Književne novine
ЗА ДАН ЖЕНА Мајка |
м отаџбина ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ
ЈЕ две речи које сваки ве изтовара у нарочитом, умно при- | браном и осећајно уздигнутом, расположењу, — у много су приснијој и дубљој вези но што би се то мислило по њиховом првобитном, „буквалном“ значењу. Могло би се рећи да је та њихова веза и символична и митска. Никада ел било језика, ни народа, ни краја, — на овој планети — на коме се и у коме се,у широком смислу, земља уопште, а у ужем смислу, родни крај, — братству, племену домаја, па народу отаџбина, — не зову мајком. Шта је то људе навело да поистовете та два тако раздалека н разнородна појма»
Људи су приметили и осетили, ако су, као целина повезани крвљу, језиком, веровањима и, уопште, истим начинима живота и рада, населили један крај и ту заједничким мукама и радостима изродили њихове нараштаје, да се, између њих и те ограничене природе, било да је горовита, било да је сва натопљена водама, било да је кршевита, сува и оскудна, било да је равна и плодна или у утроби својој богата разним рудама и уљима, било да је сли-
ковита и поднебљем примамљива, зе де
сило да је једноставна, сива и СУБ рова; велимо, да се тада између
њих развија однос топао. и душеван, најплеменитије љубаван, као између деце и матере. Ако се материнско н детињско осећање није изродило, ако је оно што народ каже: „као што бог заповеда", онда: које дете мање воли своју мајку јер му није довољно _ имућна, учена и лепа2 Приметили су, дакле, људи да љубав према својој отаџбини није зависна, у нормалним и здравим случајевима, од материјалних, естетских, уопште, од строго рационалних момената. Приметили су да се та љубав, особито у дугим растојањима и у тренуцима опасности и увреде од поступака туђинаца или изрођених домородаца, разбуктава у самосагорљиву страст, а ипак није страст као све остале страсти које остављају за собом ружни талог мамурлука. Увидели и осетили су, према томе, људњ да се то осећање приања, љубави према отаџбини може мерити и упоредити једино са осећањем деце пре» ма својој јединој, незаменљивој ро-
дитељци, А осетили су и то да у то-
ме односу ни отаџбина није пасиван предмет, већ као да се надахњује душом свога народа, и као и свака мати стоструко враћа својим синовима њихове љубави, бриге и жртве. Само се тако може разумети што је отаџбина у стању да преболи и најтеже кризе и катастрофе — које настају или због грехова појединих неверних генерација или због при-
родних, па и због неотклоњивих историских непогода у читавом човечанству. Роди ли се поново само
нов нараштај, здрав и веран аманету мајке отаџбине, отаџбина ће опет пробујати.
Шта се разложно намеће после ових утврђених истина Да безбедност, благостање, напредак и част Мајке Отаџбине зависи углавном од тога: ко су и какве су матере синовима отаџбине, у каквоме духу и здрављу придижу оне своју децу, а и какво место заузима жена-мати у народноме друштву, без обзира на занимања и струке, једном речју, да
(Наставак на страни 2)
А. КИНЕРТ: ГЛАВА
ТОД. Г БР. 9 Х ЦЕНА 20 ДИН.
БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК || МАРТ 1954.
Лист излази сваког четвртка
АНДРИЋЕВ РОМАН »НА ДРИНИ. ЋУПРИЈА« ПРЕВЕДЕН. НА. НЕМАЧКИ ЈЕЗИК (РОМАН ЈЕ ИЗАШАО У ИЗДАЊУ ПРЕДУЗЕЋА „ВОСНЕКСПЉЕ СОТЕМВЕВ С“ — 20Б1СН)
|
Књига једне храбрости
АСТАЛА у времену када је, пре свега, | требало тражити храброст, и наћи је, у триумфу зла и покоља (1942), ова Андрићева књига за мене је, ипак и нада све, књига храбрости, књига која
је повратила наду и тако потврдила онај први и
прави разлог да се, у оваквом виду, пише и напише. Форма овог романа, која угрожава концепцију романа ХЛХ века; самопрегор пишчев у настојању да се не. пода литерарним, чисто драматским елементима материје, него да остане увек доследан себи, тражиоцу виших вредности, суштине свега што се збива у времену; унутрашњи ритам и пулс овога дела, — све то потврђује идеју о књизи која значи једну нађену и остварену храброст.
Јер Андрић је, у рату, имао срчаности да се ~ поново нађе пред монструмом покоља и уништења, и то не само једног рата и једног зла него многих још ратова и других зала. Његов роман о ћуприји на Дрини није друго него поновно враћање у свет зла, у свет страдања и рашчеречене наде, у свет јучерашњих идеја које су остале безвредне, поништене ходом историје, суровим током виших сила. То враћање, сугестивно доживљено, има своје морално оправдање у жељи да се проникне у бит ствари, да се заустави пред временом и каже оно што то време садржи у себи, као највишу поуку и најсигурнији закључак. Личне судбине, прогони, ратови и страдања, љубави и неверства, за Андрића из овога романа су један велики свет привлачан изнад свега зато да би се открила тајна која све то чини стварним светом, да би се та тајна најзад именовала, схватила, и да би човек, и поред. поражавајућег искуства које му се тако неодложно намеће, и које захтева да буде гласно поновљено, могао да одреди смисао своје егзистенције и прави пут своје активности. Чврста целина, густа проза овога романа одатле проистиче, Има ванредних сцена, литерарних, драматских, али оне су даване само онда када су биле неопходне, не као илустрација једне стварности, него као тренутна лука око које се све остало дешава, у којој је била, одједном, заустављена судбина, Ниједна приповетка из овога романа, ниједна целина која би могла да се назове приповетком, није случајно дата. Најзад, маколико била мајсторски речена она су' рова сцена набијања на колац, на највишем врху овог неуништивог моста, дела људских руку и људске доброте, она не делује, узета сама за себе, отргнута из контекста романа, онако сугестивно и интензивно, као у склопу читаве књиге. Вредност једног целовитог остварења, уосталом, може лакше да се, и ближе, одреди таквим мерилом. Морално значење ове сцене једно је, у свом многоструком, комплексном виду, ако се она узме као посебни одељак, а сасвим друго (и намена му је друга) ако се чита по реду и на месту које јој је одређено. Јер, маколико била привлачна једна сцена, једна судбина, један догађај, Андрић им се литерарно не подаје, не допушта да га привуче снага већ наслућене визије. Он одолева том чисто уметничком, литерарном нагону у себи. Он савлађује то искушење, које је тако често код овог инвентивног писца, побеђује га пре свега због светлости коју је већ упалио, због налога за којим је, и у име кога је пошао натраг, у тај свет пун зла и заборава, година које бришу јучерашња одушевљења и у сувом песку неверства остављају некадашње љубави. Храбар да се нађе изнова у том свету, својом сопственом вољом, Андрић је био храбар и да се одрекне сјајних литерарних интерпретација тог света, задржавајући се 'на њима само онда када је то сам хтео, када је осетио, својим непогрешивим уметничким инстинктом, и снагом своје етике, да на њима треба да се задржи.
Апсолутна присебност, још недостигнута. Присебност која је омогућила овом писцу да оствари оно, што је хтео и да открије оно што је тражио, Никада овај роман не би тако дисао смислом људског живљења, и људског рада, никада тај смисао не би био' тако близак и конкретан, да његов писац није имао хладнокрвнасти и присебности у том дугом распону времена " (много
дужем него што је потребно да се напише једна књига), у времену док је гледао како то исто, време брише велике заклетве и подвиге, како суровост замењује топли додир људских руку п како, ипак, појединац у тренуцима не може ништа, бачен. у кљуса безбројних и безимених сила. — У свету толиких личности, векова и нација, у свету ратова, побуна и издаја, Андрић је остао непристрасан, свој и хладан, који је дошао да суди и процењује "туђа дела, него да их упозна и сазна шта је њихова зајед-
не затвара очи и не протестује. Он га. само 0о6навља, Пред лепотом и верношћу није распеван.
. у Ра ДУ он МЕ. : са иуга
али не као онај. ничка нит, њихова права суштина. Пред, ужасом,
Он их подноси. И у једном и У другом: Пати А
ИВО АНДРИЋ
он је присутан зато да би видео и зато да би чуо, Себе је умео да прећути и заборави: човек који је пошао да изврши задатак. Смисао, још
једном угрожен, и ко зна већ колико пута, емисао живљења, конкретан и највиши, бомбардо“ ван и черенен, дављен и набијан на колац, морао је да се открије и поврати. Његов дах требало је оживети. Од апстракције, после страшног ис куства времена, искуства које памти успон и ру“ шење царевина, верност трансформирану у неверство, живот рањен смрћу, саму смрт у ропе тајима и издисању истом као што је било издисање оног. Алихоџе, на: последњим страницама
„ове незавршене књиге, — од апстракције једног
смисла требало је или начинити живи, под прстима опипљиви смисао, или је одбацити. Андрић је није одбацио. Једном наслућену, он јепотврдио. Пут кроз време и опирање његовом не• умитном току завршили су се победом очевица: нако пролази све, иако је несталност блиска људ“ ским подухватима, иако, сутрашњи дан мора да буде бременит јучерашњим злом, смрћу и рушењем, иако је смрт овде и рушење овде, човек је зато да поштује чин својих руку и да га продужава. Он је ту зато да би дизао мостове преко река, у свести и савести људи, у њиховом болу ни њиховој патњи, То је онај мост, на Дрини ћуприја, који пркоси свему, страшном послу природе, времену и проливеној крви, Повраћен и конкретизован смисао.
Овај роман, та књига нове наде, због тога и може. да буде оно што јесте: роман који код нас први разбија, како сам рекао, шеме класичног романа ХЈХ века. Јер своју целину он не тражи и не налази у фабули, у драми личности, нето у духу. и бићу писца. Његова густа кохезија почиње и завршава се у свету који је имао храбрости да, пред огледалом свести и савести, освети своје право лице и каже, ипак, насушну реч живота.
Радомир Константиновић
Из клина ће поникнути
трава
ЕЛЕНЕ харачлије по Србији остављају топот копита, а иза топота уздуж и попријеко остаје лелек робља свезанога, котрљају се главе низ друмове, а нико не мисли на
њихову цијену, јер српске главе немају цијене; митровдански харач закаснио па ушао с леденим ћордама у зиму и на њима посрбенило јануарско иње, Испод хладна, глува гвожђа остају бијеле ране по Србији, велике као њено робовање и у овој земљи нема ништа осим рана, глади, голотиње, мртвих глава и гњева оштра и неодољива као што су оштри и неодољиви бијели бридови на кривим ћордама делија. На обалама залеђених ријека дрвено коље боде у голотињу неба српског, а око њега узлови зечјих трагова, Чавке прве дођу и попадају по њему као претходнице српских глава обраслих пустињском кКосом, С дугих бркова нишане у земљу клипови леда, тамни и крвави. Једном младићу вјетар подиже гуњ и отвара му засијек сабље, јер се „усудио да неком делибаши – назове „селам“ (а то је по турском неписаном закону забрањено). Нико не смије да му да парче земље за гроб, у његовој рођеној Србији сузе је забрањено просипати. Жене шапућу клетве у шакама, мртве не прате сестре —- само чавке облијећу около и зачуђено одапињу крила у небо које је још једанпут поблиједјело, лал виче тијесним сокацима да раја не смије бити сарач, берберин ни налбанта, Зимске стаклене зоре замаглили. и огаравили димови —- делије испод стреха сиротиње раје зади-о јевају угарке, кости се.бијеле по згариштима, погибаоци, као споменици, расту усправно из залеђених ријека, а вукови буде ноћне
бунта из кога ће се извити, буна као огањ из
" бија! Харачлије тутње Србијом а сува дрено- | ' вина водом Не“ "проплака, , дахије · још увијек траже. чибук иако су сва поља опустјела. од · стада, на јармове се ухватила паучина, таљиге чуче уз оборе као страшила — оглувила је у страви Србија. Кроз амбаре и кровове да се видјети "хладна игра звијезда, у Србији | више нико. не гради“, аи на: само. тробо«
Под делијама звецка коњска опрема, а те-.
| безналежне самоће пуне слутње и запретана_
камена, велика оштра и неодољива као Ср-
| Мирко Вујачић |
ве! По ковачницама дувају мјехови и из црвена гвожђа врца сазвјежђе варница: сада Србија нема других занаџија осим ковача за ланце и букагије! Сви су капиџици затворени, кроз пукотине раја гледа валовито кретање турских бедевија, бљесак сребрних балчака и звекет бијелих рушпија!
Низ ометине планинске силазе премрзли хајдуци, а по кремењачама попала слана. Треба само да пукне једна вјесница буне; из Рудника, Букуље, Космаја, па да проговори сва сирота Србија: Карађорђева, Алексина, Хајдук-Вељкова, Бирчанинова...
Кавази крадом иду од касабе до касабе и обавјештавају муселиме. да кнезовима. скидају главе. Ливаде омрчу голе у невиној бјели'Ни_снијега, а освићу с главама на џидама,
Фочићу аги у Београду азуравају коње за крваву свадбу Србијину! За њим иду делије ји испод коњских копита остају потковице леда и погажена, пред буром обнијемљела Србија! Он не иде у лов на јелене, како је поМиу у Ваљево, већ на главе. Пролази покрај
аџи-Рувима и не сијече га, јер старчева глава неће закаснити за његов јатаган. Главно је сада да стигне до Ваљева, да уграби главе Ненадовића и Бирчанина. Али страх га'је од тих глава На раменима, а чини му се да ће га страх бити и кад их одвоји од њих, зато их треба прво“ лукавством, па тек онда сабљом посјећи. >
Делије џилитају коње преко Љубенског Поља, са коњских ноздрва прши иње, пуцају кољенице и звечи опрема.
Кнезови га сретају и ка Ваљеву турска сила јаше кроз угашена села, небо ни ведро ни · облачно, некако безбојно савило се изнад "Србије као покров над мртвацем. Било је много ријечи, рахата, здравица, криве клетве и пријатељства, само кад им се очи сретну, онда виде како се лажу, јер уста много лакше сакривају лаж него очи. Ваљевска раја бјежи с. пута и тиска се између тијесних тараба да је не ошине сијев зулумћарске сабље, да је не. погази · турска Коњица, 3
Отсиједају Турци и кнезови, а Фочић ди "јели медене ријечи и крије зјене крвника, погледује-на сеизе да припазе да ланци не про. РРА јер би се кнезови: могли до-
Еви на 8, стр) 1
«