Književne novine

SNA

:aSaj

BRO3 #4

OSVILIF VA FOVJIGHE

ivo Andrić: „NOVE PRIPOVETKE“

Izdonje „KULTURE”

UW Ivu Andriću imamo, i pored mi. nucioznosti u rađu, plodnog pwpisca, pisca koji svakim svojim novim delom bogati našu literaturu. Dva veli“ ka romana koja je objavio po oslobođenju (»Na Drini ćuprija« i »Travnička hronika«) okrenuta su svojom tematikom u dalju prošlost. »Nove pripovetke«, međutim, „obeležavaju velikim delom i njegovu težnju da kao pisac uđe u problematiku blisku savremenosti. U pojedinim njegovim pripovetkama pokazuje se šta više tendencija za novim smernicama u davanju sadržine i tumačenju problema koji se postavljaju u toj sadržini. U zbirci »Nove pripovetke« upadljiva je grupa pripoveđaka koje bi se mogle po njihovoj tematici i obrađi tematike vezati jednim delom za Andrićeve hronike, a drugim delom za tematiku koju je obradio u »Gospođici«. To su pripovetke »Zmija«, »Suseđi«, »San«, »Zlostavljanje«. Pripovetka »Zmija« sadrži motiv o Bosni nekad tragično zapuštenoi, zabitoj i primitivnoj, »Pismo iz 1999 godine« meditacije na tu temu „okrenute na mentalitet, strasti, nekadašnja razdiranja i trvenja u Bosni. Pripovetke »Susedi« i »San« su varijacije na motiv o Tustoši usamljenih, u besciljnom životu izolovanih egocehtrika, »Zlostavljanje« je morbidna slika ubi_ lačkog frovahja ljudsškog bića koga je ćiftinsko „egocentrično s&ladostrašće stavilo na Đaklene duševne muke.

U svim ovim pripovetkama imamo u Ivi Andriću pisca realistu Wkoji su~

· vereno umetnički vlada izabranim te-

mama. Njegova pripovedačka &švojstva tu se reljefno pokazuju. Ivo An, drić je kao prozni pisac pronicljiv psiholog, međitativan i artistički duh, sa bogatim životnim iskustvom i razvijenim „unutrašnjim životom. On psihološki vrlo tanano analizira tip

· koji je uzeo da obrađuje u pripovet-

ci, razotkrivajući njegovu unutrašnjost, uživljavajući se u ono što taj tip karakteriše, u ono što je tome tipu najintimnije svojstveno. U pripovetci »Zlostavljanje« on „majstorski razotkriva lični, intimni život samovoljnog ćifte, rastvara ga, đemonstriTa sav užas i bedu praznine tog Žživofta koji je otrovan za druge, jer je sav ogrezao u bestijalnom egoizmu. u nakaznim ambicijama. Sa tako isto majstorski tananom psihološkom ana= lizom Andrić demonstrira u pripovetci »Susedi« utrmulost života usedelice koja je zakopala u svojoj živoj grobnici sve što je bilo ljudsko u njoj. Rastvarajući psihu ovakvih ličnosti, prikazujući slikovito atmosferu koje one stvaraju oko sebe, Andrić uspeva da ih čitalac oseti fizički, da u utisku čitaoca ostane boi doživljaja egocentričme pustoši kao monstruozna rugoba.

Ivo Andrić je pisac koji je vrlo mnogo u kontemplacijama. On Živo uočava tipične pojave u stvarnosti, životne manifestacije koje su Ssvojstvene mnogima, i sve to uočeno pojavljuje se kođ njega u njegovom umoetničkom izrazu u jednoj vrsti meditativnog sentencioznog duha. Andrić vrlo često zaustavi tok pripovedanja razmišljanjima koja su se sabrala u njemu i u vidu uopštenog ispoljila se kao mudrost koja se ispisuje u izrekama i u zapisima. U njegovim razmišljanjima misaonost nije apstraktna, Ona je plod dubljeg životnog iskustva, aktivnog posmatračkog poniranja u ljuđe i njihove od-

Prosvetilački karakter engleske i francuske literature na prekretnici 17 i 18 veka orgahski je izrastao iz drušlvenih potreba ekonomski ojačalog i politički borbenog građanstva, U Nemačkoj, naprotiv, ideologija prosvećivanja nadnosila se nad prazan proštor društvene i ekonomske zaostalouti. Nemačko prosvećivanje nije crpilo stvaralačke sokove iz tla vlastite stvar nosti. Još dugo dobijalo je inspiracije

i poistreke iz engleske i francuske kulture. l Eimancipacija nemačke literature,

pripremljena sredinom osamnaesšt,og stoleća, krenula je napred kroz Vilan= dovo oblikom savršeno rokoko pesništvc, kroz Klopštokovu osećajnost 1, naročito, kroz prosvetilačku društvenu kritiku Gotholda Efraima Lesinga. Herder je dubokim uživljavanjem u svekoliku poeziju čovečanstva (»Gia– sovi naroda u pesmama«) delokrug pesništva prostirao i otkrio lepotu i dubinu umetnosti koja je živela u na rođu. On je i kod Getea probudio Bvest o vrednosti marodne poezije. A među najlepša narodna poetska dela koja je Gete prevodio spadaju i stihovi naše narodne poezije.

Iz protesta protiv uskosti nemačkog života, izrasla je ekstremna ideja individualizma, idealistička pobuna, u književnosti nazvana »Sturm und

· Drang-Periode« tako nazvana po jed-

noj Klingerovoj drami, To je bio knji ževni pokret protesta protiv vladavine sitnog ćiftinskog morala, protiv apš0lutističke tiranije i neslobode ličnosti. Gotfrid Birger, Rajhnhold Lenc, Fridrih Klinger, braća Štolberg pa i Gete u godinama mladosti pripadali su tom okretu. On je okrenuo leđa raciona– ističkoj literaturi prosvećivanja i propagirao strast, osećanje,. instinkt. Stare tradicije pseuđo-klasične dvorske poezije bile su probijene.

Ali njihove ideje nisu proizašle 1z stvarnosti epohe, već su bile odraz izmišlienog sveta, sveta kakav bi trebalo da bude. ,

Neubuzdani geniji te epohe đanas su 'uglavnom zaboravljeni. Jedino ime velikog pesnika i humaniste Getea izđi že se visoko iz tog kruga, jer je njegova umetnost težila za sintezom klasičnog humanizma i realizma,

II Gete je zato značio toliko za svoju epohu jer se borio za misaonu i reali-

· tanja istoriškoj

noše, Njegove meditacije dobiju katkad i orijentalni prizvuk, hoće da se zamesu i večno nepromenjivim kategorijama iđealističke filozofije i fata= lizmom. Najbolje šsu i najsugestivnije kada je u njima zrelo životno iskustvo, kada su esencija doživljenje stvarnosti, kada je u njima otsjaj života ljudskog bića, Meditativnost čini sadržinu Andrićeve proze dubljom, jezgrovitijom, produhovljenijom. Neki put samo ona kao đa pripovetci ođuzme živost pripoveđanja, da zaustavi njen čivotvoran dah. To je slučaj u ovoj zbirci sa pripovetkom »Pi8smo iz 1929 godine«, u kojoj je umet= nički živo dat štimump željezničke stanice u noći i susret ljudi koji. se davno nisu videli, ljudi koje vezuje zajedničko detinjstvo a koje je prvi Svetski rat razdvojio, koji imaju jedan drugome mnogo đa kažu, a to se međutim u razvoju pripovetke i njenome epilogu pretvorilo u meditacije o mržnji u Bosni, međitacije koje su u izvešnoj meri bizarne, imprešionističe, '

Artistički đuh Ive Andrića manifestuje se u vrlo sažetom i plastičnom izrazu. Ivo Andrić me rasipa uzaludno niti ležerno ni svoju misao, ni švoju reč, Njegov književni izraz ima ona svojstva koja imaju klasični Dpisci: sadržajnost, kristalnost, slikovitost. Njegova upoređenja su precizna, duhovito nađena i nikad nisu trivijalna. Andrić više puta iznenadi vanrednom pogođenošću u asocijacijama, a ta pogođenost je oplođena njegovim pronicliivim vrlo intenzivnim posmatranjima života i ljudi.

Andrić je u svojim hronikama pokazao veliku umetničku sposobnost u revociranju brošlosti, U ovoj zbirci novih pripovedaka pored pripovetke sa temom iz dalje prošlosti »Priča o kmetu Simanu« „tu je i pripovetka »Deca« koja prikazuje zatrovanost verskih sukoba na terenu Bosne, pre= metih na decu kođ koje se ispoljava u strasnim međusobnim mržnjama i svirepim tučama. Andrić kao pisac ume da svirepost prikaže u njegovim zlim i divljačkim manifestacijama i vrlo realistički da ga izrazi i u postupcima dece. On je psšiholog i osetlimwog deteta, onog koje ne može da se bezdušno uživi u opasne i zlotvorne igre. On je osetljivog dečaka vrlo znalački i pšihološki suptilno analizirao u pripovetci »Kmjiga«, ulazeći u zatajena strahovanja deteta, takva strahovanja koja mogu i đa razore dečji život.

Pripovetke koje najviše zadržavaju pažnju u ovoj zbirci ješu pripovetke »Priča o kmetu Simanu« i »Zeko«. Materijal u pripovetci »Priča o kmetu Simanu« je 8ličan onome koji je Ivo Andrić već imao u svojim bosan~

' skim pričama, Tu je opet povest jed~

mog pregaženog čoveka 8sa karakterističnim crtama čoveka iz porobljene Bosne koga su pretukle sve te stra šne okolnosti u kojima je živela Bosna pođ Turskom i Austrijom. Tu je povešt jednog od mnogih koje je mutna voda odnela, zaglibila ih i ugušila svojim vrtlozima. No iđeia ove pripovetke sađrži drugojačije elemente. Ivo Andrić zakoračuje njome na širu društvenu platformu, pokušava da šsvojim bogatim artističkim arsenalom postavi dublje društvene Dprobleme Bosne. Maravno taj pokušaj ie još u prvim oštvarenjima. Još je kmet Siman u toj pripovetci izolirana DObuniena jedinka koja usamljena fo-

stičku umetnost, jer je nasleđenim oblicima umetnosti đođao i nove. staro usavršio i nadvladđao. Pisao je pesme, epoše, romane, komedije, tragedije, memoare, i u avemu bio stvaralac i delovao preko granica svoga doba,

U miladosšti, borio se za priznanje Šekspira u Nemačkoj. Inspirisan Šekspirom, napisao je »Geca od Berlihin= gena sa gvozdenom šakom«, Vitezapljačkaša Geca uzdigao je do branioća pravičnosti, Ocrtao ga je kao pretstav nika jednog doduše prošlog vremena, na izgubljenim icijama i pretrpanog gresima, sličnog Don Kihotu, čislog i spremnog da ištupi za dobro i pravdu.

Tako je Gec, nosilac starih ideala, neograničenih feudalnih prava i meprijatelj novih sve ·jačih društvenih odnosa, za Getea postao borac po sebi. čovek snage, slobodna ličnost, koja je postala uzor pristalicama »Sturm und Drang« pokreta, Tako je lik viteza sa gvozdenom „šakom postao apoteoza prošlosti i simbol sadašnjice.

Pored principijelno pogrešnih shvakaraktera Geca, Gete ga je indiviđualno životno i realistički prikazao „Realistički prikazani su i Preobražaj riterskog staleža u stalež dvorjana., korupcija na patuljastim dvorovima 1 ljudski karakter prošlosti U tom smislu se može smatrati da je ša Gecom počelo realističko oubličavanje istorije u evropskoj literaturi, .

»Jadi mladog Vertera« au prvi ljubavni roman „nemačke književnosti. Ričardsonova »Klarišae i Rusoova

- »Julija ili nova Heloiza« pre!hodili su

Verteru, Kao što je cela Francuska plakala čitajući Novu Heloizu, tako su Nemačka i svet bili uzbuđeni i dirnuti jadima mladog Vertera, Verter pretstavlja intoniranje one !'erature svetskog bola koja je čitav. !vropu bila obuzela i fascinirala, Gete Uuo bličava osefljivog građanskog mladića koji se povlači iz hučnog i pražnogs društva, beži u PRO i želi da živi uz jednostavne i ušspravne ljude iz naroda. Želi de živi bez laži i spletaka. Ali protivurečnost između »ja« | dru štva neograničenih osećanja i BHra-

nica Sstvarmosti, dovođe do sukoba u kojima še on krha. Verter voli nevestu jednog svog prija-

telja To dovodi do konflikta savesti. Sme li devojku pridobiti za sebe, obmamuti poverenje prijatelja? Verter ne nalazi izlaza. Ubija se. Ver

ne, ali je pobuna u njemu, ona pObuna koju su nošili u sebi bosanski kmetovi protiv begovske eksploatacije sporazumne sa austriskim vlastima. Još je pobuna u kmetu Simanu pod uđarcima onih teških misli Ive Andrića u kojima je život čoveka pod teretom ljute, neumitne i nesagledne sudbine, još nađ njom teži ona duhovita, šsugestivna, ali obeshrabljujuća izreka da petao koji kukuriče pre zore mora pboginuti. No gnjev na ropstvo je tu, gnjev uporan i nesalomljiv. Kmet Siman, kao i mnoge ličnosti u prozi Iva Andrića, pada deklasiram, izlučen, izoliran i odbačen, nemoćan i u magličastom naslućivanju daleke žore, a heprivlačan u Svojoj zapuštenosti, razbarušenosti i divljini,

U pripovetci »Priča o kmetu Simanu« nalazimo umetničke kvalitete Ive Andrića koji su specifični u njegovoj prozi, Interesantno je kako je taj pisac, koji ima sve odlike moderne evropske kulture, koji ima naklonosti i artističke dispozicije prema njoj, Osetio i ušao u život primitivnog bosanskog čoveka iz prošlosti i to onog koji u strašnim ropskim uslovima ril= je mogao dopreti do civiližacije. IVO Andrić živo oseća njegovu elementar– nost, njegove slepe snage, unutrašnje rudimente njegove psihe, boje i tonove njegove misli i govora. On može majstorskom umetničkom plastikom da revocira orijentalni ambijent, atmosferu begovskih naseobina i onih teferiča na kojima se pamet u piću gubi, Ivo Andrić u Svoj bosanskoj prozi živi sa tom nekadašnjom divljom ropskom i zapuštenom šsređinom, sa njenim dinamitnim „snagama, a nad njom je uznesen svojom visokom kulturom, svojim klasičnim artističkim i međitativnim đuhom.

»Priča o kmetu Simanu« zbog toga što je u njoj Ivo Andrić kao bisac postavljen pred nove probleme, neuobičajene u njegovoj pripovedačkoj praksi ,nema u svojoj celini ona Umetnička dostignuća koja ima u drugim nekim proizvodima njegove proze, Tu ima ponekađ intelektualnih oobjašnjavanja. Ali šu pojedini momenti ove pripovetke na izrazitoj umetničkoj visini. Takav je prvi susret kmeta Simana sa Ibragom u voć“ njaku kađ Siman likuje nad svojim gospodarem, kad se u njemu trium-= falno nađimaju gođinama skupljene snage revolta. Tu je i portret lika prkosnog, obesnog u uporstvu, nepopustljivog u volji i snazi, tu je i oštrina sukoba, napetost situacije, tu vazduh miriše na eksploziju koja tek što hije buknula. Momenat isto fako umetnički reljefno obrađen je i onaj kad Simana vode u zatvor, kađ on korača poređ žanđarma-meštanina koji se preobrazio u okrutnu i nađmenu austrisku vlast, kad stupa u odaje weliciskog glavara, koje Ba zasene

blieskom svoje paradne reprezemta~.

cije. Sve je to u Andrićevoi prozi artistički vrlo slikovito, a rrealistički živo, verno, istinito,

Pripovetka »Zeko« je duga zanimljiva povest sitnog beogradskog gra đanina za vreme okupacije. U njoj je motiv vrlo blizak našoj savremenosti i beogradski, Tako 8 izvesnim konstrukcijama, Andrić prealistički ilustruje u ovoj pripovetci tipove iz beogradskog društva između dva rata. Najizrazitiji mu je tip Margite, žene aždaje, vlasnice višespratne kuće koioj je sopštvenički đuh, đo krajnosti egocentričah i samoživ unakazio i

ter stvarno nailazi na neprikosnovenost okoštalih društveno-moralnih pretstava . koje se, suptoisgtavljaju njegovim unutarnjim osećanjima, težnjama, idejama i njegovoj ljubavi. • Verter je, u izvesnom smislu, dokumemtarno delo sa autobiografskim elementima, Izvešna ispovest oslobađa se iz preobilja Geteovih osećanja i on je umetnički uobličava.

Kroz rokoko poeziju probija še Gete ka ljubavi prema prirodi i jednostavnosti, ka narodnoj pesmi i 8lobodnom umetničkom obliku, Kroz svo je utiske i ragpoloženja u prvo vreme govori liričar. Ali Gete i saznanja formuliše u pesmama: pesme O slobodi, pesme o mesecu, raspoloženja u Šumi, čežnje, graniće čovečanstva i gramice božanstva, U »Prometeju« videlo je njegovo doba sr-

čani protest protiv „vamzemaljske sile bogova: | ...Ne poznajem ništa siromašnije pod

suncem od vas, bogovi! \ Vi bedno hranite dankom žrtava i dahom molitava vaša veličanstva i skhapavali bi da nema dece i prosjac,, beznadežnih budala...

(Geteov Promefej govori Zevsu:)

„.Da te poštujem? Zašto?

Jesi li ikađa ublažio bolove

onih koji pate?

Jesi li ikad utro suze

mučenika?

Zar nisu i mene u čoveka iskovali

svemoćno vreme

i večiti usud,

f "moji gospodari, a i tvoji? ...

U »Položaju Engleske« (Nemačkofrancuski godišnjak, Pariz 1844) piše Engels o Geteovom odnošu prema religiji i bogu: ... »Gete nije voleo da ima posla s bogom; ta reč je u njemu izazivala zlovolju, osećao se svoj jedino u ljudskom, „ upravo ta čoveč nost, ta emaneipacija umelnosti od nlova religije. Žiri veličmu Geteo“ vu. Ni stari klasici, pa ni Šokspir, ne mogu u tom pogledu da se s njim mere«... / • U »Egmontu« Gefte prikazuje nacionalnog junaka iz doba nizozemskih ratova za oslobođenje, | Egmont koji ne pozndje i ne želi izvrđavanje i spletke, koji je velikodušan, vedar, prirodno snažan, naivan i pun vere u slobodu, PON ada u borbi pro tiv španske fuđinske vladavine, Ali njegova smrt je moralni čim, Ona

unizszio u njoj ave što je ljudsko, Andrić je nju prikazao plastično, u sVima bojama njenog vladarskog 5O0patveničkog tiranisanja u porodici i u odnosima sa onima koji su njoj podređeni, Ona živi fizički kao deformisana bezosećajna rugoba u toj pripovetci, No glavnu svoju pripovedačku snagu Andrić je usredsredio u” toj pripovetci na lik Zeke, lik sitnog be. ogradskop čfhovnika čija darovitost nije mogla doći do izraza, a koji ima unufrašnjeg života, uobičajeno izoliranog u Andrićevoj prozi. No nije tu samo njegova slika kao tipa skučenih, sputanih, gaženih i tiranisanih. Andrić psihološkom postupnošću bprikazuje mzvojni put te ličnosti pod udarcima izvanredno krupnih ištoriskih događaja koji su iz temelja čupali i menjali ljudske sudbine. Izolirani sićušni čovek, koga su zbog njegove sičušnosti i malođušnosti nazva– li Zekom, najpre se oslobađa ženegoropadi, prokliuvava malograđansku ljušturu i upađa na poprište ilegalne borbe. On osećajnim „naslućivanjem,. srcem, vrlinama koje u sebi nosi, prilazi borbi, žrtvuje sebe da buđe od pomoći, od koristi onome što oseća da ie veliko, plemenito, onome što oslobađa od švih onih rugoba koje su mučiteliski mrvile njegov život. On do pune svesti o borbi nije došao, ali je sa stiđom i gnjevom odbacio pohnižavajuće đubre u kome je živeo, i umire, ako ne u podvigu, a ono časno. Andrić slika u toi pripovetci bombardovanje Beograda, psihozu po po drumima kađa se bombe sšruče na grad, okupacionu atmosferu u domovima koji se poltronski podaju sramu ropstva kao onaj Margitin. i u domovima koji se ne pokoravaju nemačkoj sili i u kojima hrabre, vešte i požrtvovane ruke rađe za revoluciju. Andrić slika u ovoj pripovetci ta kođe život na obali Save uoči rata sa raznim tipovima koji privlače njego= vu artističku i prealističku rađoznalost upravljenu u velikoj meri na tipove koji su se zbog nekih svojih ličnih razloga podosta osobenjački izdvojili od sveta, Na obali še mešaju šudbine ljudi koji kao da su izbegli iz grada, mračne i zagonetne, sa unutrašnjim mpotresima ili stišanim burama, Nekoliko živopisnih tipova prolaze u raznolikosti svojih imđividual– nosti u kojima je Andrić uočio crte Burovosti, brutalnosti, divljine, one

„J'oje su ·karakterisale nekadašnju o>

balsku borbu za egzistenciju. Manje je stvaran lik »kormunca« kapetana Mike koji buma vremena između dva rata provođi na obali Save u pecanju

riba.

Nove pripovetke Ive Andrića upotlpunjuju njegov renome pisca velikog formata, umetnika i realistu u našoj književnosti, Pojedine od njih svedoče da on u procesu svoga umefničkog stvaranja ne zastaje na postignutim rezultatima, đa usavršava metod VOB rađa i da proširuje svoju tematiku unoseći u nju ljude i probleme bliske

našoj savremenosti, Velibot GLIGORIĆ

služi njegovom narodu kao žrtva i po staje simbol. sloboda, će ipak biti izvojevana. ?

»Italijanskha putovanja«, Geteovo beksivo iz uskosti saksonsko-vajmarskog dvora, i njegova čežnja za antikom i klasikom, čini da sazrevaju dva pozorišna komada. »iIfigenija na Tavridi« | »Torkvato T'.oe.

Period klasičnog humanizma ižrastao je iz želje da se pomoću ·večnih zakona dntičke umetnosti uobličavaju novi aktuelni prob':mi građanske RBtvafnov.i. s

Antička tema Ifigenije uškrsava u hovom građanmskom obliku: Ifigenija, u duševnom sukobu ištine i laži, sleduje glasu svoje savesti tragedija u antičkom smislu potrta je. Kralj Taos, pobeđen tananijom moralnom svešću, odrice se ljudske žrtve' i Ifigenije. Snaga čiste čoveč“ nosti i dobrog nadvlađuje tragično, zlo. Misao humaniteta: među ljudima, upletenim u metež dela i strasti, ogećajna žena, sestra, Čovečnija

'je i bolja,

TI u »Torkvatu Tasue ogleda se Verter–Gete, nežno osetljiv i oseća> jan. Pravdoljubiv je u svom, umefničkom stvaranju a u dvorskom kru gu ne ume se snaći, Taso, isključen iz dvorskog društva, obmanut u iluzijama, od toga ne propada, I daleko od dvora i princeze koju voli, pesnik održava svoj rang, u duhovnom smislu, i čuva svoju veličinu.

Gefte, u toj drami, kritikuje istovremeno i uskost dvora, bolesnu osećajnosi i nedostatak životne sna Be dvorjana, što je i on sam dovoljno osetio i od čega je patio,

Posle putovanja u Italiju, Gete se uistini_ povlači iz dvorskog Života, Iz Italije, pišao je hercogu Karlu Augustu: »Svakako, smem reći da sam u ovoj usamljenosti koja je tra jala godinu i 2: dana opet našao šarmoga sebe. Ali kakvog?) — Umetni ka... Ja ću Vam: još više valjati, ho Što sam Vam dosada valjao, ako me Đustite da radim samo ono što ne može niku drugi, a Sve ostalo prenesife nh druge«. i

Iz obilja njegovog iskustva i talenfa izvifu sada me više pojedinačne pesme već veliki zaobljeni ciklus pesama: »Mletački epigramil«, »Rim ske elegije«. Gete oseća ljubav svoje zrele. muževnosti u aniičkim oblici: ma, Može sve izreći, jer prirodnš nije više zabranjeno ili grešno (ne op- ·

Branko

Reval Ol šinoko svoj aktivitet Branko Ćopić je pošle rata svoj polivalenini talenat manifestovao u više oblasti književnog stvaranja. Međutim, rezultati koje je postigao i postiže kao pisac kratke humorističke pripovetke kao da ostaju nezapaženi i pored toga što su znalni i znače vređan doprinos našoj književnosti u kojoj na tom planu, zapostavljanom od mnogih „pisaca, zauzima istaknuto, ako ne i prvo mesto. One otkrivaju jedan novi kvalitet Ćopićevog talenta humorističku žicu koja se može naslutiši i u nekim njegovim „drugim ostvarenjima, posebno u pesmi za decu, ' \

* Posle knjige humoreski :»Svet ma garac« koja je neopravdano prećutana »Ljuđi s repom« pretstavljaju još jednu zbirku Copićevih humorističkih priča koje se tematski og"aničavniu na poslerafnu stvarnost naše zemlje, na one pojave u njoj koje u sukobu između Starog i novog, kao neželjene ali proprafne PpPreživelosti pružaju mogućnost piscu da na njih reagira jednim dosad vrlo oprobanim sredstvom, humorom, tim tako efikasnim oblikom uticanja i delovanja.

Humor u Ćopičevim pričama nije obična fabrikacija smeha po. svaku cenu već je osmišljen jednom gublimnom funkcijom, određen je intencijama bisca da ljudi u okviru revolucionarnog preobrožaja Wbračunaju s prošlošću koja, iako prevaziđena, teži da probije kroz sve pore našeg savremenog života i održi se u njemu. Iđući tragom razbijenih starih shvatanja, navika i osećanja, Ćopić je svojim MWritičkim prstom, kroz humor, ukazao na njih, osuđujući u njima prošlost koja preko svojih nakaznih ostataka, po zakonu inercije, još uvek traje a inkopatibilna je s plemenitim težnjama naših naroda, ne može se dovesti u spoj s praksom naše narodne vlasti, sa životom koji je sav za“ mahnut i ustremljen budućnosti.

Smehom, koji često prelazi u potsmeh Ćopić je zahvatio i pod udar stavio niz pojava i ljuđi u našem društvu; binmokratski odmoš prema ljudima (sInicijativa«), one koji su se u nižim organima narodne vlasti po ošslobođenju »počeli gospoditi i dizati glavu« (»Naš minmistar«). lenštine i društvene. parazite (Megđandžija Sreten«) idolopoklonstvo pred jnostramstyom (»Džan Ameikanac«) krivo tumačenje revolucionarnih promena u našoj zemlji, nesavesnost u poslu (»Teraj za ča-

. čak«), bezrazložnu opreznost prema is=

pravnom i poštenom čoveku (»Ljudi 3 repom«) itd, bacajući akcenat na karaktenistične i značajne momente u

tim pojavama koje su i &ša ličnostima Dada aplus ai eee aka,

tarećuje više nečistom savešću), već je vedro. Obogaćeno antikom | povezano s novim dobom,

twdoba dubokog prijateljstva Getea i Šilera, za obojicu plodnog, nastao je epos »Herman i Dorotea«. Idila maloga grada, elegija na poleđini veliko framcćuske revolucije: ideal nemačkog građanstva (a u njemu i granice reda, čistota, marljivost ·i apolitičnost). Slom starog društva tu postaje vVidljv. svekolike predrasude, bogatstvo, stalež, mođa — uopšte dotadanja merila, pokolobana su, Kao nove ideale, Gete ističe praprirodne drednosšti, kod muškaraca aktivnost, marljivost, ispravnost, kod žena staranje o drugima i duševne kvalitete.

Tuičnosti su u malome realistički ocrtane: građaminu — ne knezu ili plemiću — poverema je buđućmost i on je predmet pesničke radnje.

»Godine učehja Vilhelma Majšstera« vođe koren još iz doba Geteove muladoshi. Po prvom macrtu, to je bio avanturistički pozorišni roman, po “engleskom uzoru, kasnije je iž

· rastao u veliki vaspitni roman.

Vilhelm polazi upozna WVveff, Posle mnogo lutanja i mnogih zabluđa, dolazi do. sazmanja, da je jedino rad u stanju da oplemeni čoveka.i da njegovom životu da smisla. Zajednića plememitih ljudi, u dobru povezanih da odgaje jedno mlado pokolenje, prihvata ga. :

U doba kada Napoleon počinje svoj pohod kroz Evropu, Gete se posvećuje rađu i dovršava prvi deo Fausta. ;

Za njim đolaze »Izborno sredštvo«, roman novih ocenjivanja vrednosti, u kome še opisuje jeđna nova oblast života. U niemu šesdesetogodišnji Gete, razummo i brižljivo, tretira

roblem Đrakolomsiva, o |kome se otada govorilo jedino galantno, koketnmo ili pod crkvenim prokletstvom. U romanu nema frivolnosti, ali ni crkveno-dogmatičkih predrasuđa. Ge te se' ušuđuje đa stupi ma jedno tako problematično-opasno le, To najzaobljenije delo pešnikove zrelosti

Za SVOJ. postahak „zahvaljuje jednoj

teškoj borbi ljubavi i đužnosti koju

je Gete izdržao, »Niko ne može a da ne vidi u ovom romanu jednu dđuboku, strasnu ranu, koja pokušava da” 8e lečenjem. isceli..« piše sam Gete. U autobiografskom obliku opisuje Gete svoje detinjstvo i Svoju mla-

Ćopić: „Ljudi s repom”

| Smisao ljudskog života kazan, Između stvaralačkog i ra 'živofa i mefistofelskog poricanja 1 IPO Si NOM čovek i a M dd Ju • te: prema prirodđm 4 \ brom, »Ba slobodnim narodom da

da odbaci tromo, prosto, osećanje ·

ko

|

E wa

(Humoristička biblioteka »Ježa«)

u njima, dijaložima i opisom, date u sažetoj kompoziciji kratke priče. · Gopičev humor, koji je prirodna manifestacija jednop živog duha, iz“ među ostalog, karakteriše jasan po gled na život i odnos modu ljudima, Bvest je tu jedam od glavnih faktora koji sprečava da smeh bude razularen da postane samom sebi cilj, da se sobom

sabavlja i u sebi potroši Svesno bei TRN A

merno izazivan, smeh je korišćen s razvijenim osećanjem odgovornosti i merom hao da

se padi o oružju · koje može da bude opasno ako se ne upotre* bi kako treba, Didaktičkih ·eleme“ nata kod Ćopića ima, oni nesumnjivo postoje pod smehom kao jedan principa na kojima su građene ove humoreske. Međutim oni katkad iz- * bijaju na površinu jer nišu organski srasli s thivom pričanja, naročito u onim ličnim Ćopićevim razmatranjinjima i inače zanimljivim fumačenjima. Jedan od problema koji nije tako lako rešiti u ovoj Vrati humora jeste naći spoi smeha sa naravoučenijem a da taj spoj bude prirodam, Ćopić u tome nije uvek uspevao tako da je humor često nategnuta konstrukcija, nije uvek uspeo umetnički iz* raz. ' , Copićev humor javlja se kao neMacija, kao duhovit oblik kritike izve- ~ w: snih negativnošti i na toj liniji on je

krcat materijalom koji je plastično, |N nm osnovu prave realističke opserva~ di cije, snažno izražen. Ali onda kada je o

de

n znaku afirmiranja pozitivnih ljudskih vrednosti, Vrlina, kad ukazuje | ma njih i uzdiže kao primer, Čopić S gubi dah, ne oseća se na sigurnom. jj tla, nije na istoj visini uverljivosti i snage izraza. Ličnosti su tu mahom. blede i bez životne Jedrine. Pozadina. : na kojoj &u ocrtani izvesni ljudski ne-

dostaci i mane, naš svakodnevni ži~

vot Ta kome .še projektuju te kari-

katuralne semke, data je &a izvesnom

poetizacijom ali jednoštrano kao sve“

fla, bela ploha na kojoj se, istina, sva-

ki pokret senke vidi i razgovetno u-

očava, no u njenom slikanju ima do~

šta naivnih poteza, podatak je tu vis

še lirski podignut i natopljen nego

što je pripovedačkim metodom uo~

bličen,

Obrađujući jedmu temu Ćopić ne nameće svojoj imaginaciji neka stroga ograničenja, humor prenosi i na pejsaž, na opis, on se ogleda u svakoj sitnici, u metafori i običnoj slici, Jed= ho od obeležja Čopićevog stvaranja je dai u humoru svoju maštu ne razigrava do te mere da sve čega e dohvati deformiše, preinači i izopači., Ćopić i kad, kritikuje, kađ se svojim smehom okomi na nešto, ima u vidu čoveka, vodi računa o ondm ljudskom u njemu. TI krož smeh on svoje ličnosti tretira ljudski, ne obezvređuje ih i ne uprošćava sasvim već ih drži na nogama, dovodeći njihove negativne osobine đo očiglednih apsurđa kako bi ma taj način delovao u smislu njihovog ukidanja. Njegov humor je ljudski · intoniran. Ta humana crta provlaČi se kroz 6ve priče u ovoj knjizi koja greje ljudskom toplinom, toplinom koja joj daje posebnu vrednost i obe.

"

. ležje.

Antonije MARINKOVIĆ

dost: »Iz moga života. Pesništvo i is“ tina«.

I Ruso je pisao svoje »Ispovesti« sa šarmom i zajžjuđujućom otvoreno~ | šću. Ali Gete havodđi đogađaje iz ko- i jih &u postala njegova dela. On crta razvojni put postojanja iz, građanske porođiće iz slobodnog carskog grada Frankfurta, doba od 1749 do 1%75, x doba jedne prošvetilačke kulture u OJ porastu, kođ koje je i sam jeđan od i stvaralačkih oblikovatelja.

Na kraju njegovog dugog i radnog života stoje njegova dela, »Godine putovanja Vilhelma | Majstera« i 0 AJ »Paust«, drugi deo, Oba velikog for- ra mata, ošsmatrana &a više osmafračni~ d ca, filosofsko-vaspitna u velikom 7 pregleđu vremeha i sukoba pojedina= i ca sa samim sobom i sa dbuštvom., I- 78 deja »Pausta« — Ilijade mođernog ;1 života, kako Puškim kaže, i rad na i tom opusu pratili 8u Getea skoro ce~ A log života, »Prafaust«, delo Geteove "| mladosti, dovršio je uglavnom 1775. vi Ono tretira ljubav kao prirodnu silu “0 koja goni čoveka na greh, Iz tog Pr tragično-pesimističkog „stamja duše Tr vodi samo jedan put, aktivnost, štvarahje za zžajedniću, U novom obliku, kao dramatizovanu poemu, Gete dalje obrađuje svoje faustovske ideje, 1808 đovršio je prvi.deo. A 922 jula 1831 ostarela ruka pesnikova zapisala je u dnevmiku: »Glavni pošae je *obavljen«. 1

'Ta zabeleška u dnevniku označava dovršenje drugog dela »Fausta«, i time i životnog dela Geteovog. ko pis je bio zapečaćen i zaključan, Ge te je prepustio jednom poznijem do bu da smisao i značaj tog pesničkog dela izneše na pozornicu. Da se pro-. đubi u jedno od najđublje delo svetske literature. Iđeja »Prafaušta«, proširena. prođubljena, „upobpunjena, čini osnovu ovog dela, u kome je igledno pri

Sta na 6lobodnoj zemljie, Umutar- · nje snaja i &tvaralačka delatnost SR Čij a od raspada, greha, slo

mia. Pi biga " didvinđand;: Ne bojte OBA Gete, alo Rovek le}

zadovoljstva sa samim sobom ie . goizam, ako se irudi da za dobro dela, nikađa nije izgubljen.