Književne novine

oi N

ir +

_USEMOI „SVETE G0BIVE“

y! 'iljađuđevetstopeđeseta, kao »sve= ILI ta gođina« rimokatoličke cr kve, ima novo obeležje prema ilarnim hrišćanskim godina-

|__ma u prošlosti. Koristeći svaku mogunost da se na sve pričvrsti hri-

Šćanska etiketa i da se sprovodi bor-

ba protiv materijalističkog shvatanja

· Oorganiracije Ujedinjenih

| u nauci, Rimska kurija đala je znak

za juriš na međunarodne naučne usta–

| nove u okviru »svete godine«. ı

Združeni Vatikan i stranka hrišćan-

| skih demokrata, potpomognuti diplo| matijom SAD i egzaltacijom pravo-

vernih pretstavnika latinsko-američ| kih država, kroz 1949 godinu činili su Sve napore da se idući sastanci, sastanci u toku 1950 godine, međuna– rodnih naučnih ustanova održe u Ita-

"A liji i đa se na svaki način uključe u

okvir proslave »svete godine«, Pošlo se, kao što slici priliči, od zvanične naroda za kulturu i nauku, od Unesco-a, pa se išlo po azbučnom redu kroz sve nauke bukvalno od A (agrarna statistika) do Z. (zimotehnika).

Pre svega u Evropi posle Drugog svetskog rata smanjen je broj kapitalističkih đržava koje gostoljubivo otvaraju vrata svoje zemlje za međunarodne kongrese nauke i umetnosti. To su danas uglavnom samo Švajcar– ska, Francuska, Belgija, Holandija i Šveđska. A sem Švedske, sve te zemlje, imaju vlade pod jakim katoličkim uticajem. Znači, Italija nije &rela Taa opoziciju turističkih konkurena-

Zatim, prošlo je vreme da se u zapadnim kapitalističkim zemljama ukazuje široko gostoljublje učesnicima međunarodnih kongresa. Ono što država — domaćin danas obećava jeste pristojna turistička organizacija uz pristupačne cene, Italija je ovđe prosto licitirala. Ona je u svojim obećanjima išla dalje. I tako je Italija Boa bez konkurenata i na ovom po-

Italija je zemlja, čija kulturna istorija beleži imena starih univerziteta i naučnih akademija, iskopina i istoriskih spomenika, muzeja i galerija. Sve je to bilo povoljno da se — prema vrsti naučne ili umetničke grane — istakne ime jednog grada, koji po svojoj istoriskoj prošlosti ima pune kvalifikacije za sedište - međunarodnih kongresa.

Najzad, prirodne lepote zemlje »u kojoj limunovi cvatu«, dočaravanje venecijanskih kanala i slika zaparenih Vezuva, uspomene na stara sentimentalna putovanja, razđavanje turističkih albuma damama iz pratnje, ženama učesnika, bili su nov faktor da se odluči da će se idući kongres održati u Italiji.

Eto, to su glavni momenti koji se ističu skoro u svim diskusijama o tome gđe treba tražiti iđući kongres, da bi se donela odluka da to buđe Italija. Ali ti naučni i umetnički skupovi nisu sastavljeni samo od klerikalaca i vrlih hrišćana. Tu ima i zadrtih protestanata, opovfunističkih „slobodnih mislilaca, i, iako u manjini, katedra]nih marksista. Zato se izbegavala načelna diskusija o uključenju kongresa u okvir »svete godine«. Taj katolički jubilej pominjao se samo uzgred, kao nešto nabačeno, kao dobro došla mogućnost da se prošire povlastice i da se onima koji hoće olakša »da trknu do Velikog građa«.

Glavno je bilo izdejstvovati odluku. Jednom doneta odluka, bila je baza za novu diskusiju. Mogućnost da Rim diktira uslove. Razgledali smo neka pisma, objavljena od sazivača tih kongresa, koja su dokaz o rimskim diktatima. |

Prvi uslov je bio stvaranje dvaju or”

: ganizacionih odbora — odbora kongresa

i inicijativnog odbora za prihvatanje učesnika kongresa. Odbor „kongfesa određuje sam sazivač, ali domaćin moli da u taj odbor ne uđu ona imena, koja ne bi bila rado viđena u Italiji (bolje rečeno od italijanskih klerikalaca na vladi), a inicijativni od-

bor naravno određuje sam domaćin. I tu dolazi niz imena sa zvučnim profesorškim ili akađemskim titulama. Tek razvijanjem debelog šematizma katoličke crkve, štampanom na tankoj beloj hartiji petitom, otkrivate pravo zanimanje te gospode iz inicijativnog odbora. Taj šematizam ukazuje kome Rkaluđerskom redu pripadaju ta gospoda, na kome papskom univerzitetu ili akademiji drže stolicu, ili na kakvoj su hijerarhiskoj listi papskih laičkih časnika. Recimo inicijativni odbor za kongres međunarodnog privatnog prava broji 22 člana, od kojih 18 figurira u šematizmu papske kurije. Od 22 člana arheološkog kongresa ima ih 19 u tom šematizmu itd.

Inicijativni odbor je daleko od toga da se svede na svoju·uobičajenu ulogu u međunarodnom životu i da osigura materijalnu stranu i zabavni deo kongresa. On je u čvrstoj vezi sa odborom kongresa. Dođuše, njegova akcija je savetođavna u izboru tema i dokazivanja da bi predloženi referati bili »personal non-gratal« u Italiji. Ali i pored te njegove savetođavne uloge — rezultat je odlučujući, Teme su takve da ih hrišćanska sredina može prihvatiti, a referenti su oni čije duše bez dvšibe mogu sa kongresa preći u raj.

Pred sam kongres dolazi »bomba«. Inicijativni odbor precizira u čemu je formalnost da je kongres »privesak svete godine«. On se mora deklarirati kao takav — inače učesnici kongresa neće uživati one široke povlastice koje je italijanska vlada velikodušno odobrila »učesnicima svete godine«, Znači učesnici ne idu na kongres koji se održava u Italijl »za vreme svete godine«, nego »u okviru svete godine«. Nerazdvojnost forme i Badržine diktira da se diskusije na kongresu moraju prilagoditi svetoj godini. To nalaže zakon poštovanja gostoprimstva. TI tako se mnogi slobodoumniji vraćaju idejno razočarani ali istoriski anali beleže da su oni aktivno učestvovali u katoličkim kulturnim manifestacijama u okviru svete godine. Ipak teše se da su profitirali od turističke strane tih kongresa, čija je jedna od tačaka »razilaženje u Rimu posle razgledanja lepota i starina Vatikana i ličnog blagoslova Svetog Oca«.

Bto, tako su Vatikan i njegovi saveznici širom zemljinog šara, združeni sa italijanskim demo-hrišćanima, upotrebili »svetu gođinu« kao sredstvc za borbu sa naprednim slobodoum” nim u nauci i umetnosti, uđarajući iz zasede pečat mračnjaštva na sve radove tih kongresa, čiji su učesnici često mimo svoje volje i uverenja morali da mirno stoje dok se na početku pevalo »Te Deum Isudamus«, i da na njegovom završetku mršteći prime Penedictio papskog legata specijalno određenog da pretstavlja Svetoga Oca baš na tome kongresu »kao sastavnom delu proslave svete gođine«. Mnogima od njih su to bili jeđini momenti načelnog razmišljanja o onome što se zbivalo oko njih i sa njima.

Jeđan novi metod pravila da »cilj

opravdava sredstvo«, R. B. M.

(F. Vaić: Španska žanđarmerija)

LJUBI i PISCI

iiješke s puta po Vomnodmi

ad su mi drugovi u Topoli predložili da me odvedu u Vojnu ergelu Zobnatiće, pojma nisam imao o tome đa ću tamo i nešto drugo vidjeti osim lijepih konja, Ali po-

___Što sam ustanovio da do polaska imam

još sat vremena, prihvatio sam prijed-

: _ log u uvjereni da je čitav jedan sat

sasvim „dovoljan za posjetu Vojnoj ergeli,

Tamo gde je sada Vojna ergela u Zobnatici, na nekadašnjem „zemljo-

| _posjedu nekog vojvođanskog naboba,

P_:

još prije dvije godine nije bilo ništa drugo nego beskrajno polje i na tom beskrajnom polju nekoliko đugačkih kućica, koje su bile isto tako niske i rošne kao ono nekoliko svinjaca koji &u se nalazili kraj njih.

Nisu samo tvrđave, crkve i dvorci historiski dokumenti, Monumentfi su

prošlosti i te kućice, Uprava Vojne

ergele pravilno je postupila što ih nije dala srušiti nego sačuvala nekoliko u-

Tr zora od njih. Neka vide svojim očima

buduće generacije naših seljaka kako Wu stanovali nekađ njihovi očevi be-

"zemljaši usred najbogatijeg kraja te

zemlje. Te dugačke kuće su bile još prije nekoliko godina stanovi sagrađeni za »biroše« — za bezemljaše nadničare i njihove porodice, U svakoj takvoj kući ima točno po tri prostori-

· je, Jedna, pri ulazu, metar duga i jed- va pola metra široka s OAK peći r za kuhanje — i desno i

| ma »soba« sa prozorčićem i zemljanim

ijevo po jed-

podom. Tu su stanovali »biroši«, u takoj jednoj sobi po 4 i 5 porodica, ko: liko se moglo natrpati i utrpati u te »prostorije«, Seljakinja Mađarica, cr· nih očiju, srednjih godina. koja je tamo stajala kraj mene, pričala je o žiotu koji su provodili u tim zagušljivim zgradama, Ona priča kao čičerone

u nekom muzeju. Samo u ovom slučaju ona nije to naučila iz knjige, to što priča, Ona je sama živjela tu u takvoj kući i to dugo godina. Tu šu se rođila djeca, tu su živjeli, tu su ležali kad su bili bolesni, tu &u se voljeli i tu umirali. »Ljeti smo spavali vani, pred kućom, na njivi, jer se unutra nije moglo izdržati od vrućine i smrađa, a zimi bilo nas je toliko na· šlami da se ni micati nije moglo...«

Ona to govori bez uzbuđenja, kao čovjek koji priča o nekoj prošloj bolesti, koja nije ostavila ni traga, Kao da ne priča o ličnim uspomenama nego nabraja samo podatke koji nju više ne zanimaju. Nevjerojatno brzo se nauči čovjek da ono što je dobro smatra samo po sebi razum]jivim. Ta ista Mađarica stanuje sada sa mužem i još neuđatom ćerkom u jednoj od onih kuća koje je sagradila prije godinu dana Uprava Vojne ergele, To su svi jetle male kuće sa dvosobnim stanom, kuhinjom i — kupatilom, Dosad je tu % izgrađena čitava jedna ulica tak: vih novih kuća. Preko puta, paralelno s tim novim kućama niz ljetnjih kuhinja. Svaka kuća ima svoju ljetniu kuhinju,

— Druže potpukovniče nećete mi pomoći? — doviknu starija žena, koja stoji uz korito u svojoj ljetnjoj kuhinji, — Imam gosta, Mariška — odgovara upravnik, potpukovnik Živan Rosić i na negovu molbu „Mariška napusti pranje da mi pokaže svoju kuću iz nutra. Dvije sobe. kuhinja i kupatilo u ovoj kući još nema kade ali je vo: dovod već uveden.

Vanređan je doživljaj promatrati kako ljudski životni uvjeti djeluju na

čovjeka: kako, se &lobodno kreće ta

“i |

KNIŽEVNE:NOVINE 'ŠEKSPIROV FESTIVAL

| U STRATFORDU

Tumacenje leksla i delovanje na sceni

Hugo KLAJN ;

ao svuda u Engleskoj, tako se i

u Stratfordu obraća velika pa”

žnja na govorenje Šekspirovog teksta. Taj tekst, koji se izučava u svim školama, a naročito u pozorišnim, koji je velikom delu obrazovanih Engleza poznat i prisan, uvek je sa pozornice govoren s razumevanjem, Jasno i razgovetno, s osećanjem i za njegovu muzičku lepotu.

Ali i ta velika pažnja prema tekstu ima svoje naličje., Jasno izgovaranje svake reči, insistiranje na njoj, pone” kad usporava tempo, što se oseća naročito u komedijama, U Mnogo vike ni oko čega već naslov kazuje da je ta vika beznačajna, »ni oko čega«ć, prema tome scene u kojima je to ili u kojima to postaje jasno traže lakoću i živ tempo. Obrnuto, gde ima »mnogo vike« i gde zato zbivanje mora delovati đaleko ozbiljnije nego što će se kasnije pokazati kao opravdano, tu atmosfera ne sme biti suviše laka, bez dovoljno težine i sadržaja.

Već pre pretstave (u režiji Džona Gilgudđa, sa dekorom Mariana Andreu) upozoreni smo od člana ansambla Džona Monija da najdramatičnije mesto u komadu „kad Beatrisa traži od Benedikta da ubije svog prijatelja Klaudija, verenika njene rođake, jer ju je oklevetao i osramotio, uvek izaziva smeh kod publike. Na moje začuđeno pitanje kako je to moguće, Moni je rekao da doduše režija i glumica ovde

ž / došla do jačeg izraza, i glumci su dokazali da umeju istinito delati i u dramatičnim momentima odlično ispunjavati pauze.

Knez je presudio da njegov bivši namesnik Anđelo mora umreti; mora zato što je smrću kaznio mladića zbog wriviće koju je i sam bio gotov ac počini, Pošto je presuda izrečena nastaje duga pauza.

- Namesnikova žena Marijana molila je iskušenicu Izabelu, sestru osuđenog mladića, koja je namesnika i optužila Knezu, da še pridruži njenim molbama za pomilovanje njenog muža, da klekne „pred Kneza. U pauzi se zločinački namesnik i ogorčena tužilja pogledaju: on zna da ne zaslužuje njen oproštaj, jer je baš nju ucenjivao, tra”

žio da mu se ona poda ako hoće da

svom bratu spase život — pa je onda ipak naredio da se brat pogubi, Dugo se gledaju svoje krivice svesni i sa smrću pomireni Anđelo i Izabela, koja traži da smrt njenoga brata bude osvećena — onda Izabela klekne pred Kneza, Anđelo je potresen prizorom plemenitog milosrđa, za koje on nije hteo da zna.

Cela je pauza do kraja i do dna »ispunjena«. Publika oseća i veruje da se Izabela (Barbara Džeford) lomi između strasne želje za pravednom odmazdom i samilosti prema čoveku koji je svoju krivicu uvideo, samilosti

Kuća u Stratforđu u kojoj se rodio Šekspir

nisu očekivale ni želele takvu reakciju publike, ali da to mesto (»Ubijte Klaudija!«) verovatno jeste »a laughline«, mesto koje treba da deluje sme” šno, I na pretstavi se publika zaista smejala.

Zašto? Samo pitanje može nekom izgledati nevažno i neumesno: zar Se kod nas ne dešava da se publika smeje na ozbiljnim mestima? Ali da to buđe u najdramatičnijem, najpatetičnijem trenutku cele pretstave pa da ni svi izvođači ne budu načisto s tim da li je taj smeh umesan ili ne, to je ipak neobično i treba da bude razjašnjeno; no razjasniti se to može tek pošto se objasne još neke karakteristike stratfordskog tumačenja Šekspira.

Pretstava te komedije nije imala ni lakoće ni težine. »Vesela bitka« između Beatrise i Benedikta nije bila ve-

.a, a žalosna sudbina oklevetane Here nije bila žalosna. Verovatno se režija plašila da bi suviše lako tretiranje oduzelo važnost tekstu, a suviše teško — izvitoperilo karakter kome" dije. |

U pretstavama u kojima reditelj nije bežao od težine i sadržajnosti, na primer u Meri za meru, i komika je

žena, kako je nestalo u njenom pona” šanju one poniznosti koju sam toliko puta vidio kod mađarskog seljaka kad je govonio sa premilostivim gospodarima. Sam stan, počevši od prčtsoblja, zaista blista od čistoće. Ljubav 5 kojom je taj stan njegovan dolazi do iz ražaja ne samo u čistoći nego i u nastojanju da se on ukrasi. Ne samo iznad kreveta nego i u smočnici svugdje na zidovima slike.

U vezi s tim, usput rečeno, trebalo bi se već jedanput pozabaviti i pita" njem estetskog odgoja naroda. Ili točnije rečeno: trebalo bi zaštiti narod od te nametljive industrije kiča, koji se u zlatno uohkvirenim raznobojnim slikama i u obliku drugih »ukrasnih« predmeta ugnijezdio već i u našim dršavnim „magazinima i preko njih u novim radničkim i seljačkim stanovi“ ma. Trebalo bi posebno i temeljito pisabi o tome. Da li se može uspješno voditi borba za razvoj socijalističke svijesti. a istovremeno ne pružati sistematičan i odlučan otpor umjetnom i upornom gajenju malograđanštine u estetskim odnosima?

Komandant Vojne ergele zaustavi 5e pred jednom velikom jednokatnom zgradom. Dom kulture u Zobnatici. Nema još dva mjeseca otkad je ta zgrada dovršena. Na stepenicama, na podu sagovi. Razne društvene prosto" rije i na prvom katu impozantna kazališna dvorana sa izvrsnom akustikom s ukusnim i ugodnim sjedalima 'n v še od 800 gledalaca,

Za koga je to sve? Ža oficire? Za vojsku? Potpukovnik se nasmija na to pitanje. U Vojnoj ergeli nema dru gih vojnih lica osim njegđ i još tri oficira. Uspjeh· rada ne ovisi od broja Wwomandanata nego od dobre i pravilne organizacije, i prije svega od toga da se svaki radnik osjeća odgovornim za svoj rad i za rad svih ostalih Do čerašnjim »birtošima«, „radnicima. seljacima, svinjarima pastirima je namijenjen ovaj dom kulture — svis anima koji tu rade i grade.

Ali više nego šve ovo i više nego dvosobni komforni

stanovi za bivše

na koju je upućuje i njen položaj devojke spremne da se zakaluđeri; oseća i veruje da je Anđelo (Džon Gilgud), koji je jedino molio za brzu smrt, koji je gotov da ispašta za svoj zločin, koji bi sada zacelo bio milostiv, kad ne bi bilo dockan, istinski zgramut i dirnut što neočekivano nalazi samilosti kod stvorenja koje je tako svirepo uvredio. y

Ovaj primer pokazuje koliko pauza može biti rečitija od reči, koliko reči mogu otežati glumčev zadatak, Govoreći reči, to baš reči Šekspirove, ti isti glumci često zapostavljaju druge elemente glume, zaboravljaju da Šekspir nije pisao recitacije, nego pozorišne komađe, Dešava se da lepo rečeni tekst sasvim dopre do publike — ali ne i delanje, doživljavanje, emocija, ono zbog čega i radi čega lik govori te reči. Dešava se da čak i Gilgud, u ulozi Kasija, kađ na otvorenom trgu, kojim i sam Cezar prolazi, nagovara Bruta na ilegalnu akciju protiv Cezara, govori tako jasno i glasno i zvučno da se potpuno gubi zaverenički karakter njegovog govora — VeTOvatno zato da bi ne samo svaka reč njegovog teksta nego i njena zvučnost

»biroše« (sa ljetnjom. kuhinjom) i više nego i sam impozantni Dom kulture — zaokupljaju moju pažnju sami ljudi, ti novi mađarski seljaci nove Jugoslavije, koje tu srećem. Ovaj brigadir koji sada snosi odgovornošt za napredak nekoliko stotina divovskih svinja i koji zna o svakome napamet koliko kila dobiva na težini tjedno, ili ovaj mladi bivši kočijaš koji prije tri godine još nije znao čitati i pisati, a sada je već završio stručni tečaj i upravnik. je stočarstva — kako su rasli i kako će rasti svi ovi ljudi! Nisu to više seljaci koji — po Lenjinovim riječima — žive idiotski ograničenim životom, niti su više ljudi koji vrše svoj posao jedino radi plaće — ne, tu vidiš već čovjeka koji je svjestan društvenog značenja svog rada, osjeća se nosiocem općeg društvenog napora i zato uživa u izvršavanju svojih za” dataka.

Želio bih ovom prilikom pretstaviti zaslužnom mađarskom ideologu Informbiroa*nekoliko od onih naših Mađara s kojima sam se upoznao u Zob”natici, Ima tamo na primjer jedan čovjek skroman i tih, nema ničega u padljivog na njemu, Njegov život dugo je tekao tako kao što teče život Onih koji i ne misle na to da mogu mijenjati svoju sudbinu. On se zove Ištvan Kovač | bio je kao bezemljaš »biroše na imanju subotičkog advokata Magaraševića. Za vrijeme rata, u 1944. on je promijenio gospodara, prešao je u službu drugom vojvođanskom bogatašu, Beli Vojniću, Kod njega je služio kao svinjar. Nakon oslobođenja našao je zaposlenje kao vrtlar u Vojnoj ergeli Zobnatice. U njegovom ži” votu bio je događaj kada se tamo pojavio prvi traktor, Ta mašina napravila je ogroman utisak na njega. Kad god je imao slobodnog vremena vrtio se on oko traktora Nije imao mira dok se nije naučio baratati s njim. U orava Vojne ergele poslala ga je na kurs ,a u jesen 1944 godine Ištvan Kovač je postao traktorisšt, Prije toga jedva da je znao čitati i pisati, ali tamo na tečaju zavolio je učenje. Čita

doprla do gledalaca, bez obzira na to što ona tako dopire i đo onih čijim u” šima nikako nije namenjena,

Dešava se da osećate kako je (u Henriku VIII) Kraljici, dok joj se su” di, veoma važno da lepo izgovori što ima da kaže — važnije nego njen brak i njeno kraljevsko dostojanstvo koji su,u pitanju. Osećate da tu nešto ne odgovara datim okolnostima, situaciji u kojoj se lik nalazi. Tu su reči, tu je i glas, i gest, i položaj, i to vrlo lepi gestovi i položaji, slikoviti — ali sve to ne proizilazi iz jednog zajedničkog korena i ne stremi jednoj određenoj meti, svemu tome nedostaje stvarna pobuda i istinsko delanje, istinito po” stizanje cilja.·'Sve je i tačno i dobro, čak majstorski izvedeno — a opet ne možete poverovati Kraljici kad kaže da joj je da plače OI am about to weep«), jer je njoj ustvari do lepog tumačenja Šekspira,

I nije tu u pitanju samo poštovanje prema fekstu. To poštovanje je po" jačano strahovanjem od onoga što engleski pozorišni ljudi nazivaju »naturalizam« i što je bauk za neke njihove glumce i reditelje., Mnoge »radnje«, naročito u komedijama, ne vrše se i stimski samo zato da bi bilo potpuno jasno kako je u pitanju umetnost a ne život. igra a ne zbilja. Možda su najistinitije vršene radnje bez predmeta, kao što je teranje nepostojećeg psa, jer tu samo otsustvo predmeta onemo” pućava zamerku o »naturalizmu«. Ali maškare u Mnogo vike ni oko čega tako drže svoje maske (koje, sa drškom, nošene u ruci, liče na neke lepeze) pred licem da ga nimalo ne zaklanjaju od publike, a sasvim nedovoljno od svojih rađoznalih partnera. Cilj: sakriti se iza masike, ostati neotkriven, nepoznat, sasvim je zanmemaren, delanje je jedva nagoveštemo, a

* naglašen je karakter igre.

Utoliko više padaju u oči glumci koji zaista delaju i žive na sceni i režija koja takvu glumu traži i postiže, A njih ima. I naročito je interesantno da se takvi reditelji i takvi glumci nalaze pre svega u mlađoj, čak i najmlađoj generaciji. Reditelju Mere za me” ru, majjeđinstvenije, majpoliresnije pretstave ng, ovogodišnem Pestivalu (bar zasad, pre pete premijere, Kralja Lira u režiji Gihlguda i Kvejla), P. Bruku, nema još triđeset godina, A najmlađa članica „ansambla, koja je još u pozorišnoj akademiji bila »uče" nica — zvezda«, koja je tamo odnela sve četiri prve nagrade, a sada igra Izabelu, Kalpurniju, Heru, devetnae” stogođišnja Barbara Džeford, rekla mi je na moje, namemo oprezno, ne Sugestivno pitanje da li se po njenom mišljenju igra mlađih glumaca razlikuje od igre njihovih starijih drugova (jer smo takav utisak stekli ja i još neki pozorišni ljudi iz inostranstva): »O da! Mi se mnogo više trudimo da živimo ma sceni.« Nije umela da objasni otkuđa ta razlika i to stremljewe, ali je uveravala da mladi glumci i sStuđenti pozorišnih škola veoma mnogo diskutuju o načinu igre, o pret” mtavljanju i preživljavanju ma sceni, đa sami osećaju potrebu za dubljom i istinitijom glumom.

Ima razloga verovanju da će še od tih mlađih reditelja i glumaca, ako uspeju da &e otmu štetnom ulicaju vestendske publike i »slobodnih« komercijalnih pozorišta, jednoga dana stvoriti ansambl sposoban da reši i one probleme u savremenom prikazivanju Šekspira koje starija generacija, bar zasad „nije rešila. Nije, ma da u njoj ima genijalnih umetnika, i ma da je sasvim ispravno pošla putem koji nije ni kopija prvobitnog načina igranja Šekspira ni njegovo mehaničko prenošenje na savremenu pozornicu, nego but kojemu je cilj da Šekspirovo

i pravi sebi bilješke o pročitanim knjigama. Kađa potpukovnik Živan Rosić preuzima dužnost komandanta Zobnatice, 1947 godine, Ištvan Kovač je bio magazioner u tvornici špirita. Inženjer, koji je rukovodio tvornicom, nije se mogao snaći, Proizvodnja je stalno podbacivala u tvornici. 'Tvornici pripadaju i 372 jutra zemlje, a direktor tvornice morao bi se razumjeti i u seljačkim radovima. Zato nije bilo lako naći čovjeka podesnog. Potpukovnikov izbor pada na magazionera Ištvama Kovača. A bivši »biroš«, sada direktor tvornice i upravitelj 372 ju-

fra zemlje, sam priča da se na toj

dužnosti mnogo mučio u prvo vrijeme. Ni spavati nije mogao, i noću se katkad budio da pogleda da li su računi točni, da li nije pogrešio u poslovima. Ali je bio uporan, i ne samo on nego i potpukovnik, koji ga je stalno hrabrio i pomagao mu, I to 8š uspjehom. "Tvornica u šeptembru 1949 godine već je izvršila godišnji plan, a sada će, možda već vrlo skoro, uspješno izvršiti plan za 1950 godinu.

Skroman je čovjek i tiho govori Ištvan Kovač, Možda ima već 30 godina ,ali je ozbiljan. uvijek je ozbiljno njegovo lice kao kođ sasvim mlađih ljudi kada te naročito pažljivo slušaju, No, kad je govor o »njegovoj tvornici« na trenutak izbija na njegovom licu neki miran i sretan osmijeh. Osmijeh borca koji vidi veliki cilj, a zna da ide putem pobjede.

U Zagrebu prije svog odlaska u Vojvodinu, saznao sam iz tamošnjih mađarskih novina da se tamo vodi neka velika javna, i· vrlo strasna diskusija o rađu i o shvatanjima mladih mađamskih NKnjiževnika. Mađarski dnevni list Vojvodine »Magyuar Szo« gotovo svak' tjedan posvećivao je čitavu jednu stranicu od „svoje četiri stanice toj diskusiji. isto tako i mađarski tiedni list »7 Nap« i list mađarshe omladine »Ifjusag Szava«, sindikalni organ Mađara »Dolgozok« i mađarske radio-emisije Radio Novog Sada — svi 8u posvetili veliku pažnju i sami &u takođe obilno učestvovali u

„IO Ki BL 70 Md 0 MLA

delo sa njegovim bitnim osobinama u-

čini pristupačnim savremenom gledaocu. Što taj put ipak još nije đoveo do cilja razlog je, po mome mišljenju, u tome što današnji obdareni i proslavljeni engleski tumači Šekspira bitne osobine njegovog dela ne traže onde gde jesu; a one nisu u neospornoj lepoti njegove poezije, nego u životnoj” istinosti toga dela (u čemu je i njegova istinska životnost), u onom što ti tumači neopravdano mazivaju »naturalizam«, Drugi razlog neuspehu vidim u tome što savremena engleska i internacionalna „publika u Stratfordu, za čije potrebe i prema čijem ukusu se pretstave spremaju i koja je nesumnjivo jedan od pozitivnih faktora za uzdizanje nivoa Stratfordskog pozorišta u poslednjim godinama, ipak nije šekspirovska.

Nije šekspirovska ni po svom s8ocijalmom sastavu, ma da se i radnici iz fabrika dovode na te pretstave, ni po svom stavu prema pozorištu i pozorišnoj umetnosti, Sastavljena uglavnom s jedne strane od manje ili više stručnih šekspirologa ili štručnih pozorišnih ljudi, s druge strane od imućnih turista ,putnika radi zadovoljstva,

oke. Lil ab a ii il ||

ta publika bar pretežan deo nje, u ·

pozorištu ne traži dubok doživljaj, nego »lepotu«, '

Zašto 6e ta publika smejala kađ je Beatrisa, podrugljiva, zajedljiva, nesentimentalna i vesela Beatrisa, duboko potresena uvredđom nanetom nje„noj nevinoj rođaci, doviknula svom.

vereniku Benediktu: »Ubijte Klaudi

jal« ubij svoga prijatelja, čoveka koji Rkleveće nevinost i poštenje, odanost i ljubav — zašto se smejala? Zato što nije mogla da izdrži osećajnu napetost, što bi inače morala zajecati?

O ne! Smejala se zato što je došla da viđi komediju, da stručno oceni veštinu izvođenja — i da se zabavi; i što su izvođači hteli đa toj publici pokažu svoju veštinu i da je zabave. Ona nije bila potresena, jer nisu bili por.

treseni ni učesnici zbivanja na pozom

nici (izvanredni glumci Pegi Aškroft, Džon Gilgud i Barbara Džeford), Ona” nijednog trenufka nije imala pravog ljudskog odnoša prema nevinoj žrtvi klevete, jer ga nije imala ni režija, ni sama Beatrisa, jer se nije ošećalio da je Beatrisi istinski stalo do njene ro”

đake, i do istine i pravde — bar ne -

više nego do duhovitog peckanja, tač nije: do toga da perle raskošne Šekspirove đuhovitosti nosi tako kako bi one bleštale u punom sjaju -— makar zasenile njegovu dubinu i čovečnost. Pa ipak su pretstave koje se danas mogu videti u Stratforda „verovatno najbolji prikazi Šekspira u svetu. To tako i treba da bude. Pored izvesnih zamerki, neslaganja i spornih pitanja, ono što je postignuto na takvom je nivou da i najkritičniji gledalac iskre* no želi đa se vrati ,da se vraća pa da vidi i ostala dela velikog dramatičara”· izvođena od istog ansambla, pod istim umetničkim „rukovodstvom, u pozo rištu koje sve više postaje pravi don Šekspirov. e

(Crtež Amri Matisa)

toj diskusiM. Povođ ovoj diskusiji bio je aprilski broj časopisa »Hid«, koji je u cijelosti bio' posvećen mlađim mađarskim književnicima i objavio njihove pjesme, studije, kritičke osvrte i članke,

Naročito je karakterističan za fu diskusiju veliki broj diskutanata i na“ Čin na koji j• ona vođena, Tako, na primjer, omladinski list »Ifjusag SZ" va«, koji je u jednom članku bez pot“ pisa negativno ocijenio omlađdi! broj časopisa »Hid« nastojao je da ta negativna ocjena ne bude &hvaćena kao neki autoritativan 8ud, pa je zboš toga završio sa rečenicom u duhu pra“

„ ve socijalističke demokracije: »Ovaj članak je izraz individualnog mišljenja... Zato svaki koji je drugog miš" ljenja neka uzme riječ u vezi sa Ovom ili ma kojom Kkritikom«,

Ali ni to nije manje značajno što se ovo zanimanje nije ograničilo nš

. mađarsku štampu. Na svom čitavom

putu po Vojvodini, u Subotici i Zre njaninu, u Novom Sadu i u Senti n8“ kon svakog predavanja čuo sam strane diskutanata pitanja u vezi 88 omladinskim brojem časopisa »Hid Ako ništa drugo ,baš ovo probuđeno zanimanje najbolji je dokaz kako je pravilno postupila ređakcija mađa! skog književnog časopisa kađa je či“ tav aprilski broj stavila na raspolože” nje mlađim MWnjiževnicima,

Časopisu »Hid« prijetila je opasnošt da se učmali i ostane tribuna neko” licine »starijihe književnika i time nč izvrši osnovni zadatak da bude zhista centar i stalni mobilizator kulturnog života mađarske manjine. Kakva e dakle fizionomija te mađarske omla”

dine Vojvodine, kakvom je pokazuje?”

vaj broj časopisa »Hid«? Ja bih istakao dvije osnovne crte što se tiče tematike tih radova. Prva je đa Za razliku od srpsko-hrvatske, slovenačke, crnofo! ske ili makedonske omladine kod Ma“

i i i |

i l

đara potpuno nedostaje tematika LOR 20

rodnooslobodilačkog rata. Ne može, biti drukčije pošto je ogromna veOiOI mađarske manjine preživjela okupati