguje se i podiže. Između oštaloga obraća se pažnja i jeziku, koji je nesumnjivo jedno od najsftarijih | najvećih dobara celokupnog kulfturmog nasleđa svakoga naroda i sva> kako najmoćnije sredstvo u borbi za napredak i dalji razvoj kulture.
lako pojedinci često previđaju Važnost uloge jezika, iako mnogi misle da će jezik svoju amačajnu ulogu moći da vrši i bez obzira na to kakav će biti, — najpozvaniji kod nas, a to 8#u naši partiski i državni rukovodioci, srećom, čine sve što je do njih i za podizanje kulture našeg. književnog jezika, za njegovo usavršavanje. Odlični poznavaoci marksizma-lenjinizma, koji ovu plemenitu i veliku naulmi sa uspehom primenjuju u uslovima naše stvarnosti i naših potreba i koji je na našim primerima dalje razvijaju i obogaćuju, — oni jezik, i kao pojavu i kao sredstvo borbe i razvitka, savim pravilno ocenjuju. Oni znaju da jezik i mišljenje čine nerazdvojno jedinstvo, da nema jezika bez mišljenja i van mišljenja; žnaju da jezik nije samo sredstvo za izražavanje već i za izoštravanje mišljenja, da se dobra misao prenosi dobrim jezikom, a da rđav jezik svaku misao zamagljuje i čini nejasnom. Zato oni ustanovama koje se bave proučavamjem našeg jezika i popularizacijom „neophodnih „jezičkih znanja stavljaju na raspoloženje bogata materijalna sredstva da bi bez smetnji i Što uspešnije mogle obavljati ovaj vrlo značajni zadatak. Oni se, pored toga, staraju da sva dela, a naročito ona koja su namenjena širokom krugu čitalaca, budu napisana besprekornim stilom i jezikom kako bi bila što pristupačmija omima kojima su namenjena.
TI većina naših pisaca i prevodilaca, naučnika i novinara svešna je činjenice da nije važna samo sadržina njihovih dela već i da su jezik i stil kojim pišu od vrlo velikog značaja za vaspitanje i obrazovanje njihovih čitalaca. Zato oni nastoje da njihova dela i po jeziku budđu što bolja i savršenija. Ali još uvek kod nas ima dosta i takvih koji kao da na ovu stranu Bvojih dela ne obraćaju mnogo paŽžnjie, A mora se priznati da u našim prilikama mnasleđenim iz skorašnje prošlosti, koja se odlikovala i vapijućim nemarom prema kulturnim pofrebama narodmim, ima dosta i objektivnih teškoća za rad na negovanju kulture književnog jezika. Mi još nemamo takvih priručnih dela koja bi ovaj rad olakšavala i koja bi pojedinci u slučajevima nesigurnosfi i kolebanja mogli pouzdano konsultovati. Mi, pre. svega, nemamo rečnika savremenog književnog jezika (Njegovoj izradi se tek sada pristupilo u Tnstihutu' za jezik Srpske akademije nauka, kojoj su za ovaj po našu kulturu mnačajan posao dafa neograničema maferijalna sredstva), i još se služime uglavnom Srpskim rječnikom Vuka Karadžića, koji je rađen prema stanju jezika naše književnosti na početku nmjenoga razvitka. Nešto potpuniji od Vukova, Rječnik Broza i Ivekovića je danas vrlo velika retkost. Mi nemamo ni velike nopmativne gramafike savremenog književnog jezika. A oseća se potreba, i možđa najhitnija potreba za iednim priručnikom koji će prema utvrđenim principima našega pravopisa jasno formulisati i tačno utvrditi sve slučajeve koji prirodom svojom navode na kolebanian. Pravopis prof A. RPBelića poslednji out je izdat pre 15 godina, i do njega se odavna ne može doći. A sem toga za ovu deceniju i po razvitka naše književnog jezika, naročito u drugome delu ovog vremenskog perioda. koji je obeležem mnogim 'skokovitim promenama, — i u oblasti pravopisa SU morali iskrsnufi izvesni problemi koji traže wvosebno objašnjenie Pa i ranije, u vreme pojave knige prof. melića, kođ pojedinih maših pisaca i kulturnih radnika ie bilo izyesne rezetve prema nekim movinama. bilo ie upravo u izvesnim slučaievima nera mamevanja primcipa našega pravopisa, Usled ovoga nikada kod nag mije bila ostvarena bofrebnmm ujednmeženmost u Ooismnju. i
Sam Vuk KMaradžić. tvorac nopšer ep emmnem ni | Tarmi meteinćki
praksi, ba i teoriski,u nekoliko sluča-
materijalna
LIST IZLAZI JEDANPUT NBDELJ NO U
TORKOM
Mihailo STEVANOVIĆ
ja nedosledan klasičnom „primcipu „Jonetskog pravopisa, koji karakteriše Beslo Piši. kao što govoriš, — ostavio je mogućnosti za izvesna kolebanja i dalja oftstupanja u principskim pitanjima. Tako je Vuk havešćemo samo značajniji primer njegove nedoslednosti u pravopisu iz njemu opravdanih razloga, koje iznosi na str. XXX prvog izdanja svoga Rječnika, ostavljao u pisanju nepromenjeno d ispred s, iako je u svim drugim slučajevima u oblasti jednačenja suglasnika i uprošćavanja suglasničkih grupa njegov pravopis bio verna slika izgovora. Držeći se ovde Vukova postupka, a ne principa njegova pravopisa. i svi najveći vukovci su zadugo pisali kao sam Vuk, Kašnije su mnogi, čak i posle Belićeva obrazloženja potrebe za uklanjanjem nedoslednosti. išli i dalje, pa su zvučno d pisali ne samo ispred s nego i ispred drugih bezvučnih suglasnika, kao u „primerima: odpustiti, predpostavka, podkovati, odkljiučati, podčiniti, nadčovečanski i sl. Neki su opet sebi dopuštali, i dopuštaju, i dalja otstupanja od principa fonetskog pravopisa tamo gde u rezultatu glasovnih promena dolazi do nešto #načninije izmene oblika reči, pa im se čini da to dovodi u pitanje i samo značenje tih reči. Tako i izvesnim našim inače odličnim književnicima vrlo visoke kulture kao da nikako nije jasno da je njihovo pisanje suglasnika t, na prjimer, ispred c, ili ostavljanje k ispred i, u primerima kao što su: početci, szavršetci, trenutci, pripovetki i sl. — u teškoj oprečnosti S osnovnim principom „savremenog pravopisa. Njihova briga o čuvanju osnovnog značenja ovih reči ne može se braniti s više opravdanja nego Što se moglo dati za pravo Vukovim protivnicima, koji su, recimo, značenja prideva srpski vezivali za imenicu sr?D.A šta tek ne može da se na– đe kođ pisaca koji Yanije utvrđene principe smafraju zastarelim?
Među posebna pitanja našeg pravopisa ide i nejednako gledanje na odvojeno i sastavljeno pisanje nekih reči. To pitanje samo sobom čini jedan od najsloženijih problema ove vrste. U prvome redu zbog toga što Je kod mnogih pojedinaca vrlo živa tendencija da se drže primera Vuka Karadžića. A. Vuk se feoriski ovim pitanjem nije bavio, niti je pak u praksi dao najsrećnije njegovo rešenje.
Međutim, od Vuka do danas su i naš jezik i nauka o njemu daleko odma-”
kli u svome razvitku. Za ovo vreme u jeziku su se javljala sve nova i nova pitanja, i mnogi jezički dobili su svoje rešenje. Između ostaloga utvrđene su i zakonitosti građenja složenica u našem jeziku. Prema njima reči: zasad, zato, dosša d, otpre, valjda, načisto, nanovo, uoči i sl. — treba pisati kako su ovde navedene, dakle — zajedno, jer sastavni delovi u njima gube
osnovno značenje. A Vulk ih je sve pi-_
sao odvojeno: za 8ad, za to itd. Na drugoj strahi, on je mešao, recimo, opšte i neodređeno značenje zamenica i priloga pišući kao jednu reč između ostalih: kogod i kakogod u značenju svako ko i kao što. Po današnjem našem osećanju jezika u Vikovu obliku prva od njih znači neko,.a druga — 5vakojako, ka” ko b.ilo. A to je nešto sasvim drugo. Pa, i bezobzira na to kako je pisao V. Karadžić. nije uvek tako jednostavno tačno osetiti da li se pri upotrebi pojedinih priloških izraza
radi o izmeni osnovnog značenja nji- .
hovih sastavnih delova, ili tu delovi čuvaju svoja posebna značenja. I zato ne samo što ovde nemamo ujednačenosti kod svih naših pisaca uzetih zajedno nego često i pojedinci isti priloški izraz jedanput uzimaju „kao jednu reč. a u drugoj prilici svaki deo toga izraza pišu odvojeno. Kao dokaz za ovo kolebanje možemo navesfi primere: ustvari, nažalost i sl. priloge, koje očevidno treba pisati kako smo ih ovde naveli, a koji se ioš uvek češće pišu u obliku predloga s imenicom, tj. odvojeno. Ali ovo n9 znači da 'e memoguće ostvariti DOfrebnu ujednačenost u našem pravobisu, nego samo ukazuie na neophodnost da se ovaj dosta složeni problem u prvom pravopisnom priručniku što detalinije razjasni.
Mnogi se kod naš ne snalaze ni u pravilnom stavljanju crtice između dveju reči koje zajedno označavaj jedan složeni pojam. a svaka od njih je opet nosilac i posebnog značenja. Kod naših pisaca često nalazimo crticu i između delova prave složenice, tamo gde jedan njen sastavni deo određuje drugi, kao u slučaju s pridevom narodnooslobodilački. Nije, mislim, teško shvatiti da, ako uzmemo primere kao što je Prirodno-matematički fakultet ili anglo-američki imperijali sti, naporedo sa primerom N a r o dnooslobodilačka borba, u imamo dva različita slučaja, U prvome od njih polusloženice Prirodno- matematički i angloamerižki označavaju složeme DOJj~
problemi
prirodnog i matematičkog ofseka, odnosno imperijaliste američke i engleske, Zato između delova takvih polusloženica i stavljamo crticu. U onome
· drugome slučaju s primerom N a r o d-
nooslobodilačka borba stavljanje crtice između oba sastavna dela prideva bi bilo opravdano kad bi še njime htelo istaći da je borba i narodna i oslobodilačka. Ali, ma da a borba ovo stvarno i jeste, ovde to neće da se kaže, već Narodnooslobodilačka (borba) označava borbu za oslobođenje naroda, borbu narodnih oslobodilaca; reč narodnooslobodilačka, dakle, označava jedinstven pojam, i zato između delova ove složenice ne treba stavljati nikakvog znaka, A mi u našoi književnosti i.dnevnoj štampi stalno nailazimo na oba načina pisanja ove reči. s crticom i bez crtice.
Pri pisanju iste ove reči nejednako se postupa i u pogledu njenog početnog slova. Jedni je pišu s velikim, a drugi s malim početnim slovom; kod trećih srećemo i jedno i drugo. I ma koliko to na prvi pogled izgledalo paradoksalno — pravilno ie baš ovo poslednje. To naravno ne znači da mi ovu reč možemo proizvolino pisati čas na ovaj čas na onaj način, niti pak svaki put pravilno postupaju oni kod kojih nailazimo .i na jedan i na drugi način pisanja te reči. Ovo i na primerima bismo mogli pokazali. Ali ćemo zasad, meslo toga. pokušati da damo obrazloženje za pisanje ove reči jedanput s velikim, a u drugim slučajevima a malim slovom.
Svaka borba za stvarno oslobođenje naroda je narodnooslobodilačka borba' TI ako se misli na ma koju takvu borbu koja je bilo kad i bilo gde vođena, ona se s pravom označava opštim nazivom narođdnooslobodilačke borbe, Taj naziv u ovome slučaju, razume se, {reba p'sali s· malim slovom na početku. Ali. kako je borba koju su narodi Jugoslavije, pod rukovodslvom asavoje Komunističke partije, od 1941 g. vodili za oslobođenje od stranih žavojevača i domaćih eksploalafloPa noznata pod mnmazivom Narodnooslobodilačke' :borbe, — u ovome slučaju taj naziv: je nosilac posebnog: značenja, i zato ga treba pisati s velikim. početnim slovom, isto kao što se piše: Velika oktobarska revolucija, Francuska revolucija i Svi osobni nazivi drugih revolucija, iđejnih pokreta, ratova 1. sl.. O NJENNE
Jako je pisanje ovih ili onih reči s velikim slovom na početku stvar do-
- govora, ono &e ipak nikako ne svođi
na prostu formalnost, već, kako iz gornjeg primera vidimo, u: mnogim slučajevima uslovljava određeno značenje reči koje su ovde upitanju. I zato dobro poznavanje toga. .»dogovora« znatno dovrinosi povišenju, kulture književnog jezika. A u ovome pogledu naročito veliki značaj ima interpunkcija, kojoj se kod nas ni približno ne:poklanja onoliko pažnje koliko to zahteva njena uloga u stilu i
· jeziku pisaca, . | Čeato se čuje mišljenje da je. inter-
punkcija lična stvar svakog pojedinog pisca, i da ona, prema tome, ima indiviđualan karakter. Ovo se mišljenje do izvesne mere može prihvatiti kao tačno. ali, se ono najčešće pogrešno shvata i primenjuje. Interpunkcija, naročito slobodna interpunkoeija, koja ne obeležava gramatičke delove rečenice već sintaksičke, ima tu funkciju da olakša tačno · shvatanje piščevih misli i određi njihov međusobni od-
'nos. U nonmmalnim slučajevima svaki
pisac, bio on novinar, književnik ih naučnik, sam najbolje oseća rsiu svoga Stila, stepen i jačinu veze međi svojim mislima, i zato je baš on u stanju da ih najtačnije obeleži znacima interpunkcije, Ali je za to neophodno potrebno da dobro poznaje sistem im-
· terpunkeije kojom se Služi i da se
prema njoj brižljivo odnosi. A ovo drugo naročito — kod nas nije mnogo čest slučaj, nego se većina od njih vrlo nehatno odnosi prema svojoi interpunkciji. U to se svaki i sam može uveriti ako uzme da proanalizira makar i jedan mali odlomak bilo kojeg svog napisa, Primera radi ja ću ovde ukazati na jedan jeđini slučaj, koji će potvrditi ovo što kažem. S druge strane i na tom ieđinom primeru će se
videti da samo dobra interpunkcija
un»žšćavn svali slil i olakšavn i fačno
.razumevanje pismeno. izloženih misli,
a nebrižljivo stavljanje znaka interpunkcije često potpuno menja smisao onoga što je pisac hteo da kaže,
U našoi tekućoj literaturi na Ssvakom koraku zapažamo ovo što je gore izneseno. Čitajući tu skoro jedan inače izvrstan novinarski članak zabeležio sam u njemu primere složene rečenice; Koja je to sila, koja pokreće našeljude, — FNRJ ima svoj Petogodišn ji koji uspešno ostvaruje i — Inform birovci su otišli dalje od imperijalista kji su napadali prvu ze mliu socijalizma, — u kojima odnos zavisme rečenice prema glavnoj hiie dobro označen, U prvome od ovih primera, kako vidimo, zavisna rečeni-
move: fakultet koji je sastavljen od ca je zapetom odvojena od glavne,
plan.
PRIMRRAK 8 DINARA
papa RA RRA INU
iako priroda njihove međusobne, veze ne samo ne zahteva već i ne dopušta nikakvog znaka između nih. A evo zašto, Zavisma rečenica koja je ovde u pitanju nije ništa drugo već atribut imenice 'sila, na “koju se odnosi; sila koja pokreće je apsolutno isto što i pokretačka sila, I kao što niko zapetom ne bi rastavio atribut od njegove imenice, tako isto odnosna atributska rečenica se ne može odvajati od reči koju određuje, i s kojom stoji u najtešnjoj vezi. Nasuprot ovome, u naredna dva primera pisac zavisne rečenice nije od glavnih odvojio zapetom, a baš je potrebno bilo da ovo učini, jer nXRov karakter to zahteva, U prvome od njih zavisna rečenica se odnosi na Petogodišnji pblan, ali ga oha ne određuje, već naknadno daje jednu njegovu karakteristiku. Ovde se i bez
zavisne rečenice tačmo zna o kojem
planu je reč, a ovom rečenicom se kazuje da taj i bez nje tačno određeni plam ima još i onu osobinu koja se odnosnom rečenicom iznosši. Rečenica, dakle, nema atributski već apozitivni karakter, i,nju. kao i svaku apoziciju, freba od reči na koju se odnosi odvojiti zapetom. Istoga karaktera je i poslednja rečenica. Iz oba ova primera ovakva kakve smo ih na označenmome mestu našli ti. bez zapete između smlavne | sporedne rečenice, zaključilo bi se: da pored Petogodišnjeg „plana koji se ostvaruje ima,i nekih Petogodđišnjih planova koji. se ne ostvaruju i da pored imperijalista koji su napadali prvu zemlju socijalizma ima i ·fakvih, koji je nisu napadali. A budući da ni u prvom ni u drugom slučaju mije tako. mi možemo biti sigurni da ni pisac ovo nije hteo da kaže. Ali se ne sme zaboravljati da nije dužnost čitalaca da piščevim mislima isoravliaju njegovu interpunkciju! već je, obrnuto, dđuŽnost, piščeva da svojom interpunkcijom čitaocima omogućava tačno shvatanie onoga što jie želeo da kaže.
U svim jezičkim oblastima, poređ dodirnutih, ima vrlo veliki broj pitania čije bi razjašnjenje znatno doprinelo povišenju kulture našeg književnog jezika. Ali u jednome ovakvom članku nije moguće dovoljno osvetliti ni po jedno jedino vitanie iz svake od tih oblasti. I ja ovaj &voj članak ne pišem s tom pretenzijom, već sam
njime hteo ukazati na one probleme
književnog jezika koji se danae postavljaju i pred pisce i pred jezičke stručniske, Ti problemi su, razumljivo je, u uslovima naše Narodne revolucije i izgradnje socijalizma postali mnogobrojni. Učešće celog naroda, avih radnih ljuđi iz svih kraieva naše. domovine, .u jzgradmji sopstvene kub. ure. unosi u književni jezik mmoge elemenfte za koje on ranije nije znao. Witicai sovjetske socijalističke kulture, koja je za Skoro trideset godina starija od naše, odražava še dakako i s našem šavremenom jeziku, Isto tako i nagli razvoj naše industrije, tehnike i polioprivžedne kolektivizacije, Nov način života, nov &til reda. novi društveni odnosi znatno proširuju krug pojmova našeg novog čoveka, a u istim sraszmerama bogate i naš razgovorni i poslovni jezik. Ali cela bujica novih reči i termina, izraza i obrta, svakojakih skraćenica, kovanica i tu đica ne može jednostavmo biti primljena i u naš kmjiževni jezik, jer on, kao i svaki književni jezik, ima' · svoje principe razvitka i bogaćemja. A ti principi su u njegovoj narodnoj osnovici. 1 ukoliko'jie ova osnovica za bilo koji novi jezički pojam šira, utolhko je mogućnost njegovog idsva– janja u književnom jeziku izvesnija. Pa i jezičke osobine s uzanom narod-"" nom osnovicom mogu postati književnim, samo also ih većina pisaca u svoji, Takvima katkad postaju čak i one što nisu narodnog već stranog po. rekla, ili se po zahtevu životne prak-
se ozgo nameću, O ovome poslednjem ·
slučaiju se naročito mora ići obazrivo alto se želi očuvati marodni karakter književnog jezika, A mi smo taj ka> rakter dužni čuvati i možemo ga ču=" vati, Tome nas je naučio sam tvorac našeg književnog jezika. Za nove 'objekte, nove pojmove i značenja nama, pre svega, valja tražiti reči i izraze u narodu. TI tek ako ih tu ne nalazimo, onda smo prinuđeni đa gradimo nove, ili pozajmljujemo tuđe reči. A nove. reči, izvedene i složene, mogu se gra> diti samo na način kako bi ih, pe.
Vukovim rečima, napravio i »najpro-, ·
stiji Srbim (misli se čovek iz naroda). kad bi mu 8gzatrebale«, ti. po istim. principima po kojima ih gradi narođ.. (Između najnovijih reči ovako su na”. pravljene: bespuškar. beze mljaš, 'srednjak, tifusam” aufoematičar, renac, sektaš, · sektašiti. i: dr.) Za nazive objekata materijalne kulture i za označavanje · duhovnog Života, ukoliko za njih ne mame namodnih reči ili nije moguće. nove ı isl Pad je uzeti, i obično se zle maju tuđice, skoro uvek ig jezika ono ga naroda ođ kojega se dotični obje"
cg Poe apr je al yole sie. kom svojim liče na domaće, reči i ko-_ ie se, kako je o njima opet Vuk tač-
prema |
ilegalac, ter
iti bo narodnome urOru