Književne novine

НОЋАС СУ | ЗВИЈЕЗДЕ ПЕРИСТИЛА

Срце је ноћас анфора талља,

растрснулаг:

у крхотини сваког кристала с криком се језа одбљеснула,

Ноћас су звијезде Перистила жути мољим, на птергаменц, лалценој најљетших иницијала. Да би све комађе сакупљала,

ноћас је потребна менџ, музика вјетра ч вала, музика која биља.

Глас харфе, звона, виолине, или китаре. .

Свеједно: ноте, нове, старе, кб фосфор мјесечине,

кб туга,

тчста а вазда друга

на дну друге тђучине...

Ноћас су звијезде Перистила, мртва чула џ менљ,

драгуљи вјекова скамењенм, ц сат

о женц

у тупој сфинге зјени гранитним мраком утклесам, недосниват ...

бестовратањ...

АНТЕ ЦЕТИНЕО

ИСТОРИЈА БЕЧКЕ ДРЖАВНЕ ОПЕРЕ

У Бечу је изишла из штампе репрезентативна историја бечке Државне одпере. Ово дело обухвата период од око три стотине година, односно од времена барокне дворске опере до наших дана. Из поглавља „Опера у бројкама“ види се да је од оснивања опере до 1952 године Вердијева „Аида“ извођена више од свих осталих дела 7126 пута, док је друго место на том списку припало Вагнеровом „Лоенгрину“ са 719 претстава.

5

Ба 7

АУТОБИОГРАФИЈА ВИЉЕМА ЈИТСА

Под тим насловом у Њујорку је изишла из штампе збирка аутобиографских списа ирског песника и драматурга Виљема Батлера Јитса, који је умро пред: избијање Другог светског рата (1938 године). Аутобиографија, која то није у правом смислу речи, садржи материјале најразличитијег жанра, укључујући кабалистичке рефлексије, песме о дезинтеграцији света на прелому два столећа, и један ванредно леп опис ноћи кад је аутор сазнао да му је додељена Нобелова награда за књижевност (ту ноћ су Јитс и његова жена прославили са комадићем пржене кобасице; на тавану су узалуд тражили какву боцу вина).

М,

ПОЉСКИ ЛИСТ ТРАЖИ ЧАПЛИНОВЕ ФИЛМОВЕ

„Жиће Варшави“ се недавно политику пољског филмова. „У по-

Лист отворено жалио на предузећа за увоз следње време писао је поменути лист, — у Пољској смо много читали о Чарли Чаплину. Због чега је немогућно набавити неко ремекдело тог чувеног уметника: М због чега не можемо да видимо „Горак пиривач“ или „Забрањене игре“2“

Дајући приказе неких источнонемачжих, мађарских и румунских филмова, исти лист је писао: „Ови досадни, бескрвни напори побуђују жељу за већим уметничким квалитетом и вештином.“ мм.

ОСАМДЕСЕТИ РОЂЕНДАН СОМЕРСЕТА

МОАМА

СОМЕРСЕТ МОАМ (снимак из млађих дана)

Ове недеље у Паризу, где се родио 1874 године, Сомерсет Моам, познати енглески романсијер и. приповедач прославља свој осамдесети рођендан. Црви роман Моам је објавио још пре Бурског рата (1897), а прошле године У Њујорку је објављена његова четрдесет и шеста књига. Према неким статистикама, његова дела су досад штампана у 35,000.000 примерака.

„да сам. умро пре двадесет година, — рекао је писац дописнику лондонског „Пикчер поста“, — кад сам имао лзездесет, верујем да бих досад већ био заборављен. Али за последњих пет година догодиле су се чудне ствари. У том времену нисам написао ништа значајно, па ипак сам доживео више успеха него икад раније. Моје сабране приповетке (неке од њих написане пре тридесет и четрдесет година) продаване су у по 277.000 при мерака годишње,“

б

ВИНОБА БАВЕ

ВДЕ најснажнији утисак оставља човек, који размишља. Општа склоност контенплацији не само код Брамијна, учених или доконих. То је свет васпитан на неколико старих књига: Упанишадама, Ведама, Гити и Рамајани, које су не само уџбеници филозофије Него у исти мах календари, молитвеници, кувари, збирке моралних, хигијенских прописа, митолошких и народних легенди, лекције умне и физичке гимнастике. Сане се чате у храмовима, на политичким 360ровима, поселима и: универзитетским. аулама.

По њима се, једноставно, и живи.

И само овде могао је Гандијев гениј, (без телеграфа и радара да похвата снове, болове Потконтинента и да високофреквентним вибрацијама своје мисли, нама чудесно стране као дела, рецимо, индиске архитектуре, повеже све то у један јединствени сан им таласање.

Један мој пријатељ из Бомбаја, сећајући се Гандиђија, описао ми је његов митинг у Бомбају, одржан неколико година пред рат. На тргу ми околним улицама огромна маса света дошла је да види Учитеља. Његови сарадници питали су га: „Шта ћемо данас говорити. Видиш, дошао је готово један милион људи. _Развалиће улице, угнуће се асфалт. Хоћеш ли говорити2 Хоћемо ли се молити богу или ћемо једноставно певати2“

Гандиђи је гледао замишљено у светину.

„Не, браћо“, рече он после неколико тренутака, „нећемо држати политичке говоре, ни молитве. Ми ћемо данас само ударати дланом о длан, пљескати, Клап! Клап!“

„Не разумемо те, Учитељу!“

„Удараћемо дланом о длан. Најпре ја и ви, а затим ће прихватити и остали. Удараће хиљаду људи, а онда милион. Клап! Клап! Научиће цео тај колос да удара заједно, сложно, ритмично и тај ритам ће се пренети на 360 милиона. Можда —- на цео свет."

„На цео свет2“ __ чудили су се његови _ сарадници, јер су тада У Индији били Енглези.

„Нико никада Индију није поробио. Она је све побеђилала по у својим штривидним поразима. Она је већ побеЛила и Енглезе, нако су они јаш увек ту, Побгфиваће само љубављу и ненасиљем,“

Према томе, требало“ је само ударати дланом 0 длан, дисциплитовати војску љубави, армију насмејаних пешака, наоружаних племенитошћу и цвећем који се нуде да буду бијени, али који никада не убијају. Армија која ће понети заставе свију, у којој ће генерали просити милост, тући непријатеља добротом и предајом. Научити синове старе цивилизације да се боре њеним оружјем! Енглези су се уплашили _ ударања дланова, Они би волели више да је маса јуришала с ножевима, Они би тада били радосни. Јер они бп могли да буду од ње дивљачнији; значи -— победили би. |

И у Бомбају су због

дланом о длан. . У Бароди су се сваке недеље скупљали на једном зеленом брегу на молитву. У Бенаресу бескрајне колоне улазиле су у таласе Гангеса, у Агри су падали као јата голубова на порушене тврђе и дворове. Индија је молила, љубила се. На Гандијеву реч она је постила, гладовала, прела пређу, одлазила добровољно у тамницу. велика Индија у мали енглески затвор и — развалила га својом огромношћу. На његов глас! она је презирала, и мрзела све што није никло са њеног сувог тла, које очекују обилне монсунске облаке као богате караване са неког другог света...

Видео сам: тај дух, који је народима улио осећај самопоуздања, кружи и данас цестама од Утарпрадеша до Траванкоре Кочина. Иду, газе босим ногама апостоли, врачеви, свештеници, учитељи, испосници. Пешачи та гандијевска Индија као што пешачи кроз романе Горкога Русија истиноносаца и боготражитеља. Алп међу свима њима, који седе поред путева у јоги ставовима и спавају на вратима храмова, који пишу књиге, управљају државама, модерним — ибдустриским комбинатима, још увек као свеци н

тога сатима ударали

ИДЕЈЕ НА ДЕЛУ

С ПУТА ПО ИиНДОКИНИ

„Будан Јагна"

Чаролија древне мудрости

просјаци, има један који је Гандију најсличнији. То није Џавархарлал Неру, ни Радакришнан, ни церемонијалин Раџад Прасад, то није властелински, бич, Раџагопалачари. То је опет један који нема полиције ти ротационих прес-машина, То је Виноба Баве, ПИ

По лику и по животној преокупацији потсећа на Гандија. Висок, мршав старчић са наочарима, увијен у комад белога платна које је сам изаткао, измучен постовима и пустињачким самопроверавањима. Поред санскрита, говори неколико модерних и шеснаест индиских живих језика. Обузет је страхом да ће се Индија прилагодити времену, да ће изгладнеле људске масе изазвати на континенту фаталне катаклизме, Ганди се плашио да ће до њих доћи кроз ослободилачку борбу, а Виноба кроз борбу за земљу. Он слути да индиска аграрна драма улази у финале. Осамдесет милиона беземљаша тражи излаз, – Онп, предвиђа Гуру, неће скршити само она два процента земљопоседника који владају са три четвртине индиске земље, онп ће пореметити свел,

„Винобађи путује... Он нема куће, он је свуда у Индији, п то је његов живот.,. Једнога дана, седео је поред реке са својим ученницима....“ Гледали су у залазак сунца. Говорили су играјући се, као што то раде људи кад немају мрачних мисли, потреба. Идила о којој се данас сања: Анђеоски беле тоге, љуљашке у вртовима, веселе приче о боговцмја, „арабеске ума.

САДИЈ КАЗГЛЕР: ЕКСТАЗА

Чекали су да учитељ каже нешто смишљено и мудро, као кад сељаци чекају у подне на орању да најстарији међу њима зареже хлеб којим ће се сви нахранити,

Али, изненада цестом се зачу топот копита. Дођоше људи из Теленгана, Испричаше да је тамо у Теленгану Хајдерабадском букнуо пожар. На бамбусу висе обешени. људи, а ноћу нема тишине. Девојке више не певају песме; нема седељки; све су куће затарабљене. Као да је преко ноћи огорчао слатки мангусов плод, Банде нападају заминдарске куће, сељачки судови отимају и деле земљу. Пламен ће захватити Индију као што угарак захвата шушњар.

Настала је шутња,. Старац је отишао сам до обале реке, сео и загледао се. Када се вратно сабрано и тихо је рекао својим ученицима: „Децо. Спремите се на пут. Зове нас несрећа“. Група младића је у зору напустила обалу. На

њиховом челу ишао је босоноги Виноба Баве.

Анђели добише лик витезова Дон Кихота и умаршираше у прво село које је већ истакло црвеце џи беле заставе.

Пред њима је било неколико стотива људи. Седели су подвијених ногу око мале подигнуте трибине, груписани по кастама. Жене су издвојене, слушале из даљине. Беле капе конгресоваца, црвене — социјалиста. Сеоски полицајци. Хиљаде деце. Шарена сајамска сцена, На околним кућама, са кровова мудро осматрају сеоски мајмуни, а неповредиве краве као статуе леже у сенци кућа. На торњевима за птице, тим симболима човековог дружења, лепшим од мппарета и кубета храмова, гужва ни цијукање. Село ишарано знаковима култова, каста, упаље. ном априлском бакљом сунца.

Улазак свеца био је за све знак примирја.

— Има ли у селу довољно земље да вас све може да исхрани» —- питао је Винобађи.

— Има је за све али је неправедно подељена. — Поделите земљу у љубави н одринању. Земља није ваша. Земља је господинова, божја — рекао је Винобађи, ,

Онда је пред народ изашао Рамшадра Реди.

— Винобађи. Ево ти мојих стотину акара земље па је ти подели.

— Хвала ти, брате, рекао је Винобађи. Ти ми не дајеш земљу, јер није твоја. Ја ћу је примити од бога коме она припада. Ја очекујем да сви ви дођете и да ми кажете као Рамшадра Реди: „Винобађи, ево ти“, Код нас постоји стари обичај да краљу дајемо једну шестину. А наш индиски краљ то није нико други него Даридранајан, сиромах. Спромахов благослов је на нама. Сиромаси нас васпитавају н хране, Њиховом милошћу живимо. Дајући им једну шестину ми извршавамо закон наше старе правде и стичемо њихову захвалност. Сиромаха узмите као шестог члана породице од пет људи.

= Ја сам поштен човек, имам пет чланова

породице, али са оно мало земље што имам, ја сам гладан -— рекао је један од. присутних сељака.

-— Да имаш још једног сина, би ли га убио — питао је Виноба.

= Не би, Винобађи.

— Замисли да је он ту, ступај тако.

Родио се шести „човек Виноба Бавеа, присутан у свим његовим говорима.

Родио се Будан Јагна, нови покрет савре» меног индиског гандизма. У свим крајевима Индије никли су добровољачки одреди Сати» јаграхе. Виноба:

— Већ годину дана лутам около као коњ Асвамедха Јага, Пријатељи ме уверавају да. би могао мало да се одморим, али мене то потсећа на речи Ханумана: „Док не испуним задатак Раме где је одмор за мене»“ Где је време за одмор онога који се посветио добром делу»

— Бикшу (просјак) добија некад више а некад мање. Он је сваког дана у искушењу. По мом схватању ја сам бикшу и 'просим. Али као претставник _ свих _ сиромашних ја захтевам земљу као ствар права. Тиме радим посао двоструке природе, с једне просим, а с друге стране захтевам право.

Говори п просн земљу, мр.

За две и по године сакупио је милион и по акара земље, За то исто време оружаном борбом подељено је сељацима само 30.000 акри.

Књижевници, економисти, министри, социјалисти ставили су сеу службу ове ненасилне аграрне револуције. Али, путујући са Џајпракашом видео сам: земљу углавном дају сиромашви; заминдари даривају само ону која је неплодна. Можда ће их; како тврди Наројан усталасане сељачке масе присилити да Се и да ље одричу То верују н прихватају као наду, решење, каппталистни, ~

Прихватио је но сам Неру, званични Гандијев наследник, Кад је Учнтељ са својим ученицима, опет седео поред реке као Исус међу апостолима, стигли су гласници #3 царског Де• лија: Нека Учитељ дође, а

Винобађи као да креће према Теленгану, загази сутрадан прашним друмом прву од шест стотина миља. Поред путева стајали су људи са венцима цвећа и пређе, падали су у прашину пред свецем који је пзронно из индиске древне беде. Жене су скидале наруквице, дари-' . вале плетенице. Сељаци су давали волове, дрвене плугове, студенти металне рупије. А на вратима старог могулског града дочекале су га фанфаре. Неру и Прасад пали су у прашину и пред стотинама хиљада људи опрали му окрвављене ноге.

Све је било помпезно, патетично, Људи су били обухваћени једном општом, континенталвом егзалтацијом. Ја се сада интимно питам да ли је у том великом часу, мудри Виноба Баве имао какву своју, посебну издвојену мисао. У календару пише да ће му требати цео једањ век да кроз џунглу прокрчи пут Ахимсе, пут љубави. Сто година. Он зна да ће у тих сто го дина бити проливено више. крви него што би се пролило да се пламен Теленгана _ разиграо. И да ли он, који је читао Маркса са Гандијем, зна да је право име Будан Јагне, чаролије древне мудрости: контрареволуција.

Ако је то п помислио, била је то само једна тиха, интимна мисао која се не чује од фанфара, клицања раздраганих маса коју не виде мутне уплакане очи _ чудесне Индије, робиње пеколико старих, старих књига,

ЖИВКО МИЛИЋ

да се родио и по-

ИСЈАР ДАС: ЈЕСЕН

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 4 ФЕБРУАР 1954