Književne novine
Uredništvo: Pranmcuska 7, tel. 28-608
GODINA IV Admin'skracija: Kapdoeljeva 31. tel 24-001
BROJ 2.
Ma nočefku MipD0ŠOVD (OH: SJ Š
Gvido larfoatja
NI:
Vehbor GLIGORIĆ
24 Deja | IRMGOM HJEGOŠK
PI apokeko
p sste oslobođenja dato je nekoliko značajnih naučnih i književnih priloga našoj kulturnoj istoriji. Naročito je posvećena briga poznavanju kulturne istorije književnog devetnaestog veka i to mahom povođom jubilarnih proslava godišnjica znamenitih pesnika, proznih pisaca, prosvetitelja i naučnika. Dobijene su i temeljnije studije u kojima je pokušano da se daju nova osvetljenja pomoću metoda savremene nauke, O-– slobođenog idealističke ograničenosti i idealističkih predubeđenja, skolastike i istoricizma. Ove stuđije kao i veliki broj članaka „posvećenih kritičkom rasmatranju književnih dela naših starijih pisaca i krupnijih pojava u našoj kulturnoj istoriji pomogle su i našoj savremenoj književnosti i vaspitačkom radu naših „univeriteta i srednjih škola na kulturnom podizanju omladine.
No jedna činjenica je'pri tom upadljiva. Što smo u kulturnoj istoriji bliže savremenosti, to je manje takvog rađa koji bi davao kritičke preseke, kritičke preglede i prikaze književnih pokreta, borbi, književnog „smera i književnih ostvarenja. Malo se nazire (reč je ovde pre svega o srpskoj književnosti) književna epoha između 1900 i 1914 i to iz pojeđinih rađova naučnih i književnih radnika koji su se posvetili izučavanju jedne književne pojave ili dela jednog pisca. Činjenica je pak, koja može uopšteno važiti i za druge republičke književ-
_ nosti, da je književna epoha između Prvog i Drugog rata ostala do danas kritički vrlo slabo osvetljena sa književme strane.
Međutim, stižu nove generacije na univerzitete i u srednje škole koje jutaju, ostavljene same sebi, kađa hoće da književno upoznaju ovu epohu. pretenzija da sam stvara u književnosti) obaveštava se o ovoj eposi kod pojedinih pisaca, učesnika dG književnom životu te epohe, koji sa svojih literarnih pozicija (prema tome na kome su se književnom sektoru nalazili u ovoj eposi) daje svoja mišljenja i ocene koja se dalje prerađuju i prenose. ;
Naročito izgleda đa su aktivni u davanju informacija o toj eposi oni pisci koji su u njoj zastupali dekadentnu literaturu, koji su već u svoje vreme i principijelnmo i stvaralački bili. protagoniste dekađentnih pravaca u literaturi, stvaranih u krizi buržoazije, na njenqm iđeološkom i književnom bespuću. Tako se stvaraju predrasuđe koje mogu imati štetnih posledica i na formiranje pojedinih darovitih omladinaca. Već iz nekih ređova mladih ljuđi mogu se čuti potpuno nekritična i zastranjena mišljenja o ulozi nadrealizma i ekspresionizma u toj eposi, o »revolucionarnosti« ovih književnih pojava i o nekoj đalekosežnosti njihovog značaja.
Dok se u ovim rađovima s jedne strane zabluđeno interpretira i preuveličava značaj ovih pojava, dotie postoji i izvesna tendencija da se zanemaruje (literarno) uloga progresivnog dela književnosti u toj cposi, Onog dela koji je revolucionarno delovao na svest boraca protiv fašizma i buržoazije. Ovakva tendencija traži uporište u neobaveštenosti o velikim sukobima koji su se vodili u toj eposi na literarnom terenu između progresivnih i reakcionarnih snaga. .
Interesovanje u redovima omladine o ovoj književnoj eposi je veliko. Ono se ogleđa i u izvesnim pojavama traŽenja uzora u njoj od strane nekih mlađih pisaca, naročito u poeziji. Ne bi se već i zbog toga smelo ostaviti da ova epoha i dalie ostane kritički neosvetljena, da obaveštavanje o njoj bude prepušteno subjektivnim usmenim interpretacijama pojedinaca, đa obaveštenjima o njoj operišu bez ikakvog znanja, bez ikakvih naučmih skrupula i takvi pojedinci koji sude o krupnim literarnim istoriskim DpOjavama prema svojim ličnim, kapricioznim impresX}jama.
Proučavanje ove epohe, iako nam je vremenski bliska, otežano je velikim gubicima koje su pretrpele naše biblioteke za vreme fašizma. Vreme burno između dva rafa sejalo je buru i u književnosti. Nicali su ı takvi književni časopisi koji su se pojavili samo u nekoliko brojeva, pa se ugasili, bilo zbog toga što je nad njima izvršeno nasilje policije i cenzure kad su bili izraz revolucionarnih
finansiski izdržati u kapitalističkoj distribuciji listova. Svaka njihova pojava imala je svoju ulogu i svoj značaj, sadržavala je u sebi deo sukoba koji su bili vrlo oštri na književnom terenu. Verujem da su biblioteke posle oslobođenja sve pređuzele da se ovi časopisi i listovi opet sakupe i da se učine pristupačnim, ali ako nema kritičkih informacija o onome šta šu - oni stvarno značili u istoriskim dani-
ji (naročito'ako ima”
' bliže, bolje, potpunije
težnji narođa, bilo zbog toga što nisu mogli ·
votu naroda, kroz kakve su uslove prošli kada su bili revolucionarno progresivni, mlađom čitaocu neće biti lako đa se sam snađe.
Književni časopisi mogu mnogo đoprineti da mlađi čitaoci bolje upoznaju književnu epohu između Prvog i Drugog svetskog rata. Oni mogu dati kritičke analize literarnih pravaca koji su đelovali u literaturi u toj eposi, kritička obaveštavanja o njihovom društvenom i idoološkom Pore-
Velibor Gligorić
klu, o njihovim vezama sa čitaocima, o vidovima njihovog literarnog izraza. Ma s koje strane da priđu osvetljavanju ove epohe, časopisi mogu pomoći našem čitaocu da uđe u složenu literarnu problematiku ove epohe,
složenu i u toliko što su u njoj bila pokrenuta i vrlo krupna i vrlo bitna”
pitanja i estetike i uloge 'književnosti u formiranju čoveka.
Kritike koje su pisane u toj eposi i koje se preštampavaju danas mogu poslužiti ovoj svrsi, ali delimično. I one su izdvojene iz opšteg toka književnog kretanja u toj eposi, same za se nose reagiranje na izvesne pojave sa kojima današnji čitalac nije upoznat u njihovom punijem kulturnoistoriskom značenju. Na njima se ne može ostati. Na onim učesnicima u kulturnoj eposi između Prvog i Drugog svetskog rata koji aktivno literarno stvaraju i danas, leži dđug da saopšte savremenom čitaocu svoja kritička obaveštenja u književnim časopisima, u Književnim listovima, o onim literarnim borbama koje su sami doživeli i u kojima su sami bili akteri. I na taj način bi se dobila živa i realnija slika o eposi koja bez potrebe stoji kao literarna zagonetka pred savremenim. čitaocem.
Epoha između Prvog i Drugog svetskog rata neđovo)jno je osvetljena i
u đrugim oblastima umetnosti. Uzmi»mo na primer pozorište. I ono je bilo
u centru sukoba progresivno-demokratskih snaga sa reakcionarnim. I oko njega su se odigravale velike ideološke i umetničke bitke i u časopisima i u dnevnoj štampi. Šta bi značilo za vaspitanje, za formiranje mladog pozorišnog umetnika kad bi bio upoznat sa svim komponentama ove bitke, s njenom sadržinom, njenim oblicima, uzrocima, problemima koji su iz njeislersavali? Koliko bi se u njemu izgrađio dublje moralni lik umetnika, koliko:bi se još više uzdigla njegova shvatanja poziva umetnosii u životu noroda! A dobio bi još čvršće pojmove o tomb kakve sve tenđencije neprijateljske slobodi i životu naroda, mogu sadržati umoctničke deformacije, kakve suve namere ubitačne za čoveka mogu sadržati naizgled »neutralni« anarhični umetnički dekadentni eksperimenti,
Kulturna epoha između Prvog i Drugog svetskog rata za nas je veliko umetničko i životno iskustvo. Mislim da ga treba prikazati što jasnije, što preglednije mladim generacijama, a ovu jasnost i ovu preglednost najpre ćemo dobiti, ako pristupimo osvetljavanju ove epohe kWritički objektivno, sa umoetničko-estetskim i ideološkim analizama njenih pojava i njenih vrednosti, ne izolujući ove pojave i vrednosti iz opšteg procesa odlučnog sukoba naprednih snaga sa reakcionarnim snagama buržoazije.
Sve je „lično i sve različito
u tom sklopu vekova i mena. Čini mi se: v'im cvet i žito; a znam: sve je samo gola stena.
O lepote! Kal:o oko pije
rad prirode, čvrste volje njene! Da li ovo aram večnosti nije? Od kađa su ovde ove stene?
Čini mi se: vidim bela stada i kraj stada skupove čobana. Maš}a teče snagom vođopađa · kroz korito proh jalih dana.
Vek i vek i hiljade vekova: svakom danu uvek nova smena.
. Je li java ili igra snova ovo čudo hladnih, golih stema?
Čini mi se: vidim ljuđe, ptice, divlje zveri, drveće bez grana. Mašta leti brza, strelimice,
kroz oblake i kroz reku dan4.
2
Kamen beli, kamen žuti, suri,
i oblici uvek različiti.
Mašta — putnik kroz vekove juri tragom duge, nevidljive niti.
Nebo — kamen. I sam svod do svoda. Oblak — kamen. Kamen je i soko na kamenu... O, gle, vođa! Vođa! Koliko smo sišli sad đuboko?
Dalje! Dublje! U prostor i vreme! (U temelje podzemnovza grada!
ray Bak pas O AAA Građ je kamen, kamen je i pleme ~ Neogen yyoĆ Spok jaja
i sam hleb i grozd iz vinograđa.
Putnik iđe, tok vremena prati. Čini mi se: otkucaje brojim časovnika koji neće stati
nikad, nikad. Sav zadđivljen stojim.
Čudo stena nađima mi gruđi. Obuzme me: oko ni da trene... Tek me trgne, toplinom uzbuđi iznad svega, ljudski glas kraj mene.
Kako unaprediti pozorišni živof u Beogradu
(Crteži Džumhura)
HUGO KLAJN
Beograd sa svoja, zasad, tri profesionalna pozorišta (uskoro biće ih i više) pretstavlja sve značajniji DOzorišni centar. On ima najmnogobrojniju publiku, usleđ toga i najviše dejstva na mase gledalaca, on, hteo ne hteo, utiče, gde više gde manje, i na pravac pozorišne umetnosti u celoj zemlji, jer se u Beogradu najčešće stiču i gledaoci, nestručni i stručni. iz svih ostalih krajeva, jer beogradski pravci, ređitelji i čitavi ansambli
gostuju gotovo u svima republikama,
a i studenti beogradske Pozorišne aka-
demije odlaze na rad u na;jrazličitija
mesta, raznoseći ono što su tu prikupili, ne samo učenjem nego i glednnjem beogradskih pretstava i učestvovanjem u njima. Otuda je veoma
važno od čega polaze i u kom pravcu
idu beogradska pozorišta. U njima radi niz ređitelja, svaki po svojoj metođi, velik broj glumaca, svaki sa
svojim načinom prilaženja ulozi i izgrađivanja lika, nekoliko slikara sce-
nografa, svaki sa svojim pogledima i shvatanjima. Sve je to raznovrsno, kao što i treba da je, ali ne i toliko jedinstveno koliko bi ipak, s obzirom na pomenutu ulogu Beograđa kao takoreći pozorišnog ćentra, trebalo da bude.
Ta nedovoljna jedinstvenost, i u pogledu osnova i krajnjeg cilja, zacelo potiče iz više razloga. Jedan od njih je oskudnost, blago rečeno, naše pozorišne kritike. A kritika je noeocenjiv saradnik, neophođan kontrolor i korektiv ·u pozorišnom stvaranju. U Beograđu se međutim dešava da premijere, čak i prvo izvođenje nekog originalnog dramskog dela, ostanu bez kritičkog prikaza i osvrta. Drugi je razlog nepostojanje stručnog časopisa u kojemu bi pozorišni radnici, na većem prostoru nego što im mogu staviti na vaspoloženje dnevna štampa i književni časopisi, mogli pretresati svu problematiku, kako praktične poduhvate tako i teoretsku Osnovu, svoje umetnosti.
Treči momenat je u tome što beogradski pozorišni umetnici nemaju ređovnih stručnih sastanaka, Postuje sastanci pojedinih ansambla, ali me svih zajedno. NMaši lekari, inženjeri, Whjiževnici, trudbenici najrazličitijih profesija održavaju takva savetova– nja manje ili više redovno; pozorišni radnici raznih beogradskih pozorišta okupljaju se povodom nekog pitanja iz svoje struke još ređe nego povodom drugarskih večeri
Na takvim stručnim sastancima svih mnogobrojnih pozorišnih trudbenika beogradskih, oni bi mogli postavljati i rešavati razna pitanja u vezi sa SVOjom profesijom, i pitanje o zadacima naše pozorišne umetnosti, i pitanje o
ti.
a [S
(Cetinje sa Biljardom — crtež Džumhura prema fotografiji iz prošlog veka)
tara Crna Gora otvara svoja
brda. Kameniti dinarski zglob,
nepristupačni ljutac sa dolovima i pukotinama u sebi. U rupama nalik na tragove džinovskih stopala, zelene se oškudne kriolove vriježe i slabodđuhaste stabljike kukuruza a u pukotinama, između kamenja, raste gorski jasen, gorak i opor i osvježava svojim zelenilom jednoliku pepeljasto-lišajastu polet strahovito izbrazdanog vidika. Planinski grebeni su podrezani graničnim pojasom, tu blizu, kao rubom. U podnožju njih, u ravnicama i plodnim dolinama, .žive 'Purci, prostiru se begovski čifluci na kojima, nosevima zarivenim u zemlju, od jutra do mraka istoči barela znoja sirotinja raja. Ali iza nestalnoga graničnog ruba po kome se šeta smrt, u kamenim vidicima gdje vatra bistro
_plamsa u suvomeđama, život se sabio ; e vrh" timora vije, jer” zrakasto kao bore oko nemirnih | Jro--'
— O slobode u ravnici nije!«
Stara Crna Gora je uzburkano more vrleti, klisura, gređa. Tamo gdje ono najviše kipi i gdje svoje jarosne talase ustremljava u nedokučivo, daleko nebo, uzdiže se Lovćen sa Štirovnikom i Jezerskim Vrhom. Pod njima, duboko ispod uvala, polje, uokvireno brdima, kao oktsječeno od svijeta, zaboravljeno. Oazica ravnina legla između krša, škrka i tu se nastanila. Nigdje vidika da pukne, da se provali kameni obruč i da u njega pokulja vidik širok, morski iza Ivanovih Korita ili jezerski od Belvede-
opravđanosti, o preimućstvima i nedostacima raznih metoda rada, na njima bi mogli izmenjivati svoja iskustva, na njima slušati uzajamnu, drugarsku, iskrenu i neuvijenu konstruktivnu kritiku svojih postignuća. Ti se sastanci ne bi smeli svesti na održavanje i saslušavanje nekog predavanja, nego bi morali pre svega biti ispunjeni plodnom diskusijom.
I ne bi trebalo učestvovanje na njima svaki put ograničiti na ipak relativno uski i zatvoreni krug stručnjaka. Pozorišna. pretstava, nezamišljiva bez neposrednog đelovanja na publiku, nije samo delo izvođača nego i publike: publika nije samo pasivan posmatrač nego i jeđan od stvaralaca proetstave. A. tu publiku na čine pojedine prefinjene estete, ili umetnici, ili manje ili više stručni pozorišni ljudi, nego široke mase. Zato je pozorišnom stvaraocu dobrodošao sud svakog osetli;ivog gledaoca koji ima zdrav razum i zdrav, neiskvaren ukus. J zato bi irebalo da na nekim od tih sastanaka vrata budu širom otvorena i dramskim piscima, i stvaraocima filma, i muzičarima, i likovnim umetnicima, najzad i svakom .neumetniku koji ima osećanja za pozorišnu umetnost i stvarnog interesa za njeno unapređenje. Nije li vreme da se takvi sastanci, najpre uži, a ako ne odmah, onda uskoro i širi, organizuju? I ne bi li oni mogli doprineti i pronalaženju i aktiviranju saradnika za pozorišni časopis, i oživljavanju i produbljivanju pozorišne kritike, pa. i unapređenju pozorišnog života, ne samo u Beograđu? ra i ispuni ga vazduhom i drhtavim daljinama kao čašu skupocjenim pićem. Na jugozapadnom kraju polja šćućureno čuči nekoliko niskih kuća pokrivenih slamom oko ćelija utočenog u stijenu cetinjskog manaslfira, Tu i tamo sjenči okrajke nešto razbacanog, tamnog zelenila ispod Orlovog Krša. Pod samim glavicama pustog, pepeljastog džombelja, uporedo sa zvonicima i krstovima, na Tabji se suše posječene {urske glave, među kojima i glava Mahmud paše Bušatlije. Crnogorske glave suše se na bedemima Travnika i Skadra, kao glava BaTrića Perovića iz »Gorskog vijenca« zbog koje se. sWedam snaha ošišaše, mjima prazno! Tu je i dugačka Biljardđa sa prvim prozorima od stakla, Evropskog, kolskog puta nigdje koliko oko doseže. Samo puteljci, čobanske otražine mrežaju se
ganjanih očiju. Nigdje nikakvog motora, nigdje evropskog odijela. UO kućama prizemljušama tijesno. Na zemlji, na običnim slamaricama od vreća spava čeljad. U kući se služe drvenim sudovima. „Jedini industrigki artikli, dobavljeni iz Boke i Mletaka, vise na crnim parmakucima ulvrđenim u suvomeđama. To je oružje koje smrtno, ledeno reži iznad čeljadi, iznad dječijeg plača i poklika otrgnutih iz zdravih prsiju, ufašanih u drvenim kolijevkama u kojima se, uz dimljivo ognjište, uspavljuju đetići pjesmom i pregalaštvom ljudi koji pod nebom hoće da buđu svoji i Slobodni. Drugi industriski artikal je
bakreno zvono na Celinjskom mana-
stiru čiji zvuci objavljuju radosti i žalosti ovoga planinskog kraja.
To nekoliko pojata ispod kamenih škrka, to je Cetinje, prvi svjesni i uporni trag crnogorske nezavisnosti i državnosti. Tu je nužnost savila gnijezdo. u ljutom, raspuknutom kamenu gdje je još knez Ivan Crnojević prenio svoj presto, tako da su ove kamene vrleti pred mutnim osmanliskim. najezdđarna bile grudđobran Mlečićima i Evropi.
Njegoša treba doživjeti u tom pejsažu, društvenom. i istoniskom i Vvidjeti ga kao čovjeka i pisca, Iako ge-, nijalan, on nije nikakvo naiprirodno čudo, nacionalni mit. i misterija, Veličina kojoj se ne može sagledati visina, kako se sve pretstavlja Njegoš u rđavoj ili baš i u najboljoi namjeri. Vjerovatno za to što je prešao preko našeg neba kao komoeta, što je ostavio za sobom {ako veliko, neprolazno djelo, treba i iražiti ključ svim tajnama, odgoneliku za njegovo životno stvaralaštvo baš u običnom, ljudskom, u kluplu,jzukrštanih društvenih spleta i preveza njegova doba. Njegoša treba prikazivati u doživljajima kao o= bičnog čovjeka, kao dragog poznanika koji je, prožet velikim suprotnosti= ma života, pritisnut kamenom borbe, truđa i siromaštva svog maroda, izrazio sve to krikom i pokličem nužnosti — »nove nužde rađu nove sile«.
Zar može mirno da sjedi osjetljivi i umni Rade kad je godina sušna, njive ni svoja sjemena nijesu donijele »a Osman paša Skopljak prodire u Cemu Goru i pali, miti, hara«; otima mu dva oslrvceta u Skađarskom Jezeru Vranjinu i Lesendro kao dva očna vida, robi slabe i nejake, čini zulume da Crnu Goru savije i stavi pod svoju vlast. Austrija podmulsla, luka= va ne da mu da kupi praha i olova, Pišti kao zmija u procijepu između dva gola i ljuta kamena. Narod je divalj, neprosvijećen, treba! mu Uu voditi kulturu, a eto ostaće i bez te iskre slobode ukresane na lovćenskom stancu, Oko njega je vlađao mrak, duboka noć neznanja, divlji perčin, sijev noža u bratska prsa, bijesna plemena jedna druge istrebljuju. Petar I jšao je od sela do sela krstom | kletvama, a en u sve to ne vjeruje, treba pokazati mušku pest, snapu volje i razuma, 8 jodne strane mora 5a slati na put turskim . hordijama a s druge domaćoj samovolji i neslozi. Treba smoći mnoga snage da bi čovjek bio jak, hrabar, ~
(Nastavak na četvrtoj strani)
Xe am kad su se pojavili, o ulozi koju su o igcali u književnosti i uopšte u ži-
Janko DONOVIC e ) 3 7
0 00}
NAM +