Književne novine

(Наставак са прве стране)

Вељко Петровић је налазио опојног животног сока свом приповеда њу у природи. У понос салашара баћа-Бабијана са природним богатством, берићетним изобиљем бачког салаша ушао је и лични понос писца, његово угодно унутрашње за-

довољство када се нађе пред бујним и сочним плодовима природе. Унутрашње задовољство те врсте,

Вељко Петровић је излио и у друге своје приповетке, Њиме се прелију слике свега онога што је у непосредном односу са природом, што непосредно пониче из ње. У њој је човек снажан, јак, мужеван, а у њој је и спонтано људски присан, па и племенит. Нема ни имена, ни титуле, а његово дело је велико у својој простоти, једноставности. и природности;: Налазио је морално здравље, лек души у мирису земље, у свежем даху бачког поднебља, на бујним недрима богатих плодом њива, угара и утрина. Мотив родне земље је чест, нарочито у његовим првим приповеткама. Родна земља је у људима, у њиховој крви, у комплексу њихове психологије; у њиховим судбинама. · Песма „Српска земља“ Вељка Петровића оштро акцентована у побуни и љубави налази одјека и у приповеци „Молох", у њеној теми да родна земља прождире своје таленте, али да је њен матерински позив магично неодољив. Магија родне земље је необично снажна и жива као нека митска сила у души сељака који је трагично изгубио сина у приповеци „Земља". Родна земља, крепка У моралном здрављу, позива жандарма Пају Недучина, погођеног невином крвљу коју је пролио, да јој се врати, У приповеци „Служба“ испричаној на душак, веома импресивној у снажном захвату драматике сукоба иу емотивним моментима проживљавања људских унутрашњих душевних борби и криза. Дуго, нарочито У првом периоду рада на прози, Вељко Петровић је окупиран тежњом да проникне у природу својих земљака, У оно што је у њима елементарно, својствено и оно што је у њима наслеђено, што, им је дала историја и поднебље краја у коме живе.

Ређе су сентименталне љубавне историје у његовој прози. Издваја се између ових „Покварено писмо“, цртица у којој су са емотивном непосредношћу изражена осећања за љубљеног младог бића. Иначе је Вељко Петровић дао више места природном нагону, чулности, Када је приповедао о интимним људским односима. Жена је женка а мушкарац је мужјак у његовој прози. ЈЂубав је страсна, чулна и у оквиру сентименталног доживљаја какав је онај у приповеци „Наш учитељ четвртог разреда“, у којој је Вељко Петровић сензибилно _ проникнуо У дечачку психу и с пуно непосредног проживљавања дао прва дечачка животна сазревања и искуства. До безумља дивље зачаране страсти је љубав Циганке у приповеци „Мужјак“. Закони природе су елементарни, а уједно им загонетни у својеј вили у историјама људских односа о којима Вељко Петровић приповеда, поготову када делују У компликованим душама. У једној од његових најинтересантнијих, најсензибилнијих и најнервнијих _ приповедака које је писао пре Првог светског рата, у приповеци „Миклошићеве Сирене“ дате су Љубавне страсти као магичне силе које могу бити и кобне по људски живот. Веома је упечатљиво портретиран у тој приповеци лик жене пусте, слободне воље, страсног темперамента, путене женствености која безобзирно замршује људске животе.

У неким приповеткама Вељко Петровић је заузимао и субјективан став према интимним људским односима. Каткад је, ако је жена припадала кругу бачке господе, приказао је као цинично аморално створење који иде од руке до руке, 0откривајући пантерско у њеним чулима безобзирно према људским судбинама. Каткад је пак, ако је жена припадала простом пуку доброћудно: се смешио врелој крви њене природе Којој она неумитно предаје цело своје биће, Њена женственост је тада спонтана, груба, али и у себи радосна, живахна стихија природе. Таква женственост је описана у приповеци „Перка Паткуша“ у којој је испричана љубавна историја примитивне новосадске салашарке са француским племићем уз врло живописну илустрацију средине у којој се забавља сирови, прости, а непосредни у изливима своје страсти пук.

-2

#

риповедач

Вељко Петровић

Вељко Петровић поседује као приповедач необично живу радозналост духа, необично. витално активну, покретљиву, пасионирану опсервацију, Његова проза садржи велико богатство животних _ детаља таквих који дају да се непосредно, конкретно чулно осети приказивана средина, њене особине, атмосфера и њена клима. Поднебље Бачке, не са-

мо њене природе, него и њеног друштва је такорећи у крви приповедања Вељка Петровића. Обиље

догађаја непосредно доживљених, обиље нијансираних претстава сачуваних у сећању о животу Бачке, о њеној свакидашњици, дато је издашно у виду анегдота, хроника и живахних _ козерија у Петровићевој прози. Онако као што у поезији није хтео да на патриотским осећањима гради националну идилу, такође није хтео да створи идилу ни од

свога родног краја. Понекн пут је плануо и гнев у његовом приповедању, понеки пут се излила 1 горчина, Радознало приповедачко око желело је да упозна разноврсне манифестације живота и разноврсне типове људи. Велики број различитих личности дефилује у Петровићевој прози, од деце до људи и же на дубоке старости. Све су ове личности живе и пластичне, све су прожете пишчевом пасионираном радозналошћу духа којн жели ла ухвати оно што је особеност у њиховом интимном животу, у исто време и оно што носе у себи као печат средине, Покретљива, жива радозналост духа, усмерена.на оно што је конкретно, на чулна збивања у животу, сачувала га је од схема ликова, Вељко Петровић се ретко кад гла-

песпикипрРИПоОвВЕдДАЧТ

бно смеје и руга. у својој прози,

Неколико његових мртица као што су например „Федор“, „Матурантски састанак“ имају сатиричне 0оштрине, неку врсту сатиричне ироније и пародије у коју се излило огорчење на друштвене паразите. Дискретног хумора имају слике У којима Вељко Петровић илуструје навике, механизиране и шаблонизиране односе у малограђанским породицама, које развејава живот, и такве слике у којима неупадљиво иронизира велике одлуке у малограђанским породицама, свечане завете које живот поништава. Његова приповетка „Госпа Сарина Ленка“ садржи у живописно, утанчано провицљивом сликању уоквиреног _ута9аног живота малограђанске средине у суштини сатиру на ту средину. Мотиви прозе Вељка Петровића нису остајали само на ужем покрајинском терену. Вељко Петровић је радознао у граду за сложеније љулдске природе, за комплексније људ“ ске психе, за унутрашње противречности н сукобе у људским односима. Сензибилни немир људских бића жељних нових доживљаја улазио је у његове приповетке. Тим грозничавим немиром модернијег градског човека испуњени су драматични сукоби у приповеци „Миклошићеве Сирене“, страсти личности У

Ти ниси списатељ,,

Ти ниси списатељ, ти си песник роду, ти му не „читаш“, већ по звезда холу

С усне на усну, сваком пасу ново, сваки живи га је сново, срећно ково.

далеку, претил, јављаш непогоду, — и речју славиш народну слободу.

Ти ниси списатељ, и пишеш од муке; све што од твоје још остане руке,

— да грдне, твоје и мудраца, бруке! проклетог пера то су само зуке.

Мастиљав потез, вражји плес на белом, лукаво жмурке с коректуром, прелом... —- Боље Аполон да те гађо стрелом но бочити се у животу целом

с том редакторском, издавачком фелом!

Ал' што сам икад у тренутку реко,. у срце дирнут, поносно и меко, надгласиће те, после нас далеко, празноглавих разметљиваца блеко!

Међ' њима често стран, ја волим људе, помисли на њих нујан дух ми буде,

мој сан: лепотом бајати им труде...

— Ти, љубави, ти, братство, рајски спруде, сред пусте где се сва вилинства смуде!

Чим својске очи пред собом наслутим, од њиног жара пламено зарудим,

не питам коме, умнима и лудим,

ко гуслар, дед мој, мој учитељ, гудим.

И нађем реч од које машта прене: — не грозе мају суве, љуте смене, тегобе дневне прсну,, лаке пене,

с полеглих рака уздижу се сене, заричите се: храбро, људи, жене!

Планинска река што морима јури, дохвати тако оштар камен, сури, силовит слап, бујица њега фури: увиру са дна облутак биљури.

У твом инџилу, успут, мили доме, ишчилеће и име жрецу томе,

што неговести дкрилати троме, |

да звонко зборе у времену зломе.

:.. Ал' њему годи мир у родној равни, облака лет, нечујни шушањ травни, утапкан гроб, завичај уклет, плавни,

„от пролазност нема векова глувих, славни“. 4

Ех, само кад се ослободи злобе, клевета лажи, зависти ругобе, пудљивих који свима узлет кобе, из туђе вреће и валова зобе, што туђе мисли папагајски дробе.

Ех, само кад је престао да гледа: где унук брине а детињи деда,

где умног учи бандоглава беда;

под врелом главом срца сва од леда, од једа језик а речи од меда, лепоти венац где наказа не да.

Репину мере далекој планети,

а не виде ни своје на анкети,

кад кличу: браво!, морали би клети,

на преласт мисле кад већ треба мрети.

Да не гледа ко све о свему суди: митар о песми, пустињак о блуди,

И памтиће, понављаће га, ово, честито, топло, лепо српско слово.

још старије су од закона ћуди, — затрпајте га што дубље, ви, људи!

РБ Зр лављу а

ИВНО је имати прославу коју Вељко Петровић има, а има-

ти толико младе песничке и људске лепоте ин у лику, и у по. крету, и у живој и у написаној речи, Мене, док читам његове последње песме и док га гледам, обузима родољубиви понос. Мислим да „ово племе пропанути неће“ никад, кал његови песници вечно иду усправно као пламен на ведру дану. Обузи: ма ме песничка радост, вера у вечну младост пбезије кад прочитам онај песнички Вељков аманет „Не жалим“. За читање Вељкове поезије ин данас треба дубоко удахнути ваздух, као за читање које ол његових раних песама или Јакшићеве „Отаџбине“. Човек учесталих, кратковечних узбуђења, кратка даха, не може да издржи узбрдицу у овој поезији, као што. рђав пливач не може, не сме да се баци на девети вал, У приступању – Вељка Петровића _ поезији било је увек мушкости, поштовања песничког позива. Њему су песме достојна само велика средишна осећања људ-

Увек млад и увек

ског срца, само велике вредности живота. Колико ли је таласа узбуђења наилазило, колико ли се песничких слика у његовој машти јатило, а он их није удостојио бележења, већ похарчио у пријатељском разговору са људима, не дрхтећи тврдички над сваком метафором “и над сваком емоцијом.. нако песник у сваком свом часу, песму пише само кад се нагомилана осећања даду једино песмом изразити. Зато када он каже стихове, у њима чујете песника који се јавља као савест народа, песника чији се стих памти и понавља, не губећи никада свежине, „Верујте прво, и стисните пести, па онда трести, трести“. „Ово је земља подлих сунцокрета... Ово је земља где се много сања... а бербу мисли туча потамани“. „Та позивам вас и преклињем: станте, не будите ме; ни кад измерите — све раздаљине звезда-репатица, ни ка да једном избројнте сунца Кумов-

ских слама, невидљива, сва, кад с Марсом почне ваш разговор живи...“ .

Вељко Петровић је песник чија је снага стално расла, песник-савест народа. Једино такав, те величине, те озбиљности песник може да каже мисао да би вредело да се из мртвих пробуди само „чим умре, бедник, последњи доушник.,. чим се затрпа последњи завидник, чим скапа, злодух, последњи клеветник“. Моралне _ вредности такав песник ставља изнад свих достигнућа људског ума, изнад његових победа над васионом, Једино песник _Вељкове човечности и смелости могао је да изрази мисао да је поток људских суза и људске крви „страшна, превелика цена којом се тако распикућски плаћа за сваку стопу крчевине пусте...“ Само је песнику тог богатства могло дотрајати снаге н младости да и данас напише тако велику песму.

њој, узбуркане до вирова који вуку њихове судбине у поноре живота.

Посебно место у прози Вељка Петровића заузимају приповетке које припадају збирци „Препелица у Руци". У једној од првих приповедака, у приповеци „Јанош и Мацко“ Вељко Петровић је с великом душевном топлином м срдачношћу третираб тему односа човека према животињи. Веома узбудљиво дато је у тој приповеци пријатељство једног људског бића, промашеног У животу, заштитничко _ према животињи која је изложена ругању света. Трагичан епилог овог пријатељства је болан у људском спајању _ две судбине које је суровост живота претукла, Ј

Лирски надахнуто са утанчаним познавањем живота животиња, Вељко Петровић је у оваквим приповеткама дао неколико импресивних, складних и сугестивних уметничких слика. Чар ових приповедака је У третпрању животиња као бића која имају свој унутрашњи живот, своју психологију и свој сензибилитет. Петровић је суптилним артистичким средствома, асоцијацијама са људском психом које су полазиле из племените човечности запажао читаве драме у животу животиња, 01кривајући сликарским оком оригиналне лепоте и чари у њиховим односима. Драма у односима два ланета у приповеци „Боцко и сестра је праћена артистичким, поетским доживљајем грациозних лепота њихове игре, чари виталности које избијају из њиховог тела, њихових покрета, из њихове изванредно гипке'и мобилне природе. Топло, лирски сензибилно прилазио је Вељко Петровић анализи олноса између људских: бића и животиња, дајући упоредо и путеве њихових судбина. У понекој причи лраматика интимних људских односа симболично се рефлектује на удесу животиње. У дрхтавом срцу рањене препелице је рефлекс атмосфере ноћи окупације и њене психозе пуне кобних претњи, сенки смртних опасности.

Сличице односа људских бића и животиња _ добијају посебну чар љупкости када су у питању деца. Вељко Петровић осећа, разуме, с пуним срцем улазп у дечији живот. Његове приповетке „Перица је несрећан“, „Наш учитељ четвртог разреда“, „Мграчке“, објављене У збирци „Варљиво пролеће“ показују живу -радозналост за дечију психу; за оно. што се догађа-у дечијим душама · када у својој - најближој околини. доживе оно што је за њих чудно и необично. Мотив о контрасту градског живота продро је и у овакве приче. У приповеци „И грачке“ малишан сељак придобија градско дете за своје примитивне играчке које распаљују дечију машту. Развој српске реалистичне приповетке није се зауставио на почетку овог века на приповедачком раду Симе Матавуља, Боре Станковића, Иве Ћипика и Петра Кочића. Вељко Петровић је овај развој помакао даље. И у садржини и у форми, у тематици, у савременијем третирању животних проблема, пану развијенијем обликовању приповетке. Теме градског човека компликованије у продубљивању људске психе и људског сензибилитета улазе с њим у област српске прозе. Вељко Петровић у књижевној епоси овог века, у новијој етапи развојг историје српске књижевности, заузео је својом маркантном _ уметничком индивидуалношћу, делима које је дао и које даје, угледно, значајно и „високо место, ушао је заслужено у ред истакнутих српских приповедача којима је утврђено место у историји српске књижевности, песник

Вељко Петровић је увек песник. И његове приповетке кипте поезијом. И у њима он говори крилатим језиком метафоре. Ни сав посматрачки дар, ни вештина – приповедања, ни живи људи у његовим приповеткама, нису успели да наткриле оно песничко у њима. Само он се овде предаје и оној осећајности коју У песми кроти, он ту опева цео човеков живот, завирује у сваки кут људског срца, бива и сетан и љубак, н живахан и нежан, и горак и незлобиво потсмешљив. Он у приповеткама много шири круг појава удостојава пажње,

Овај јубилеј Вељка Петровића можемо сматрати само као пробу за оне што ћемо их славити после десет и после двадесет година. Песма коју ће нам тада дати биће 0пет лепа, пуна снаге и песничке младости,

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ « ЧЕТВРТАК, 4 ФЕБРУАР 1954