Književne novine

STRANA 4

KOLE NEDELKOVSKI

(Nastavak sa treće strane) |

Kole Nedelkovski i u Sofiji živi i radi kao fizički radnik, Ali poslednjih OS njegova mala tavanska soba lina 8obu kulturnog radnika: ta soba je puna knjiga Puškina, Ljenmontova, Gorkog, Ševčenka, Tolstoja, Petefija, oteva, Majakovskog, „Šolohova i nškog. Do duboko u noć on či#8 klasike i pisce realizma uopšte, kao i majstore socijalističkog realizma. a &pomenutfti da je Nedelkovski | o primerak knjige »O makedon· Baš stvarima« od makedonskog knjiAX: Misirkova, koju su velikobu-

i uništili još u prvom izdanju 03), Izvatke iz te knjige Nedelkovumnožava, osobito delove o makenskom Mmjiževnom jeziku i formi-

ov? makedonske nacionalne države.

h ·prepisi se rasturaju među makedonskim naprednim krugovima u Bugarskoj, U svom razvitku NedelkovBki se izdigao &vestrano — i kulturno | ideološki, i već 1940, ne sustajie ni pred kakvim teškoćama, zahvaljujući Bvojoj visokoj svesti. Oduševljen rewolucionernim principima komunizma on postaje energičan borac protiv fašizma. Ono što ga po koji put buni jeste levičarska frazeologija dogmatičara, takozvanih »Mirovoj komumistov« — bugarske partije, koji se bave pitanjima japanskog imperijalimma, etiopskim pitanjima itd, itd., ne govoreći o konkretnim pitanjima re-

volucionarne borbe protiv fašizma, čjja je brutalnost ugrožavala Balkan.

Za Nedelkovskog svaka »internacionališstička« linija, u nedostatku konkretne borbe za proleterski intermacionalizam, gde neće biti slobodne Makedonije, kao ravnopravne nacionalne države u zajednici sa ostalim bratskim narodima, bila je. pusta. I nije slučajno što 1941, posle napada na SSSR. Nedelkovski ne sluša direktivu

BRP(k) za odlazak u carsku fašističku ·

vojsku, a ne u partizane! On je jedan od onih koji su svim silama bili vezani uz KPJ, preko veze PR. KPJ za Makedoniju. Ali pošto je BRP(k) u-

spela da za izvesno vreme zadrži oru-.

žanu borbu naše Partije protiv okupatora u Makedoniji, on postaje član prve organizirane makedonske grupe u Sofiji. Ta grupa je sastavljena isključivo. od Makedonaca. Pravi patriot i borac protiv fašizma, Nedelkov-• ski je đao svoj život za slobodu,

Kao član diverzaniske grupe, pri pokušaju sofiske policije da ga uhapsi, 2 septembra 1941, Nedelkovski baca iz Svog slana na policajce koji su ga blokirali, paklenu mašinu, s na> dom da če sebi probiti put. Međutim, to nije bilo moguće, i ako su mnogi policajci ubijeni i ranjeni — i on se baca sa svoga tavanskog prozora na šestom spratu, da se ne bi pređao žiV u ruke besnog neprijatelja.

Mitko ZAFIROVSKI

SA PUTA U OHRID

Antička |esen ı makedonsko proleće |

(Kraj)

Desno, pod nama, širi se Prespan“ sko Jezero. Sivo-mrke rudine i ljubi= časti potezi bregova obrubliuju pro-

u providnu ravan vode. Zeleno i još uvek vidljivo, pored novog autoputa, koji je u gradnji i na kome smo zalekli omladinske brigade pri radu, proteže se &tari rimski put, izgrađen dve stotine godina pre našeg računa. nja vremena. Kao traka, provlači se Tmoz dolinu i obilazi masiv Peristera. Putevi ijščezlih vremema sastaju se ovđe sa širokim putem novog životn. I pored jesenjih boja, tupe mrke i gorke crvene, proletnji vetrovi mladosti i snage dišu nad novom Makedonijom. Mladi su pretsednici seoskih Tadđnih zadruga, mladi su bili tehni= čari koje smo videli kraj uklopne ploče skopske termoelektrane, mlade su brigade radnika koje isušuju Strumičko blato i predaju zemljoradnji 40.000 hektara duž Crne reke, koji iskoremjuju uzroke malarije, velike bede maroda, isušujući močvare. Mladi su lmjiževnici koji ispituju dosada skoro meprohodnu zemlju &8&VOE maternjeg jezika, mlađa su i tri druga od »Var· dar-filma«, koje smo u noći sreli na putu, da svom filmu »Pet godina Na rodne Republike Makedonije« dodaju {ednu novu &cenu. Mlađi su bili i profesori i dekani iz Skoplja, sa kojima smo, u maloj vili na Ohridskom Je zeru govorili o najstarijeri filozofskom problemu, o teškoći da se istina ot= Moje, raširi i sačuva ad kleveta.

Prošli smo kroz stari pitoreskni grad

. Bitolj. Van gradskih granica, iza groblja, leži stari rimsko-grčki grad He-

raklea, Tek nekoliko stubova, sruše-

nih kapitola, preostalo je nakon ra-

zaranja od strane Istočnih Gota i sa-

da belo blista iz zelenih loza i ši-

pražja.

Put nas vodi prko Prilepa. Hteli

bi, dok je još dan, da vidimo Stobi. ·

Već je veče, kada se zaustavljamo na ravnici pod kojom ie građ pogreben. Promašili smo vratnice potonulog grada. Pentramo se preko razjapljenih izbočina, preko grobnica, i poku= šavamo da dešifrujemo iskrzane, jze bledele natpise. Laganim hodom prilazi nam čuvar. Hrapavo, počinje da mam priča. Svakako. gosti su retki i sađa koristi priliku. Govori nam i vodi nas do partenona, preko trga. do altvadukta, u kupatilo, pozorište, kateđralu. .

Pa zemlji leže stubovi i kapiteli. Mozaici su prekriveni, radi zaštite od ljudi, životinja i nevremeha. Ali na jednom malom mestu čuvar skida ne što zemlje i pokazuje nam delić mozaika. Brižno, kao sagom, opet mesto pokriva zemljom. Vcstaviljamo put Rkroz grob ovog građa: tablice sa

grčkim tekstovima, mramorne stepe~ .

nice, ostaci zidova i visoko izdignuti viti stubovi. Tizlonomija jednog antičkog grada

OJI PEŠTIVALA

Crteži Dušana. Ristića

u raspadanju iz šestog do osmog stoleća našeg računanja vremena. Grad Stobi na ušću Crne reke u Vardar, i na ušću antičke kulture u hrišćansku. Mrači se, Jedino svetle mramorne stepenice pozorišta. Veći deo bpozorišta i ovog grada još je u zemlji. Mesec se uzdiže i lije blagu svetlost ko ja kamen, zemlju i nebo stapa u celinu. Ko su bili ljudi koji su ovde živeli, bili zaboravljeni i koje sada priziva naš um željan saznanja? Kaka su živeli oni koji su ovo sagradili, na rod, radnici? — pita naša mlada kćer. Ali mi ne znamo odgovoriti. Malo je šta o tome preostalo, malo poznato.

Naš auto vozi opet putevima uvijenim u noćnu tamu. Žurimo kući. Prošli su Jepi dani odmora u Ohridu. Naše putovanje kroz Makedoniju bliži se kraju. I pošto. u tami, oko ne prima spoljne slike, uobličava se u nama misaona slika viđenog i doživljenog. Ranije i iz daleka, reč »Makedonija« odzvanjala je u nama kao mukli koraci kroz stare manastire, sagrađene na stenama, kao krunjenje raspalih zidina, kao izbledele fresko-slike, Ali i divlje barbarski, kao igra mačevima iz paganskih vremena, kao čarobnička pesma žena u martu, na dan če, trdeset mučenika, kada zmija. dolazi iz stena. Makedonija je bila zvuk sinkopirajuće~ ritma velikog bubnja goča — i piskave flaute — zurle na dan kaca pečalbari pastirskog sela zajednički se venčavaju. Ali i blagi i melanholični zvuk, kao plač, jer se nevesta opraštala pad drvetom kru_ ške, pošto ljudi odilaze u pečalbu. U Makedoniji nije bilo hleba.

U tu magisku i kao iz bajki sliku utkiva, se sada vedra i vesela slika novog doba. Nova Makedonija nije egzotična, nije mešavina ruina i elegične prošlosti. Makedonija danas narod je čija je svest probuđena, narod neimara jezika, poezije, neimara moćnih hidroelektrana, modernih industriskih preduzeća, neimara socijalističkog sela, planskih neimara novog čoveka.

Makedonija — reč zvoni danas snažno kao masiv planine Perister, jasno kao ogleđala Ohridskog i Prespanskog Jezera, svesno kao lica radnika i seljaka koje smo videli u delima na izgradnji socijalizma.

LL. i O. Bihalji-MERIN

BIBLIOGRAFIJA

Jovan S. Popović: Tri komođije (»Tvrđica ili Kir Janja« »Pokondirena fikva«,

»Rodoljupci«. Pogovor napisao Marijan Matković. Izdanje »Nakladnog zavoda Hrvatske«, Zagreb, 1949 godine, latinicom, 401 strana, cena 58.50 dinara.

Zoran Hudđales Nejček, pesme. Izdanje »Mladđinske njige«, Ljubljana, 1949 godine, 96 strana, cena ?

. ma da ne zaboravlja da primeti

(Hit

TSS OSM

Počinjem ove redove sa Četvoromesečnim zakašnjenjem. Tada je još bio — kišni i sivi —, maj. Sada, u septembru, opada prvo lišće i Jesen, divna i blaga, i valjda zbog toga, uvek i pomalo setna, traje svoje dane, Maj o kome pišem, imao je — svakako nekakvom, omaškom — strahovito mnogo kiše. Nebo gotovo nikada nije bilo majsko, zore su bile oktobarske, a sunce je bilo redak gost. U vagonu, sećam se. Jedan seljak gledajući kroz prozor, uzdahnuo je i rekao — da još do juče nije strahovao od kiše ,ali pošto ona i danas pada, ne zna već više šta da misli i hladno mu je oko srca...

Takav maj zatekao me je na Autoputu. Iako možda nemam šta da kažem o majskom suncu, majškim cvetovima i o šumi u maju, ipak mislim da to ne smeta da se o tom maju na Autoputu, piše, Jer, najzad, ponekad je sunće ipak probilo oblake. I kraj puta se video poneki poljski cvet. A kad njega nije bilo, često su šarene marame brigadistkinja izdaleka izgledale kao cvetovi...

Treba, dakle, zaboraviti da ]= kiše uopšte i bilo? Može li to da se zaboravi? Brigadisti je sigurno neće zaboraviti. Oni znaju kako su kolica puna zemlje gurali uz klizavi nasip. Sećaju se, kako su katkad posrtali, jer su im noge ulazile u blato preko članaka. Cipele su najčešće oblačene posle rada, jer se u njima teško koračalo, Kraj logora, izdaleka divnih logora u šumi, bilo je žitko, lepljivo blato. Samom logoru prilazilo se sa cipelama u rukama, inače bi one ostale u kaši. Prvi sunčani dan koristio se da se to blato lopatama pokupi, ali je prva kiša upropašćavala te napore,

Ako ste tada Rkoračali duž trase i ako zbog blata niste mogli da priđete logoru, ipak ste bar čuli pesmu iz baraka. Ako nje nije bilo, tada se sigurno čula harmonika. Ponegde su to bile gitare. A iz nekog logora dopira-

la je samo muzika sa velikih zvuč-

nika...

Kada je bilo toliko kiše da nije mo glo da se radi, sledećih dana nadoknađivao se taj gubitak. Ako še kaže da se radilo i po kišovitom vremenu i da kiša ipak nije bitno ometala ostvarenje planova — ne izgleda da se učinilo jedno izvanredno priznanje. Ljudima po kancelarijama kiša ne ometa rad. Ali graditeljima Autoputa ona je bila velika smetnja i oni su tu smetnju svakodnevno savlađivali. I sve ostale koje su nailazile: često rđav, podvodđan teren, neisporučivanje potrebnih mašina od strane zemalja Informbiroa, sve su to graditelji savlađivali sa jednim divnim prkosom..,

Ti graditelji, hiljade njih, oživljuju sada u mom sećanju. U ovom trenutku, vidim ih, kako prolaze sa zastavama, pevajući. Čujem ih kako u prohladna jutra uzvikuju svoje parole, tu na trasi, od njih samih stvorene. Vidim dečake sa posuvraćenim nogavicama,' kako trče sa punim kolicima, ili kako, takođe trčeći, guraju vagonete sa šljunkomi. Čujem njihove mladalačke glasove kako odjekuju po tamnim slavonskim šumama. Sedim s njima za vreme kraikotrajnog odmora, dok im komandant deli skromnu užinu: marmeladu i hleb. Odlazim u sekcije, gde mi pokazuju planove i daju procente. Pegava devojka koja govori sa provinciskim naglaskom i imx kike, rukovodilac je agit-propa. 'Njoj, veoma ozbiljno prilaze sasvim mali kuriri iz brigada( koji se ipak trude da govore u glasu!) i pitaju je šta je sa »štampom«. Oni na stolove izručuju hrpe pisama, pisanih nevičnim rukopisom brigadista. Pegava devojka, rukovodilac, stalno iščezava iz sobe i to uvek učini, kad neko u hodniku uzvikne: — Gde je drugarica

Mara?... Sem toga, na njenom stolu je”

skicirano predavanje koje „popodne drži u nekoj brigadi.

Za stolom preko puta nje sedi mladić u zelenom džemperu i ovog trenutka prima izveštaj da je stiglo še&to pari radnih odela za brigadiste izveštaj koji ga grdno razveseljuje, »da mu freba još». Kasnije će u sobu ući i plavi mladić u gumenim čizmama i neko od prisutnih će mi lakonski reći: — Drug komandant! On će biti vrlo liubazan, taj plavi mlađić sa čizmama, ali kao malo rasejan, Dok razgovara sa·' mnom, on neprestano iščekuje i najzad, i dobija razne izveštaje, a posle nekoliko minuta javljaju mu da napolju »čeka džip«. Tada će on brzo da ogme prvu pelerinu sa čiviluka i da sleti niz drvene stepenice ·

. Dok koračam duž trase srešću mnogo brigađa. Videću bezbroj zastavica koje se lepršaju, pobođene na

178

SN ROBOM · KRIIŽEVN

FE | i- IO a O. a 1 n | ae, Ke u ] i:

Miodrag: ĐURĐEVIĆ

mestima gde rade najbolje čete. Kraj mene, žurno će promicati devojke sa kolicima i ako podignu glave, učiniće to tako žurno, da će jedva biti vre

mena da vidim da su često i veoma-

lepe, Dok im oni koji kopaju pune ko lica, popravljaće kosu pod marama–ma i zbog nečega će biti nasmešene.

~ Na nekoliko kilometara uz trasu vi· deću Istrane, Makedonce — brigade iz

svih kraševa Jugoslavije. Razgovaraću. sa komandantima vojnih jedinica, čiji će vojnici svoja izvanredna zalaganja pravdati time što su nešto stariji : snažniji od omladinaćča. Komandanti će mece voditi na poprišta njihovih novih bitaka: pokazaće mi iskrčene šume koje su zaprepastile stručniake, jer su iščezle kao nekom čarolijom. Zapisivaću imena naiboljih, ali će moja sveščica za to ubrzo da bude suviše mala... '

... Srećem mladiće u kombinezonima za rad. Ispod mnaherene t#itovke ili kačketa, viri im velika. talasasta kosa (gotovo svi oni imaju veliku kosu, za «oju bi Sremac rekao da je »na larmu«) To su nadzornici, mašinisti i mehaničari. Ranije se pod imenom nadzornika podrazumevao prosedi čovek sa kačketom, pedesetih godina, Sada ta pretstava mora da se izmeni, Nadzornik — to je neko koji ima osamnaest godina, svake zime ide na kurs

i tamo se muči sa aritmetikom i geo-

metrijom, uči da izračunava otpor, a

u svom koferčetu ima kalodont i čet-

kicu za zube. On ne oprašta greške devojkama koje kopaju, on se trudi da bude vrlo ozbiljan, on zna da iduće godine ide na neki drugi objekat i korkča desetke kilometara po trasi, kao neko po sobama 6vog nadleštva. Takvi su i mehaničari, a razlikuju se po tome što su njihovi kombinezoni puni fleka od ulja i firnajza. Oni rade i na ogromnim mašinama za betoniranje — finišerima — i gore, na njima, izgledaju majušni. I jedne i druge socijalizam je otrgao od sela i pašnjaka, Umesto da napasaju stada na pašnjacima čitav jedan vek udaljenim od savremenosti. oni danas snažnim rukama vode drhtave mašine ij samo osmejak, pokatkad, otkriva njihove godine, koje kao da bi hteli da prikriju.

Štabovi brigada. Neko koga nalazim u svim brigadđama i koji se zove »Pis«, — i za koga kasnije utvrđujem da opšte kao ličnost ne postoji, već da je to skraćenica za fiskulturnog referenta, koga, razume se, ima sva-

ka brigada, i koji pretrpan raznim .

izveštajima sekciji o stanju fiskulture, piše, dok njegovi brigadisti igraju odbojku, Po svim logorima biblioteke sa stotinama knjiga i rađio-aparatima na baterije. Jednom me jedan mali Šiptar nije pustio u biblioteku njihove brigade, tražeći da skinem cipele da ne isprljam pod. Kad je video da ja za tc nisam naročito raspoložen, triumfalno mi je pokazao svoje cipele pred vratima i ja sam pred takvim očiglednim dokazom — kapitulantski otišao u drugu brigadu, gde su me u biblioteku pustili sa cipelama. "amo je neki mladić sa pomalo smešnim nosom, koji je na svoj način ipak ljupko delovao, čitao, ne znam koju knjigu »Tihog Dona«. Pošto sam neko vreme sedeo do njega i ne primetivŠi me, on me je iznenada pogledao i upitao: da li će, kad ovaj pisac umre, neko o njemu da piše, kako je on to pisac i uopšte kako je živeo i radio. Poćutavši neko vreme sam je sebi odgovorio da će sigurno neko o tome da piše i da bi on mnogo voleo to da

vidi. Taj miladić iz jedne hercegovač-

ke seoske brigade — u maju je tamo pretežno bila seoska omladina bio je zapanjen dđubinom realističkog zapažanja pisca i hteo je da sazna kakav. je to čudesan čovek. koji ima takvu moć, Ispričao sam mu sve što sam znao o Šolohovu i verujem da ga je to malo razočaralo; nisam o piscu mogao ništa čudesno da mu kažem, a sve ono što sam mu rekao. izgledalo mu je bledo.

U baraci do ove, spremala je, neka vršačka brigada, ako se ne varam, pozor:šni komad. Reditelj i glavni glumac, pozvao me je da vidim probu. Tai reditelj je inače berberin, »ali sad ne radi zanat, nego je u potrošačkoj zadruzi«. Spremali su »Izbiračicu«. Usput me je on — preskačući barice — upozorio da oni nisu glumci i da oni to »tek onako« spremaju, da im mnogo ne zameram i da su to tek prve probe. Umirio sam ga u tom pogledu. Proba je bila u »spavaćoj sobi« — napolju je bila kiša — i moj brica je, posle mnogo muke, sakupio glumce, ali ne sve: Tošica ili Štancika ne sećam se Više, neđostajao je, Tog

U SVOPLJU.

Odgovorni uređoik: Jovan Popović, Beograd, Ftanouska broj 7? == Štamparija, »Borba« Beograd, Dečanska Sl.

Tošicu ili Štanciku ·igrao je intendant, koji je otišao u sekciju po 6ledovanje. Probali su bez njega.. Moram da priznam da sam u životu video i boljih proba, pa — neka mi ne zamere Vršački brigadisti — i boljih glumaca. Ali — brica me je upozorio da oni nisu hudožestvenici!, Zanimljivo je, da se Tošica (ili Štancika) ipak našao: uskočio je, naime, da spase stvar neki dotle anonimni brigadist i onako od prve ušao u ulogu, tj. počeo da se ponaša onako kako u životu nikada ne čini. Devojke su bile talentovanije; Malčika je bila dovoljno maliciozna prema svojoj siromašnoj drugarici... Istog dana, slušam kraj baraka Porečke brigade, komandanta koji govori brigadđistima poređanim u krug. On govori kao da ih poziva na juriš. Kaže dve tri reči i oni mu odgovaraju, Ako on podigne glas i njihov zajednički odgovor je takav. Dok on priča, brigadisti ne mogu a da ne izraze oduševljenje kakvim usamljenim uzvikom i podgurkivanjem. U njegovoj brigadi ima dosta Vlaha i komandant im sada govori vlaški, On je visok, snažan, sa lepim plavkastim, devojačkim očima. »Bio sam na svim akcijama« — rekao mi je ne bez izvesnog ponosa. Zvučalo je kao đa mi je rekao da je bio u ofanzivama. Nema nikoga sem neke stare rođake, koja živi u selu na planini i otkako je on »po akcijama«, ona neće više da čuje za njega. Kad je stigla pošta, on nije tražio svoje pismo: njemu nema ko da piše, Pričajući o sebi rekao mi je u jednom trenutku, ne bez gorčine »Celog života bio sam tuđ sluga«, Kaže da je za njega život počeo tek kad je, sa sedamnaest godina, krenuo u partizane. Rekao mi je još da na AUutoputu hoće da ostane do kraja, a zatim će otići na neko gradilište gde bude potrebno. Dok ga slušam kako svojim zvonkim malo podignutim glasom govori brigadistima, viđim u njemu jednog od onih kojima je socijalizam dao krila,

Uveče je orkestar njegove brigade — bubanj, trube i violina — svirao poletna vlaška kola. Dok su brigadisti oko nas igrali, on je razgovarao sa mnom. a malo kasnije, izvinio se, i on poveo kolo. Brigadisti su njegov ulazak pozdravili uzvicima, a svirači bržim ritmom. Međutim, on ih je zamolio da sviraju jednu drugu igru. Zatim je, kad su svirači počeli, om dugo stajao nepomičan, usredsređen, nekoliko puta lomeći se. da krene i odustajući zbog nečega. Najzad je počeo da igra, Tako se možda očekuje da ću to napisati, ipak moram to da učinim, jer je bilo tako: on je igrao daleko bolje od svih, bio je zbilja nenadmašan igrač. Ja sam čak pomalo strepio da on toneće biti, ali sa prvim koracima, on je te sumnje razvejao. Nisam mu tada, razume se, ništa rekao o njegovoj igri, niti je on očekivao da to učinim i ovi moji redovi jedina su zahvalnost njemu za onu radost, koju sam imao gleđajući njegovu igru i videći u tom seoskom mladiću jedno veliko Srce...

... Odlazim u gradove kraj trase pune prašine, čim ne pada kiša, Plovke na ulicama. Svet iza malih prozora sa zavesicama. Sad kroz ulice tih sanjivih gradića jure kamioni i prolaze razdragane brigade, dok se njihova pesma odbija o zidove trošnih, kao poleglih kuća. Subotom i nedeljom idu svi na priredbu. Komcerti vojnih orkestara. Program, koji izvode brigadisti i pripadnici Armije. Devojke u haljinama od raznobojnog cica, sa svojim mamama, koje će, kad se bude igralo, stajati kraj zida i posmatraće pune zebnje ovu huku koje u njihovom malom građu nikada ranije nije bilo„.. „

Uz trasu srećem „pokretni bioskop koga kroz blato vuče jedan traktor. Traktorist veselo dobacuje da je kod njih u brigadi popodne film, Usput još srećem studente — 3 agitatore, glumce, folklorne grupe, tamburaške orkestre. Odlazim u seoske. radne zadruge kraj trase, gde će mi neko ispričati istoriju njihove zadruge. Ova (storija često nije starija od nekoliko meseci, ali je uvek dramatična i uvek mala epopeja. Moći ću gotovo uvek da vidim junake te epopeje i nikada ne= će zaboraviti da mi pokažu prvu kupljenu sejačicu, prvu podignutu zgradu, ili bar prvog konja i ispričaće mi da im nedeljom vojnici i omlađina Dpomažu u poljskim radovima.

Na sekcijskim festivalima slušaću pesme i videću igre iz svih krajeva Jugoslavije. Ostaće mi u sećanju grupa iz Titovo-veleške brigade u narodnim nošnjama, Njihov prvi igrač, vrelo mlad i vitak, izgledao je kao skinut sa kakve srednjevekovne freske. Teško je bilo verovati da se u jednom seoskom omladincu krije toliko prefinjenosti. Ni u jednom trenutku nije bio samo tehničar koji izvođi bravure, kao što to često čine profesionalci. On je igrao i sav se unosio u to. Njegovo tamno, duguljasto lice, neprestano je bilo u zanosu i fini osmejak sjaj belih zuba na tamnom licu pojavliivao se samo onda kada je to igri odgovaralo.

Slušao sam pesme iz svih krajeva: pesme iz ravnica, sa planina, iz gradova i one sa mora. Jedne su bile setne i nežne, druge brze i radosne. Pevale su devojke širokim malo, raspuknutim glasovima, koji se ne čuju u koncertnoj dvorani. Harmonikaši su pevali poskočice, Pevane su i pesme sa kojima se do juče umiralo i one koje smo pevali, kada smo za novi život udarali prvi kramp. .

Sutradan, u jednom kamenolomu, sledao sam kako jedna vojna jedinica radi sa najoskudnijim sredstvima, bukvalno otimajuči od stena svaki komad kamena. Tu skoro, dobili su cevi

| za kompresore, a dotle su bez: kom-

presora razbijali kamen. Razgovarao sam sa komesarom, koji je vodio kamenolom, Bilo je pravo čudo, kako su on i njegovi ljudi brzo ušli u posao, koji nikada dotle nisu radili. Pozvao je nekoliko vojnika koji su tu postali

ASE.

Taineri Oni su došli u radnim Jodeljmo

skromni. svi posuti belim prahom, ko:ji im se i na obrvama i trepavicama zadržao.

Idućeg dana, u jednoj mornaričkoj jedinici, pošto sam se upoznao sa komandantom — visokim, snažnim čovekom. sa velikim ožiljkom na licu — oficiri su mi pričali o njemu. Ža vreme rata italijanski fašisti ucenili šu ga sa nekoliko statina hiljada lira, toliko su od njega strahovali, Pričali su mi o bezbrojnim njegovim podv #ima i onda su prešli na prve dane naše Ratne mornarice, Onda je neko od tih oficira, rekao — »Da bi o svemu tome trebalo pisati«, a ja sam mislio o tome, kako se'kod nas često javlja, kao glas koji opominje, ono što je bilo juče, dajuči nam snage da savladamo teškoće koje imamo danas.

Na kraju, treba, možda, navesti brojke, koje govore o naporima i rezultatima. Brojke bi govorile o hiljadama novih stručnjaka, one bi pomenule hiljade graditelja koji odlaze u industriju. a kad bi se govorilo o isWkopanim kubicima zemlje, tada bi bile potrebne milionske cifre. Na toj

visini ostali bismo i govoreći i o kilo-'

gramima cementa i kubicima šljunka i lomljenog kamena.. Ali pisati o svemu !ome, o svim susretima duž trase, o svemu viđenom i o svemu što je zatreperilo u srcu — značilo bi pisati dugo i mnogo. Tada bi tu ušli i svi susreti sa inženjerima, koji bdiju nad ovim ogromnim poduhvatom, tu bih naveo i đevojku-nadzornika, koja je kraj jedne makedonske brigade zastala — sve dok im nije prepisala neku dalmatinsku pesmu, tu bih pomenuo i raspevane večeri kraj logorske vatre, tu bih najzad pisao i maloj radio-stanici »Bratstvo-jedinstvo« čiji vedri kolektiv, sem ostalih teškoća jedne ovako mlade ustanove, mora i da spaljuje vrapčija gnezda kraj kuće, jer izolacija nije najbolja, tako da se za vreme emisija čulo i— nepredviđeno — cvrkutanje, i kad bih već o tome pisao, ne bih zaboravio da navedem reči sa kojima plavooka spikerka, Slovenka, počinje i završava program, a iza kojih stoji sva omladina Jugoslavije: »Govorimo na talasnoj dužini 496 m. Izgraditi Autoput u toku ove godine, naš je zavet narodu, Partiji i Titu!«. ..Sada, u septembru dok pišem ove redove, nije više dažd ono po čemu ćemo ove dane upamtiti. Sada nam — iako ne više nebo — a ono ipak kroz eter, naši dojučerašnji prijatelji šalju prave provale oblaka i čitave orkane laži, Ovih dana oni, za ćije smo dobro učinili sve što je mogao da učini drug, pa često i više od toga — ovih dana oni pljuju preko svih svojih mikrofona, a kad bi umesto svojih sirenskih glasova, mogli da pošalju munje, koje bi nas spržile, munjama bi nas obasuli, Ali, smešno je napadati nešto, što će trajati dok je ove zemlje i njenog imena. Smešno je napadati istinu koja nije zatvorena u Kknjigama, već je nosimo zastavama, pevamo o njoj u pesmama i imamo je u srcimA, Svaki zamah pijuka. svaki silazak u okna, svaka nova pesma i nova mašina, naši su odgovori. I svi pokliči/ širom naših radilišta, koji, iako bez mikrofona, dalje dopiru od zapenušenih, ratobornih uzvika — dalje dopiru. jer su to pokliči istime i pravđe, prava i slobođe. Od svih onih koje sam čuo duž Autoputa, sa kojima graditelji polaze na rad i uzvikuju ih u praskozorje, sa kojima se kod nas prosecaju brda i pomeraju reke i bez kojih graditelji nisu ni u svojim 7Zabavama i radostima, uzvikujući ih kraj plamenova logorske vatre — od svih tih prkosnih pokliča, ne mogu a da ne naveđem fri — tri pokliča u kojima su sadržani i svi ostali.

Prvi od njih — kormilaru, onome kome ni u burama strašnim i olujama neviđenim ruka nije zadrhtala, onome što plovi sa razvijenim jedrima a vetrovi slobode su S njim i prate njegov brod. Poklič barjaktaru, pod čiji su barjak stupili narodi ove zemlje, verujući njegovom oku, njegovom srcu i njegovoj mudrosti, Poklič njemu: ZA TITA!

Drugi poklič, snazi koja je hiljade Srca slila u jedno, u jeđan otkucaj, koja je združila hiljade mišica, koja je muđrost i zanos najboljih među nama, koja je u teškoj tami jučerašnjice bila zvezda-vodilja i koja je to i danas. ukazujući nam put i vodeći nas u lepše i radosnije sutra. Poklič njoj: ZA PARTIJU!

I treći, koji nikada nije bio bez prva dva, koji je uvek sa njima ne=razdvojno združen, poklič koji opravdava sva naša današnja i jučerašnja samoodricanja, poklič koji je i zavet mrtvih i obaveza živih, poklič bratstva i ravnopravnosti svih naroda, prave i jedine ljudske slobode, poklič ponosnih, gorđih i smelih—taj treći poklič biće: ZA SOCIJALIZAM

_ –– ——-----—––- — TTYEYlII ŠW i i ——~

Redakcioni odbor Jovan Popović, Čeđomir Minderović,

Marijan · Jurković, „Ivan Potrč, Vjekoslav Kaleb, Isak Samokovlija, Janko Đonović, i Dmitar Milmev

PRETPLATA ZA KNJIŽEVNE NOVINE

Za mašu zemlju na 3 meseca 35 dinara,

n~ 6 meseci %0 dinara i na godinu dana 140 dinara.

%a ostranstvo: na 3 meseca 50 dinara, % meseci 100 dinara i na gođinu dann 200 dinara. Rukopisi se ne vraćaju,

Broj čekovnog računa 1-20603% Poštanski fah 0617