Književne novine

Е М

И ЈЕ је

Клупко |

ОВОДОМ | сваке премијере

Хумористичког _ позоришта

увек нам се поново намеће

питање како би требало да

изгледа његов репертоар, па да једностраност и суженост тог репертоара буду стварно оправдани. Скоро сва наша позоришта играју разне стране и домаће комаде — У ирокој скали од фарсе до трагедије. Такав репертоар пружа могућност и ансамблима и публици да упознају драмску књижевност у свој њеној разноврсности. И Хумористичко позориште у Београду приказује старија и новија страна и домаћа дела, али само она која по својој садржи“ ни одговарају његовом имену и ње“ говој мпогобројној публици жељној лаке, ведре забаве. Али зар разне комедије које приказује Југословенско драмско позориште, Народно позориште у Београду и Београдско драмско позориште, солидно постављене ни знатно изнад нивоа претстава Хумористичког позоришта, такође не изазивају велри смех, па и оне публике која не тражи само лаку забавуг Како онда треба да изгледа специфични пут Хумористичког позоришта2 Показало се ла оно нема ансамбл оспособљен за солидна приказивања класичних светских комедија разних стилова. Постављање дела безначајних страних аутора, као што је например Мозер, потпуно је промашено, Новије стране комедије, које траже _ олређену — интерпретациону лакоћу и углађеност, још су несавладљиви задатак за ансамбл ненавикнут на такве комаде... Остало, би, изгледа, као најреалнија могућност, приказивање старијих и особито нових домаћих комедија, које остала позоришта имају у својим репертоарима у сувише малом броју, а да би то било довољно за даљи развој наше комеднографије. Хумористичко позориште, - ако би посветило искључиву или бар скоро искључиву пажњу нашој комеднографији, могло би са пуно права да промени, као што то п жели да учини, своје досадашње име у ново, достојанственије име Комедија. Имајући могућност једног блажег критеријума када се ради о избору пових драмских покушаја наших аутора (али без срозавања испод извесног пивоа) оно би могло постати значајна практична школа писаца, који можда имају талента, али сасвим сигурно немају потребно сценско искуство. Хумористичко позориште не би том преорентацијом на домаћу комедију изгубило своју публику, јер се показало да она радо гледа комаде из нашег живота, те је на последњој премијери ове сезоне у Београду _ уопште, топло примила и комедију Пере Бу-

Библиографија

Даниел Дефо: Робинсон Крусо, превео Берислав Гргић, издање „Младост“, Загреб, 1953 т. стр. 427,

цена дин.:

Браћа Грим: Приче, с немачког превео Виктор Краљ, издање „Младост“ Загреб, 1958 т., стр. 11, цена дин.2

Клод Авлин: Приче о лаву, о слону, о мачки и о чему јошт, с француског превео Александар Вучо, илустрације Франсоаз Есташи, издање „Младост“ Загреб, 1954 г., стр. ап, цена дин.

Моје пјесмице, по народним словенским пјесмицама текст приредио Тригор Витез, илустрације Марленка Ступица, издање „Младост“ Затреб, 1958 г. цена дин.

Анђелка Мартић: Мишо жели У свијет бијели, илустровао Душан Петрић, издање „Младост“ Загреб, цена дин.2

душан Баранин: Њих троје, роман, издање ЕБратства—Јединства, Нови Сад, 1954 г., стр, 235, цена дин7

Родољуб Чолаковић: Утисци ИЗ Индије, издање Братства—Јединства, Нови Сад, 1954 г., стр. 164, цена динт

Стеван Јаковљевић: Велика 3забуна, хроника о априлској катастрофи, издање Братства—Јединства, Нови Сад, 1954 г., стр. 511, цена дин.

Јожеф Шулхоф: Књита о операма, издање Братства—Јединства, Нови Сад, 1954 г., стр. 480, цена динара Шарл Бодлер: Романтична уметност ћ, издање „Просвета“, библиотека „Путеви“, књ. П, Београд, 1954, стр. 180, цена дин. 180.

Вилијам Фокнер: Коњички гамбит, издање „Просвета“, библиотека „Путеви“, књ. 12, Београд, 1954, стр. 149, цена дин. 150.

Јован Јовановић-Змај:. Ђулићи и ђулићи увеоци“. Јубиларно издање Просвета“. Илустрације Душан Ри-!

стић. Београд, 1954, сжр.'205, цена;

Пат пи вата пат њи

: = 4 дака, кога је београдска публика дотле могла упознати само по"аматер-

ском приказу његове драме Мећа- ·

ве. у

Клупко, комедија из личког жи- |

вота, која се догађа око. 1930 године, неизбежно потсећа на неке комедије Петра Петровића (Пеције) :из . исте средине, али ученик још није стигао дотле докле је својевремено стигао учитељ, Наиван заплет и још наивнији расплет; пренаглашена сексуалност неких личности и вулгарни речник сеоског шаљивџије Јосине, сувише наметљиво убачен у комедију; бледе, једностране личности; исфорон-

рана динамичност бурлеске са бежа-

СА а а ВЕТА ЕУ уд

њем кроз прозори шетањем бачве по сцени и неспретна статичност сентименталних сцена; мало песме у току комада и једно коло на крају — све заједно слабо оригинално и мало уверљиво, али ту и тамо се осећа да Будак има смисла за сцену и за стварно комично, Ако. је један део публике одушевљено реаговао баш на оним местима на којима је аутор показао мање укуса него на другима, за саму публику то није особито похвално, али младом аутору жељном правилног развоја, такво реаговање може бити и драгоцена опомена. Ђокица Милаковић као редитељ задовољио се, углавном · местимичним скраћивањем текста и мизансценским прилагођавањима декору, који је опет Сава Рајковић морао прилагодити ретко скученом сценском простору Хумористичког позоришта. У тим прилагођавањима сачуване су сценске радње које тражи дело, али је нестала атмосфера гостионе у којој се те радње збивају. '

Милаковић играјући Јосину показао је да зачудо у сопственој режији није ништа неумеренији него у режијама других редитеља, већ је чак местимично био суздржанији и природније говорио него иначе. Љубица Секулић као бирташица Рожа, Драгутин Добричанин као темпераментии удовац Мијат, Ана Красојевић као Рожина службеница Јека и остали интерпретатори покушали су да буду мало уверљивија бића од свог слабо уверљивог текста, При томе су најнезахвалнији задатак имали Љубиша Бачић као Радојко Шкорић, трговачки путник из Загреба и Душан Перковић као Јурсан, повратник из Америке, те су једва и успели да не буду баш сасвим две беживотне сенке, Бранка Пантелић као двадесетдвогодишња Јосина ћерка Враница и Вера Илић-Ђукић као шеснаестогодишња Рожића ћерка Аница биле су две пријатно наивне појаве, али нису могле сценски упечатљиво приказати разлику од шест година старости на којој је базирано цело наивно _ заплитање и расплитање клупка.

Рад на акцентима необичним. и за глумце и за публику уродио је приметним _ резултатом, иако су се у премијерској грозници — појединим глумцима поткрали и сасвим други, њима приснији акценти.

Публика, која је топло поздравила аутора на крају претставе, показала је да је он знао да угоди њеном у“ кусу и да је пријатно разоноди. Они који траже од њега више надају се да ће у будућим својим комедијама мање користити површне, испробано допадљиве ефекте, већ оригиналније, снажније и уверљивије сценски приказати средину о којој говори.

СТАНИСЛАВ БАЈИЋ

Одговори уредник Танасије Младеновић, Београд,

МИКЕЛАНЂЕЛО: СТВАРАЊЕ АДАМА

__ УМЕТНИЧКИ

(СА КРОВА сикстинскЕ КАПЕЛЕ,

БЕО СЕ ИС ТИМ КА

ДЕТАЈЊ)

Трећа димензија у уметности

АР СЕ о трећој димензији,

о димензијама и квантита-

тивним одредбама у умет-

ности може да говори г Из-

. тледа врло. веродостојна ми сао Георга Зимела да, док природће науке све квалитете своде на квантитативне односе, уметност тежи к томе да све што је само квантитативно покаже као вредност квалите та. Старији су естетичари (код нас, например, Фрањо Марковић у поводу Роберта Цимермана) придавали одређену улогу категорији количине у уметничком делу. Они су веровали да се један епски садржај, например, не може адекватно да прикаже у микроформату и минијатурном извођењу. Гледиште старијих естетичара може да се ослони и на чињеницу, да став „човек је мера свију ствари“ важи и чисто квантитативно: _ има наиме, – неке људске мере и као чисте количине, а не само у смислу нашег нензбежног антропомортног схватања џи делања, Међутим, непосредно је и свакоме јасно, да по квадратним метрима досад највећи сликарски подухват (Тинторетов) није У исти мах и највеће сликарско дело као уметност, да се и у лирском обиму може да достигне интензитет и безвременост као но у епском излагању, да се снага деловања једне драме не мора да повећа, ако та драма траје три узастопне вечери уместо само једне итд. Квантилативне одредбе уметничког дела имају функционално значење у њему, али оне стоје у служби квалитета и тако губе своју независност. Тако је и трећа димензија у уметности само ингредијент једне квалита-

тивне датости. , Са тродимензионалним филмом поБово се јавља питање треће димензије у уметности. Питање се тиче ликовних уметности (пре свега сликарства) и видљиве реалности, јер се у музици и поезији о трећој димензију или уопште не може да. говори или ипак, али само симболично као о вредности која се индиректно постиже подржавањем „телесности“

МАНТЕЊА: ПЛАЧ МАРИЈЕ И ЈОВАНА НАД МРТВИМ ХРИСТОМ /' - а

ствари. У. проблематику, треће ди-. с Г "страњење у дубину, већ као обога-

"ћење и ојачање дводимензионалног

мензије филм. уноси. једну, специфичност која потиче из. његове. комплексне _ природе Ккао- уметности. Зато најпре о том питању код ликовних уметности, а. онда посебно код филма.

Европско сликарство је, по Мал-“ роу, од времена Ренесансе тежило да створи један свет са три димензије. Потреба за рељефом, за. волу“ меном, фанатична потреба за објектом битна је за Запал и везана за његово политичко освајање света. Малро дакле, увиђа, да се проблем односи на саму цивилизацију, на односе човека и света, Овај аспект ствари је исто толико значајан као и чисто психолошки и специфично уметнички 0 којима ће даље бити говора. Ако. дакле упоредимо западно-европско сликарство (од времена ренесансе наовамо са јапанским например, — сетимо се недавне изложбе коју је приредно УНЕСК-о у Београду, као и оне прошлогодишње, Шаракуа. — онда се. може да увиди, како Јапанци као и други источни народи ·презиру дубину, трећу лимензију; перспективу. Али не само' код Јапанаца, Кинеза, Персијанаца већ и у развоју самог европског сликарства постоје читаве епохе у којима су неговани. ненлу-

знонистички. стилови, јер уметност сликарства не мора „нужно имати посла са брижљивим и коректним

репродуковањем природе. Ако се и без треће димензије може да постигне највиши уметнички ужитак и савршенство израза и ако је несумњиво да већа потпуност којом се утисак слике ближи природном утиску не може бити одлучна за уметнички квалитет слике, онда се са правом можемо питати: чему трећа димензија у уметности7.

У чланку „Треће димензије у уметности“ (године 1906) Георг Знмел даје психолошку анализу опажаја треће димензије. По њему, дубинска димензија тела није уотшпте оптички опажајна. Првобитно нас само чуло додира уверава да су тела нешто више но дводимензионалне ловршине. Пуна слика ствари, срасла из њихове видљивости и опипљивости, репродукује се првом, и ми. мислимо да видимо непосредно и трећу димензију, Зимел наставља | ову психблошку анализу прелазећи на специфичну природу уметности, од којих свака делује принципијелно на једно. чуло, док сваки стварни објект делује принципијелно на мноштво чула. Свако чуло чини квалитативно посебан свет. У стварности предмет настаје садејством чула, а у уметности искључиво Као" израз једног чула. Тиме чулни опажај добија унутрашње јединство, Управо то што му врста његова важења, његова категорија бића долази искључиво

од једног чула, то учвршћује умет- |

ничко дело у сфери иреалитета и чини да трећа димензија, домен правог „чула реалности“, чула до: дира, у њему игра сасвим другу улогу но у утиску стварности. Настаје процес преобраћања 'хетерогених чулних осета У оптичке вредности. Чак и пластично дело служи само за, виђење. Од скулптуре се трећа димензија из њене генуине вредности додира такорећи поново рађа као продукт утиска ока. И Зимел закључује: кад трећа димензија уђе у опажајно уметничко дело, она Неће, бити просто“ једна димензија више,

она даје нову квалитативну ноту, Трећа димензија не делује у сликар-

_ просто. нумеричко додавање постојећем квантуму димензија, већ

ству и пластици као реално распро-

садржаја слике, она је ту нијанса видљивости.

Основна мисао у овом схватању, да нужно привидни карактер уметности проистиче из њене једночулности У деловању и изразу, изгледа да не важи за (звучни) филм који почива на садејству чула. Мада има аутора који сматрају да је неми филм, дакле једночулан, пости гао све оно што филм уопште може да да у реду уметности (занимљив оглед у том погледу претставља филм „Тје!“ који смо недавно видели), говорни филм у суштини претставља једну нову могућност уметничког изражавања која је остварена спајањем слике и звука. У својој „Скици једне психологије филма“ _ (рађеној на темељу искустава које је стекао снимајући филм „Нада“ који смо такође недавно видели) Малро оправдано тврди, да говорни филм није био „усавршавање“ немог) Кад забележени звук нађе у слици свој контра-пункт, снага таквог израза постаје необично велика и нова, Док ће проналазак рељефа на филму, додаје Малро, бити само усавршавање. Филм је уопште постао уметност онога часа када је камера постала независном у односу на претстављену сцену, када је прекинут континуитет радње поделом на планове и омогућен избор и сукцесија значајних слика И битног дијалога. Избор значи исто што ни условно испуштање и занемаривање, То испуштање није никако немоћ, како тачно истиче Хегел, развијајући мисао да чулно у уметничком делу може да се јави Једино као површина и привид чулног.

Међутим, у модерном филму као да је основна тежња ка тоталности (која уосталом од Вагнерова времена у уметности уопште није нова) насупрот | условном. испуштању ми избору, и тежња «а постизању „телесности“ ствари, насупрот уметничком привиду. Тако би. се антиципатно и прејудицирајући (јер још увек немамо једино легитимну подлогу властитих доживљаја) могла рећи, да тродимензионални филм не-. ће и у реду уметности морати да значи напредак, ако то већ у техничком погледу несумњиво значи, Јер“ „привид не треба никад да до-• стигне стварност, а ако победи при» рода уметност мора да узмакне“ (Гете),

__ МИЛАН ДАМЊАНОВИЋ

Ккњижерне · Цер у оскУ

ГЛАВНИ УРЕДНИЦИ

Танасије Младеновић и Ђуза Радовић

РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ

Ото Бихаљи Мерин, Велибор |

Глигорић, Радомир Константи-

новић, Душан Матић и Ристо Тошовић

С УРЕДНИШТВО . Француска 7, тел. 21-000 АДМИНИСТРАЦИЈА

Теразије 27, пошт. фах 133

. х Претплата за годину 1954 Дино 900. поједини примерак Дин. 20. Број чековног рачуна 102—Т—208

| у 35

. лист излази. сваког четвртка РУКОПИСИ СЕ НЕ | ВРАЋАЈУ,

5 Х фа

Француска 7 Ф Издаје Удружење књижевника Србије. 6 Штаупа „Политика“, Цетињска Ћ