Književne novine

позоРнишШнА УМЕТ ност

Тостовање драмске групе.

ОЛАЗАК једне трупе из земље славне позоришне традиције, а и данас значајне позоришне _ репутације догађај је несвакидашњи значајан и узбудљив. Али не за све на исти начин. Једни; у свом одушевљењу, очекују, без сваке резерве, ла им гости репрезентују у пуној мери велику позоришну уметност своје земље. Други, опрезнији, знају да је тешко идентификовати моментане _ резултате — једне трупе са позоришном | уметношћу једне земље, Зато су и претставе, које је Жан Даркант донео из Париза, наишле на веома разна реаговања. Није, уосталом, лако донети суд да ли су те претставе изнад француског _ позоришног “ просека. Када би опс биле стваране у сличним позоришним условима као нас и са сличним уметничким тежњама (репертоарска позоришта са сталним трунама; дуг, студиозан рад на анализи текста; продубљивање односа личности итд), тада бин лакше могли донети суд о њима, а у директном поређењу са нашим позоришним резултатима, Алн оне су стваране у сасвим другим условима и са другим. схватањима _ позоришње уметности,

Жан Даркант је руководилац једног париског позоришта (Зенесанс) ни, као и други слични руководиоци приватних позоришта, он нема сталну трупу, већ саставља за разне претставе увек поново друту трупу, а према захтевима самих претстава и према објективним могућностима као што финансиска средства и неангажованост појединих глумаца у тренутку састављања трупе. Француски глумци су осиособљени за' такав начин рада но коме играју једну претставу у једном позоришту све док публика долази да гледа ту претставу, а онда одлазе у друго позориште и играју с другим руководиоцем, друту претставу са сасвим другим партнерима. Али треба узети у обзир да је за ово гостовање Даркант морао бирати глумце усред сезоне, дакле између оних који у то време нису били ангажовани ни у позоришту, ви на филму, ни на телевизији, да је за наше појмове имао веома кратко време за постављање трију Комада са истим глумцима. При таквим условима тешко је постићи идеалну поделу улога и идеалне претставе, Оне, сем тога, рађене директно за ово гостовање, нису прошле ни кроз ватру утицајне париске позоришне критике, а ни кроз испит пред самом публиком. Ми нисмо видели, дакле, изабране претставе из репертоара ове париске сезоне, већ сасвим нове претставе,

Репертоар _ гостовања _ замишљен је као најкраћи пресек кроз француску драму. Једна Молијерова фарса, једна Мисеова романтична фантазија и једна Коктоова ·модерна драма — три израза трију разних времена, разнолика стилски, тематски и идејно, а ипак сваки на свој начин француски.

Саме претставе нису — деловале сваке вечери исто. Прве вечери, када је приказана Молијерова Женидба на силу и Мисеове Маријанине ћуди, осећала се мала несигурност, која је друге вечери, када је приказан исти програм нестала. У приказу Коктоове Паклене машине, обрнуто, лрва претстава је деловала- знатно снажније и рељефније, док је последЊа била углавном блеђа. Претпостављамо да, је то последица, с једне стране, што те претставе још нису довољно учвршћене, га с друге да је утицао пут, замор појединаца,

а вероватно и сва она узбуђења ко--

ја собом доносе оваква гостовања. Али и поред тога видело се да француски глумци имају глумачку технику која им омогућује да, ако режија не инсистира на неким новим решењима, битно различитим од неких ранијих, већ познатих, за кратко време створе оно што се у позоришном жаргону зове „умивена претстава“ — и што на појединце може лако оставити утисак велике претставе и онда када то стварно није.

Било је интересантно видети како нам Даркантове ·претставе приказују позфриште, _ које посвећује велику пажњу форми, пре свега јасноћи и лепоти говора, геста и кре"тања, и истиче увек глумца у први план, а особито. оне који у трупм важе као „звезде“. Али за нас је било још интересантније уверити се да је такво позориште У суштини различито од нашег, које нема

па Х 5 3 4. Одговорни уредник Танасије Младеновић, Београд, Француска 7 Ф Издаје Удружење књижевника Србије ф Штампа „Политика“, Цетињска 1,

код.

ни његов шарм ни његову вештину, али које пре тежи да открије сву веродостојност људских 'односа него допадљивост појединих глумаца. Позориште које нам је Даркант при казао је љупка слика и мелодиозна музика о драми, а наше је аналитичко, немилосрдно, никада довољно задовољено понирање у саму драму. Али као што Молијер и Расин нису имали исто схватање позоришне уметности, тако и њихови наследници данас немају јединствене тежње, као што уосталом ни наша позоришта не иду сва јединственим путем. Ни Даркантове претставе нису најизразитији пример једног одавно утврђеног стила. У његовом раду можемо наслутити. тежњу да се одвоји не само од извесних _ већ сасвим | преживелих стилских традиција француског позоришта, већ и да у новију, живозпију варијанту тог стила унесе неке још новије акценте, Па ипак је у његовој трупи млади Жан Негро. ви (пако у улогама Мисеовог Селија и Коктоовог је му не одговарају сасвим) деловао као онај сат који откуцава у Шекспировом Јулију Цезару. Били су то откуцаји једног новог живота у средини која још не зна За њега.

У режији Молијерове фарсе Женидба на силу Даркант је изгледа хтео да са много мере донесе однос наивног Зганарела и младе Доримене. Он.би и успео у томе да није тражећи праву. меру и сувише разблажиб. фарсу и пошао ка: безизразности. · Утолико · је пало више у очи да. Зганарел досадног Панкраса не гони само, као код Молијера, у кућу, када не може да заустави бујицу његових наклапања, већ га прво туче, а онда Панкрас туче њега и затим опет Зганарел туче Панкраса. То је смањило ефекат каснијих батињања која постоје и код Молијера. Тако у

ЖАН ДАРКАНТ

разблажена фарса, префорсирана, није имала 6нај јединствени дах без којег фарса не делује као карикатура живота, већ као карикатура без живота,

Маријанине ћуди могу деловати и данас на гледаоца, али само ако се на сцени створи атмосфера пуна поезије и обогати суптилним · емоционалним | нијансама, које текст сугерира, са глумац треба да открије до краја. Режија је, међутим, поклонила главну пажњу илустровању _ атмосфере и емоција честом интервенцијом 'песме и игре, која, ма колико да је дата са про-

пелини таљу

а у де-

фињеним укусом, оправдава је са-.

мо једним местом у тексту и можда само на том једном месту. Тако смо

гледали игре и слушали песме између дијалога — а из самих дијалога тек наслутили Мисеа., Сизан

Рејмонд, која је за Молијерову -фарсу дала декор ванредан у својој једноставности, није у истој мери. успела да једним декором допринесе и стварању мисеовске атмосфере и реши како да се не мења декор за радњу која се, по тексту, догађа и у разним ентеријерима и у развим екстеријерима,

Коктоова Паклена машина, више четири сценске илустрације тезе о неумитном дејству лаклених сила које ниште јадне смртнике, него четири чина стварне и јединствене» драме о Едипу и Јокасти, добила је у Даркантовој претстави, уз сарадњу самог аутора тумачење ближе суштини текста,него што је

Младог војника, ко-.

· која би

"се претпоставља,

· Жана Дарканта

гућности. Једни као достојанствени“·

ЖАН коктО

то био случај у приказу Молијера и Мисеа. У новој употреби старог, "титересантног _ декора _— Кристијана Берара, сметала нам је више него у другим претставама _ карактеристична преосветљеност. Особито У првом чину, у атмосфери у којој се појављује дух Лаја, недостајали су бољи светлосни ефекти, као

н у трећем, драмски најинтересан!:нијем и најсмелијем.чину, у ложвици Јокасте прве њене брачне ноћи са сином Едипом, када је све било сувише, лако, светло и бљештаво за језиву игру по конопцу, који води у страшну“ трагедију, или са којег се лако може сурвати ни у нелагодне _ варијације _ „Едиповог комплекса“. Уписујемо у заслугу и режији м глумцима што до тог сурвавања није дошло, али нам се чини да нису тај тешки чин дали уједначено, већ у искиданим деловима разне вредности,

Чланови трупе, играјући сваки по две три улоге, приказали су нам познате особине француских глума ца: добар говор, лакоћу кретања, вешто ношење костима, али је вероватно ретко који дао креацију показала пуну меру њего-

вих “ндивидуалних глумачких мо-

.

Абел. Жакен (Алкантор, '"Малволно, Тиресија), сочни Жан Брошар (Пан„крас, Клаудио, Креонт), Анри Ша"рет (Зганарел, Тибија, Капетан страже), Жан Пере (Чунта, Матрона) показали су своје сценско искуство,

а други као симпатични Клод Риш..

Војник) и Играчи-

Паладин,

(Марфуријус, (Доримена,

Силви Феврие

ца, Антигона) љупкост једног СТИ-

ла. Жан Даркант је мрачну. фатумску мисију Коктоовог Анубиса тумачио са више снаге него животну равдраганост Мисеовог Октава, коју не доживљује увредљиво, али од које се на-крају, после. Селијеве смрти, уверљиво опрашта. Мари ; Серван је интересантно _ истакла вулгарно-фриволне _ елементе – Јокасте-жене, а више конвенционално нежне и драматичне тренутке Јокасте-мајке. _ Марија Мобан жао Маријана, прве вечери мање изразита, друге вечери је у исту улогу унела више финих нијанса, које су дим дале наслутити глумицу већег кипа» цитета. Тај капацитет показала је као Коктоова Сфинга, Док Сфинга још има лик девојке, оставила је прво импресивно дијалог са Анубисом, а затим дијалог са женом која пролази (штета је. само што је на том месту изостављена мала улога дечака која уноси посебну боју). У сусрету са Едипом била је на пуној висини. А када узима класични лик Сфинге и говори дуг, магични текст (без предаха, у темпу који претставља особито тежак задатак, она је показала завидну технику говора, али иза које нажалост у тим тренуцима није стајала и адекватна унутрашња снага; која би те тренутке уздигла у домен, максималвих глумачких _ могућности. _ Изражајна средства њеног лица су такве природе да делују знатно јаче када се посматрају из првих редо-

ва, јер тада гледалац примећује и

извесне фине преливе, који из веће даљине постају неприметни. Млади, високи Мишел Ербо, тела изра-

зите лепоте, лепог, 'али мање изразитог лика и погледа, сигурног сценског става и корака, атлетског

скока који необично делује на спени, као Коктоов Едип, скинут као и Јокастра са котурна у свет обичне, просечне смртности, био је интересантан гласовно и мимички у смпреним моментима, сасвим кон-

Књижевне " новине

ГЛАВНИ УРЕДНИЦИ

Танасије Младеновић и Ђуза Радовић

РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ | Ото Бихаљи Мерин, Велибор ,

глиторић, Радомир КонстантиовИв, Душан матић и Ристо Тошовић % о УРЕДНИШТВО Француска ", тел. 21-000 АДМИНИСТРАЦИЈА Теразије 27, пошт. фах 133 Ј годину 1954 Дин

Претплата за

900. поједини примерак Дим. 21

Број чековног рачуна 102—'тТ—208

ЈИ Лист излази сваког четвртка РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ

· венционалан у афектима. „У костими-

ма који су истипали његов слас, младост и лепоту, а са нападно крвавом маском кода Едип ослепи са=

"мог себе• — био је управа пример

глумца који је у стању да заннтересује публику, бар засад, више као глумац одређеног изгледа, него кго тумач улоге.'Он делује као прави контраст ситног, нежног Негрониј;, изразитог лика, очију пуних живота, свог у неком упутрашњем треперењу. :

Видели смо три. комада у режији Жана Дарканта, који нам је једним одличним предавањем . у Друштву за културну _ сарадњу . Југославије и Француске: открио и свој лик објективног посматрача савремених позоришних проблема и уједно позоритног_ ентузијасте — који: и вешто бори против тешкоћа које коче развој позоришта. Видели смо пиз глумаца разне вредности џ осетили једно позориште другог стила, (Осетили смо један дах франџуског позоришта у време када је нестала велика петорка Копо, Дилен, Питојеф, Бати, Жуве, а нова се тек уздиже. Сада желимо даље упознавање:

било да се ради о тврђави старих. традиција Као што је Француска Комедија, било да се ради о Жан

: Бароу, који је ушао у ту тври напустио је да би слободно експериментисао, уколико је слободан у позоришту које. живи од уског круга имућне публике, било да се ради — или управо јер се ради — о Вилару, који ствара велико нозориште за велику публику која се зове — народ. Почетак упознавања је драгоцена ствар, али значајнији наставак, и продубљивање тог упознавања, јер први утисци вису ни довољни ни сигурни.

СТАНИСЛАВ БАЈИЋ

Т РИБИНАА

Маргиналија уз једну објављену белешку

Друже. уредниче,

у „Књижевним новинама“, у броју 21 од # јуна ове године, на страни 5 у рубрици „Узгред забележено“ објављена је критичка белешка Вашег Коментатора о моме новинском напису у „Борби“ од 28 маја о Јовану Скерлићу, поводом 40-годишњице смрти овог великог писца. Желећи да покаже контрадикторност, конфузност и фразерство тог написа и да, еп раззап!, покаже како Не треба да се пише пригодни

„ о

ЗАБОРАВЉЕНИ ЧЕХОВ НА ЊУЈОРШКОЈ ПОЗОРНИЦИ

У. адаптацији Базила Ашмора, бредвејско позориште „Мајнор Латам драма веркшоп“ извело је, под насловом „дон Жуан на руски начин“, једно мало познајо Чеховљево дело. У питању је драма коју је Чехов написао, како као младић од двадесет и једне године, им у коме се критикује руско друштво осамдесетих година прошлог века Овај комад за чеховљева живота уопште није био извођен,. Пошто је насловна страна рукописа, који је преведен у САД 1930 године изгубљена, себи слободу да то дело назове „Дон Жжуаном на руски начин“. Последња страна рукописа је такође недостајала, те је адаптер сам начинио завршетак драме.

Према мишљењу њујоршке позори-

шне критике, помало разбарушене и

веома елоквентне личности тога ко-.-

мада (који, после Ашборновог' скраћења, траје три и по сата) могле би

се схватити као прототипови карактера у „Иванову“, „Ујка Вањи“, „Галебу“", „Три сестре“ и „Вишњику“. Верује се да је Чехов користио „одбачени рукопис као извор материјала за своје зрелије драме.

СОВЕ ВЕСТИ

Алшмор је допустио“

новински _ чланак, Ваш Коментатор се послужио методом којим се, колико је мени познато, не служе, а још мање га лолеришу, и честити, озбиљни грађански јавни радници.

Коментатор није само вадио реченице и објашњавао их без везе са оним што је речено пре или после тога, већ је то радио ни са реченичњим деловима, објашњавајући. их онако како то њему одговара. Да би тако доказао, например, контрадики он цитира почетак једне

КАЗАНЦАКИС НА ВАТИКАНСКОМ ИНДЕКСУ

Један роман грчког књижевника Никоса Казанцакиса обрео се ових дана на Ватикановом. књига.

У декрету Свете Столице помиње се само немачки превод Казанцакисовог романа „Последње искушење“. Но, с друге. стране, из незваничних ватиканских извора сазнаје се да одлука 0 забрани растурања и читања овог романа лако може~проширити м на све друге издаваче м верзије „Последњег искушења“.

Казанцакис, један од најзрелијих савремених аутора Грчке, нарочито, се прочуо у свету својим романима ·„Зорба“ и „Грчка страст“,

СЕДАМНАЕСТИ „МАЂО МУ“

ЗИКАЛЕ“ У ФИРЕНЦИ

Четвдтог маја у Фиренци је почео велики музичку фестивал који ће трајати до 30 јуна. Међу делима која су већ извођена, посебну пажњу изазвала је премијера опере Валентина Букија „Контрабас“, као и обнова Пучинијеве опере „Девојка са Запада“. Симфониским концертима на фестива-

лу диригује Леополд Стоковски, Вил-

хелм Фуртвенглери, Бруно Валтер и Ђудо Кантсли.

списку забрањених

реченице: „Јован Скерлић, почетку своје делатности, младости, по) никад није био...“ (мислим да ни овако – није имао велику срећу, јер је, мени се чини, мо у данашњој свакодневној пракси чак јасно кад, се за неког каже да је, рецимо, комунист а заправо то није, или да јенеко уметник а заправо то није, нтд.), па, испуштајући основни део те реченице: „јер низ основних ствари научног социјализма он (Скерлић) ни тада (у младости), а нити икад касније, није схватио, — заборављајући и реч „заиста“ , он је подву= као реч „никад“ и покушар да докаже своју тезу.

У другом примеру. било му је довољно да цитира само две моје речи да би показао како ја за час, хокус-покус, Скерлићева · схватања о радничком покрету претварам у „директно реакционарна“.

И тако даље.

Мислим да се овим методом, например, може да се докаже на основу Анти-Диринга да постоји бог,..., научна дела могу да се прикажу као ненаучна или најбољи стилисти неписменима,

Желео бих да верујете, друже уредниче, да сам ово написао и Вас молим да у Књижевним новинама објавите 'ово моје писмо не због метода којим се служи тај конкретни Коментатор, већ управо због тога што су. Књижевне новине, објављујући овакав напис,. уз то још анониман, по моме мишљењу, пред јавношћу, пред читалачком публиком, дале своју моралну подршку управо том методу.

Београд, 5 јуна: 1954

НУСРЕТ СЕФЕРОВИЋ

мако. У у својој што заправо

се упорно

још. је.