Književne novine
аборављени ДУГ
ОНЦЕПЦИЈОМ о интелектуалној својини, аутор је добио две заштите свога дела: материјалну и моралну. Материјална се састоји у праву аутора и његових последника (наследника или оних на које је своје право пренео) да делом располажу и прибирају имовинску корист од искоришћавања дела за време свог живота и закони број година по ауторовој смрти. Морално право јесте да се без дозволе аутора дело не може објављивати, приказивати итд. а нарочито да се не сме мења10. скраћивати или допуњавати, или уопште сакатити, као што каже правнички термин. То сакаћење аутор може забранити и оном коме је дело уступио или га иначе овластио на његово коришћење. То је у суштини објективна заштита дела Као производа стваралачког ума. Заштита ауторског права у модерном смислу јавља се у другој половини ХЛХ века, значи у јеку развоја капитализма. Отуда она носи сва обележја индивидуалних права
„сврстаних У категорију ИМОВИНСКИХ
права оних који отуда вуку корист, Ауторско право је конструисано да ублажи експлоатацију садање _ генерације од капиталистичке експлоатације творевине. За то је капиталистичко право занемарило културно наслеђе, тј оне творевине за које је прошло више од 25—50 година од смрти аутора (према законодавствима). Таква дела постала су приступачна свачијој експлоатацији, То је уобличено у формулу да су та дела постала опште добро, јавни домен, а из онога што је опште добро, по речима законодавца, „нико. никога искључити не може; већ то свако слободно може уживати, а и њиме располагати“. Тако је оно што највише вреди у културној историји света постало плен оних који располажу средствима експлоатације, и то експлоатације по јевтинијим пронз-
"водним ценама, јер се за та дела не
плаћа хонорар за ауторско право.
'Интервенционистички дух набујале буржоаске државе врло брзо је унео део етатизма и у ову материју. (С једне стране уочено је да се издавачи и приређивачи богате издавањем тих дела на која се више не односи материјална заштита. С друге стране, љубитељи књижевности и уметности врло брзо су уочили да су та дела, обично оно што је највредније у умном богатству једног народа, била предмет експлоатације која је та дела лишавала њихових највећих _ естетских особина. Под видом модернизације дела, она су често тако вулгаризована да више нису имала.ничег заједничког ни са оригиналом ни са уметношћу уопште. Тако је створен дЧоташе рибће рауапф, тј. опште добро, чија је употреба слободна, али не и бесплатна. Онај ко жели да искористи то дело; дужан је да плати У корист заједнице одређену таксу. То плаћање · образлагало се врло логично: културно наслеђе је наслеђе целе садање тенерације, а не појединаца. С друге стране, ако је то културно наслеђе својина заједнице, онда га данашња генерација мора сачувати да га преда будућим генерацијама и не смета изопачавати. Отуда је држава себи присвојила право да брани опште. добро одповреда и да спречава појединачне његове злоупотребе у облику осака-
ћивања. Та заштита је била и остала
врло еластична, Она није спречава ла приређивање скраћених издања, превођење дела са старог на модерни језик, њихово издавање уз одволене коментаре нужне за данашње разумевање, драматизацију прозних и лирских дела, ако је она адекватна садржини дела, али је у сваком
случају спречавала мешање првобитних идеја аутора са идејама прерађивача, праписивање старом
аутору извесних творевина, које не одговарају не само пореклу него исто тако ни особинама аутора. По угледу на неке друге законе, и у југословенски Закон о ауторском
, '
год. 1 БР. 0 Х ЦЕНА 20 ДИН.
БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 18 МАРТА 1954
лист излази сваког четвртка
праву ушла је одредба о наплати награде у корист државе у оним случајевима кад не постоји више ауторско право и (опет по угледу на страна законодавства) да се један део тих такса употреби у корист државе, а да се други део даје стручпим удружењима аутора. Тиме се стало на гледиште да се лео те ауторске тантијеме као производ културног наслеђа употреби за садањи развој стваралаштва. На тај начин данашња уметност ужива непосредне материјалне користи од стварања у прошлости,
Међутим дајући ову корист држава у највећем броју случајева рачунала је и на заједничко чување те
културне прошлости од стране ауторских удружења. Та ауторска удружења _ заједно са субвенцијом
из тантијеме из ових дела узела су на себе и једну дужност. Држава их је овластила да подижу тужбе за моралну заштиту ових дела, тј. да ти савези и удружења спречавају оне који употребљавају културну заоставштину да је удаљују од почетног дела, сакате и мењају је, тј. да се за будућа поколења очува оно што је наслеђено.
У последње време приметили смо у нашој издавачкој делатности тенденцију модернизације наших класика. Та тенденција везана је не-
Милан Бартош
сумњиво са комерцијалним профитима појединих радних колектива. Скраћена издања раде се на дохват, нриказанога дела н његове вредности. По великим и чувеним делима раде се филмски сценарији, који често пута немају никакве везе са делом које треба да прикажу. 73. филмски специјалисти осакаћују 0основну легенду, допуњујући је оним што је „за филм потребно“ али је у ствари лишавају онога што чини квалитет основног дела. Појавиле су се чак и препричане народне. песме, да се не би платила тантијема
ада се данас посматрају Бран-
кове песме“), несумњиво је
да неке од њих иду у први
ред лирских песама које су
испевали наши песници, толико је у њима непосредности, лепоте н стила. Али, наравно, то се не може рећи за целокупност његове поезије, Међутим, посматрана према времену живота и рада Бранкова, као што се уосталом мора посматрати, она добија сасвим други карактер. Налазећи се уз Вука, Бранко је примио борбеност Вукову, револуционарни став према књижевности свога времена и прихватио књижевни рат без поштеде против свих противника Вукових. Његов став и његов програм не показује само „Пут“, већ и све друго што је писао и како је писао. Самопоуздање _ које је осећао, распеваност којом се одликује од пр. вог стиха до последњег и знатно познавање пе сништва уопште, — да» ли су му: у руке одлично оружје. Е
Бранко је био рођени. песник, али он је постао од почетка свога рада и књижевник - револуционар п мотивима које 0 пева, и језиком и сте хом. Његова – поезије посматрана из перспективе Вукове борбе исто
лу Овај је чланак бис намењен једном јубиларном издању о Бранку Ра дичевићу и предат пре годину дана; али то издање није могло изићи; чланак се сада штампа без измена.
од стиха, заборављајући да се школској младежи, којој су та препричавања намењена, одузима оно што је најбитније у народним песмама, Сусрећемо драматизацију великих наших творевина, која је више произвољна _ адаптација него права драматизација и чија обрада није ни по садржини ни по успеху, сразмерна вредности основног дела. Оусрећемо _ накарадне репродукције ликовне уметности. Све би се то морало ценити. _ Поста вља се питање да ли је то оно што право квалификује као осакаћење дела.
Пратећи књижевне ревије и разне догађаје у нашем јавном животу, сусрећемо се са појавама и указивањем на појаве ове врсте, Али није на појединцима да се само баве таквим појавама и да о њима стварају своје сопствене и приватне судове., Наш Закон о ауторском праву који је увео установу плаћеног јавног домена за културне заоставштине мн овластио државну управу да један део управних прихода додели ауторским савезима, овластио је и исто тако ставио у дужност тим савезима да чувају морална права уметничких и стваралачких дела, која су постала општи домен,
Распитивали смо се и раснитази смо се. Савези и удружења наших аутора врло ревносно показују бригу да им се додели оно што они
с правом. и по закону очекују од ауторске тантијеме културне 3а0ставштине. Међутим, исто тако смо
утврдили да ниједан од савеза или удружења до сада није употребио своје овлашћење, такође засновано на том истом закону, да брани ту заоставштину од злоупотреба, неадекватних издања, па чак и плагија-
Бранков став
је тако велика као и та борба, п она је и Заносила и опијала људе подједнако, и својом борбеношћу и новином предмета и обраде; али она је имала у себи и све особине великих
окршаја, Замах је у борби морао бити_
ЛАЗАР ВОЗАРЕВИЋ: ПОРТРЕ МОЈЕ МАЈКЕ
та, пако је овде-онде понешто од тога излазило на јавност. Ја не кажем да се жмурило, још мање да се није говорило о томе у круговима аутора, али се до данас није створила никаква организована контрола нити се у јавности иступало да се ода знак признања нашем културном наслеђу на пољу лепе књижевности, музике и ликовне уметности. Иначе многе адаптације добиле би друго име.
Нека ми буде допуштено да сово пеколико редака потсетим на овај заборављени дуг. То би био дуг према националним _ вредностима и кад се од њих ништа не би данас материјално _ добијало. АЛи је тај дуг утолико већи, што они који су у обавези имају и материјалне КОристи од тих споменика које треба чувати. Све ми то личи на наплаћивање награде за посао којн се не врши, а за којим вапију баш разлози
културе и културности.
О томе како нас не преводе “ "и не познају БОШКО. ПЕТРОВИЋ. ЕМАЧКА издавачка продук“ ција џи књижарска. пијаца познати су одавно по живом
интересовању за научне и литерарне производе других
народа, Пракса превођења и попула-
ризације страних аутора, изузев разумљиви застој у ери хитлеризма, 0држава се онде континуирано вез два века, управо од епохе просвећености. Немачка је у овој области заслужено стекла леп глас и углед, У толико већи што се значај превођења и издавања није никада ограничавао само на немачку средину испрпљивао у њој, него је за преведене ауторе, у складу са рашире» ношћу немачког језика ми висином њене литературе, од Гетеа до Томаса Мана, значио и високу афирмацију у међународним размерама, На тај начин, Немачка држи улогу веома истакнутог, ако не и најпстакнутијег посредника између литература, и изишав на њену пијацу, многи је 2утор постао познат у свету“и почео се преводити и на друге језике, а не ретко тим путем стицао углед и У сопственој земљи. Ноторно је то на рочито и видљиво у случају норди» ских литература, норвешке, шведске, финске, и оне мањих германских на рода, данске и холандске. Ибзенови, Стриндбергови, Андерсенови, Брандесови ауторизовани преводи, да друга имена и не помињемо, у ствари су други, немачки оригпнали, преко којих је свет са тим ауторима не само први пут пошао у шири додир, него их с тог језика у вели ко још и данас преводи.
Ова лепа традиција епохе просве= ћености и класицизма — није без разлога, Гете, тај који је створио и дефинисао појам светске литературе — оживљује у данашњој Немачкој поново, и може се рећи, у тежњи да попуни непријатну празнину хитле• ризма, помало ужурбано и грозничаво, упркос материјалним тешкоћа ма поновног подизања и скупоћи књиге.
Нова издања превода у маси пре“ плављују тржиште, пао ако у тој „Ки« ши што пада на Европу“ (како се зове роман једног младог писца ко» ји критикује поплаву превода и идеја свакојаких америчких писаца) и има подоста помодног, ског, неизбирљивог, У атар истини треба рећи да међу њима има мно“ го. и доброг и корисног. Само поч пуларна џепна књига, на пример, која је освојила тржиште својом згоде ном опремом и приступачном ценом (извесно дело, објављено у џепном формату, у просеку је за око 6—7 пута јевтиније од исте те књиге У обичном осминском издању), и о ко"
борбени
| Александар Белић |
широк ако се желела победа; ударац је морао бити силан ако се хтело да одјекне у целом народу им да побуди саосећање и разумевање; река је, го“ њена бујицом, изашла _ далеко из свога корита... ,
Бранков језик, метар и стих — све е било само у смислу опште Вукозе борбе. Народни језик по свим крајевима, народне песме широм цемокупне земље наше, баш онако као "што су били сакупљени претставни-
ци њени у колу у Ђачком растанку,
све је то одјекивало у Бранковим песмама. И домаћи Бранков језик без икаквих ограничења, и све што се у ма ком дијалекту налазило, примано без критике н просуђивања, и најразличније позајмице из народвих лесама, — све је то улазило у Бранхов језик, Узалуд је Вук пролисивао већ тада употребу гласа х, узалуд је говорио. 0 опћенитој правилности“ језика п немешању дијалеката, Бранко се на.то није освртао. Његове песме кипте провинпијализмима, синтаксичким отступањима од Вукова језика и свакојаким језичким шаренилом ако се узме у целини и оно што је он објавио и што није. Све је то Бранку добро и правилно 2гко то тражи ритам, слик:м, стил његове песме. " Бранков је језик довољно гибак л врло богат и изразит. Његова је
главна и врло значајна одлика да је
увек народни, наравно, ако се узме целокупност народних језичких особина. Вуков захтев, да се књижевни
сто ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
ју се, због масовног тиража, оти» (Наставак на седмој страни) пи врате свом матерњем језику,
Бранко је знатно премашио сматра» јући да му је допуштено да тај језик и освежи и допуни оним што је ма где другде налазио у употреби у нашем народу или народној књижевности, Тако се Бранков језик раз« вија до готово општенародних црта Тиме је могао освајати и одушевља= вати читаоце, привлачећи их и до чаравајући им: њихов народни језик, али ипак није могао дати у потпуно“ сти прави углед доцнијим књижев• ницима у смислу строгих – Вукових захтева. Он је утицао тако том оп= штом | „националношћу“ и присту= пачношћу свога језика знатно више и знатно одлучније неголи тачним испуњавањем Вукових прописа, што је за победу књижевног језика било врло значајно. Да ли је то Бранка инстинктивно осећао или је шароли» кост његова језика долазила од по» требе брзог остварења песничких замисли и захтева још неразвијеног стиха и слика (мада се у том правцу не виде нарочите муке и натезањај, — тешко је рећи. Борбеност, националност и самопоуздање и овде су све надвлађивали.
Бранко је имао естетског смисла он је многе своје песме дотерао готово до савршенства, али није стизао да учини то са свима, што је н сам тешко осећао п признавао. Бранко је покушавао да ин метарски обради свој стих (покушаји јамба поред обичног трохејског стиха) дајући му разљличан облик по броју слогова, строфама пи сл. И своје друге песнич= ке квалитете Бранко је разасуо по својим песмама који заблистају на појединим местима не дајући ипак целокупној песми или спеву карактер који би им могао одговорити.
И садржина његових песама у пу“ ном је складу са том (борбеношћу,
(Наставак на другој страни)
#
% «А у
Ае па И.
бестселер»
МЕ