Književne novine
ZLOUPOTREBA. PARISKE KOMUN
' Povođom osamđesetogodišnjice Pariske Komune pojavile su se u informbirovskim zemljama mnogi napisi i održane mnoge akademije u čast Komune, Sadržina i ton koji su im dati, zajednički svima ovim zemljama, pokazuju da su oni ne samo inSpirisani iz jednog rukovdećeg centra, nego da su i do detalja montirani i dirigovani iz toga centra. Ono što naročito karakteriše sve ove napise i govore na akademijama — to je lažno klanjanje pred u islinu svetlim nasleđem i revolucionarnim tradicijama Pariske Komune. To idolopoklonstvo sračunato je u današnjim uslovima, na jedan cilj: da se nasleđe i tradicije Ovog, po Lenjinovim rečima, neviđenog događaja u istoriji, OVO besmrtnog dela svetskog proletarijata, prisvoji i monopoliše za informbirovske zemlje i da se pokaže da su komunističke partije ovih zemalja danas jedini pravi čuvari i nastavljači borbenog nasleđa i revolucionarnih Tradicija Romune, Ceo ostali svet, a pogotovu komunističke partije koje nisu u kominformskom bloku, samim ti mšto nisu u tome kolu ne mogu biti ni dostojne te časti čuvara i nastavljača tekovina prve proleterske vlade,
Među mnogobrojnim napisima koji šu se pojavili u ovim zemljama o Pariskoj Komuni za poslednju godinu dana, naročito je karakterističan i proviđan po pobudđama iz kojih je pisan i po cilju koji je trebalo da postigne — članak docenta S. A. Frumova »Pariska Komuna u borbi za demokratizaciju škole« (Sovjetska pedagogika, br. 3, 1951).
Obasipajući pohvalama poslušnu Komunističku partiju Francuske, koja je, zahvaljujući »pomoći« Sovjetskog Saveza i SKP (b), »postala glav na rukovodeća snaga u političkom životu Francuske«, S. A. Frumov ističe, da »revolucionharmme tradicije Ko-• mune i danas žive, inspirišući heroj• sku borbu francuske komunističke partije za demokratiju, za saradnju i prijateljstvo među narodima i mir u svetu, a protiv buržoazije i današnje
vlađe nacionalne. izdaje«, đa je »rad-
nička klasa Francuske izvukla mnoge pouke iz iskustva Komune« i stvo-
rila, pre svega, ono što je najviše ne-
dostajalo Pariskoj Komuni — »jeđinstvenu i dosledno-revolucionarnu Kkomunističku partiju naoružanu teorijom. naučnog socijalizma«, koja se, verna duhu internmnacionalizma kojim je bila zadahnuta Komuna, za 30 godina svoga postojanja »očeličila u klasnoj borbi, u borbi za mir, nacionalnu nezavisnost i demokratiju i izrasla u veliku snagu za kojom idu danas svi progresivni ljudi Francuske«. Posebno se ističe da je Komunislička partija Francuske nasleđila od Komune, Dpored ostalih tradicija, i tradiciju borbe za demokratizaciju škole, prosvete i kulture. U potvrdu se navode reči člana CK. KP koji kaže, misleći pritom .na Francusku i na kominformovski socijalizam, da »samo pristalice socijalizma teže da dadu školi i naslavniku sva prava i da su jedini zaštitnici škole i borci za podizanje opšteg nivoa obrazovanja«, »za pojavačanje tehničkog obrazovanja bez koga se« — po njegovom mišljenju — »ne može sačuvati ekonomska i politička nezavisnot zemlje«, Na kraju se podvlači da Komunistička partija Francuske ide stopama ne samo Pariske Komune nego i Oktobarske revolucije i da se ona uvek učila i danas uči od boljševičke partlje kako se vođi borba za pravu demokratiju i kako se podiže narodmo obrazovanje itd.
No i bez ovog poslednjeg priznanja, čitava frazeologija o borbi Komunističke partije Francuske za mir, demo“ kratiju i nacionalnu nezavisnot (i bez naročite analize) jasno pokazuje za
čije se » nacionalne interese« bori i.
šta »građi« a šta razgrađuje Komunistička parlija Francuske. Nedavni poraz generalnog štrajka i demonstracija u Parizu, kao i neuspeh tolikih drugih pokušaja KPF da prevede mase francuskog naroda na kolosek bor=be za sovjetske interese, pokazuje očevidno da Komunistička partija Francuske, koja galami o miru, demokratiji, nacionalnoj nezavisnosti, proleterskom internacionalizmu itd. ne” ma ustvari nikakve veze sa svetlim tradicijama Pariske Komune i istinskom borbom za demokratiju i mir u svetu. On pokazuje još i to da napredne mase francuskog naroda, osvedočene na sopstvenom iskustvu da KPP jedno govori a drugo rađi, neće da iđu sa takvom partijom koja e, cenu izdaje nacionalnih interesa svetlih tradicija francuskog i svetskog
MVOPOOOIIIIIIIIIIUJ
...
Jovan Soldatović: ĐURICA
Francuske Konjio-a,
proletarijata stavlja u službu DOorob«
ljivačke politike Sovjetskog Saveza,
koji danas pretstavlja glavni izvor
ratne opasnosti i nespokojstva u sve-
i izvor iskoriščavanja drugih naa. i
Postavlja se pitanje: šta je ostavila Pariska Komuna svetskom proletarijatu, a šta danas sprovode u praksi OI DIORIŠ partije sovjetskog blo•
a?
Bilo bi interesantno i ubedljivo detaljno uporediti mere koje je preduzela Pariska Komuna sa praksom današnje Komunističke partije Francuske i ostalih satelitskih komunističkih partija informbirovskih zemalja ma u kojoj oblasti državng i društvenopolitičkog života, da bi se videlo da između njih | Pariske Komune nema nikakvih dodirnih tačakaida informbirovske komunističke partije, koje prljaju svetle tradicije Komune, nemaju moralnog prava da sebe nazživaju čuvarima i nastavljačima borbenog nasleđa prve vlade revolucionarnog proletarijata. Ali takva analiza i upoređenje zahtevali bi posebnu studiju, jer je revolucionarna delatnost Komune: bila ne samo višestruka, zahva= tajući smelo mnoga područija državnog, društveno-političkog, prostvetnoškolskog itd, života, nego je značila i vrlo bogat doprinos riznici marksizma-lenjinizma. Zato ćemo se ograni• čiti samo na neke najbitnije činjenice.
Govoreći o merama koje je Pariska Komuna preduzela već prvih dana, Marks ističe da je preobražaj koji je Komuna izvršila u Parizu zaista dostojan divljenja. »Oslobodivši se stajaće vojske i policije, tih elemenata fizičke snage štare vlade, Komuna se odmah dala na pošao da slomi oruđe duhovnog ugnjetavanja, »moć popova«, odvajanjem crkve od države i oduzemanjem imanja od svih crkava, Popovi su bili vraćeni u tišinu privatnog života đa se tamo, po primeru svojih prethodnika, apostola, hrane od milostinje vernih. Svi vaspitni zavodi bili su narođu besplatno otvoreni i u isto vreme očišćeni od svakog mešanja države i crkve u njihov rad. Time je ne samo školsko obrazovanje učinjeno pristupačnim svima, nego je i sama nauka oslobođena okova kojima su je sputavale klasne predrasude | državna vlast« (K,. Marks — FP. Engels, Izabrana dela, t. I, izd. Kulture, Beograd, 1949, str. 497), U istom smislu i Lenjin ocenjuje delo Komune, delo koje dovoljno jasno karakteriše ıjem pravi smisao i ciljeve: zamema štajaće Vojske opštim · naoružanjem . naroda, odvajanje crkve od države, ukidanje budžeta za crkvu (tj. državne plate popovima), davanje čisto svetovnog karaktera narodnom. obrazovanju, čime je'nanesen jak udarac
»žandarmimn u mantijama«, Ono pak
' kim udruženjima bez obzira na to da
KNJIŽEVNE. NOVINE
ZASEEĐA-T-T
Ove mere izazvale su bes i otpor reakcije i žučne napade na Komunu. . Povodom tih napada. Marks je pisao: »Potpuno svesna SVO istoriskog zadafkt i junački rešena da postupa kako priliči tome zadaiku, radnička klasa može mirno da se smeška na grube grdnje kojima je obasipaju, lakeji, štampe i na poučno tutorisanje dobronamemnih buržoaskih doktrinara koji proročanskim tonom naučne nepo= grešivosti pridikuju svoje neznalačke banalnosti i sektaške mudrolije« (K. Marks — FP. Engels, citirano delo, str. 501), i Tako je Komuna, oslanjajući še ma široku političku 'inicijativu radnih masa Pariza, za 72 dana svoga posto-
–
što je uspela đa učini u čisto socijal· noj oblasti, iako malo, ipak dosta jasno otkriva hjenm karakter kao prve narodne radničke vlade: zabrana nonog rađa za pekarske: pomoćnike; ukidanje sistema kazni tog ozakonjenog pljačkahja radnika; pređaja svih zatvotenih radionica i fabrika radni-
li je kapitalist pobegao ili je smatrao za bolje đa obustavi rad; određivanje plata svim službenicima uprave i ad· ministracije do visine koja ne prelazi normalnu radničku platu (LenjinSočinenija, t. 17, str. 113–114).
seeećavgodeabB deedee BBB eee gee eee eegee e9# Bebe BB ave 6 dove eebeee
svetskom. proletarijatu besmrino delo
janja ostvarila i ostavila u nasleđe.
socijame revolucije, tradiciju, heroj-
Ana Bešlić: GLAVA
ADICIJE
:
ske borbe radničke klase za ekonomsko i „olitičko oslobođenje radnih masa.
Kakvu praksu, na suprot ovim smelim i revoluciomarnim poduhvatima Komune, sprovode danas informbirov-* ske komunističke partije u zemljama u kojima imaju vlast u rukama?
Dovoljno je navesti samo neke činjenice, pa da se vidi potpum rasko“ rak i sva antipodnost između borbenih nastojanja i uspeha. Komune i izdaje stvari radničke klase od strane informbirovskih komunističkih partija. Ta izdaja ogleda se, pored oštalog, u sledećem: jačanje uloge stajaće vojske i policije, koje su se danas u informbirovskim zemljama izvrgle od oruđa diktature proletarijata, od zaštitnika tekovina revolucije u sredstvo masilja nađ rađmim masama, u kaznene organe radi zaštite ekonomskog i društvenog monopola vladajuće birokratske Rkaste; imperijalistički prohtevi, agresija i hegemonizam u spoljnim odnosima; isključivanje neposredmih proizvođača iz upravljanja
privredom kao i slobodnog raspola-
laganja viškom njihova rada; kršenja socijalističkog primcipa . nagrađivamja, odmeravanja plata prema meštu i društvenom položaju pojeđinaca u birokratskoj hijerarhiji, a ne prema stvarnom doprinošu u rađu, što se ogleda: u ogromnom rasponu najviših i najnižih plata radnika i službenika (najviše plate su za 20—30 puta veće od prosečnih najnižih plata); kruti državni cemtralizam u privrednom i društveno-političkom životu, kao i u pitanjima školstva i prosvete, umesto široke decentralizacije i pređavanja brige o prosveti i školama društvenim orgamizacijama; cvetanje revizionisma i svih vrsta idealizma u idejnom, kulturnom i umetničkom. životu; jake Drimese religioznosti u vaspitanju omladine, čak počasno mesto veronauke u nastavnim planovima nekih informibirovskih zemalja Istočne i Jugoistočne Evrope, itd., itd.
Sve to pokazuje da imformbirovske zemlje i satelitske komunističke partije, kršeći osnovne principe Ssocijalističke demokratije za koje se Pariska Komuma borila herojski, s bezgramičnim 'entuzijazmom i revolucionarnim žarom, prljaju ne samo svetle trađicije i revolucionarne likove smelih zatočnika prve proleterske vlađe, nego | zloupotrebljavaju bogato revolucionarno nasleđe Komune u svoje realkcaonarne političke ciljeve, mazivajući sebe jedimim pravim čuvarima i nastavljačima tih tradicija i tog na= sleđa,.. iako sa tim fradicijama i.tim
: nasleđem nemaju Rhikakve veze. 22
| D-r Radovan TEODOSIĆ
· O NEKIM PROBLEMIMA NAŠE RADIO-DRAME
Naša radio-drama, koja je nakon godine 1945 naglo prebrodila prve porođajne muke i nekako živnula s mnogo obećanja za budućnost, — još i dah danas tapka u mraku, traži svoj pravi izraz, -
Zbog toga je upečatljivija vrijednost pojave članaka Bogdana Buljana »O razvitku rađio-teatra« kod nas i u svijetu, i iscrpne »Beleške uz slušanje naših rađio-drama«, iz pera kazalilišnog režisera Huga Klajna, objavljenih povremeno u poslednjim brojevima »Književnih novina«.
Hugo Klajn dotaknuo je gotovo sve probleme rada naše radio-drame, sa željom da ih zabilježi više, — iako je sam reditelj, — kao obični slušalac, u čemu je, po mome mišljenju, i vrijednost njegovih zabilježaka. Nasto-
jat ću, da ga nadopunim, izdvajajućii
naglašavajući posebno neke probleme, a sve to u namjeri, kao što je i njegova bila, da radio-drama u našoj zemlji dostigne onaj nivo koji zauzima u drugim zemljama.
Bitni je problem pitanje radio-đram-·
skog teksta, ili ako hoćete, radio-scenarija. Od 1949 na ovamo emitirano je doduše nekoliko izvornih radiodrama; napisali su ih uglavnom režiseri ovih emisija, Evo njihovog kronološkog ređosljeđa: »Konvoj« od Ivana Hetricha i Borisa Slanine, »Izvan kruga« od Ivana Hetricha, »Nevidljive snage« Duška Roksandića, »Žice i komadić neba« i »U pet sati ujutro« Berislava Brkića, »Djevojka iz naše ulice« Bože Milačića, te dječje radio-drame »Čarobni cvijet«, »Bakunova kula« i »Carev slon« Pina Va= tovca, — od zagrebačkih autora, »Strme stepenice« Franeta Milčinskog i dvije radio-drame od Ocvirka — ljubljanski autori. Samo u dva slučaja došlo je do izmjene teksta između ra– dio-stanica: tako je »Konvoj« emiti-
ran s magnetofonske vrpce u izvedbi
na hrvatskom jeziku preko Radio-Ljubljane, i zatim dva puta u prijevođu u interpretaciji ljubljanskih gluma=> ca. Dotle je na Radio-Zagrebu prevedena i emitirana slovenska radiodrama »Strme stepenice«. I to je sve! Ostali tekstovi doživjeli su jednu, najviše dvije izvedbe na istoj radio-stanici Tako se dogodilo da Radio-Beograd do danas nije uopće izveo njjedno originalno domaće radio-dramsko djelo. : Tu bi naše rađio-stanice po uzoru na strane, morale biti jače povezane, i međusobno udružene, neprestano izmjenjivati tekstove, rađio-obradđe, ste-
čena iskustva, a poneki puta i redate~
lje Evo samo jednog primjera suradnje inozemnih stanica, da bi što uže surađivale i propagirale radio-dramu,
rađio-stanice Hamburg i Štutgart O –
snovale su zajedničku redakciju, u
kojoj će preuzimati radio-dramske tekstove i nastojati popraviti kvalitet i povećati suradnju pisaca. Sličnu redakciju osnovala je radio stanica Bremen zajedno sa radio-službom Ju-
gozapadne Njemačke, kojoj se neđav- .
no priključio i Bavarski radio.. Računa se da se u Zapadnoj Njemačkoj emitira oko 200 radio-drama i adaptacija mjesečno. U ovakvom slučaju i pojedine radio-stanice lakše »amor-
tiziraju« plaćene tekstove, a i autori
bolje prolaze. Koliko su u inozemstvu cijenjeni ovi scenariji, dokaz je i to što se događa da ga filmske kommpanije otkupljuju za ekraniziranje. Uostalom, čest je slučaj da je od knjige do radio-scenarija potreban samo jedan korak, kao što je još jedan ·potreban do filma. (Slučaj sa romanom Džona Steinbecka »Miševi i ljudi«). Isti je slučaj i sa radio-obradom ili radio-adaptacijom romana, Dpripovijetke, crtice i drugog. Daleko je lakše skratiti neko kazališno djelo i pokušati ga nekako »skrpati«, da djeluje kao cjelina, nego se prihvatiti posla, pa napisati radio-scenarijo po nekom romanu. A doista nepobitna je činjenica da je pogrešan put uzeti, recimo, koju poznatu obrađu Sremčevog romana »Pop Ćira i pop Spira«, pa onda u okviru te kazališne adapta– cije (podijeljene po činovima, itd.) »prirediti« scenario za radio. Potrebno je međutim, direktno se prihvatiti Sremčevog romana, pa prema njemu nesputano, i prema već poznatim i usvojenim zakonima radiofon+ ske dramaturgije, razvijati likove i ispresti potku. I ovdje je također potrebna suradnja između radio stan
'ca. I ne samo Suradnja, nego i prav“
na zaštita autora „rađio-obrade. Jer
· čemu je potrebno da svaka radio sta-
nica plaća svog obrađivača, ako je jednostavnije i privlačnije za autora da jednom izvrši posao, koji će biti registriran kod Zavoda za autorsko pravno „posredništvo, a svaka radio stanica može izvesti taj tekst kadgod želi i koliko puta želi, jasno prema utvrđenim normama honorara. Danas se, međutim, događa, i to često, da dvije tri radio stanice, stave na repertoar istu stvar, ali svaka u obrađi domaćeg autora. Često je zbog toga posao i nesolidniji.
vana Gorana Kovačića, koje je, čini se, kao stvoreno za oblikovanje na
radiju, Crvena nit zapleta i raspleta
jasno je provedena, likovi su dobro okarakterizirani, »stamo što ne Drogo• vore«, ali evo teškoće koja je najče= šća. Roman ne obiluje dijalozima. Literarni opis nosi oznaku nekog lica, njegov poditekst. Znači, treba razviti, nanizati, utkati u radnju dijalog,e koji doprinose atmosferi, razvitku događaja. Međutim, kako to učiniti? Go= ran Kovačić se služi bogatim rječnikom, jedrinom i sažetošću izraza, a kad mu što uzmanjka, on stvara i novu riječ. Prerađivač mora u ftakvom slučaju upoznati cijelo životno djelo dotičnog: pisca, proučiti ga i pomoći
'se njegovim riječima porazbacanim u
drugim pripovijetkama, romanima itd. A to zaista nije lagan i malen posao.
Sličan je slučaj i sa humorističnim pripovijestima Branka Ćopića. Te priče iznose jedan zaokružen događaj, a taj je u suštini smiješan, a i poantiran je tako. Mi se smijemo kod čitanja; ali kod pokušaja da tekst prenesemo u, dijalogiziranu točku za »VvVedro« ili »veselo veče«, rijetko. dolazimo do uspjeha.
Za književnika Koji piše neku iz= .
vornu kraću pripovijest, možda ne bi bilo naročito teško da, uz bolje po= znavanje specifičnosti radio-drame, tu istu materiju prenese na papir već kao djelo. za izvođenje. Radio-dram-: ski oblik ga neće sputati; naprotiv. A već je vrijeme da uvedemo u: litera-
28 :·i tu podvrst dramskog stvara=:· · nja. gaa 75 žef =
Htio bih naročito istaći jednu Klaj-
novu ispravnu konstataciju. On, nai-
me, između ostaloga kaže: »I umet-
nički filmi i radio drama imaju svojih ~
osobenosti, po kojima se jasno razlikuju i odvajaju od pozorišta, i zato se radio–-drama neće moći usavršiti doklegod je budu izvodili pozorišni umetnici (podvukao I. H.) koji se njom bave uzgred, prenoseći svoja pozorišna iskustva i svoje pozorišne metode rada, a ne udubljujući se u specifičnu problematiku radđio-drame«. Nažalost, ovako gleđanje nisu imale
. uprave, nekih rađio-stanica (Zagreb i Beograd), kađ šu prošle i ove godine ~. raspustile svoje rađio-đramske ansam-'
. dramsku izvedbu zaista nije lagan DO-
Rad na pripremanju romana ili ko- ; je druge književne vrste za radio sambl i njihove ·pojiedince; ne govorim o njihovoj kvaliteti, ako bi mi se to moglo zamjeriti. Uostalom, ako je”
sao, i zahtijeva . punu odgovornost | ) kvalitet bio razlog otpuštanje ovih
Svakako razlog više da se autor zašti-
ble. (Da se razumijemo, ne branim an-”
ti! Pretpostavimo jedan slučaj: »Smrt u čizmama«+ naslov je kraćeg djela I-
stalnih trupa, onda bi one ubrzo bile ·
osvježene ili nadopunjene. Ne, nije o
tome riječ, nego o pogrešnom princi= pijelnom stavu u tome pitanju). Iskustvo je dokazalo već dosad da je to krupna greška.
Treba omogućiti kazališnom glumcu đa nastupi na rađiju. I ne samo to, nego u već postojeće akađemije za kazališnu umjetnost uvesti (makar 8ša• mo kao fakultativni) predmet, koji bi kroz semestar, dva pružio kandidatu bar najosnovnije predzmanje o rađiofonskom izražavamju. To, uostalom, nije ništa novo, U mnogim drugim zemljama na različitim privatnim i državnim školama i akađemijama za kazališnu umjetnost postoji katedra za radio govor, radio-dramu itd. (A tako, analogno tome, u najnovije vrijeme i za televiziju). Ako kažemo da kod nas nema pređavača za taj predmet, time najbolje dokazujemo na ko= jem je nivou razvitak te grane umjetnosti kod nas. Međutim, poznato nam je da su u mnogim drugim zemljama, (tako u Francuskoj, Engleskoj, Americi) glumci podjednako upotrebljavani za sva tri (četiri) žanra.
Mnogi nama poznati američki filmski glumci igraju stalno još i u kazalištu i na rađiju (televiziji): Edvarđ Dž. Robinson, Šarl Boaje, Čarls Lauhton, Laurens Olivier, Vivien Leig, pa i francuski: Žan Luj Baro, itd, i itd.
'xUostalom, gornje će najbolje potvrditi postojanje stalnog ansambla Dječje radđio-drame (sastavljene od sa mih pionira), koja je, uz suradnju ka» zališnih glumaca i rađio-dramskcih režisera, nanizala priličan broj veoma uspjelih emisija: »Snjeguljica«, »Čarobnjak iz Oza«, »Čiča Tomina koliba«, »Pepeljuga«, itd... Postojanjem takvih trupa, svakako uz stalnu i potrebnu suradnju pojedinih kazališnih prvaka i glumaca, uz soliđan okvirni repertoami plan, i daljnjim razvijanjem dosad stečenih iskustva, naša bi rađio-drama mogla, odbacivši štake, šamostalnije zakoračiti u živof.
S obzirom na razlike u nacionalnim jezićima, kod nas ne dolazi u obzir da imamo savezni centralni studio (kao što fo imaju neke druge zemlje), a u kojem bi bile snimane radio-drame, a zatim magnetofonske vrpce raZaslane pojedinim radiostanicama, te u njihovim programima 8 vremena na vrijeme emitirane. Ali ipak postoji mogućnost tješnje suradnje. U prvom redu, svakako, osigurati izmjenu tekstova, zatim. ukoliko je to moguće — izmjenjivati vrpce sa snimljenim rađio-dramama (radio-Beograd i Zagreb već su to prakticirali, a mogao bi im se priključiti još i Rađio Sarajevo), đalje gostovanje pojedinih „članova, pa i čitavog stalnog ansambla, kao prenosnike glumančkih, tehničkih i administracionih iskustava, i na kraizmjienom režisera.
ju i povremenom i Ivan HETRICH
Wanna eee paaa aa Su an auuu ai auu a a A Mg
STRANA T
PREGLED TILMOVA.
„ČETVORICA U DŽIPU“:-
Scenarista i ređitelj švajcarskog filma. »Četvorica u džipu« zahvatili su na jedam” svojstven i originalan način problematiku okupiranog Beča, podeljenog na četiri ZO=. ne. Sovjetska policija pokušava da uhapsi i odvede mladu Austrijanku, čiji je muž”
pobegao iz sovjetskog zarobljeničkog lo-=. gora, Međugaveznička patrola, sastavljena” od Amerikanca, Rusa, Francuza i Engleza treba da reši spor. Dolazi do rascepa U“ samoj patroli. Rus hoće da sprovede do= bijene direktive, bez obzira na okolnosti. Amerikanac, Francuz i Englez, svaki na-
svoj način, žele đa pomognu ženi. |, Reditelj L. Lindtberg, koji Je realizovao“ jeđah od najboljih švajcarskih filmova —· »Poslednju šansu« (1945), uspeo je da ovakvog priličnog zapleta izvuče nekoliko. realnih vrednosti. Na prvome mestu, sjaj=" no je okarakterisao „pretstavnike četiri okupacione sile. U tome mu je svakako najuspeliji Rus, koji nije slikan kao šab+“' lon, već se jasno viđi sktiveni i ugušeni čovek, koji pod pritiskom straha i naređ= be postupa »disciplinovano«. Vrlo je lepo” prikazan i razvoj odnosa Ruća prema do: jučerašnjem savezniku, kađa mora ovomey” ne znajući zašto, da okrene leđa, zbo promene »političke linije«. „#Ređiteljs filmski jezik je uvek vrlo precizan i ja="san, atmosfera događaja odlično dočarana . (na primer u susretu Amerikanaca i Ru= sa na bojištu, za vreme rata ili u đogađa= ju u stanu francuskog člana posade dGži“.. pa). A gluma i kamera su na visini SVO“ jih zađataka. Među svim likovima je glu="mački najbriljantnija epizoda žene fran“:. cuskog: člana patrole, koju je ostvarila P» Dibo. (D) =
* :Ž
TOMA ROSANDIĆ NA FILMU
Ovih dana se nmeopaženo pojavio (i iz gleda isto tako neopaženo prošao) jeđan · film — o našem vajaru, majstoru Tomi Rosanđiću. A ne bi trebalo da prođe ne«=,. zapažen, Bez obzira na to čto nam taj . kratki film nepotpuno prikazuje životno delo Tome MRosandića, on koristi: koliko ” je puta samo mnogi Beograđanin prošao. ispred Skupštine i video one konje što · se propinju kao neke prirodne stihije i one samopouzđane mlađe ljude Koji ule=" ću u vrtlog opasnosti ljude koji golim. :
rukama, plećima i prsima, gleđajući opa="
snosti u oči, krote te stihije samo svojom” snagom i svešću. Te dve grupe su poklič-
jednog vajara, pesma mladđalačkom hero -
izmu, A koliko Beograđana zna da ih je izvajao Toma Rosandić? Zato film može da ođigra veliku ulogu u popularizaciji naše umetnosti. 1 mnoga druga đela ovoga majstora su pogotovo nepoznata našoj široj javnosti: mauzolej porođice Petrino="
vića na Supetru — kao iz bajke nikla -
arhitektura, skrovita, ipak velika i monumentalna. Pa niz dru=
gih, monumentalnim ili lirskih skulptura preko kojih je filmska kamera.ovalš pre=.
šla nabrajajući ih samo. .
naša i pitoma, &
No možemo zasad biti zađovoljni i tom —
informacijom 1 poželeti još mnogo infor=
macija o drugim našim umetnicima. Scenario je napisao Oto Bihalji-Merim:
On se nije upuštao u đublju istorisku i-
estetsku ocenu dela Tome Rosandića, pa ·
ni onoliko koliko to đopušta specifčnost
samog filma. On nije uneo nikakvu dife- ·
rencijaciju u toliko raznovrsna dela Tome Rosandića. Koliko su mogućnosti toga scenarija dopuštale, film je dobrdđ režirao. Ljubiša Jocić, a na mnogo mesta žJino i sa razumevanjem snimala kamera Velibo=" ra Anđrejevića. Može se reći da su i režiseri i snimatelji shvatili skulpturu. Taj mali kolektiv filmskih radnika dorastao” je da snima i još ozbiljnije koncipirane filmove ovakve vrste. (Naš đokumentarni.
i đokumentarno-umetnički film uopšte na= .
pređuje i sazreva). Za muziku Mihovila Logara može se reći
da'je uglavnom bila u sazvučja sa Dpri«
kazanim skulpturama. Ž
*
„USPOMENA SA PRUGE“.
(Domaći đokumentarni film) =
Šta jeđan strani omlađinac-građitelj no=
vo v
Bi u sebi napuštajući našu zemlju i našu”.
omladinsku . prugu vrlo je interesantna · tema, Stotinama mlađih ljudi iz svih kra ,
Jeva sveta boravak među našim radnim”
brigadama je jedno novo i nezaboravno-
saznanje, Nažalost, autor filma »Uspome= ” ne sa pruge« nije stvaralački iskoristio
sve tematske mogućnosti. Ono što viđimo
na ekranu istinito je i zato deluje sVO=jom veličinom kao deo naše socijalisti= ·
čke izgradnje. Međutim uloga kamere je vrlo pasivna i sveđena na to da buđe
tehnički posrednik koji nas prenosi na iz» ·
gradnju pruge Doboj — Banja Luka, Me dostatak jedne jeđinstvene koncepcije Uu obradi teme odveo je autora u fragmen= tarnost i napuštanje okvira onoga pređ= meta za koji se opređelio. Čitave sekven= ce o rađu naše omladine, nisu stavljene ni tekstom ni montažom u direktnu vezu sa uspomenama stranih omladinaca, tako da deluju u filmu kao strano telo i razbijaju jedinstvo prvobitne zamisli, koja je nagoveštena na prvim metrima trake. Po= što Je na taj način narušen kontinuitet celoga filma, scene iz života „inostranih. Đrigađa (među kojima ima i, vrlo uspelih, kao na primer igra u logoru) nisu dovele do željenog i očekivanog rezultata. Na kraju filma nije nam jasno čije su to uspomene, da li mlađoga Skanđinavca koji nam je pretstavljen na početku filma, pak redđitelja i kamermana. (D)
* „JAEUR.E. ZA“
Sukob više problema u filmu »Tereza« —
đoveo je do nedovoljne obrađe i jednog od njih. U povesti o mlađom američkom vojniku koji đovodi iz rata ženu Italijanku
i time izaziva protiv sebe i nje BOJU maje ~
ku, u komplikovanoj psihologiji glavnoga junaka, njegovom ratnom krštenju na ita= lijanskom frontu, bilo je materijala za ne« koliko posebnih filmskih dela, Tematska pretrpanost je osetno umanjila umetničke vrednosti filma i uspeh đobroga poznavao= ca zanata reditelja Cinemana. Čitav film ·
"pati od raznorodnosti stila i nejednakih
dostignuća u pojedinim sekvencama, Pre= lazi su nagli i često neđovoljno motivisa=
ni Nasuprot snažnim sekvencame, kao što je to slučaj sa čitavim delom filma koji
ik; +”
govori o ratu i događajima na frontu, 30e OMJ,
laze se velike praznine (šta se desilo iz- ~. među majke i sina kađa je ona saznala đa je on oženjen?) 1 površno rešene scene ~
(kao na primer prepirka između Tereze 1 pijanog Filipa na. krovu kuće), Težeći na
SR av Pa
Filipa ı| Tereze nije holivudski sladunja= va), reditelj je na kraju ipak pao u ša
lonski završetak, tj. u naglu i neobjašnji- vu psihološku promenu glavnog juni,
koja dovodi do srećnog raspleta. I pored toga što je Blumački i snimhteljski na Velikoj vislni, film u celini ne oštavlja onaj običan utisak pod kojim se ostaje od.
početku da izbezne šablon ati SladunjBe n
e ask aa
pojedinih uspelih odlomaka. (D)