Književne novine
"талитарним
ТОД. 1. БР. 8 ЦЕНА 20 ДИН.
__БЕ0ГРАД. ЧЕТВРТАК 4 МАРТ 1954
Лист излази еваког четвртка
БЕЛЕШКЕ С ПУТА ПО ШВАЈЦАРСКОЈ и НЕМАЧКОЈ (ИП)
ух и личност у деспотији
КОРО ми се чини даје најзанимљивији део разговора који сам водио са Томасом Маном био онај који се односио на поло-
жај духа и личности у деспотији.
У то време још нисам сасвим схва» тио да је овај проблем за Томаса Мана био више него само принципијелно питање савести, да је то за овог изванредног мислиоца била бит која га је горко одвајала од данашње Немачке,
Ја сам, додуше, касније, у многим разговорима с немачким интелекгуалцима и уметницима, наишао на хладну уздржљивост, на наговештаје азбегавања, а понекад и на отворено и гневно негирање његовог имена, Шта је било узрок овом отуђивању и непријатељствуг егов интрансигентан став против деспотије, у мислима и делима, почевши од писма ректору бонског универзитета, преко радио-говора немачком народу намењених просвећивању и васпитању против фашизма. Његов отворени и прикривени прекор онима који су у земљи капитулирали пред силом, прекор у роману „Лота у Вајмару“, који кулминира у „Доктору Фаустусу“, дубокој и митској визији неискупљене одговорности интелекгуалних радника и уметника за грех и страдање Немачке. |
Писци који су остали у нацистичкој Немачкој сматрали су ову кригику _ неоправданом. Неразумевање пребацивано је не само Томасу Ману већ и свим другим . књижевницима, уметницима и научницима који су ггзиж претпоставили животу под торежимом. Сад, након
слома националсоцијалистичке _ де-
'спотије, већ скоро десет година ка-
сније, у Западној Немачкој (а и из-
| Ото Бихаљи-Мерин
ван ње) постоје две немачке литературе. Једна припада онима који су напустили земљу да би сачували себе или устали против те деспотије; друга онима који је нису напустили, из инерције, конформизма, или као што то неки кажу — зато да би били присутни, да би сведочили о том трагичном времену.
~
Да ли је могуће да је књижевник, наочиглед физичког п духовног терора, могао да се повуче у себе, да испреде ткиво своје позиције не изговоривши своје погледе на догађања времена, не показавши своје мишљење или можда и немајући га Уопште 2
Постоји ли могућност уметничког и интелектуалног опстанка изван одговорности, с оне стране савестир
Томас · Ман ми је с одобравањем Указао на интересантне есеје које је Петер де Менделсон сакупио у својој књизи „Дух у деспотији“.. То су покушаји о моралним приликама интелектуалаца у тоталитарном друштву, истраживања на основу личности и дела Кнута Хамсуна, Жана Ђоноа, Ернста Јингера и Готфрида Бена, | МЕНЕ
У чему је проблем> Шта је могао, шта је требало да уради појединац пред својом савешћу и силом државе2 Да ли је он одговоран за чинове који произилазе из несавладиве принуде државе и друштва2
„Спољна принуда може донекле да ублажи одговорност индивидуе али не и да је укине“, писао је Алберт Ајнштајн 1950 године у чланку „Држава и интелектуална савест“. Мноти немачки интелектуалац одговориће му: шта зна Ајнштајн о принудној организацији силе! Он је напустио Немачку на прагу ове мрачне епохе; лако је било говорити из демократских даљина. Али је Ајнштајн свој захтев поставно и себи, п то с крајњом доследношћу. Дванаестог јуна 1953 он је иступио том истом оштрином против гушења духовне слободе од стране реакционарних њушкала сенатора Макартија. „Ниједан интелектуалац кога позива не-, ки од комитета не би требало да даје. свој исказ. То значи, бити спре=.
ПИСМО ТОМАСА МАНА
Сада Таормина, Хотел Сан Доменико
ВРЛО ПОШТОВАНИ ГОСПОДИНЕ БИХАЉИ-МЕРИНЕ,
ВЕЛИКА ХВАЛА ЗА ВАШЕ РЕДОВЕ ОД 24 ЈАНУАРА, КОЈЕ САМ ПРИМИО С ИЗВЕСНИМ ЗАКАШЊЕЊЕМ. ИСКРЕНО СЕ РАДУЈЕМ ШТО ЧУЈЕМ ДА СЕ У БЕОГРАДУ ПРИПРЕМА ИЗДАВАЊЕ. „ЛОТЕ У ВАЈМАРУ“ И „ЧАРОБНОГ БРЕГА“. ВРЛО МЕ ИНТЕРЕСУЈЕ И ПРЕДГОВОР КОЈИ СТЕ ПИСАЛИ ЗА; „ЧАРОБНИ БРЕГ“ И НАДАМ СЕ ДА ЋУ ИМАТИ ПРИЛИКЕ ДА ЧИТАМ НЕМАЧКУ ВЕРЗИЈУ...
КЊИЖЕВНИМ _ НОВИНАМА“, МОЛИМ ВАС, ИСПОРУЧИТЕ СЛЕДЕЋЕ: УДРУЖЕЊУ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ И „КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА“ ШАЉЕМ СРДАЧНЕ ПОЗДРАВЕ И ЖЕЉЕ. ИСКРЕНО САМ ЗАХВАЛАН ШТО У ВАШОЈ ЗЕМЉИ ИМА ПРИЈАТЕЉА МОЈИХ КЊИГА И ЗАДОВОЉАН САМ ШТО ЋЕ ДВА МОЈА РОМАНА, КОЈА. СУ МОМ СРЦУ НАРОЧИТО БЛИСКА, „ЛОТА У ВАЈМАРУ“ и „ЧАРОБНИ БРЕГ“, УСКОРО БИТИ ПРИСТУПАЧНА ЈУГОСЛОВЕНСКИМ
књижерне |
12 фебруар 1954
ЧИТАОЦИМА, „КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА“ СЕ НАРОЧИТО ЗАХВАЉУЈЕМ ШТО СВОЈИМ СИМПАТИЈАМА ПОМАЖУ ОВАЈ ИЗДАВАЧКИ
ПОДУХВАТ.
ПРОЛЕЋА. ВАШ ОДАНИ,
ДОЗВОЛИТЕ МИ ДА ОВОМЕ ДОДАМ НАЈСРДАЧНИЈЕ ЖЕЉЕ ЗА ВАШУ ЗЕМЉУ И ЊЕНУ ДУХОВНУ И МАТЕРИЈАЛНУ ДОБРОБИТ.
У ИМЕ СВОЈЕ ЖЕНЕ ШАЉЕМ ВАМ СРДАЧНЕ ПОЗДРАВЕ; С ВЕЛИКИМ ЗАДОВОЉСТВОМ СЕЋАМО СЕ ВАШЕ ПОСЕТЕ ПРОШЛОГ
Укратко, на жртвовање својих лич+ их интереса · кужурним · интересима земље... Ако се само нађе до-
"вољно људи спремних да полазе 0-
вим тешким путем успех биће сигуран. Ако не, онда интелектуалци ове земље и не заслужују ништа боље од ропства које им се спрема...“
Ова изјава у “Њујорк тајмс“ -у изазвала је експлозиван ехо. Већ следећег дана исте новине донеле су уводник с нападом против овог схватања, С пуно ироније пише енглески критичар Бертран Расел издавачу: „Изгледа да подупирете мишљење да увек треба слушати закон, чак и када овај не ваља, Не могу да замислим да сте себи предочили последице оваквог става. Да ли осуђујете хришћанске мученике који су одрекли жртву паганском господаруг Да ли осуђујете Џона Брауна, поборника ослобођења црнаца Чини ми се па осуђујете и Џорџа Вашингтона и да сматрате да ваша земља треба да се „врати У поданство њеног љупког величанства краљице Елизабете ШП“.
Писци који су остали у Немачкој пребацивали су Томасу Ману п Ајнштајну, али и Деблину, Верфелу, Брехту и другима, да су, напуштајући позорницу Немачке, да би из локе емиграције критиковали њену тра зичну драму, изабрали пут мањег отпора.
Питање ограђивања појединца од гираније је питање епохе — рекао је Менделсон. Па ипак, није једноставно поставити _ морално-аподиктичко јединство уметничке и моралне вели чине, духа и карактера. Случај Хамсуна је овде скоро најједноставнији. Генијалан глупан који Хитлера смагра изванредним ликом, ђаволом од човека, који корак по корак осваја читав свет као ми Хамсунов јунак Август морепловац. Код Ђоноа проблем већ лежи дубље. Он се не нада, као Хамсун, милионском немачком тиражу. Он је спреман да трпи за своја убеђења и да — што се и десило — оде због њих и у затвор. Али, живот је најдрагоценије добро па свету, каже он, и нема те идеје због које би вредело одрећи се њека, Међутим, овај рат није више био просто рат нација, зар Ђоно није могао да схвати да је ваљало одбравити духовну егзистенцију Француске и читавог света2 На питање: шта да радимо ако нас Немачка нападпе2, он је одговорио: Одричите рату послушност. Шта нам се најгоре моке десити ако Немачка нападне француску Да постанемо Немци. Што се тиче мене ја више волим да будем жив Немац него мртав
Т |
ман на затвор и економску пропаст, Францу“ 7
Песник Готфрид Бен нити је тако наиван. као Хамсун, нити тако ро= мантичан као Ђоно. Бен је високошколован интелектуалан дух који је о себи рекао да његов стил формирају: чврстина мисли, одговорност просуђивања, сигурност у разликовању случајног од законитог, а пре свега — дубока скепса.
За генерацију између два рата његово песништво било је најоштрије мисаоно и формално остварење немачке експресије. Како је онда дошло до изневеравања, до овог нечасног глајхшалтовања, до клањања сили која га затим ипак презриво одбија 2 „Ово питање поставио је песнику Клаус Ман из емиграције. „У чијем се Ви друштву. налазите2 Шта Вас је могло навести да своје име које је за нас претстављало симбол највишег нивоа и јелне такорећи фанагичне чистоће ставите на расположе-
ХЕРБЕРТ
ФРРАДЕРЕР: ИЗ ЦИКЛУСА „РАТ“
ње онима чији је низак ниво апсолутно „беспримеран у европској исто- , рији и од чије се моралне (нечистоће свет '0окреће с гађењем »“
„У том знаменитом. писму. Клаус Ман је покушао да анализира .капитулацију духа. Њему; се. чини да јаке симпатије према ирационалном
"тако могу одвестн у политичку реак-
цију: „Прво велики гест против „ци вилизације“ · — гест, који, : као. што знам, , исувише „привлачи духовног човека — онда се одједном налазимо код култа силе, а одмах. затим и код Хитлера.“ То су скоро оне исте
речи које ми је упутио и његов отац,
Томас Ман: лажна: романтика парена с техником, ето вам ђавола.
У предговору својој књизи „Уметност и сила“, објављеној 1984, Бен пише: „Националсоцијализам је данас утврђена историска појава; његови фундаменти дубоко су узидани у сјајем и жртвом прожето тле Европе. (Он расте, он се усправља. Он ће Европи нешто дати н он ће од
Европе узимати. Он ће токовима своје прадедовске виталности натапати иживљене европске долине,
али он ће се и улити у стару историју овог континента, јер је његова снага и покретачка и сабирна, и традиционална и револуционарна, п његове тенденције у целини необично синтетичне. Не поштује га онај који не види ту његову општост и плод ност.“ |
Узалуд се Бен упирао да.поштује националсоцијалисте. . Они му нису веровали, његове. дисонатне еложе биле су туђе примитивистичким. бомбастима. Ни легитимација аријерства
"ни генеалошка оправдања нису му
обезбедили успех.
Пет. година по слому Хитлерове Не манке, Бен је објавио своју аутобиографску одбрану: „Двојни живот“. Ова исповест, дијагностичка анализа свога Ја, ово самооправдање заблуде и издајства, писано одличном про зом, најстрашнији је докуменат усамљености, непостојаности интелектуалша у тотаљитарној држави.
Бен не каже да није видео, да није схватио, али он поставља питање да ле онај који је видео и схватио мора по да интервенише, да се побу“ ни, да жртвује себе. „Нисам тога мишљења“, каже Бен, „ако неко случајно, оплом догађаја, живи у историском свету, дакле усред чаркаша
- изнова зачуђују
КАР МАРАОШЋа „зета
њи
а 3: пе аи
ТОМАС МАН
и варалица, клопчара и лупежа, да ли то треба да буле разлог да он напусти себе и делом заступа идеје» “
Али Бен је заступао идеје, само погрешне. Зашто, откуд тог Можда одговор лежи у финалу његове исповести, „Понекад се човеку чини да је идејама дошао крај. Свака мисао одмах изазива протумисао, ч0свек је мисли, записује, а већ истог тренутка се јавља неки противудар и руши ону прву. У дијалектици је очигледно јесен, мисли падају под дахом свог“ сопственог творца, он их рађа и упија у непостојање, У своје испарење. Ако се ствари врло "дуго мисле, оне упадају у ништа, Та ко и са стварима силе и духа, реда и хаоса, државе и слободе. Треба зауставити се, иначе се и сам пада са њима...“
Ернст Јингер не дели хелотско мишљење Ђоноа да је живот по сваку цену најдрагоценији дар. Он, обрат= но, поставља идејност изнад живо“ та, митску, витешку, јуначку идеј· ност за којом жали у. прошлом рату. У његовим | „Мермерним ·стенама“ он је формулисао свој став: „Боље гинути са слободним људима него тријумфовати с робовима.“
Из Првог светског рата Јингер се вратио _као поручник с највишим одликовањем за храброст и концеп- | цијом своје прве књиге „У челичним олујама“. То је била стилистич
"ки диференцирана исповест екстрем-
ног национализма. Тридесетих година он је дао литерарну формулацију аристрократског националсоција“ лизма који се додуше дистанцирао "од скоројевића Хитлера али му пру“ жио драгоцене пароле, После Хитле» ровог доласка на власт Јингер се повлачи. Без сумње, његову поетску
душу онерасположиле су брутална пракса, циничка сила стварности. Због његових веза са „национал-
бољшевистичком“ опозиционом гру“ пом Ернеста Никиша он је сумњив силницима, прате га агенти, већ је у извесној опасности. Чувају га утицајни _ пријатељи из генералштаба, Као капетан иде на западни фронт, затим у штаб војног заповедништва у Паризу где остаје све до краја рата. Јингер каже да своје дневнике из тог доба сматра за духовни прилог Другом светском рату, „уко= лико га перо може да пружи“. На једном месту у дневнику „Зрае• чења“ он пише: „Аларми, надлетања, Са високог крова Рафаела видео сам... радило се о нападима на реч не мостове. Други пут, при заласку сунца, држао сам у руци чашу бур“ гундског вина у коме су пливале јагоде, Град са његовим шрвеним кулама и куполама лежао је подамном у својој снажној лепоти, као цвет "који „очекује смртно „оплођење.“ То је оно старо, хладно „јунаштво“ из „Челичних олуја“, овај пут држање окушаног зрелог човека, стоичког посматрача. | У дневнику пише: „У разговорима о свирепости често се ових дана појављује питање откуда толике демонске снаге шинтара и убица које иначе нико није опазио у нашем народу. Али, оне су биле потенци јално присутне, као што то сада по+ казује стварност...“ а даље; „Мо"жда „у: многим Немцима. као ну мени сазнање инфамног изазива од вратност према учешћу у колективним стварима уопште,“ ( ; Занимљиво је и карактеристично „како је мало интелектуалних Немаца. који су знали за те „демонске снаге шинтара и убица“, Они се све над зверствима)и "свпрепостима које је „сада показала „стварност“. Једно касно, закаснело "сазнање, али.ипак једно сазнање. | А шта каже савестр Да ли она Да ли је сад пробуђена лична спремприма на себе колективну кривицуз
# ност да се "делује против тих демон-
ских снага> А (Наставак на другој страни) ~