Književne novine
(Наставак са прве стране)
су у питању књижевне публикације У овом Саду, рецимо Летопис, у првом реду, исто тако, рачунају на сарадњу и непосредни утицај Београда. Томе, затим, треба додати и то да Секција сама не бира чланове за Удружење, него то чини оно, па ће се видети да све форме организације које Удружење практикује У своме раду, потпуно, скоро без остатка, обухватају већ и исте те форме саме Секције.
Дијаметрално _ опречна је, међутим, ситуација код књижевника Мађара или Румуна, ни проблеми који се њима свакодневно, и врло импефративно каткад, намећу такви су да би њима свакако требало позабавити Удружење. Како то није чињено досад, морамо, макар само у скици, дотаћи ова нова и: интересантна питања. Наглашавамо, међутим, другу важну чињеницу: да су ти проблеми и Србима члановима Секције далеки и непознати,
Проблем лежи у непознавању језика (мађарског и румунског) пре свега; па ни у томе не до краја, а можда не и у суштини. Јер, не би било довољно ни само познавање језика ако се истовремено не би, у доста интимној мери, познавала и литература тих језика — мађарска, односно румунска —, она из чије особите ситуације једино и настаје, и може настајати и може се развијати, литература тих националних мањина у Југославији, па још у специјалним условима развитка социЈјализма. Мора се, наиме, имати на уму да књижевници Мађари или Румуни (а то, свакако, у истој тој мери важи, или ће важити и за књижевнике и књижевност војвођанских Словака, па чак, у далекој перспективи, и Русина) живе у положају У Коме су, насиљем ИБ-а, откинути од језичког подручја и литерарне продукције односних народа и за сад, за дуже или краће време, ориЈентисани само на себе. То је ситуација у великој мери незавидна, а главни јој корени леже, коначно, У питањима материјално-финансиским.
Наводимо само укратко; питање превођења, односно упознавања савремене, па, код Румуна нарочито, и класичне литературе других народа са запада, истока или југа; питање штампања савремене сопствене литературе; питање развитка сопствених језика; питање прерађивања сопственог културног.и књижевног наслеђа, једно врло актуелно питање, и тако даље. За прва два наведена питања поставља се проблем _ финансиски: како преводити им штампати споменуту литературу, особито домаћу, кад је публика; прилично ограничена и привредно активно издавање не само немогуће него управо утопијар Дела савремених Мађара, а поготову Румуна, не могу се никако издавати без замашних регреса. Ситуација је, међутим, ове године таква да је Савет за просвету АПВ могао у ту сврху одобрити регрес само за нека предата дела, док су друга, мако завршена, остала ван регреса, дакле ван могућности објављивања. _ Савет је и овде показао добру вољу, обећавши _ накнадно _ репресирање. квалитетних ствари по у току године, обећање чије би извршење требало потпомоћи и са наше стране.
ИВО АНДРИЋ нови претседник Удружења књижевника Србије
На годишњој скупштини Удружења књижевника Србије изгласан је новц Управнџ одбор у који су ушли: Иво Андрић, Душан Костић, Ђуро Гавела, Бранко Ћотић, Младен Лесковац, Душан Матић, Милан Богдановић, Ђуза. Радовић, Михамло Лалић, Ото Бихаљи-Мерињ ц Слободањ Галогажа. Новоизабрани одбор се конституисао: за третседника је изабран Иво Андрић, за потпретседника Душан Матић, а За секретара Ђуза Радовић. — У надзорни одбор, за нову годину активности Удружења, ушли су књижевници М. М. Пешић, Милорад Панић-Сурет Никола Дреновац.
УКИДАЊЕ ИНСТИТУТА ЗА КЊИЖЕВНОСТ ____
Доста дуге дискусије у нашој штампи о раду и о извесним реформама у организацији Српске академије наука завршиле су се, колико шира јавност зна, укидањем два Академијина института: за село и за проучавање књи» жевности, Задатке института за село преузели су неки сродни институти, а Институт за проучавање књижевности одлуком управе Академије потпуно је угашен.
Као књижевни лист, ми само бележимо ову чињеницу и питамо се који су разлози руководили управу Српске академија наука да стварно укине је" дини институт за проучавање књижевности наших народа. '
У
ТРИБИНА
"То
ХЕМАТСКО сврставање свих
грана уметности — без об-
„зира на то да ли се знацима
или бојама служе — у иде-
ологију и заобилажење оних специфичних црта које њихова средства по изражајне могућности о штро диференцирају једна је од ка рактеристика оне остетике коју је Тодор Павлов највише разрађивао и која сачињава један од стубова савременог неомарксизма. Грубо упрошћавање проблема, семантичка неодређеност, мрцварење живота ма Прокрустовом кревету догми који тај систем мишљења карактеришу довели су до тога да Павлов није био у стању да дефинише чак ни сам лојам „идеологија“, Она код њега личи на неухватљивог протеуса кога сад видимо, а сад га не видимо, и чије особине никада не можемо. ла прецизирамо. Док Павлов, например, на једној страни човековој материјалној култури (чији је саставни део архитектура) значај идеологије одриче, на другој страни у идеологију све гране уметности, па и архитектуру, убраја. Али појам „идеологија“, како већ сама реч говори, најтешње је везан за појам „идеја“ и он означава њихову систематизовану целину. Идеологија, дакле, организује у целину одређени број сличних и сродних идеја које су израсле на истој материјалној друштвеној основици. Али идеје не само што су неодвојиве од базе коју изражавају, већ су и везане за одређену материју у којој су изражене и од које су неодвојиве, јер оне нису платонске суштине које би између земље и неба лебделе. Идеје и идеологије везане су за речи и знакове, за систем речи и знакова који иначе језиком називамо. „Језик и јесте практична стварна свест“, каже на једном месту Маркс и зато без језика идеологије не би постојале. Идеје треба нечим да буду изражене и посредоване, али то нешто могу да буду једино речи и знаци. Тонови нису у стању да идеје изразе и зато би прва карактеристика музике као „идеологије“ била у томе што је „безидејна“, што у њој идеје није могућно ни про наћи, ни идентификовати.
Већ најповршнији поглед на било који музички комад може, наиме, да нас увери да се у њему ништа сем тонова (и њиховог међусобног односа) не налази, Ни у једној се ком позицији „по себи“, говорећи хегелијанским речником, не само никаква идеја, већ ни било каква емоција не налази: композиција није друго до
Хуви Рамон Милене
Рођен 1881 год. у Могеру,
вршио филозофски факултет у Севиљи. се бавио само поезијом. Досада је публиковао тридесет збирки песама од којих су најзначајније: „Далеки вртови“, „Чисте елегије“, „Звучна самоћа“, „Кујунџија и ја“, „Лепота“, „Камен и небо“, „Вечност“, „Изабране
летње баладе“, болне поеме“, „Пасторале“, песме“,
Хуан Рамон,
нови'и иде
сукцесија звучних таласа одређене |
дужине и фреквенције, дакле појава
физичког света која тек спајањем са.
човековом свешћу (једино У њој п-
деје и емоције живе) може да доби.
је смисао и садржај. Зато Маркс ка-
же да „за немузикално ухо ни нај-
лепша музика нема никаквог смисла“, јер ,„смисао једног предмета има смисао само за њему одговарајуће чуло“, Можда ће неко приметити да уколико ствари тако (тј. феноменолошки) поставимо, ондаси речима сваки смисао морамо да порекнемо. Оне стварно имају смисао само „за нас“, а не и „по себи“, али“
то у конкретном случају није важно
јер речи се у нашој свести која њи
'хове матрице садржи напосредло са
својим смислом повезују, њиме се до тог степена импрегнирају да смисао од звука или знака није могућво одвајати, Свака реч указује ипак — али у музици то није случај! на нешто што, је. превазилази, . јер кроз њену структуру ми предмете и појаве спољног света јасно назиремо. Тако је реч средство за изражавање одређеног смисла и она у њему потпуно нестаје. Отуд појава да смо у стању да осетимо мелодиозност једног језика и да у његовим
звуцима уживамо само док тај је-
„универзални _ Андалужанин“ жако га критичари називају, несумњиво је један од највећих европских лиричара нашег доба, Он је отворио шпанској поезији нове путеве и
зик научили „нисмо. Чим га разумемо, он је за нас сваку чар изгубио пошто МИ речи више не чујемо, не посматрамо их више као непрозирне предмете, већ, напротив. кроз њих гледамо као кроз стакло у свет смисла и идеја који је структурално идентичан са светом који нам наш матерњи језик посредује, И уколико би музика била идеологија, онда би тонови морали да буду средство за посредовање идеја, јер идеологија мора посредством нечег да буде изражена. Али кад би и било могућно тонове и појмове идентификовати (што је апрнори немогућно), онда бисмо кроз звуке гледали у свет идеја и то би нас укључивање у утилитарни ланац средстава — циљева лишило могућности да музику чујемо. У смислу мелодије мелодија би нестала, Естетички доживљај, и заједно са њим уметност, расплинули би се као магла. Али слушање композиције личи на слушање
"непознатог језика: наша свест звук
речи не превазилази, она не поима реч као средство за посредовање смисла у коме се звук — средство исцрпљује џи не гледа кроз њу у један други свет предмета и идеја, већ се непосредно на њој самој и на њеном звучном валеру зауставља. Слу-
ДАприлму, нагт,
веселе птице)
бело као месец
%
Андалузија. ЗаУвек »Про- | „Магичне и
РИИ
више но ико духовно утицао на савремене пе-
снике шпанског језика,
Слободарски дух, увек је ватрено бранио слободу и част своје земље. Сада живи у Њу-
јорку хао политички емигрант,
Напољу, у светлости која се губи
_ (ПРИЛОГ. ИСТРАЖИВАЊУ ЕСТЕТИЧКЕ__ ПРОБЛЕМАТИКЕ) 10
шајући симфонију ми се налазимо отприлике у положају слушаоца разговора на кинеском који појмовџо не разумемо, али у чијој говорној ме“ лодији и у ритму звукова можемо да уживамо, да у дисонантним акордима наслућујемо — и поново губимо — смисао реченица и да њихов упутрашњи интензитет и емоционалну боју осећамо, И пошто су музичка композиција и непознати 1език структурално сродни, свако може из њих отприлике исти квантум „идеја“ да извуче, Али ја сам уверен да би једночасовно слушање кинеског разговора сваког ко кинески не зна убедило да никакву идеју сазнао није и да је идентификовање музике са идеологијом, схваћеном као синтетички систем идеја, теоретски неодрживо, Музика се, како је то Хегел тачно казао, бави „сасвим. неодређеним кретањем _ духовне унутрашњости, тоновима такорећи немисаоне чулности“. У музичком делу зато никакву идеологију није могућно пронаћи и она музичким средствима просто не може да буде изражена. Ни једнонедељним музицирањем нећемо бити у стању да посредујемо најпростију идеју: „зид је бео“, Једино уколико се бавимо схоластичким спекулацијама и уколико субјективно са објективним побркамо, можемо да у Музичком делу „пронађемо“ оно што смо сами у њега ставили. На тај се начин, на бази једног радикалног отуђења дакле, родила у Совјетском Савезу не само „идејна“ музика ве и „идејно“ сликарство, иако ни ликовном уметношћу није могућно иде“ је непосредно изразити. Ако претпоставимо да је Партенон робовласничка идеологија, а да су Бахове фуге идеологија попова и феудалаца, онда се нужно намеће закључак да у таквим _ реакционарним _ производима што експлоатацију оправдавају ни у ком случају не можемо да уживамо. Али пошто пракса говори супротно и пошто хипофригиски модус нимало не личи на ларистотелову концепцију ропства, ми можемо дефинитивно да закључимо да је идеје једино речима и знацима могућно посредовати и' да стога о „идејама“ свих музичких (и ликовних) „идеологија“ не можемо ништа сигурно казати, Можемо једино да се срозамо на ниво оне карикатуре естетике која сваку радост сматра прогресивном, а сваку тугу реакционарном. Али узалуд ћемо у бојама и у линијама неке слике, у њеним атомима водоника и у молекулима фирнајза тражити персо-
ЛИРИКА У ПРЕВОДУ
ИДЕАЛНИ ЕПИТАФ
бели коњу моје среће! (Дошао је покривен росом
ломећи руже; јурио је, прескакао бујне потоке дижући, циклон светлости,
Твоје задихано дисање, твоја пена,
твој зној
као да дољазе са другог света. Ходи, ходи, бели коњу мој! Зашто се враћали бели коњу моје изгубљене љубавиг
(Моје га очц милују, стежући му чело
са црним дијамантом од угља) Где ти је лепи коњатик
моја сирота љубав,
моја сирота љубав, атрилуг
% воз
(Пејсаж Гитускуе)
На вагонском плафону свиће. (Одакле7) Мутна, онесвешћена тпрозорска окна
тљачј • • +
ж враћа,
сплет планина пи сенки.
У свитање села су од магле;
ливаде у диму као растлинут сам,
ц стене (огромне7) лебде над нама, тостојане, са врховима изгубљеним у часу.
Не стаје воз. Иза осветљеног прозора кроз кишу, уморну м сетну,
једна жена, збуњена, лета, полунага каже нам збогом,
— Збогом! —
Киша прича монотоно. _ (Превео Миодраг Љ. Гардићу
овлик
СТОЈАДИНОВУА;
РАТИМИР У ПРОСТОРУ
нификацију идеја и идеологија. Узалуд ћемо слику која приказује фабрику назвати „високоидејном“. Изложена код нас, изгледаће наивчинама оличење социјализма. али ће у САД сваког капиталисту моћи да одушеви, Насликану фабрику _ свако
може да тумачи како год хоће по- .
што ликовним средствима једно о• дређено тумачење није могућно наметнути. Мелодија једног марша мо же подједнако и пролетерској и Европској армији да одговара. Ни музика ни ликовна уметност (а дели ' мично ни поезија), све гране умет» ности, уосталом, сем прозе, нису У стању да идеје директно посредују: слушајући композиције или гледајући слике ми можемо на стотине различитих начина да их тумачимо (сетимо се да су се Грци својим Афродитама молили) и да уз њих мисли мо стотину контрадикторних идеја (сетимо се шта се све данас пише о Пикасу) из простог разлога што са» ма структура тих дела и њихових изражајних средстава непосредно саопштавање. идеја искључује, Композиције и слике нису друго до тоно-
ћ. ви и боје сврховито укомпоновани у,
целину на основу уметникове интуиције, Свако дело, наравно, детерминише одређен емоционални, па и идејни, или, укратко, људски дијапазон унутар кога можемо сло бодно да се крећемо, али његови су оквири толико. широки и неодређени да је јасно посредовање одређене идеје — емоција није ни идеја, ни идеологија, иако Тодор Павлов тврди супротно! — потпуно искључено, И пошто музичко дело никакву идеју није у стању непосредно да изрази, у њему се обично налазе оне идеје које смо ми сами у њега ставили, Отуд парадокс програмске музике, тог романтичарског хермафродита што се родио у време када се музика очима литературе — и то прозе почела посматрати и када је лите+ рарни коментар тражио од слуша» оца да уобрази да се у музичком делу налази оно што се у њему не налази. Зато је и за једну те исту симфониску поему могућно написати стотину различитих коментара,
Али то су парадокси који припа• дају прошлости и о њима не би вре» дело говорити да нису типична илуч страција једног става који се заснива на заобилажењу како Канта и Хеге• ла тако и филозофије марксизма, Јер тврдња да је музика идеологија противуречи како овој последњој тако пи истини, и та тврдња по свом пореклу није и не може бити другд до идеолошки израз државног кач питализма (према хегелијанској есте» тици и филозофији марксизма уметност је синтеза — и то идеална, из човекове слободе проистекла — су“ бјективног и објективног). Док је из деологија само једна од струк“ тура човекове егзистенције (према филозофији марксизма, штавише, свака је идеологија отуђење, јер не изражава истину, већ „интересе клам се која је ту идеологију произвела“), уметничко дело изражава увек то• талитет човека и као такво је и израз епохе и средине чији је тај човек саставни део (у том смислу могло би се рећи, иако ни та формулација није сасвим адекватна, да музика изражава дух — или психо» логију — своје епохе). Али тај тота« литет људског подређен је изражај» ним средствима и могућностима дате уметности и у њој је радикалној ме“ таморфози подвргнут, Тоталитет чо века којим је дело прожето сведен је у музици на комплекс односа између тонова и тај комплекс никаквим ма гиским кључем није могућно у идеје претворити (да сенатор из Висконсина свира у трубу уместо да се ре“ чима служи, макартизам би упркос тодорпавловској естетици био песма од идеологије). Смисао музике не одвојив је од тонова и зато тај смисао остаје увек с ове или оне стране нашег коментара помоћу појмова пошто је тај коментар већ по својој структури дијаметрално супротан Му“ зичком начину изражавања. Зато И није могућно једну уметност која тоновима оперише идентификовати са другом која се знацима служи (са прозом) коју свакако — уз извесне резерве — у идеологију можемо У"
врстити, ВОЈА РЕХАР
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 8 АПРИЛ 1954
.