Književne novine

УумЕетТнНИЧКИ живот

"ОБРА воља УЛУС-а да своју активност оживи и учини је разноврснијом одвела је 0вај форум уметника на замисао, саму по себи лепу,

да покуша са приређивањем тематских изложби, После једне врло широке теме — пејзаж — дошла је на ред друга, исто тако обухватна портрет. Она би могла бити двоструко интересантна: две стотине година српско сликарство, бар у свом световном огранку, било је ограничено скоро само на портрет и свој задатак у овој области часно је извршило, Та велика традиција била је и прошла. Данашња наша уметност, кумче француско, није јој род. Прастара, обична тема човек очигледно је добила у њој подређено место, иза мртве природе и пејзажа, повукла се у кутак и шћућурила се, али је тешко поверовати да је престала да занима публику. У сваком случају несумњиво би било занимљиво видети како се данас сналазимо у 0бласти у којој смо некад прилично чврсто стајали на ногама. Друго, после неуспеле изложбе са темом пејзаж, могло се очекивати да ће приређивачи, користећи «Фе искуством, прићи са више одговорности новом задатку, имати једну одређенију концегцију теме коју желе. да прикажу, наћи решење како да је остваре и уложити потребан труд за њено остварење,

Гледалац који улази у изложбену салу УЛУС-а, с обзиром на мали број експоната (44 слике и 15 скулптура), могао би очекивати да ће видети један строжи избор наро-

чито успелих дела данашње портретске уметности, извршен према једном вишем мерилу. Од те поми-

сли мора одустати већ на први по-

лед. Или, могао би помислити да ће

видети последњу реч у портрету, Тј. нове радове који се-први пут излажу. Ни то није случај. Поред нових, непознатих ствари, изложене су и познате, излагане, па и оне које су врло добро познате и врло давно излагане, Најзад, судећи по именима излагача, од најстаријих, Марка Брежанина и Боре Стевановића, до најмлађих, Србиновића и Бориса Анастасијевића, и по претставницима најразљичитијих ликовних схватања, човек долази на претпоставку да је приређивачима био циљ да се кроз један временски шире или уже о-

граничен моменат прикаже један оп-

шти пресек реалног стања данашњег портрета. И ова претпоставка отпада. Међу излагачима недостаје исувише много имена, и много од најзначајнијих, а оваква се замисао не може остварити кроз принцип: кога нема без њега се може. То би, евентуално, могле бити теме једне портретске изложбе. Пред овим ребусом _ концепције гледалац најзад увиди да су приређивачи, не са много реснекта

' према публици, једноставно позвали

чланство УЛУС-а, уколико жели и ко то жели, да поднесе понеки свој портрет, не цепидлачећи о томе шта је портрет, а да су уметници, ко с виже, ко с мање амбиције, — мало њих врло амбициозно, више њих врло индиферентно, — поскидали са полица и зидова слике и бисте које су им при руци, понеки са умесном жељом да прикаже своју још неизлагану ствар, не знам да ли много њих са жељом да прикажу своју нарочито успелу ствар, и да је по том прилично _комотном и мрзовољном поступку прикупљен известан број радова и та случајна колекција презентирана као тематска изложба под врло широким насловом: портрет. Под претпоставком да реч портрет у сликарству и вајарству има. још Увек своје старо значење, да значи слику једне индивидуално одређене: личности, чији суштински елеменат вије само сличност — портретирана личност не мора бити позната гледаоцу — него и моћ да сугерира један одређен карактер, да створи убеђење о једној индивидуално одређеној човек би се с правом мо-

личности, 1 тао запитати по чему учествују на изложби портрета, решимо, „Сељан-

чица“ Маше Узунове и женска фитура Слободана Гавриловића, у којима поента лежи на ношњи, илн женска фигура с воћем Бранка Станковића, — комади из којих је портретски елеменат елиминисан, а где остали сликарски елементи, нарочито код прве и последње, нису такви да би њихово присуство богзна колико допринело изложби» Портретске. су-

је и Србиновићева композиција са женском фигуром и музичким и: струментом, Њена проблематика лежи изван домена портретске пробгематике и, мада се ова слика видно истиче у општем амбијенту ове 'из-

гжем“ смислу речи, оставља

једну неверну,

ђ гестивности и портретских окова ко- “ је треба савладати и понети лишена;

3 А

ОС'Ж _Б

ерни пор

„ложбе, она би изгубјила ако би је требало мери. ти мерилом _ портрета. Она је, мислим, на челу серије комада као: што су Граовчев „Личанин“, женска фигура Мирјане Михаћ, комада који нибу лишени квалитета, али у којима је тортретски елеменат потиснут У други пили трећи «план.

Међу портретима са тортретском — претензијом релативно · најзанимљивију групу претставља аутопортрет. Своје веутопортрете излажу 14 сликара и 2' вајара. Не може се рећи; да је са њима изложба подигла свој ниво. Они се крећу од слабих комада (Страла, Голубовић, _ Перић, аутопортрет „Суза“) до већином, осредњих и просечних. Чак ни они који у актотортретима запста не оскудевају и за које сотетвени _ лик претставља, тему коју дубоко студирају и на њу се стално _ враћају, као Г рдаа, нису ову изложбу (почаствоваљли неким специјаљно ·бираним комадом из своје збирже, Али аутопортрет, чак и онда кад, инспирација није потпуна, чак и онда када је слаб, садржи и невољно један крајичак интимне исповестиги, са те документарне стране, скоро никад није лишен сваког интерега. Ако је по сваку цену требало, те дижући критеријум, приредити једну изложбу портрета, она која би се ограничила на аутопортрет имала би свог оправдања, Један међу аутопортретима, и не само међу њима,, истиче се једном дубљом нотом, сликарском и психолошком, аутомортрет Оливере Кангрге.

Гро изложбе, сликани портрет у унелаго- „лан гутисак немоћног, недоживљеног,

„споредног и трећеразредног. Њега не

може да поправи једна јака ствар као. познати, стари Челебоновићев „Партрет девојчице у црвеном свитеру“; у тој просечности се утапа по-

теки занимљивији комад, као „Гла-

ва П“ С. Галовићеве, а Шербан и Бољнан, који такође нису на свом нивоу, са своја два малокрвна и млака платна, за невољу, отскачу. Скулптура није пореметила општи штимунг осредњости иако на овој изложби изгледа процентуално јача од сликарства. Лепа глава Џалавичинијева и Заринов „Портрет“ жене“, Анастасијевић, Гржетић и нарочито Јеврићева, труде се да одобровоље гледаоца зараженог општом, мрзовољом, али тих пет шест скулптура и оних пет шест слика нису “кадри да измене карактер изложбе. Чињеница је да она није никако замишљена, ла је олако припремана и како било остварена. Ни смотра новог стања, ни ретроспежтива, ни избор, ова је, без икакве потребе да то учини, као и изложба пејзажа, показала публици непотпуну и слабу слику једне гране стварања. У добре

"намере УЛУС-а нема нико разлога да

сумња, али» добре намере треба лобро и остварити, — са више пажње према публици којој се замера да се недовољно интересује, за уметност.

М. СТЕВАНОВИЋ

' Б, ЧОХАЏИЋ: МОЈ ОТАЦ

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 20 МАЈ Мо

трет

Ј. ПЕРИЋ: АУТОПОРТРЕТ

Т.Ман: Лога У Вајмару

(Наставак с пете стране)

ра о Гетеу развије до максимума и да вешто употребе или 3лоупор требе све Гетеове текстове да би доказали да Гете припада њима. Али Томас Ман је заиста генијалнр успео да их негира и недостижнр надмаши: он је написао не само најбоље есеје о Гетеу и тиме квалификовао себе самога као најбољег познаваоца великог песника већ је написао и најбољи роман • Гетеу. На тај начин Ман је успео да одбрани највишу духовну вреде ност Немачке од најгорих Немана.

Гетеов „Вертер“ прво је дело које је донело славу своме писцу М открило“ праву природу његову стални развој и успон кроз мета-

морфозе, Али у.том органском # преображавајућем развоју своје личности Гете је још као Вертер

фиксирао рад и радиност као иде» алну слику човечије активности, и у томе сагледао најпозитивнилји смисао људског постојања. Томе је остао веран до краја свога живота. То је била његова неостварена жеда живи н ужива у мирнсџ,

ља, хармоничној грађанској идили, | Хо је била“ противтежа и рекомпенза-

ција његовом вечно узнемиренозу, наћеничком, тражилачком и стваралачком духу. Та идила Лоте и њенога Кестнера или Хермана и Дрроте је постала банална и старрмодна или преживела у двадесетфум веку, добу готово непојмљиве динамике, мена и катаклизми, интензивног напретка науке и развоја друштва. Ман је хтео, изгледа, да пронично _ нокаже ту промену супротстављајући личност Лоте која је целог века остала статична сљика типично немачких грађанских врлина, и Гетеа који је превазишао своју епоху оличавајући у својој личности принцип динамичног кретања идеја. Лота оличава грађанску . прошлост, а Гете оно што ће грађанско друштво оставити у наслеф будућности. | Само дело је једниствен пример модерног историског романа, То је уствари есеј претопљен у роман, Занимљиво је поредити га са другим Мановим делом на коме је у то време радио. То је поменута тетралогија о Јосифу, која је нека врста прозне пенхолошке епопеје. Овде се само по себи поставља питање да љи је роман настао из епа и по чему се ове две форме разликују. Грађа за еп која је узета углавном из историских догађаја и легенди, има првенство над песниковим субјективним тледиштем и његов покушај да измени ову грађу сматрао би се као акт оскрнављења. Пред читаоце значи, треба изнети трошлост и треба дочарати животе предака. Као и епски песник, романске-

Ерл ај

ПРЕМИЈЕРЕ

. 4 [

ра

ВЕ комедије непознатих · наших аутора из ХУП века — Мада и Старац Климоје — преселиле у су се са мало читаних странина ХИ књиге Грађе за повијест књижевности хр-

оватске, само сада спојене у јелну '| комедију,

на сцену Хумористичког позортита, пред његову многобројну публику. Спајање је извршио Марко Фотез одбацујући поједине делове текста, премештајући друге, произвољно мешајући именаи фучк-

| ције личности, а и дописујући понешто. Када читамо комедију Мада, она нам изгледа: скоро као забележени текст неке (не баш сувише успеле)

»претставе комедије дел арте ство- %

рене импровизацијама глумаца на основу одређеног сценарија. Мада има: три чина, као и друге комедије дел арте, утврђене основне типове (старци, љубавници, слуге, служавка), али без имена карактеристичних за комедију дел арте; динамичну радњу; наивне неспоразу“

| ме дневних и особито ноћних сцена;

пресвлачења; сцене батињања — на

крају првог и другог чина; вулгарне

изразе и ласцивне вицеве, који не делују више, у ренесансним коме-

јер сме да, изабере своју тему из прошлости и да прича о мислима и осећањима народа. Ту је прошлост само средство којим се објашњава и коментарише наш савремени живот. Он не излаже мисли и не описује осећања како они управо по. стоје код народа већ их даје кроз личну интерпретацију. У време епова примитивна народна заједница афирмисала је законе и вере своје заједнице, и стога није било сукоба између индивидуе и утврђеног реда, те је и грађа за еп била ограничена на оне догађаје који су се десили или за које се веровало да су се десили у прадревној прошлости,

· У нашем времену, међутим, романсијер је проширио обим овог традиционалног. материјала — говорећи о стварима које ће се можда десити или које би требало да се десе. У роману о Јосифу Ман васкрсава. давнопрошлу епоху у којој се можда тако нешто десило као што је библиска легенда о Јосифу, у роману „Лота у Вајмару“ сусрет између Гетеа и Лоте можда би се тако одиграо. То доказује да је савремени роман разбио све форме, да се он у модерној литератури грана и развија као низ варијабилних есејистички асоцијативних разматрања и анализа са бескрајним могућностима реминисценција. „Лота у Вајмару“ очарава првенствено оне који добро познају Вертера, Гетеа и Мана, али задивљује и оне којима су они мање познати. Непрестано се осећа да писац савршено и потпуно познаје све оно за шта се може претпоставити да му је као материјал користило, осећају се све личности као живе, присутне, све ситуације и атмосфера дочаране су потпуно. И све је то дато у стилу који садржи све врлине Манове прозе: разграната реченица, рефлексна и асоцијативна, са изражајним богатством које прелази у барокну раскош, али подједнак, без помпе и готских оштрина. Све рађено са напором и минуциозношћу _ које се не осећају, све зачињено префињеним двосмисленостима чија се сва тумачења могу прихватити, и благом, суптилном иронијом.

МИОДРАГ МАКСИМОВИЋ

ИСПОВЕСТ

Ја сам на. крају своје младости Отиснуо најлетшу стоту тролећа. Ја сам у веку празничке жалости Био једино срећам. ж Ја сам остао заувек дете

Да ребра неба са стрелом видим, Никад не паучих да гнезда плетем А увек умех да их, скадам. + Ја сам убеђен да ће вечито Остати моје косе плаве, Јер ја сам од свих више Због тајне лишћа м траве.

ЗЕВРЕМ БРКОВИЋ

скито

а Прљави

ц Климоје

дијама, само као једна од многих лако прихватљивих сочних боја, већ као уступак лошем укусу једног друштва у декаденцији. Ту и тамо уносе пријатну свежину неке локалне црте. . Комедија Старац Климоје, нако такође у три чина и са неким стереотипним личностима: и збивањима, донекле се разликује. Пре је статична него динамична; на крају првог и другог чина уместо сцене батињања долази кратки, мирни, али садржајни монолог односно дијалог; вулгарни изрази су ређи и оправданије пласирани, а фигуративне ласцивне вицеве говори углавном једна личност, те то постаје донекле њено специфично обележје; има више личности које су у једној обичној комедији дел арте непотребне, али које овде доприносе покушају

отворене слике посувраћених нарави.

једног времена. ; Иако. Фотезова контаминација носи назив Старац Климоје, ена по свом духу више одговара Мади. Она је још динамичнија од Маде, још више базирана на низу наивних. заплета и још наивнијих расплета, још више зачињена ласцивним вицевима им вулгарним изразима, а онај покушај скице једне средине, који налазимо у Старцу Климоју сасвим је ишчезао. Све је. постало јако конвенционално, али зато уместо једног заљубљеног старца имамо двојицу, уместо једног поливања са балкона два у исти мах; гледамо већи број пресвлачења, па и дуплираних у исто време; у сваком чину имамо по једну ноћну сцену; батињања на крају првог и другог чина су још бурнија; слушамо шаренију скалу ласцивности — и тако даље! Као редитељ Фотез је покушао да све то да у што потенциранијем 0облику, те је претстава постала тако презасићена хумором ове врсте, да је врло брзо, упркос стално новим заплетима, наступила заморна једноличност. Претстава је била можда живахна, али свакако без живота. Повремене ' салве смеха лублике (због ласцивности текста, драстично комичне глуме или мизансцена) деловале су пре као нелагодни шокови, него као. пријатно сведочанство: да до јуче још мртви текст буди данас драгоцену раздраганост људи, Глумци су конвенционалне личности конвенционално и схватили и одиграли, а без оне вештине и личног шарма у оквиру одређеног стила, помоћу којих су некада велики глумци кКомедије дел арте могли да одушеве публику и префињенијег укуса, чак и онда када је комедија дел арте У својој декаденси изгубила сваку везу са стварним животом. У центру пажње свакако су били слуге Фантажија (Миодраг Петровић) и Мљаскало (Ђокица Милаковић). Док је Милаковић искористио одмах прилику (и то какву!) да на сцени ради шта хоће, дотле је Петровић зачудо нашао у првом чину пријатну меру, али то је било само затишје пред буру, јер када се у другом чину појавно преобучен у Турчина тада је заједно са Милаковићем равноправно дао екстра кловновску нумеру без сваке мере. Али то није било једино место претставе, на коме се у недостатку стила — губила свака мера, да се не би изгубио смех оне публике, која не пита за меру. Фотез има несумњиво посебну, драгоцену и нашем позоришту тако потребну смелост, да на сцену до-

"носи наша стара дела, која други

обилазе. И то му треба признати, јер је то веома значајна особина.

„Али понекад у третирању самог тек-

ста тих дела (као прерађивач или као редитељ) он има и сувише оне непотребне смелости, због које је у стању да сценски оживљујући спољашњу страну дела, смањи његову унутрашњу вредност. Овде се истина не ради о значајном делу једног Марина Држића, већ о знатно скром-

нијој вредности једног Старца Климоја или још скромнијој вредности једне Маде, али ипак

зар не би било боље да их није спајао, већ да је приказао само једну од њих са извесним ретушира+ њем» Чини нам се да би тада, више концентрисан „на оригиналну материју комедије, могао повести Хумористичко позориште, које се још увек колеба између одржања лако стечене популарности и даљег правилног развоја, један корак напред у изграђивању оног што том позоришту недостаје — а то је више доброг укуса, стварне духовитости и осећања стила, у

СТАНИСЛАВ БАЈИЋ

Ма