Književne novine
. P
~“
~
BROJ 36
RISTO RATKOVIĆ a e ienennujin=o ii aannunaiiiaa
/
„LIRSKA PETOLJETKA”
–
CUSTAVA
KRKLECA
(„Novo Pokoljenje“, Zagreb 1951)
ve pešme, prvi put sabrane u
celinu, daju breseh jedne de-
latnosti za Vremo ol pct godi.
na. Zato im je auto i dao gornji „naslov. U ovu zbirku su Uušle i »Tri poeme«, zbirka koja je u svoje vreme zvučno podvukla poetsko ime Gustava · Krkleca.
O Krklecu se ne može govoriti đačko-istoriski. On je bio zapažen još spočetka stvaralaštva, Ima još podosta Beograđana i Beograđantki koji se i sa ulice i iz kafane rado sećaju razdraganog mladog pesnika, čiji su stihovi srebrnasto odzvanjali u heogradskoj Modernoj. Oni nisu bili buntovni u smislu Crnjanskog ili Drainca, ali Su u našu liriku unosili novinu i svežinu, pristupačnu svim ljubiteljima lepe pesničke reči. Human:st od brvog do poslednjeg slova, on ničim nije zamračivao naš horizont, i njeBove su pesme bile ljubazno primane širom naše domovine.
Čime se Krklec zanima u OVOJ zbirci svog petogodđišnjeg rađa? Od pojma zvuka do posleratne pustoši, od zore, proleća, ruža, vrabaca i dečijih igrački<do pionira i udarnika, od mimohodno vizuelnih utisaka do sabranih meditacija jednog liričara, koji tužno ali bez krika naglašava sedinu svojih vlasi. — To je ozbiljan vidokrug ove nenametljive poozije. Njega, prvenstveno pesnika lahora, obuhvata i jezivost stvarnosti, koju uspeva autentično da izrazi: .
Ne kucaj na moja vrata! Nikoga nema doma. Nećeš zateći brata,
što nesta sred brodol:'ma, vihora, požara, rata.
Ne dolazi mi na vrata.
Krklec je iskreno opsednut prolećnim napastima, ali on sa izvesnim UuZbuđenjem čita jutarnje novine, vesfti o udarnicima i o pobedama u izgradnji socijalizma. A u tim priviđno velikim prelazima u njegovoj fematici nema ničega nameštenog, to se oseća u izrazu, jednostavnom i dečački razdraganom, Zanimljivo je na koji način Krklec prima prirodu, koja je osnovni moliv njegove poezije, i koju on opisuje ne samo sa zanosom liričara nego i s ljubavlju prirodoslovca.
Te sinu prva sunca kap u l:stu,
I prva jeza zažubori travom,
TI srce ptice pomahnita stravom,
I vlažni grumen zemlje otkti glistu.
Originalnost i lepota Krklečeve po-. ezije prirode u tome je što on u nju unosi čoveka, meša ljudsku sudbinu s njenom raskoši. Tu se Krklec odvaja od artizma, u kome se on, inače, snalazi kao kod svoje kuće. Otuda u njegovoj poeziji ima dovoljno čovečnosti, a nije mu lišena ni borbenosti.
Ja volim stvarnost, o moj lijepi svijete, ali ni snova neću se odreči.
Priznaje da
Lita je požar, vihor, mač i buha!
No ja sam rođen tamo, gdje se luna kroz krošnje breza rasiplje i plete.
Ja znam za zlato lipa, srebro struna, za sviralu, za drhtai prvog runa, za lastavice što kroz srce lete.
Ova jesenjinovska nota karakteristična je za sve nas koji smo jednom nogom u starom a drugom u novom svetu.
Krklec se savesno odužuje novom svetu. Intonacija njegovog stiha nije lažna. Naprotiv, on se ponegde izvinjava, a njegova ljudska opravdanja istovremeno su i poetska ostvarivanja. Najzad, sam ume{nički postupak njegov govori o lirskoj suštastvenosti jednog umetnika. On oduševljeno peva o borbenosti Vladimira Nazora ili o udarnici Barici, ali pošteno kaže za sebe.
Treperim, drhtim ko mahnifta ptica, ko paučina što je lahor dira.
0000202200000002002000000000000000D0202220202000000000000%000002200240 004402 02002000000000000000002000400000000020000000000000000020000240040%22204202402460044%
koju je starost patinirala dežmekasta satna kula, harmonična lođija, elegantna patriciska kuća porodice Čipiko i velika katedrala sa nezaboravnim portalom Maistora Radovana. Šta možemo n .xod fragova vre-
mena? Ođ odjeka ojljenih trenutaka, od paranja lota joke čekića u fuđini onog vremena kada se katedrala još nije izdizala, već je još bila gradilište i mesto očekivanja. : Onih dana i godina kada su građani” Trogira u velikim zajedničkim akcijama donosili kamen da postave zgradu. Pogledajmo sudiju kako u lepo dletom obra“enoj lođiji, za velikim kamenim lom, izgovara svoju sudbonosnu reć, dok za njim, sa reljefa, žena sa vezanim očima leluja terazije ne uvek sačledane pravde. I bratstva štavljača koža i obućara, pomoraca i ribara, u belim i crvenim. tunikama, ukrašenim odličjima svojih zanata, “ako sami sebi izriču pravdu jednog vetrovitog decembarskog jutra godine 1357, kada su, za nekoliko dana, || borbi za gradsku komunu, bili zaposeli lemića. „ia e Oddnać užasnuta lica lepih ŽEOA. za prozorima patriciskih kuća u oštroj svetlosti straha. Ali i tiho i BPDERRO lice Ivana Lučića kako, nadneto na pergamentom, beleži kroniku ovog da. Ka ii 5 alučajaš sveti i patetični glas re kvenih pesama, kako se u danima CA čanosti izliva na trg, zdrav i GBP smeh brodograditelja i bačvara, ?: jundžija i opančara, SLS due va , čmi, pri pesmi uz vino 1 e. OOBe ebo došli do crkve, čuli Poe pevanje dece. Uz pratnju orgulje, i vojčice i dečaci učili su neku peš ik Nije bila crkvena pesma 10. što Bu Bea vali. Bila je ROTO SLR i vesela. eli s ia jedni dare unutrašnjosti crkve a OTO Ali sveštenik, koji je držao P0aa Se · zike, bio je očigledno SOTO oj We stio je dečake, koji su brzo istr
i Ali „njegova originalnost je u tome što taj ton, iako on redovno prati njeBOVo pesme, nije bezuslovan, Krklec se Često otrgne, pogleda u zbilju, u društvenu stvarnost, zaviri u svoju savest, i zakorači u borbu, i sa humanom radošću klikne na sav glas:
Pa kad mi ćerka veli: »Sunco spava«.., Dignem je u vis, poljubim je žarko, Probudit ćemo sunce! Lutko plava,
O srce moje, sunce moje jarko!
Samo bi ova jedna strofa mogla da otkupi sVoe nedostatke Krklečeve poežiJe, O nedostacima bi se moglo goVoriti samo u onom besmislenom smislu da jedno poetsko biće nema Osobine drugog poetskog bića, Moglo bi se, recimo, kazati, da u njegovoj poeziji nema Selija, Ljormontova, Krleže, Ujevića, CAP a 8. li gar nije
(Z2rtež Džumhura) Gustav Krklec
on silazio barem ponekad, i u te tamne dubine:
Sagnem li školjku ojađenog uha
Do zemlje, nalik izbrazdanoj šutnji, ko mahnit slušam kako tlom joj tutnji i bruji prasak: strah i trepet sluha.
Ima i Krklec nešto od onog izvikanog tragičnog osećanja života, iz kog izvire ona prodorna poezija sa mračnim iznenađenjima i neslućenim ponorima. Ali se Krklec skromno drži običnog čoveka. A i to je heroizam. Kod njega ima dosta kosmičke poezije, no ona je protkana stvarnošću naše svakidašnjice — njegove zvez„de se spuštaju u seljačke izbe, i postaju nam bliske kao zrelo Voće.
Krklec podvlači svoju ljubav prema
svemu lepom — on ne kaže da je viđeo ružu nego da se s nJom sreo. Al on nikako ne
ispušta iz vida obične ljudske okolnosti one stvari na kojima počiva duhovna gradnja, Utoliko je on socijal. niji, stvarniji i prisniji,
Da, Krklečeva poezija je uglavnom opisna, ekspresije su, višemanje racionalne, ali je sve to, podignuto na viši slepen, na stepen razumne poezije jedre osetljive, ponekad i preosetljive duše. Krklec ovde i ludi i trezveno gazi po zemlji. Ovo je komplikovana poezija, iako sasvim pristupačna, U tome i jeste njen glavni značaj, i ona zaista, u poetskom smislu, ima značaj petoljetike,
_—-— _-----— —— -––_____ ____ _______
ISTORISKI DOKRUMENAT O UCEŠCĆU HRVATA U TRIDESETOGODISNJEM RATU
Zemaljski muzej u Sarajevu otkupio je ovih dana dobro sačuvanu povelju na latinskom jeziku kojom nemački car Ferdinand III dodeljuje plemićku titulu nekom Petru Kelečiću, za njegove zasluge u tridesetogodišnjem ratu. Povelja je duga i široka preko pola metra, a datirana je iz 1648 godine. Na poleđini ona nosi potvrđu Hrvatskog sabora u Varaždinu iz 1649 godine — jedan dan posle ustoličenja Nikole Zrinjskog za hrvatskog bana — a po objčaju i pravu hrvatskog sabora u to vreme da potvrđuje svaku carsku povelju,
bočna vrata. Devojčice, uzbuđene čarom mesta, nisu Žžurile. Krstile su se i prskale osvećenom vodom. Njih je ulica manje privlačila od sjaja i tajne Ovog mesta. Lepršaju po katedrali, kao ptičice što obleću oko crkvenog tornja.
Iz moćne snage romanskog duha, u trinaestom stoleću, izrasli su temelji ove crkve. Ali njene površine i svodovi, njeni stubovi i njena ornmamentika preobražavali su se pri _ rastenju i nose u sebi stil i ideju vremena koja su se menjala. Romanska je mermerna „propovedaonica, gofska su cvetno isprepletana horska sedala, A u rani renesans spada kapela Svetog Ivana Trogirskog. U njoj nema više ničeg od naivnog plamena romanskog neimara, ničeg od gotske nadahnutosti. Nikola Pirentinac, Donatelov učenik, Ivan Dunković, saradnik Mina iz Fijezole, i Adrija Aleši iz Drača izrazili su u kamenu jasni i svakom pristupačni jezik novoprobuđenog hu. manizma i renesansa koji je zahitao iz antike, U toj kapeli velike crkve već je očovečena ideja boga. Sveci su filozofi i mislioci, koji više upućuju u zemaljsko, nego u onostrano-frans-. cendenfalno. Puni snage i života, harmonični, stoje u svojim nišama. A je. dan od njih, Evangelist Jovan, ostaće mi naročito u sećanju. Je ]i on svetac? Desnica bi mogla voditi četkicu, levica, koja drži jevanđelje, bolje bi nosjla paletu. Slika koju bi po njenoj mladićkoj graciji mogao stvoriti Donatelo, A mališani koji sa buktinjama izlaze iz podzemnog sveta simboli su ponovo probuđene antičke mitologije i više živa deca, dostojna Rubensa, no bestelesni anđeli raja. I trogirski bis. kup, sveti Ivan, izrađen u crvenom mermeru, leži majestetički teško, sa paćenički smirenim,„licem. Jedino dva anđela, koji, dolećući u dvorskoj odori neba, u nadživotnoj veličini stoje mu sa strana, po ekstatičkoj ganutosti i koketnom dekolteu — kasni su dodatak baroknog vremena i ne spadaju
:MLAĐOVT+ UINE VE U OPANVONTI
bjašnjenja data u odgovoru »NoO vog pokolenja« povodom članka
»Mladost u opasnosti« sadrže izvesne protivrečnosti i ne demantuju činjenicu da je izlaženje časopisa »Mladost« zaista bilo u opasnosti. Kada »Nopok« već operiše brojkama koje treba da pokažu da preduzeće izdaje časopis »na štetu svoga kolektiva«, i kada postavlja pitanje »sme li« iko »zahtevati od preduzeća da na štetu svoga kolektiva izdaje časobis koji ne može da pokrije svoje troškoveć, iz kakvih se to onda sentimentalnih pobuda odmah zatim kaže da se »ipak« nastavilo sa izdavanjem časopisa? Ne radi li se ovde o izvesnom osećanju nelagodnosti kod izdavača? Na drugom se mestu odugovlačenje izdavanja »Mladosti« opravdava time Što se već izdaju dela domaćih pisaca, čime je »učinjeno za našu kulturu više nego time što će jedan broj »Mladosti« izaći ranije ili jkasnije«. Međutim radi se o istom krugu pisaca koji se pojavljuju i na stranicama »Mladosti«. Nije li, prema tome ako želimo da budemo dosledni za kulturu od iste važnosti da na vreme izađe broj »Mladosti« koji, između ostaloga, u spornom broju donosi baš jedan odlomak iz Đomenute poeme »Mastodonti« od A, Vuča?
»Nopok« se nije hteo potruditi da nam »podrobnije objasmi principe iz. davačkog plana«, ali je naglasio da je ovo preduzeće »specijalizovano«. Da li tu specijalizovanost ilustruje izdavački plan, čije je osnovne konture a ne samo naredna izdanja donela »Politika«?! Međutim, slažem se s napomenom da diskusija, o izdavačkoj politici zahteva mnogo prostora i da se to može ostaviti i »za drugu priliku«, ukoliko »NoDok« bude želeo da pored »pređuzeća, ređakcije i organa naše socijalističke države« u toj diskusiji učestvuju i pojedinci, .
U svome odgovoru »Nopolk« nije pobio činjenicu da je jedan od naših časopisa bio u „opasnosti. Međutim »Nopok« je izjavio da taj časopis nije više u opasnosti i da će uzroci krize biti otklonjeni, Time je osnovni cilj
moga članka postignut... Jurij GUSTINČIČ
_ RNJIŽEVNENNOVINE
LADISLAV ŽIMBREK
PRVI IZBOR IZ DJELA JOSIPA JURCIGA · NA HRVATSKOM JEZIKU |
od smrti najistaknutijeg slove-
načkog: pripovjedača iz doba
romantičnog realizma Josipa Jurčiča (1868—1880) dobismo na hr= vatskom jeziku prvi izbor iz Oopsežna njegova književna djela. A to je prilično kasno. A ako uz to napomenemo da još uvijek nije preveden na hrvatski prvi slovenački roman, »PTVO ji najveće slovenačko djelo Jurčićevo »Deseti brat«, tad će naše čuđenje biti još veće, Da je to krajnji nemar i indolencija, da ne kažemo i sramota. što je toliko godina trebyaio da prođe da „upoznamo slovenački pandan Augustu Šenoi to je jasno Što su slovenački pisci do rata malo prevođeni na naš jezik, nije moglo biti razlog da se nakom oslobođenja nije prislupilo sistematskom prevođenju, u prvom redu, slovenačkih klasika, ma da se inače vrlo živo prevode, u zadnjim godinama, slovenačk: Ssuvremeni pisci, a od starijih samo Ivan Cankar i još koji. Svakako je već vrijeme da se prevedu najznačaj“ nija djela sloyenačlcih klasika od Vodnika, Prešerna, Trdine, Valjavca, Levstika, Jenka, Erjavca, Jurčiča, Kersnika, Stritara, Tavčara pa do Cankara i Finžgara. No što nije bilo juče, možda će biti sutra.
Nu punih seđamdeset godina
Izbor Jurčiča prilično je skroman, ali to značajniji, jer su zaista prevedeni najbolji njegovi radovi, i to prva slovenačka ~ realistična pripovijest, najbolji Jurčičev prozni rad —d »Susjedov sin«, jedno od najljepših slovenačkih književnih djela koje je na-
. stalo nakon Levstikove kritike »Desetog brata« Kad već spomenusmo Levstika, ne možemo a da se ne OSVTnemo na njegov presudni utjecaj koji je učinio na Jurčiča i na ostale pisce, jer je Jurčič u par mahova rekao da nikad ne bi počeo slovenski pisati, da mu Levstik nije svojim spisima otvorio oči, pa se s pravom može reći da je Levstik porodio Jurčiča,
Gođine 1858 objavio je Fran Levstik u Blajvajsovim »Novicama« znamenitu svoju književnu rašpravu o pogreškama u slovenskom jeziku —v" »Napako slovenskega pisanja, koja je izazvala najveću pažnju i bila pred-
ĐUZA RADOVIĆ
_/Uoć a
dnu gusala leže stišani
ISi0jazor
ograšja, bojevi, megdani;
iz zategnute vekovni jadi pište i rane rođa tište;
strune nečujno
metom mnogih diskusija i žučnih na= pada. On ukratko kaže: »Naša književnost nije još na tome stepenu da bi čovjek dobro naučio jezik iz samih knjiga, blago slovenskog jezika još je uvijek seljak i narod izvan grada. Ostavite tuđe blago, učite jezik iz svojih neprocjenljivih pjesama, čitajte ih dan i noć, — Vuk uči, i to je točno, da u jeziku, dok još nema književnosti i čvrsto utvrđene gramatike, nijedna riječ nije provincijalizam, Kovati nove riječi je lakše nego ih tražiti u narodu. Kopitar je još 1814 šlovenskim gramaficima prijetio veleći, kad će već jednom leksikografi i gramatici shvatiti da su samo statističa ri, a ne zakonodđavci jezika. Oni moraju samo vjerno inventarisati i opisati, što i kako je: svoje ponajčešće vrlo nezrelo mišljenje, kako bi nešto moglo biti bolje, mogu eventualnq, priopčiti u bilješkoma. Tu je opet Vuk čovjek kakva bi trebali Slovenci, kakva mi nemamo; spoznao je, da rječnik mora riječi sakupljati, a ne da ih stvara. Moramo marljivo pretražiti još mnogo krajeva, naročilo one gdje je slovenski jezik ljepši i čišći. Slovenački pisci treba da se uče od priprostog naroda, a ne da pišu prema tuđim uzorima, treba ča posegnu za nepre-
sušnim n-rodnim blagom. Naša je književnost zato takva, jer ne izvire
iz prava izvora, iz naroda iz usta seljaka. Zlo je, kad ne znamo prostona-* rodno misliti i slovenski graditi rečenice. Od naroda se moramo učiti, a na drugoj ga strani opet poučavati U takvom uzaiamnom radu možemo se nadati da će književnost napredđovati, to samo je pravi put. Srbi su tvrdili da je njihova književnost još dijete u kolijevci, pa će već doći vrijeme kad će početi govoriti, A što je Vuk odgovorio? Rekao je: Istina je, naša je literatura još malo dijete u kolijevci, kojem meka se ne brani da brblja. Ali malo dijete među brbljavcima ostat će brbljivo dovijeka! — A mi odgovaramo: već 1550 fiskana je prva slovenska knjiga, pa je od toga vremena do danas prošlo 307 godina, i naša književnost prema tome više nije dijete, ni mladić više nije, nego sjedokosi čovječac, Potrebna je kriti ka koja zna što hoće. Još ni jeđan pravi književni kritik, bio kako god oštar, nije nikad pravog Dpisca istjerao,iz kože, što više, MWritik pobuđuje i pokazuje put u Atenu. Kritika se plaše diletanti. Kađ bismo sve slovenske pisce postavili u red i po redu ih pitali — Šta je zapravo smisao tvoga pisanja? — Koliko bih ih znalo ukratko da kažu?«
Nije možđa bilo na odmet, da se ovo iznese, a da je bilo djelotvorno, najbolji nam je dokaz sam Jurčič. Na izričitu želju Jurčičevu, Levstik je ocijenio njegova »Desetog brata« u obliku prijateljskog pisma. Ta kvitika, u koja se ovdie ne možemo upu-
lelćk se razleže niz urvihe, nebom krvavi barjaci brode; na vrletnim stazama slobode zacarile se pomrčine...
Crvena ploča meseca zapala u modri kamen Lovćena i na Biljardu pala
ı gusta i mrka sena.
Noć kao kosovska tuga pritiska i senči čelo.
U mislima se, kao splet guja, tegobno čvorište splelo,
U grudima se pritajila ljubav .i suha boljka. Šumi brest i srce huji i otvara se kao cvet, kao školjka...
A u sam razdvoj noči i dana (još su na stolu gorele sveće kraj zadnjih reči Vijen ca što ih, umoran, sroči),
u blagom snu što mu svede oči Vladika vide kako na Ždralinu
štati, i gornje raisli Levstikove na-
činile su iakav obrat u Jurčiču, da je od njega postao najeminentniji slo-
venački pisac! Jurčič je imao zato sve uvjete. Levstik spominje da opisuje samo proletarijat (riječ bog Jurčič do- . sljedno piše malim slovom) i da bi tre-
bao napisati pripovijest, u. kojoj će progovoriti slovenački seljak, onak&v kakav jest, i siromašniji i bogatiji i srednji. I tad je Jurčič napisao »Su-
sjedova sina«, ugleđavši se i na Levstikovu umjetničku prozu, jer ga Lev-
stik nije samo teoretisao, nego i pri-
mjerom — svojim Martinom Krpa-
nom i putopisom »Od Čateža do Li-
tijex, i pjesmama — pokazao kako
treba pišati.
Jurčič je počeo sam sakupljati narodno blago i zapisivati u svoju bilježnicu sve što je u narodu čuo, a to mu je kasnije poslužilo kao materijal za njegovo umjetničko sivara– nje. Njegov mu je djed prvi ispričao mnoge narodne bajke, priče i vjero= vanja, i čim je mlađi Jurčič prvenstveno na sebe privukao pažnju bile su njegove »uspomene na djedđa«. U izboru štampane su dvije ponaj-
Pi
"5
bolje, »Zimsko veče na slovensko prelu« i »Jesenja noć među sloven skim lovcima na puhove«. Iz lih za
pisa iskreno progovara narodna duš onakva, kakva ona jest (»Stari je dje sjedio u zapećku i mlađom je unuk pričao strahovite doživljaje«). | Ov pripovijeđanje Jurčićevo iz ranog dje tinjstva živo, radosno i puno života ispripovijedđano prisnim narodnim je zikom, čistim narodnim riječima, fra-
zama i uzrečicama. . Ca a Nakon priča na narodnu Jurčić i dalje, posiže za knjigom koja govo) o tegobama i nevoljama naroda, i borbama za goli opstanak, c borbi | Turcima i narodnim neprijateljima : narođu samom i o osvajačima, Već dj u »Juriju Kozjaku«, janičaru i događaju iz XV stoljeća, prikazao junački otpor slovenačkog naroda protiv turskih osvajača i napadača, kad je narod pokazao hrabrost kakvu bi možda danas uzalud tražio među nama, ili u »Domenu« — pripovijest, koja senalazi u ovom izboru — donio je buntovnog slugu, preteču Cankarove Sluge Jerneja. S umjetničke strane »Do men« se odlikuje vanredno crtani karakteristikama, u prvom redu samo glavno lice Domen, a zatim oholi i zločinački njegov otac — vlastelin Sova, pa stari Jurec i nezaboravni prosjak Urh i krojač Špilkin Jožek, koji su dani realistički s jakom notom humora. U izboru se još nalazi kraća pripovijest »Teleća pečenka«, kako bi se pokazale sve strane boga= tog Jurčičevog talenta, no budući da su svesci »Male biblioteke« ograničeni obujmocm, nije mogao biti potpuno re«· prezentovan Jurčičev stvaralački genij. Nedostaje u prvom ređu historijska. pripovijest »Kći gradskog suca«, u ko-. joj se prikazuje pobuna ljubljanskog. malograđanstva protiv oholog feuđalca, pa je Jurčič u političkom pogledu | pošao za svojim učiteljem Levstikom (pokretačom lista »Naprijed«), vođom Mladih Slovenaca u šezdesetim godinama prošlog vijeka, koji su otklanjali svaku suradnju s veleposjedničkim. austrijskim krugovima i borili se za. ujedinjenu Sloveniju i demokraciju.. Nedoštaju Jurčičeve humoreske (»Že- · nidba Vrbana Smuka«) možđa i odlomak »Tugomera«, prve slovenačke drame, a svakako bar odlomci »Desetoga brata«, napisanog pod utjecajem W. Scota i Levstikova »Desetog bratae — (»Naprej«, 1863.), pa mu Levstik primjećuje »Dolef je originalni lik, koji nije sasvim iz tvoje glave, jer nastavlja mojega desetog brata (Zla= torepca), ako se ne varam«. Da bi se Jurčič predstavio cjelovito „bila bi pofrebna mnogo veća knjiga nego što je ova. Jurčičevo književno djelo je op-. sežno — od već spomenutih djela, da spomenemo još »Jurij Kobila«, »Gradđ Rojinje—Golida«, »Nemški valfet«, Doktor Zober« »Lepa Vida«, »Ivan Erazen Tatenbache«, »Spomini starega Slovenca«, »Rokovnjači« (neđovršeno), »Veronika Desinička«, tragedija i dr. a koja su djela sabrali i uredili u ne. koliko izdanja od 1908 do 1946 Pr, Levec, Ivan Prijatelj, Ivan Grafe- nauer i Mirko Rupel (1946.) Neki su. romani i pripovijesti dramat'zirane (Deseti brat, Domen, Rokovljači), a. kompozitor Mirko Polić napisao je operu »Deseti brat« (1951 izvođena u Ljubljani). U ćirilici prošle je godine izdalo beograsko »Novo pokolenje«. »Odabrana dela« J. Jurčiča (Deseti,
vojinovića.
x ? > Cetinjskim Poljem Obilić minu.
u jedinstveno orkestriranje ove kapele. Ali najlepši i najuzbudljiviji je portal koji je stvorio Radovan sa svojim nepomenutim prijateljima. Snažan pa ipak nežan, kao da je izrezan iz slonove kosti, kamen i blag, blistav i kao iznutra ozaren. Predvorje katedrale opasano je kamenom klupom. Na njoj se može dugo sedefi i gledati. Otstojanje je malo i mora se uzdignute glave, otprilike kao u Sikstinskoj kapeli u Rimu, gledati strmo uvis.
Adam i va, stojeći na lavovima, lako postiđeni zbog svoje nagote, još novi i neuobičajeni u toj epohi, Eva ne drži desnu ruku na grudima, kao Što bi se moglo zamisliti, već pod njima, a Adam svoju na vratu, kao da ga guši osećanje greha. Osobite su osam drugih figura što, desno i levo od ulaza, nose isklesane četvorougaone stubove: Saraceni sa lepršavim ogrtačima, u furbanima, kao da nose svu težinu ove crkve. Gore, u luku i u luneti, prikazana je istorija poklonjenja mudraca sa istoka i pastira sa njihovim stadima.
Kamenom i fantazijom uobličena je
· Ovde istorija biblije, istorija godina i
meseci, svetaca, biljaka i životinjskog, sveta. Jedinstvenom voljom savladana je mnogostrukost, i jedino anđelčići, desno i levo, nešto tuđe su dolepršali, iz poznog doba baroka,
Sećam se lepih portala romanskih majstora u Južnoj Francuskoj i Španiji, Galusovog portala na Minsteru u Bazelu, Pizanovih bronzanih vrata u Pizi. Svi oni vode u naivni i fantastični raj velikog doba ume{fnosti. A nijedan me nije dublje uzbuđio od porlala Majstor Radovana,
Na portalu, na donjoj ivici timpa= Rona, može se pročitati: Ova vrata je izradio, godine 1940 po porođaju slavom ovenčane device, Radovan, u ovoj umetnosti najbolji među svima, kao što se iz skulptura i reljefa može vi-
deti, i u doba biskupa Treguana Toskanca iz građa cveća.
Sa oklevanjem odlazimo, Kuda da pođemo posle ovog susreta sa bogatim i detinjim osmehom mudrosti, snovi=ma romanske umetnosti punim bajki? Može biti da svako doba nos? SVOj OSmeh i svoje snove... Jednom su oni iz mermera, boje i svetlosti, drugiput iz čelika, stakla i elektriciteta: mit o Ikaru ili avioni sa upravljanjem iz daljine; dorski raspored ili kronometar; duša Šartra ili Citroenovi motori: unutarhje vizije Majstor Radovana ili televiziski uređaji. Jedino romantičari i arheolozi veruju isključivo u prošlost. Najzad, ni »Trimalkionova gozba« nije bila ništa drugo do banket Pen-kluba ili opraštajni obed Uneska. U svim dobima sadržani su rađanje i smrt, A mi ćemo posetiti Kairoša, koji uči mudrosti saznavanja i ostvarenja pogodnog trenutka. i
Malo zvonce, tanki glas u Manastiru svetog Nikole u Trogiru, ječi usamljeno i izgubljeno. .
Duži predah. Onđa se čuje jedan glas, koji u svojoj usamljenosti liči na glas zvonca, i još uzdržljivije, još tananije pita: Šta želite? — Kairosa.
Vrata se otvaraju. Stojimo u predvonvju benediktinskog ženskog manastira. Na belo okrećenoj osnovi vise portreti Hrista i pape Pija — a svaka» ko i portre svetog Nikole.
Za prozorom sa gustim rešetkama bledo lice jedne sestre sa belom gotskom kapom: askeiske ruke te žene srednjih godina drže prema meni nagog mramornog mladića,
— Ne tako, sestro, — kažem, — Ne za rešetkom. Moram ga bolje pogledati. /
Posle jednog irenutka otvaraju se prozorska krila na užem zidu. Na jednom okretnom postolju leži teški mermerni reljef boga pogodnog trenutka,
Sađ možemo videti to žuto od pati. ne, lepo, vitko telo mladića koji od miče, beži kao vreme, sa kovrdžom na
čelu koju je vetar razbarušio, noseći pred sobom terazije sreće, Ali bog je olupan, invalid iz neke nepoznate bitke, savladan i zarobljen u manastiru pobožnih sestara, koje su se zavetovale da nikada više ne olvore vrata što su se za njima zatvorila, da nikada više ne prekorače manastirski prag.
Ne samo čas, i život su propustile hrišćanske čuvarice grčkog boga, koji je možda vekovima služio kao kamenpritiskivač na buretu u kome su sardele polagane u so...
U malo pretsoblje glasno i veselo ušli su mladi ljudi, izletnici iz Celja. Članovi su sindikata krojača i došli
brat i Susedov sin) u prevodu SI O) a.
imaće svoj dobri trenutak sreće. Ona- Š ko kao što verni odlaze na hadžiluk Šš. _ u Padovu đa sarkofag u kome leži sveti Antonije dotaknu — na poleđini oltara naime, jer je to preduslov — ž te da bolesnik ozdravi, Sada se putuje ateističkim mašinama, železnica Š ma a i avionima, i za to »đobro delo« Šš
dobijaju se povlastice u ceni vožnje. • Tako su dve mlađe Bečlike — koje i sam Sšusreo na putovanju Kroz Ttaliju — iskoristile posetu svetom Antoniju Paduansškom za veseo izlet sa prijateljima. Samo kad Su posefili šveca, da im sveštenici crkve ošu
su na dva dana na razgledaju katedralu, patriciske palate i boga Kairosa. Jedan za drugim prilaze i dotiču se blago blistavog: mermernog tela boga u dečačkom obliku.
Onni Whoi prstom dodirne Kairosa
(Foto: Marijan Sabo) Kairos šs Trogira
| \
ili potpišu putne karte, parovi su še razdvajali.
Ali mnogi ozbiljnije shvataju stvar sn Sšvecem ili bogom sreće, I možđa,– ako šu samo čvrsto ubeđeni, i đobija. ju životnu snagu, ;
kada im se ukaže. A on ne dolazi sa= mo jednom. o nje iznova. Kakva je sreća koju sobom DOO OE ci se ao vetar, a koji je kopiran u rvom stoleću pre naše ere BB. ToinpavOni ~: riginalu? Mladi krojači iz Celja li · Maribora zacelo nisu potpuno odgo Š netnuli zagonetku, rice koje im pomalo kao »realcciomer. ke« sumnjivo izgledaju, te stroge, pobožne žene koje nisu levu mermernu figuru čuvaju kao da še to sam Hristos, nebeski je moguće da čar tos ga, iako je po lepom pdčlu; i na ovom mesiu može đa de- | Je. P
prsti ipak klize po izvaj šinama žućkasto belog m dolazi iz tako beskonačna dal:
i najbolje frontovce-sindikaliste. zima laka jeza. znati: možda on ipak donosi 8 gonetnu, neđefinišanu
trenutka,
radost i odlučnost, · pogodan trenutak
Svakog dana život poči .
žuri na vetru, ili i
otkuđa da kaluđe-
majke,
vernik. TI kako Ž paganskog bo obliku sličan.
Skdro strašljivo i nešte uznemireno, · anim poyrermera, kk
Ne može s