Književne novine

BRANA 4

Varijacije e)

komunističkom moralu, o časopisu

~ rad, knjiga, pera,

RRIIŽEVNE!NOVINE–

„Oktobru” i o nekim majstorima kulture

_ Otkad je u »Komunističkom manifestu« razgolićeno »nakazno lice vladajuće buržoazije, koja nije ostavila između čovjeka i čovjeka nikakvu dižugu vezu osim golog interesa, osim begosjećajnog plaćanja u gotovu« i koja je »lično dostojanstvo rastvorila u prometnoj vrijednosti«, a »na mjesto eksploatacije prikrivene religioznim i političkim tluzijama postavila otvomenu, bezobraznu,.direktnu, suhoparnu eksploataciju«, buržoazije koja je Nana i učenjaka pretvorila u svog

enog najamnog radnika« — pita-

proleterskog, komunističkog: moMila postaje sve važnije u teoriji i u praksi. U ilegalnoj borbi, u revoluciji, u unutarnjim odnošima u okviru jedne eocijalističke zemlje i konačno danas u odnosima između više socijalističkih zemalja — ono izbija, tako reći, u prvi plan. To je postalo tim jasnije što se jasnije vidi da je u rukovodBtvima nekih partija nastala moralna pometnja i kaos, a laž i podvala postala &vagdašnje sredstvo u borbi protiv izgradnje socijalizma u Jugoslaviji. Odmeslavne Rezolucije Informb:roa pa do današ kad se bezobzirno gazi po ugovorima i datim riječima, ne samo da se posljedice te pometnje sve teže i 6ve u nakaznijim formama ispoljavaju kao stvar štetna interesima među narodnog proletarijata, nego nam se to pitanje — uz osnovno pitanje odnoša prema revoluciji — otkriva i kao jedan od ključnih problema ı ovoj fazi razvoja. Mi dakako znamo 8 BEngelsom da će »pravi ljudski moral koji se uzdiže nad klasnim protivrječ nostima i .iuad sjećani na o njiima biti moguć samo na takvom sfadiju društvenog razvitka kada bude ne samo &vladana suprotnost klasa nego se i utre i njen trag u praktičnom životu«. 'Ali se pitanje eksploataci:e odnosno ravnopravnosti jedne Ssocijalisličke zemlje, zemlje koja izgrađuiec socijalizam, postavlja u najoštrijoj, tako reći, sudbonosnoj formi već danas, kad se, kao što vidimo, nije još zatro trag suprotnosti klasa i kad se čak i u SSSR-u često brka buržoaski nacionalizam sa socijalističkim patriotizmom ili tuče po kozmopolitizmu sa šovinističkih, nacionalpatriotskih pozicija, mjesto sa istinski internacionalističkih, Naravno toliko naivni nismo da bismo mogli misliti da se tu radi o zbrci nekog teoretskog porijekla, o nepoznavanju marksizma-lenjinizma, o krivo shvaćenom moralu po kojem bi cilj opravdavao sredstva. Jer što je tu cilj? Cilj je oznkonifti meravnopravne odnose između komu nističkih partija — između socijalističkih zemalja a takav cili zaista ne može opravdati nikakva sredstva, To je isto tako sigurno, kao što je sigurno da bi informbiroovska sredstva neopozivo kompromitirala svaki i najveći cilj,

"Teške porođajne muke novoga sšvijeta? Svakako. I to će sve biti uzeto u obzir. Ali budući historičar nagnut mad dokumentima naših dana ne će moći opraštati pogreške onako kako mi opraštamo prošlosti znajući, đa, na pr., naš Sv. Marković niie bio niti je mogao biti Černiševski isto kao što Černiševski nije bio niti je mogao biti Marks — jer danas se Više ne radi o takvim 'pogreškama. Od »Komunističkog manifesta« je prošlo sto godina, a od Aprilskih teza i Velikog oktobra trideset, njemački fašizam je srušen, i postoji čitav niz socijalističkih zemalja od Jadrana do Kine, a inform-

biroovski še moral ne razlikuje ni malo od morala papinsko-volstritskog. I što laž, podvala, enverovska ubistva

Mister Devis, koji je zbog svog levičarstva izgubio katedru na univerzitetu, interesuje se poglavita za pita= nja ekonomije i politike. Kaže: »... Video sam mase Jugoslavije na rađu. Nigđe nisam video na delu toliko dobrovoljnih ruku, Da &e u Jugoslaviji izgrađuje socijalizam nesumnjivo je. Ali...,«

lsteže se. Onda nastavlja: »Zar ne

nalazite da sve socijalističke &nage moraju biti koncentrisane? Da je jedna jedinstvena zapovednička sila neophadna?«

Govorimo o ravnopravnosti među &ocijjalističkim zemljama.

»Sovjetski Savez je veliki«, „kaže'

mister Deviš, »a vaša zemlja mala«. Te reči potsetile su nas na pošetu

Biološkom institutu kraj Ohrida. Bilo

je to pre nekoliko đana. U parku ispred laboratorije gde se izležu milioni malih ribica 6&tajali smo kod bazena. Gledali smo ribe koje se ovde posmatraju u njihovom razvitku. 1I dok one miroljubivo, neđužno i čedno plivaju amo-tamo, postaju odjednom divlje ajkule, kad im Jova, njihov čuvar, dobaci sitne ribice kojima se hra=ne. Kao iz 6trele one doleću i najedanput se vide njihovi oštri i šiljati zubi ”

»Jedu svoj sopstveni rasplod«, kaže Jova, »zato moramo da ih držimo u odvojenim bazenima.« Jova nam pomno sve pokazuje i tumači — on poznaje svoje ribe.

»Velike ribe jedu male«, primeti neko rezignirano, »tako mu je to u sveUL SC | Mi smo već učinili nekoliko koraka i pili iz hladnih izvora Biljane, kad je Jova još jedanput prilazio kao da se nečega potsšetio što nam je jaš trebalo reći: »Kođ riba je tako — i kod ajkula među ljudima. Ali zato gradimo novo društvo da tako više ne bude.« To su bile Jovine reči. I eto sada smo ih ponovili našim američkim gostima.

»Bitno je, kuđa je pošao jedan narod, a ne, da li je on malen ili velik.« kaže neko od nas mister Devisu. »Bitmo je da ]i se gradi socijalizam, Bitna je istina..,« |

Stari gospodin klima glavom odobravajući. Njemu, koji se, u svojo] otadžbini, zalagao za mir i slobadu, koji se zal:gao za prava ljudi druge

i rakošijevski procesi mogu imati & komunističkim moralom, makar da ih se s nadležnog mjesta »pokušava zaodjeti u ne znam kakve fraze i makar da za njima stoji i takav inspirator kao što je dio rukovodstva SKP(b)? I što kršenje ugovora i diskriminacija jedne socijalističke zemlje mogu imati s lenjin'stičkim odnosima među socijalističkim zemljama i lenjinskim pravom na samoodređenje? Mnogo bi se takvih pitanja moglo postaviti, ali to nam ovdje nije svrha, i konačno te su stvari općenito poznate.

Pisci (ukoliko su pravi pisci) oduvijek su bili »owvješteni dio naroda«, »oči, uši i glas klase« kako reče Gorki. Oni bi i danas morali biti u najmanju ruku to, ako li još nisu u stanju da budu »inženjer} duša«, vaspitači novog čovjeka, zadojena novim, ko munističkim moralom. A tou najma–nju ruku znači da nikada i ni u kakvom slučaju, ni pred autoritetom ni pod pritiskom, ni iz ljubavi ni iz mržnje ne bi mogli ni smjeli odstupati od istine. Istina je najmoćnije „oružje proletarijata, oružje svakog čovjeka koji se bori za bolju budućnost čovječanstva u ma kom prostoru i vremenu. To bi trebalo da zna svaki pisac. Ne samo da zna, nego da od tog principa nikada ne odstupa, Jer moral proletarijata, moral besklasnog društva u nastajanju ne dozvoljava kompromise, ne dozvoljava besprincipijelnost niti iz »discipline« (kakva te disciplina može vezati prema onomu koji od tebe traži da lažeš). Dakako da za potpunu dosljednost treba u nekim situacijama biti prilično hrabar i smion, Ali zar nismo s pravom na OSnovu činjenica, na osnovu prošlosti od nekih sovjetskih pisaca očekivali mnogo više smionosti, one smionosti kojoj su ih učili Lenjin i Gorki i konačno kojoj ih je nekada učio i sam Staljin? Sovjetski pisci dobro znaju da lišen savjesti, lišen »svih obzira teoretskog i moralnog karaktera« može biti samo fašista ili bilo kakav plaćenik u službi kapitalizma, a đa komunista to ne može i ne smije biti. Pretpostavljali smo, a pret-

postavljamo čak i sada da oni to i ne .

žele. A ipak!

Juče »herojska Jugoslavija« i za Poljevoja (»Priča o pravom čovjeku«e!!), a danas, to herojstvo u borbi protiv hitlerovske Njemačke organi. zirao je nitko drugi nego Gestapo. Gestapo je znači bio jedini koji je iz porobljene Evrope organizirano pomogao Crvenoj armiji u borbi protiv hitlerovskih osvajača! i to onda kad joj je ta pomoć najviše bila potrebna! Gestapo je, đakle, bio ta sila, koja je uspješno orgahnizirala razbijanje velikog broja njemačkih i ftalijanskih divizija u Jugoslaviji! E, pa kakvo čudo što je Hitler izgubio rat. Uostalom, znamo da &u za jezuite »nedokučivi sudovi božji!« Ali eto, mi smo tvrdoglavi, pa nikako ne možemo bez neke, kakve takve logike.

Juče Tito simbol u mraku porebljene Evrope, a danas izđajnik i to od juče, I logično zar ne? Juče pjesme Tihonova i mnogih pjesnika ruskih i bugarskih i drugih, a đanas izjave, napadi, laži, klevete. Juče članci i izjave Poljevoja, a danas napadi tog istog Poljevoja. Uvjerenje ili disciplana«...? Objektivno se na stvari ne mijenja ništa, jer i takvo uvjerenje može postojati samo iz »discipline«. I tako smo svi mi bili banditi već juče. A već juče smo bili banditi zato što izgrađujemo socijalizam i to danas i to mnogo brže, nego što su oni, uvjereni marksisti, to bili zamislili! I, pljunuti na &voje djelo znači li to

boje kože, simpatičan je i razumljiv je pojam ravnopravnosti i istine.

— A može li mala zemlja, kao što je Jugoslavija, sama izgrađivati socijalizam? |

To je ; itanje razumljivo. Razumlji-

vo je i što smo se mi laka osmehnuli, Ne poričemo da bi lakše bilo izgrađivati socijalizam uz potporu ostalih zemalja koje idu istim putem. Zacelo, lakše bi bilo kađa one ne bi rasipale toliko energije u uzaludnim pokušajima da nas ometaju. Ali naši naradđi svakodnevno dokabuju da jedna zemlia, u ovoj etapi razvitka, pravilno rukovođena, može vlastitim snagama izgraditi socijalizam, čuvajući pritom i svoju nezavisnost i svoje dostojanStvVO.« Mali pnrni brodić nosi nas prema Svetam Naumu. Planinski lanci oštro se izdvajaju od neba bez oblaka. Zaliv sa izgledom vrta, đuboko zeleno jezero — jzvor Crmog Drima, stari manastir, granica. Profesor Dimče Koco iz Skoplja vodi nas u crkvicu Svetog Nauma... Škola Klimentova, grab svečev... Stub sa natpisom glagalicom. To je mesto umetničkog doživljaja, lepo kao savršena slika, kao ton fuge. Jedino kula — sagrađena između dva rata — čudovišna je. Bila je namenjena da posluži velikosrpskoj propagandi i slavi dinastije, ali je, i spolja i iznutra, samo spomenik nekulture bivšeg režima.

Na pavratku, mesec se uzdiže lagano i blistavo. Mr'čno je | razgovori se tiho vođe. Reč je o knjigama, o pobedi nzrodnooslobodilačkih armija Mao Ce Tunga, o fragičnoj sudbini grčke Oslobodilačke barbe, i, najviše, o gustoj mreži laži oko nove Jugoslavije. Kada već ljudi dolaze sa one strane okeana jer žele saznati šta je novo u ovom starom đelu sveta, moraju saznati i istinu o Jugoslaviji: učinili sma jeđan korak unapred. Je> dan usamljen i odvažan korak, koji će odjeknuti kroz prostor istorije

* * s

VODENICA U BISTRICI Vračnmo se iz Ohrida. Oprostili smo se od našeg brega sa večito gladnim i tihim ovcama. od golih humova, ruševina i nadgrobnih spomenika na zemlji i u zemlii, od voćnih gradina i vinoegrađa sa čistim izgledom na je-

Odgovorni) ured

biti »inženjer duša«, graditelj života, šta li?

Eto, na pr., književno-umjetnički i društveno politički časopis »Oktobar«! Citava redakcija je ista od glav. urednika PF. Panfjorova, pa do Poljevoja i Sanjikova. I Jugoslavija je ostala ista — socijalistička (ili točnije nije ostala ista, jer je u izgradnji socijalizma pošla mnogo naprijed). Među redaktorima i među saradnicima ima onih koji su bili u Jugoslayiji i poznaju je dobro. Oni naravno znaju da je ostaJa ista, to jest herojska i slavna kako su je vidjeli i opisali i kakva je bila u ratu, to jest, oprostite gestapovska, Poljevoj je to na rođene uši čuo na vjezedostojnom budimpeštanskom pro cosu. A Tito je heroj i strakeg, ali, eto. nije mu uspjelo da uništi svoju, naša Armiju, ni da od te armije spasi njemačke i ta' anske divizije koje je ona uništila, I teko redom,

1 tako je »Oktobar« konačno došao na liniju. Njegovim urednicima i saradnicima je najednom postalo jasno da smo mi bili izdajnici još onda, 1941., kad smo pod rukovodstvom KPJ pošl; u borbu i da stio fašiste tukli iz antisovjetskih to jest izdajničkih razloga isto kao što sada iz trockističkih, fašističkih ili ne znam kakvih razloga užurbano i s velikim napo, rem izgrađujemo socijalizam. „Među tim saradnicima postoji i pjesnik koji se zove Nikiforov, Aleksandar Nikiforov. On, izgleda, nikada nije bio u Jugoslaviji, ali ipak zna što je danas u atomsko-volstritsko vrijeme najaktuelnije. Jugoslavija — ružno je dodu–še i izgovoriti to čudovišno ime, ime tabu, — i Tito. Pa pišeš li stihotvorenije o kolhozniku Nikiti koji se odmara od truda slušajući Puškinovu Poltavu, zašto ne bi bio »aktuelan«. Jer, što ti je, brate, Poltava, Poldrug stoljeća. Zastarjelo. :To, ipak sretna idejica. Mazepa naših dana to ti je Tito. On je taj koji se nije pokorio njemu, Petru Velikom, već se slizao, kako kažu na mjerodavnom mjestu, s nekakvim Karlima volstritskim. I, gle, mjesec svijetli, a našem Nikiforovu genijalna ideja ne da spavati. I sve se nekako mješa. Da, upravo tako 'Karlo—Volstrit, Staljin—Petar Veliki —Tito—Mazepa. Istina Puškinova Ma-

'zepu vidimo kako se »bolestan« okru-

Šio liječnicima mijesto da se bori, a 'Tita pratimo iz ofanzive u ofanzivu. Ali ko da gleđa sitnice. Za Jugoslaviju milijun i seđdamstohiljadđa „žrtava konačno i nije mnogo. A tek Tito? I što je tih sedam ofanziva, To i nijesu bile prave ofanzive kad Nijemci nisu uspjeli... (a šteta, bilo bi manje glavcbolje!). Što je to nekoliko fašističkih divizija uništenih u Jugoslaviji. A onda, ni Jugoslavija baš nije Ukrajina koja je ruska zemlia. No što tu ima da se isprsava nekakvi bal kanski komunista ko što je Tito. obiašnjava sam sebi 7brku spomenuti Nikiforov. Ustemivši se papiru Nikiforov se razvedri, jer pjesma bi. A njoj se obrađovaše i ređaktori »Okfobra«. Naći ćete je u 8. svesci (august, 1949.) na 6. strani pod nevinim naslovom »Moćno svijetlo« (koje se razgorilo u Nikitinoj sobičici kad je Spoznmao da je Tito taj Mazepa o kome Puškin pjeva),

Eto tako stoji stvar s red. 'rtorima kao što je Poljevoj, tako stoi stvar sa saradnicima kakav je Nikiforov. Tako stoji stvar i s njihovim inspiratorima, a i % njihovim moralom. A mi uza sav naš »buržoasški nacionalizam« odnosno »kozmopolitizam (prema tome kakvu nam i u kojoj prilici etiketu prilijepe) ne padamo ni pred kakvim autoritetom na slijepo. Je-

zero. Od večeri u kojima mesec izlazi a sunce iščezava u oblacima i stara kula Klimentova još jedared zablista, od starca kojt svaka popodne u uskoj uličici starog građa na stoličici sedi pred vratima, nepomičan, tih, prastar, kao mudrac iz legende, koji se odvojio ođ ovoga sveta i života u njemu. „Zimogrožljvo, u kaputu sa krznom, sedi i zuri pred sobom, Šta bi sve mogao znati o ovom mestu? Oprostili sma se od silueta ovog grada, od crvenkasto mrke patine krovova od ćeramide, uskih prolaza i uličica u kojima se istureni prozori skoro dodiruju. Jasno se odražava Za po» slednji put manistir Sveti Jovan Kaneo na providnom nebu. A duboko pod njim ı romiče čun klizajući između stena i grebena.

Grad leži za nama. Opori jutarnji vazduh struji preko jesenski mrke zemlje. Brzo promičemo ravnicom koja blista * zeleno oranžastim fonovima bronze rano? septemyra. Kao iz sna, pojavljuje se jedna selo i budi osećanje usamljenosti i prisnosti. Jedno dete stoji u žutom krhkom žbunju i kao opčinjeno gleda u auto. Jedna mlada seljanka, sa kpčagom na glavi, okreće se prema nama. Njeno lice, za trenutak osvetljeno preobilnom svetlosti rađanja dana, izgleda strano, tajanstvena, no ipak i kao od vajkada poznato : prisno. Porosna i lepa, stoji pred nama i u idućem trenutku već je nezadrživo izgubljena.

Penjemo se uz planinu Galičicu, Visoko gore je prrtizansko selo Zavo;j, selo gorkih uspomena. Tu su bugarske okupacione trupe, dolazeći sa grčke teritorije, napale iznenađa naše makedonske partizane. Mnogo žrtava ostalo je na toj visini. ;

Biljčice pamuka vidimo na rubu puta, sa belim i plavim cvetovima i među njima već bobice plodova sa dragocenom sirovinom. A i zelene li. vade pirinčanih polja.

U Resnu se izdiže iedna od najvećih belo svetlucavih zgrada koje smo u nekim mestima viđali: monopol duvana. ji

Tutnjeći, prolaze kamioni. Svet še skuplja, kupuje i prodaje. Mesto je puno starih i navih životnih oblika: menza, zadruga, narodni odbor i grupe domaće otkanme tkanine fradicionalne seljačke nošnje. Žao nam je što

dino priznajemo istinu i stvarme argumente kojih oni nemaju. To je jedno. A drugo mi za razliku od njih ne ćemo niti imamo potrebe da zaboravimo da je jedan Puškin ili 'Tolstoj ili Gorki bio genij ili da su Bjelinski ili Černiševski ili Dobroljubov bili veliki demokrate revolucioneri. teoretičari i kritičari, ali neka se od nas ne traži, bit će to uzalud, da zaboravimo ono što je stvoreno izvan granica jedne zemlje, makar se radilo i o prvoj zemlji socijalizma, od Homera do Marksa i do naših dana, neka se ne traži da zaboravimo da i mi imamo nekakvih pet vjekova kontinuirane kniiževnosti od Marulića i Drž'ća do Krleže i Copića (ako hoćete). Konačno nikada mi ne ćemo zaboraviti ni zanijekati (ne bismo tada bili ono, što jesmo) epohalni značai velikog Oktobra, najveće prekretnice u historiji čovječanstva, genijalnost T.enjina, fešku i upormmu borbu za izgradnju prve zemlje socijalizma, njenu borbu protiv fašizma. ~

Sablasno se valjaju podzemni talasi i prijetfte da pogase kresove užgane lenjinskom rukom. Varnice sijevaju u evropskom mraku: laje volstritski šakal i njegov lavež miješa'se sa zavijaniem koje se još uvijek čuje iz uficija presvete inkvizicije i s krikom do sada nepoznate zvjjeri informbiroovske. I sve to razdire grudi čovjeka. koji se mučno u krvi i znoju

probija k. novom, k ljudskijem Žživo-

. tu, A u jednoi maloi balkanskoj zem.lji gori svijetlo, ogromno svijetlo, na-

zvano »trenutkom savjesti čovječanstva.« TI ljudi te zemlje svojim vlastitim snagama raspiruiu vatru u STcu čovjeka borca, i stvaraju bazu sutrašnjeg života. Uporno i uspiešno. Zar se usuđuju? I nije li to teška u– vređa međunarodnom proletariiatu? A ipak! Korača čovi:·k sve smjelije naprjjed, »naprijed i na više, naprijed i na više« A na tragu njegova puta oštaju i naše stope, M. F.

BROJ 41

Tri kuće Bore Stamkovića

(Naštavak sa treće strane)

mastila, jednako švrljam po varoši. '

Pustoš u varoši, pusta vaša kuća koju treba iznova podizati i snabdevati najpotrebnijim nameštajem, A toliko je mnogo propalo. uništeno, da ne smete ničemu da priđete i da počnete da popravljate.

Svakoga dana počinjem svoju fobož biblioteku da uređujem, ono malo knjiga i časopisa što je žena našla n3 đubrištu bačeno od vojnika, i koje je navukla na jednu hrpu u sobi. Počinjem da izvlačim iz nje poiedine knjige, časopise i tobož doterujem, Ali, pri svakoj knjizi toliko uspomena o njoj! Po nekoliko sveza*a »Dela«, »Glasnika«, »Brankova kola«, ide jedno za drugim, onda prekid, nema po pet-šest svezaka. Ili se naiđe samo na korice, ili na pola od sveske,

KOsobito su knjige pocepane i upola razglavljene, sa svojeručnim polpisima pisaca. Evo ga moj Joca (Skerlić), sa njegovim oštrim, energičnim, iskidanim slovima »Svom dragom« itd. Pa Janko (Veselinović) sa svojim čap(k)unskim, kicoškim rukopisom. Kao da ga sad gledam kako, zanoseći laktom, nadnosi se nad astal da ispiše posvetu, kašljucajući ono svoje:

— Aha, dušo moja!

I uvek uzrujan tim uspomenama, tim ostacima knjiga, posveta, brzo bih ostavliao sređivanje knjiga i izlazio napolje. Ali napolju, u varoši, ista pu6toš i nevolja...« •

Tada je propalo i mnogo Borinih štampanih ili neobjavljenih rukopisa među kojima i dve glave iz »Nečiste krvi«. To su one dve čuvene glave koje je on izostavio iz svoga romana u poslednjem trenutku (te je zato roman u drufom delu ostao malo nesređen i kao bez daha). A izostavio ih je zato što nije mogao da plati odmah štampanje za još dva tabaka, jer je ugovorom o štampanju bio ograničen i broj tabaka i način plaćanja.

Drugi put stradala je Borina kuća za vreme bombardovanja 6 aprila 19541, kada je već Bora bio odavno u grobu. Tada su u požaru propale pored mnogih preostalih knjiga i rukopisa, i razne štarinske stvari vezane za njegov život i rad, koše !e njegova porodica bila pronašla osle Prvog svet= &kog rata. Glavni deo kuće štrađao e

NBDELJA NAPREDNE KNJFGE U SLOVENIJI

Od 18 do 25 septembra u svim većim mestima Slovenije, održana je »Nedelja napredne knjige«. U okviru ove prošlave etvorena je u Ljubljani izložba, na kojoj je prikazan proces izrade knjige, primerci naprednih knjiga svih grana, materijal o aktivnosti centralnih, narodnih, sindikalnih i dečijih biblioteka i izdavačkih preduzeća. Posebno odelenje posvećeno je pregledu književnog rađa u toku narodno-oslobodilačke borbe, _

GOSTOVANJE NARODNOG POZORIŠTA IZ BANJALUKE PO BOSANSKOJ KRAJINI

Narodno pozorište Banjaluci arganizovalo je furneju po Bosanskoj Krajini. Tom prilikom pozorište je gostovalo u Prijedoru i dalo Goldonijevu komediju »Krčmarica Mirandolina« i dramu Viktora Car-Emina »Na stražj«. an iii —L "o

ISPRAVKA

U prošlom broju »Književnih novina«, u članku Najdana Pašića »Nacionalizam ili naučna istina ili ko je pobeđio »Nepobedivu armadu«, u trečem ređu prvog stupca odozdo umesto »u šestom ovogodišnjem broju »Boljševika«, treba da stoji: »u petom ovogodišnjem broju »Boliševika« str. 31.«

napuštamo mesto ne upoznavajući se ni sa kim i ne odnoseći nikakve trajnije uspomene od onih što ih prima brzi pogle.

U Bistzici nas sačekuje drug Fotev, u svojoj kući, odnosno, bolje rečeno, pred svojom kućom, kraj koje, uza zid, leži vođenično kamenje i bistar potočić žubori. Ta kuća je nekađa bila vodenica. A Bogoje Fotev, pretsednik Prezidijum» Narodne skupštine Narodne Republike Makedonije, bio je mlinar. No to je bilo pre mnogo 8odina. Jasno, studeno i zvonko žubori potok sa dva mlinska polukamena, naslonjena jeđan uz drugi, sastavljaju klupu pod velikom lipam pred kućom. U vrtu zri jesenje voće, kruške pune sokova i slasti. Blaga tišina, seoska skrovitost. Pretsednik prilazi, visokog uzrasta i &rdačnog izgleda, ne= što povijen usled svoje veličine, i škrt na rečima, kao svi ljudi koji su mnogo preživeli. Iz malog broja kratkih reženica stvaramo sliku života.

U doba njegovov detinjstva, seoski stanovnici davali su učitelju stan i hranu. Tako je jednom došao jeđan učitelji i ıı ovu kuću. Iz usta tog učitelja čuo je Fotev prvi put, đa učitelj mora da podučava o nečemu u šta ni sam ne veruje. Nesvesno i duboko ostalo je u njemu osećanje neslobode, pojam vitoperenja istorije, neka tuđa zla moć. Porodica Fotev doselila se iz Tigejske Makedonije. Kupila je kuću i zemlju od turskih aga, koji su, nakon poraza u Balkanskom ratu, mo= rali zemlju napustiti. »Vidite u selu ioš po koju visoku tursku kuću«, kaže drug PMouvev. »Liče pomalo na tvrđave, Nazivamo ih agine kule.«

Jednom prilikom, učitelj je gevorio da ne veruje u boga. Dečak je to zapamtio. Za vreme borbi na Kajmakčalanu, slušan je od ancuskih vojnika, industriskih radnika u uniformi, o klasnim borbama između onih koji sve imaju i onih koji ništa nemaju. Godine 1917, čuo je od ruskih vojnika, koji su u vođenicu dolazili u prošnju žita, o Oktobarskoj revoluciji. Iz mnogih slika stvorio je pojam, koji se proširivao i učvršćivao, kađa je 1924, kao i mnogi iz ovog kraja, pošao u pečalbu. Otiša» je preko okeana. Tri i po godine bile su dovoljne đa upozna eksploatatorsku stvarnost američkog kapitalizma i kapitalizma uopšte. Po povratku. hteo je u zavičaju da se bo~

BIBLIOGRAFIJA

·Jakov Ignjatović: Čuđan svet. Trpen spasen, Romani. Izdanje »Matice srpske«•, No-

· vi Sad, 1949. Strana 344.

Branislav Nušić: Odabran! listovi. Tzbor i redaMccija M. Č Jovanovića. Predgovor Dušana Puhala. Izdanje »Novog pokolenja«, Beograđ, 1949. Strana 220, cena 27 dinara.

Miško Kranjec: Osovina života, roman. Sa slover čkog preveo Živojin „Petrović. Izdanje »Prosvete« izdavačkog preduzeća Srbije, Beograd, 1949, 273 strane, ćirilicom, cena 54 dinara.

Janko Veselinović: Hajđuk Stanko, roman, Izdanje »Novog pokolenja«, Beograd, 1949, 350 strana, ćirillevom, cena 41 dinar.

Milovan Glišić: Ođabrane pripovetke. Pređgovor hapisao D. Ađamović. Izđanje »Novog pokolenja« Beograđ 1949, 232 strane, ćirilionmm, cena 23 dinara.

A. P. Čehov: Ođabrane priče. Prevedi u redakciji Božiđara Kovačevića. Ilustracije Pavla Liberovskog. Izdanje »Novog pokolenja«, Beograd, 1949, 226 strana, ćirilicom, cena 47 dinara.

P. Gavrilov: Jegorka. Priče za pionire. S ruskog prevela Ljubica Bauer—DpProtić. Izđanje »Novorm pokolenja« Beograd, 1949, 191 strana, ćirilicom, cema 28 dinara.

P. Đergović i D. Grubić: Poslednja poplava, Drama u tri čina »Naša pozornica« izdanje »Rada« ,Beograd, 1949 str. 101, cena 58 din.

ri za socijalizam, Sa nekoliko drugova, pokušao je u svom kraju stvoriti organizaciju. Kasnije, kada je Komu-– nistička partija uputila Vukmanovića-Tempa da iskustva ilegalne borbe prenese na ovdašnje drugove, Fotev je postao sekretar ilegalne oblasne organizacije. Ubrzo je bio uhapšen i odveden u Sremsku Mitrovicu. 22 avgu=sta 1941, tridesetdva politička zatvorenika pobegla su iz tamnice, kroz podzemni hodnik što su ga sami iskopali. Spasli .su &e od sigurne propasti. I Blagaje Fotev bio je među njima. Otađa, njegov put vodi kroz na-

rodnooslobodilačku borbu i narodnu

revoluciju...

Odlazimo zajedno, da razgledamo obližnju radnu zadrugu. Čitava okolina, škoro stopracentno. kolektivizirana je. Zatičemo mladog pretsednika pogodinske zadruge, Kola Gocovskog. On nam pokazuje veliki izidani zadružni dom, U kancelariii, o zidu, visi radni plan, tablice evidencije i urba= nistički plan sela, koje se izgrađuje. Pokazuje nam i dečje obdanište, u koje majke, u danima poljskih radova, astavljaju decu. L,epe vedre zgrade izgrađene su. Nove staje i skladišta. Kroz Sunce i pesak, odlazimo do rad“ nih brigađa. Žetva žita već je završena. Vađenje krompira započelo je. i senci drveta, sede dve brigađe žena, kod obeda i u razgovoru. Podnevni odmor je. Jedna starija žena ved“ rog lica kaže nam: »Naši ljudi otišli su da pomognu susednoj zadruzi. Mi imamo više iskustva. Moramo se uzajamno pomayati.«

Posmatramo trapove krompira, pripremljene za zimu. Noki su već i pokriveni. Velike, jasno-mrke osušene krompire odmeravamo na dhanu.

Kola naš dovoze u susedno selo. Sve stanovništvo, bez izuzetka, u zadruzi je. Novosagrađeni zadružni dom skoro je dovršen. Sve je podignuto vlastitim snagama, kažu n?:.ı ponosno. I nove velike staje, u kojima su već krave i

konji, “

Velika dvorana u zadružnom domu, odaja za pozorište, kino i zborove, »Svake nedelje je predavanje, ili priredba -sa recitovanjem, pevanjem igranjem,« kaže pretsednik.

O zidovima vise fotografije predela

i portreti Lenjina, Staljina, Marksa,

Engelsa, Tita i Lazara Koliševskog.

nik; Juvan Popović, Beograd, Prancuska broj ? — Štamparija »Borba« Beograd, Dečanska 31.

ovcga puta skoro do temelja, Ostao je jedan mali deo, ona tri »cestinska« odeljenja napred, koji je još mogao biti iskorišćen za stanovmnjie U tom aelu sačuvan je, slučajno i jedan deo starih stvari i kon:iga. koje je"Dorina porodica morala posle day prod da bi tim novcem osposobila ta tri preostala odeljenja za stanovanje i kupila nešto novih stvari. Ali, o Uskrsu 1944, za vreme američkog bomb:aurdovanja, rušena. je po treći put. Tom pri likom uništeni su poslednji om'"ci Borinog pokućstva i poslerinji delovi kuće, i do jednog rukopisa i knjige.

Tako je nestulo sasv:m jedne lepe znamenitosti Beograda.

*

Kuća u kojoj se Bora Stanković ro. dio postojala je u Vranju sve do ovog rata, i verovatno, da još postoji. Godinama Bora je priželjkivao da je prekupi od njenog poslednjeg sopstvenika, jednog vranjskog sveštenika, ali mu se želja nije ispunila. Sopstvenik je ili odbijao da je proda, ili je postavljao nemoguće uslove.

To Je ona kuća, za koju Bora, govoreći o svome rano=>preminulom ocu — Stojanu; čuvenom vranjskom pevaču, kaže u svom nedovršenom romanu »Pevci« i ovo:

»Kuća im prava kuća! Domaćinska, međ prvima u mahali. Kao sve tako i ona ograđena zidom sa novom dvo krilnom kapijom, a ona, kuća, čak se sa ulice otuda vidi kako se uzdiže i šareni svojim, usled opravke širokim krovom, prošaranim novim redovima novih ćeramida. Gostinska soba, uvek nameštena, uvek otvorenih prozora i puna mirisa kako-od starih zastrtih ćilimova, tako i mirisa baš“ tenskog zelenila i vlage od bunara, koji, takođe obnovljen, s čekrkom, plo čama, došao nekako dublji, tamniji, hladniji. Čisto se čuje kako kaplje voda po ovlaženim, hladnim kameno= vima... Čim se uđe na kapiju, putanja, kaldrma koja je pravo išla u kuću belela se kao da je oprana. S obe strane dvorišta čisto, suvo, Nigde kamen, drvo. Što ima kamena to skupljeno uza zid. A ispred kuće trem čist beo; stepenice još belje. Bunar, oko bunara nigde vode, barice ustajale. Mala vadica vodi u baštu«.

I vranjska opština je poslednjih go dina Borina života priželjikivala da otkupi Borinu rodnu kuću i pokloni mu je za slarost, a posle smrti da je pretvori u njegov muzej, ali ni ona nije uspela. Ne uspevši sa tom kupovinom, ona mu je poklonila blizu parka jedan prazan plac i omogućila da na njemu podigne sebi jednu malu, »penzionerku«, koja je, nažalost, o&tala nedovršena, jer ga ie smrt pretekla. Mogla bi se, bar ona, kao njegova lična svojina, pretvoriti makar i u najskromniji muzej koji bi bio vezam za njegov život i rad. i nosio njegovo ime. Ma da su najbolje i najinteresantnije stvari u vezi sa Borom Stankovićem propale, možda bi se ipak još moglo što šta prikupiti od njegovih drugova, rođaka i prijatelja.

Uostalom. nijedna ođ ova fri znamenita kulturna mesta: rodna kuća u Donjoj mahali i »penzionerka«, u Vranju, i zapustelo ognjište u Vršačkoj ulici, u Beogradu. ne bi trebalo dalje ostavljati bez odgovornog nadzora i ma kakvog vidnijeg obeležja. Mesto na kome je bila Borina kuća u Beograđu, možda bi se dalo prefvoriti privremeno u neki parkić ili dečji vrtić, u kome bi se rekonstruisala nekadašnja bašta Borinog »Malog Vranja«, a kasnije obeležilo nekim trajnijim objektom, koji bi nosio ime velikog pisca, kao uspomena na njega.

Siniša PAUNOVIĆ

a i O UČUUVVUSAU OOU

Slike su naivno izrađene ali se likovi

"poznaju. Radio ih je jedan bivši iko-

nopisac iz Bitolja.

Belušina je zadnje selo, skoro na granici, Stižemo upravo na vejanje žita. Sunce toplo greje i pred očima vazđuh treperi od jare i svetlosti. Već iz daljine sagledamo zlatna-žute bre= gove slame. Mašina za vejanje podrh= tava u taktu. Motor je pokreće, Snaž“

ni remen 'prenosi snagu. Veliki levak suta snopove. Ljudi drže džakove kos ji 8e pune zlatno-žutim zrnevljem.

Iza mašina, rađe brigađe žena: žene u crvenim i belim marmmama neu«

morno bacaju u vis prazne &tabljike slame. Pokreti &u brzi, precizni i ujednačeni. Kao u lancu. jedna dođa= je drugoj žute naramke slame šta ispadaju iz mašine. Lepe, mlađe, pune snage i srdačnosti, dođaju jedna drugoj naramke, sve više i više, do na sami vrh piramide. A pođ mašinom ističe žuta reka zrmma, tako brzo da ljudi jedvre stižu da je prihvate, a evidentičar sa mukom uspeva da pri= beleži.

Ambari su puni žita a isporuke dr= žavi obilne su, Nedostaju jedino trans portna sredstva. Daleka je do Bitolja. Traktori i kamioni pojačać» polet zadruge. (Hraj u sleđećem broju)

—– — –– -- —–-–_————_—— _— T -II'ICtEČ

Redakcioni odbor Jovan Popović, Ceđomir Minđerović, Marijan ~ Jurković, „Ivan Potrč, Vjekoslav Kaleb, Isak Samokovlija. Janko Đonović, i Dmitar Mitrev

PRETPLATA ZA KNJIŽEVNE MOVINE

Za našu zemlju ma 3 meseca 35 dinara,

na 6 meseci 70 dinara 1 na godinu dana ) 140 dinara.

Za inostranstvo: na + meseca 50 dimara, na 6 meseci 100 dinara | na gođinu dana 200 dinara.

| Rukopisi se ne vračaju, ·

Broj čekovnog rmačuna 1-20603%8 Poštanski fah 617