Književne novine

И Цеа

ПН"

. су огромне

· листички

ТОМИСЛАВ

ОКТОБРУ 1945 год. сплит-

ски ликовни уметници при-

редили су изложбу карика-

тура | „Нема повратка на

старо", којом су, како су то сами формулисали, „изразили мржњу према старој Југославији с монархијом на челу“, и изложили низ духовитих сликарских ни вајарских радова о личностима пи о догађајима мрске прошлости, Културно-уметничка група „Иван Лозица" издала је била н мапу тих карикатура, али оно што је, у вези с том изложбом, било од изузетног ефекта то је био њен карневалски финале. У сутону једног прохладног кишног дана на риву се слегдо скоро цео град да би' присуствовао једном монстр-спектаклу, масовном театру големих размера, који је изванредно снажно и потресно импресионирао чак ин тај медитерански распојасани народ навикао да се предаје масовним хипнозама кадгод.му се за то пружи прилика. Испред цркве св. Фрање, крај старе фонтане које данас више нема, било је подигнуто „позориште“, _ судница-стратиште, а пред њом ломача, са судијама, крвницима и целим „апаратом“ карневалског трибунала који је гротескним достојанством свечано _ чекао да почне процес. Оптужени су искр-

цани на молу, у луци која је још _ била пуна потопљених бродова с = ишзврнутим распараним трупинама

као цркнуте дилувијалне немани, и натоварени на каре које су вукле мазге, Кроз шпалир од неколико хиљада гледалаца, у сиво-оловној полутами влажног ваздуха, главињале

својој карикатуралној димензнонираности као авети у дивовској пан-

Нова

гледишта о Рилкеу

(ОНо Елалећ ВоПпоу: Вике: Тодатје УМ. Комћатутет, 1954)

АЈНЕР Марија Рилке, вели-

ки немачки песник који је

испевао у последњим го

динама свога живота диван

венац најзрелијих францу-

ских стихова, (којима се дивио Валери), данас је признат и вољен као ретко који модерни песник, Воле га и Французи ни Немци, Као _ свог. Французи га изучавају са љубављу и са упоредним психолошким мето“ дама. У Немачкој данас се · Рилкеу приступа готово научно: у _њему траже саме праизворе поезије. Данас је Рилкеа „узела плод своје егзистенцијалистичка група мислилаца и у Немачкој и у Француској, Рилке је за њих најбитнији егзистенција“ песник, О њему постоји чувено сведочанство Хајдегера. Хајдегер је о Рилкеу рекао. да Рилке опева баш оно што сачињава срж његове, _Хајдегерове, филозофије. Ото Фридрих Болно рашчлањује Рилкеа само из последњих година. Он нам пре свега доказује: да Је Рилке потекао из старог Кјеркегора, кога је преводио, и због кога је на“ учио дански. Али Болно подвлачи: да је Рилке тек у познијем добу свога стварања претворио сваку своју паукову нит у егзистенцијалистичку суштину. Болно слабо наводи раног Рилкеа, који је већма био у власти фројдовских., доживљаја, чудесних успомена и слика, м уздрх“ талих призора. Болно доказује, на наше највеће чудо, а на самом крају своје обимне књиге; да је Рилке, својим последњим. и коначним пес-

мама „изашао из теснаца егзистен-..

цијализма". То је нечувени компли-

летњих игара

ТАНХОФЕР

СЛИКА

томими, а крици мржње, освете и тријумфа, пуцкетање канџија, завијање бродских сирена, претећи пуцњеви и оргије смеха, кроз мрак, пресецан палуцањем крвавих пламених језика бакаља које је гушио дим и влага, пљуштали су као урлик бу“ ре која је сјурила с брда и праснула о стење. Фантастичан – спектакл! Поступак је био кратак, Једна за другом, гротескне наказе једне детронизиране тираније падале су на ломачу, гајзири варница шиктали су у мрак и пљускови цике и вриске разбијали се о зидове здања · на тргу који је тонуо у ноћ,

Ђ. ЈАКШИЋ:

ПОСТОЈЕЋИМ исцриним анализама Јакшићевог књи-

: Е вног ства! такнут

То је, учинило ми се тада, био (- ни Па аи асва мтлаа

јединствени доживљај великог пуч- Ј РОНре Па

ва ке 46 - | често до безумља несносан

ког театра у његовом – најчишћем живот, Од 1869—1872 године Јакшић класичном облику. Ако то и није 21807 4 д к

борави у Јагодини, отуђен и огорчен на немаштину, која га и овде подмукло окружава. Међу ретким пријатељима у тој србијанској паланци, малодушном уметнику нарочито је био привржен млади Петар Петковић, телеграфиста, чији досада непознати портрет доносимо,

Поред књижевног рада неједнаког квалитета, Јакшић је у овом свом „јатодинском периоду“ српском сликарству Х1Х века оставио значајне прилоге, од којих је и овај портрет младога Петковића, Јакшићев интегрални сликарски нерв, уочљив и у књижевном стваралаштву, стално је покретао

било легитимно наслеђе онога старога античког театра чији су трагови још видљиви ту у непосредној близини, свега пет или шест 'километара удаљено од ове обале, јер су његове покретне снаге пресахнуле у хуци векова и сутонима богова, могућно је ипак да још увек, У крви, „у зраку“, у наравима, у традицијама, у специјалној _ специфичној, страсној и активној форми аматерства живи непатворено осећање за онај облик масовног театра који

натприродне фигуре у

има корење у старим црквеним приказањима, сказањима, оним засте гертевепфа2јот!, _ разумљивим _ СВИ ма, народу, својим једноставним И наивним _ осмерачким _ стиховима и пучким тоном, а не само , ученим хуманистима и оном неглагољашком клеру који је говорио само латински и талијански. Таква су се ска-

зања приказивала дуж целе наше Фхаставак на другој страми)

РАЈНЕР МАРИА РИЛКЕ

менат од стране једног егзистенцијалисте: да им је омиљени песник преболео и сам егзистенцијализам и отишао даље. На тај начин отвара се пут новим истраживачима, који се већ јављају. Они слуте шта би опевао најпознији Рилке да је

кегора, 5

Докази Болноа дејствују посве Убедљиво, уколико рашчлањују припадност Рилкеа егзистенцијализму. Али, не види се из целе те књиге: зашто је и по чему Рилке велики песник и то још песник кога чита са

сладострашћу и шира публика. А

величина једног песника није у ње-

говом погледу на свет, који може да

дели и са безброј својих савремени“ |,

ка, него је величина једног лесника у складу његових ритмова и у ње говом песничком даху, С. В.

"таопштене кризе и порази

ко- || начно преболео свога учитеља, Кјер- ||

осетљиву скалу тонова у његовом духу, подешавајући ликовни израз психич. ком стању ауторовом. Ненаметљиво једва вид-= љивим потезима кичице и оловке на платнима, дртежима и скицама речите су хронике замршених збивања У Јакшићевом горчинама заливеном животу. Одатле вероватно и потиче она непосредност и блискост његових слика, Његов сликарски таленат, који га до пред саму смрт помућује неостварљивим хтењима, долазио је свуда до изражаја. У јагодинским кафанама је цртао по умашћеним блоковима кибицере карата, читаоце новина, пушаче и разне карикатуре. Сликао је из нужде, махом брзо и нервозно, не марећи за неизбежне пропусте. Не довршавајући увек оно што је цртачки коректно започео, прекривао је те празнине сли-

карским ефектима, веома често виртуозно изведеним. Сиромаштво га је присиљавало да

ради брзо, јер је желео да што пре дође до новца, Једино је на портрету трговца Ђоке Ивановића, који је рађен бесплатно, провео дуже времена. Радио га је при добром јелу и пићу, што указује да је Јакшић намерно одуговлачио његово завршавање како би што чешће имао прилике да се добро погости у пријатељском дому Ивановићевом, Ретко му је које платно из тога времена очувано. Махом су била несигнирана. Вероватно томе периоду, или коју годину раније, могла би се припојити и уништена галерија портрета српских владара у Враћевшници, Зна се да је радио једну икону Ђурђица. Светог Ђорђа (као заштитника калајџијског и дућменџијског заната — 1870 године), Пророка Данила и Евангелисту Марка (као заштитнике мумџијскогт заната — 181 године), Светог Николу, Светог Ђорђа — за непознате кориснике и једну икону за Ст. Миленовића. Од портрета, за те три тодине, поред споменутог Ивановићевог, имамо Јована Косовљанина, Ђуре Хорватовића (у природној величини целе фигуре), михајла Аврамовића, чика Симе механџије и његове жене („Дело“ 1903, нов. с, 190), попа Раш ковића из Сабанте (који је изгледа рањен док је Јакшић био учитељ у Сабанти), фирме „Код Вевчанина“ · (за радњу трговца ЋЂ. Ивановића), „Код Краљевића Марка и Мусе Кесемије (за једну кафану) и неке мање, којима је изгубљен чак и помен. Најзанимљивији је свакако историјат композиције „Убиства Карађорђева“, теме, која Јакшића по други пут привлачи драмским и етичким акцентом. Одузета му је и бачена на таван, где је послуисила за зачепљивање једне баџе а он тужен за противдинастичке тенденције. Јакшић је за свој сликарски рад у Јагодини незнатно награђиван.

(Наставак на осмој страни)

У овом броју

ПОРЕД ОСТАЛОГ, пРИЛОЗИ Т. ТАНХОФЕРА, СЛОБОДАНА ГАЛОГАЖЕ, ЉУБИШЕ ЈОЦИЋА, в. В, РАДИЧЕВИЋА, ЗОРАНА ГЛУШЧЕВИЋА, ВОЈЕ РЕХАРА, МИОДРАГА КОЛАРИЋА, АНТА ПЦЕТИНЕА И ДРУГИХ.

ле

ПОРТРЕ ПЕТРА ПЕТКОВИЋА.

| |

на белинама

СЛОБОДАН ГАЛОГАЖА

"и ваздушастом ништа поклања Већ одређено име и седиште.

Шекспир _

ОСТОЈЕ ИЗВЕСНИ видови уметности чија треперења и изражавања примамо у друштву, у позоришним и биосколским салама, у сликарским галеријама, У концертним дворанама, њихов дах и дејствовање упијамо као део целине, истина потпуно

омеђен својим перцелцијама и захтевима и својим унутрашњим вибрирањем, али смо и део спојен неким невидљивим нитима са свима другим тражењима и пробуђеним пажњама. У таквим контактима са материјом уметности проналазимо и једну специфичну драж да све радости, узнетости, туге, узнемирења којима смо испуњени делимо у томе отсеку захватања живота са десетинама све до тог момента нама непознатих бића, са којима смо се ипак у једном блеску трајања нашли заједно, разнородни, окупљени случајем, у истом тременду емоција.

Чар читања је осветљена другим нијансама спектра, за њу је неодољиво потребно да будемо сами, бар суштински што више сами за ону најдубљу, најистакнутију и најискренију саживљеност са душом аутора чији свет од првих реченица почиње да се прелива у наше мисаоне вијуге. То некад беше ноћ коју остависмо за собом, а кроз узлете чула смо опет у неком јутру, бившем, ужасно удаљеном, а свеједно ипак једном јутру које је тих часова нама врло реално, опипљиво, готово оно јутро које је могло бити и наше. Тај тренутак „истинске идентификације с лелим“, потпуне опијености над књигом, сведочи о неугасивој моћи тога писца коју је стекао над нама, а с друге стране и о нашој способности, па често и сродности у стремљењу, да апсорбујемо, да при“

Ј (Наставак на осмој страни)

па, као што машта оваплоћује Облике ствари непознатих још, Тако им песника перо облик да,

Орфизамисликарство отворених прозора

МИОДРАГ КОЛАРИЋ

25 255

АДА је први уметник направио свој први цртеж, он је несумњиво поставио чврсте темеље сликарству, али чим је на цртеж, да би начинио слику, ставио и боју, он је те темеље озбиљно пољуљао. Ма како да смо склони понирању У

РАУЛ ДИФИ: ДОВИЛ (1930)

суштину ствари, ма како да волимо“

оно што се крије иза привидног мира материје, ми још увек одлучујемо према облику, и затворена линија је оно што ће нас држати у добровољној дисциплини здравог и логичког расуђивања. Но, и поред тога. што је уметност, — у првом реду ликовна уметност, — комуникативног карактера, и што својом непосредношћу иде на руку Уурођеној лењости људског духа, нигде још страст за Новим и недостижним није тако јака као у њој. Вековима се људска рука, — вођена оштрим даром посматрања или нагоном, трудила да извуче, обележи и успостави савршену форму, изниклу из природе, дајући с времена на време (према своме ступњу културе или веровању) предност људском телу као нечему од кога све полази или у које се све враћа. Није онда ни чудо што су линија или арабеска, геометриска форма или тродимензионално тело примили на себе безмало, цео карактер уметничког при-

каза, и што је боја, као накнадни додатак, као акцесорија или средство ближег обележја, — _ понекад незахвалног илузионизма, = поста-

ла нешто између материје и личног укуса, нешто што се, као небитно, тумачи на свој, често произвољан начин, и, коначно, нешто што више иде од личног схватања ка објек-

тивним _ чињеницама него обрнуто, Упорним залагањем за савршенство облика, — јер је потреба за савр= шенством била једна од кобних зач блуда старих мајстора, — морало се доћи до засићења, до побуне, да дубоке кризе у сензибилности И схватањима уметника. Постало је о чигледно да негде треба наћи оду« шке.

Није било давно када је фотографска камера ухватила с непо грешном тачношћу облике из при роде и заувек компромитовала њихово савршенство. У тами која је настала, први зрак светлости угледали су импресионисти. Не треба та схватити у преносном смислу, Већ одавно слушамо погрешна тврђења да су импресионисти пришли проблему боје. Под утицајем оне фаталне камере, под утицајем промена које је изазвало глектрично осветљење, под утицајем научних открића на пољу оптике, они су се поза-

бавили проблемом светлости, траже- .

ћи од ње одговор за многобројна питања формалне природе. Њихова стваралачка страст је горела на о+ ним светлосним феноменима који мењају и декомпонују форму разли+ читим _ вредностима осветљења и различитим односима обојених површина у различито време. Боја ја за њих била секундарног карактера; средство а не циљ. Наравно да је том приликом морало доћи до нових схватања у питању објективне вредности форме, али је криза била конструктивног, _ истраживачког карактера, и није ни у једном тренутку изневерила природу и њен утицај на нашу навику гледања. Шта више (Наставак ма седмој старни) |