Književne novine

Непознати Чехов

После смрти Антона Чехова ни у самој Русији нису била објављћна сва његова дела, односно све његове приповетке. Још за време свог живота, као већ познат и опште признат писац. он је објавио прво издање својих сабраних дела, међу којима се налазило и двадесет дужих приповедака, написаних између 1880 и 1883 године, у доба када је своје многобројне сатире потписивао најчешће са „Антоша чЧехонте“, Чехов је, као свој сопствени издавач, био немилосрдан према самом себи — младом књижевнику, који је својим пером био приморан да зараЂује хлеб не само за себе, већ и за читаву своју многобројну породицу. „Чехонте је написао много ствари које Чехов не може признати“, — рекао је он једном приликом. Чехов је, такође, цензурисао масу прича написаних између осамдесетих и деведесетих година. и зато се у свим издањима, објављеним у току његовог живота „налази само оно што је он лично одабрао. После његове смрти, и све до 1944 год. објављен је само незнатан део његових посмртних текстова,

Тек од 1944 године пронађене су и каталогизиране све оне приповетке и сва она писма за које се дотада није знало да потичу од Чехова. Специјалном одлуком Совјетске владе објављено је у Москви, између 1944 м 1951 године, 20 свезака Чеховљевих целокупних дела из којих се тек сада може да оцрта прави лик великог руског књижевника.

Недавно је и у Америци објављена књига „Непознати Чехов“ у којој се налази 25 прича и фрагмената Чехова који досада нису били преведени са руског ни на један страни језик. Чехов, хумориста, претстављен је ту са неколико лаких скечева. Међу њима налази се и „Перпетум мобиле“, прича, коју су царистички цензори сматрали неприкладном за школске књижнице „јер се у њој слика ружним бојама неки срески адвокат и лекар, који уместо да изврши хитно аутопсију, игра лежерно карата и заборавља на своју дужност. „У другим причама говори се о пропалим велепоседницима који се не усуђују да стану лице У лице са својом невољом („Народна несрећа“), затим, о младићу кога издржавају удовице и који зато пати од недостатка самопоштовања („Станар“), и патетичним очевима који се не могу такмичити са својим синовима, богатим и бриљантним („Света простота“).

У овој збирци најзначајније су две приповетке, „Непријатност“ и „Посета пријатељу“. У првој приповетци долази до изражаја песимизам, тако карактеристичан за многе Чеховљеве драме и приповетке. У њој се говори о једном сеоском лекару који удара свог помоћника и кога после тога гризе савест. Бесперспективност и јаловост руског провинциског живота у њој је ванредно дата, Друга приповетка, „Посета пријатељу“, потсећа доста на њетову драму „Вишњик“.,

У књизи „Непознати Чехов“ налазе се и неки недовршени фрагменти. Најзначајнији од њих је „Острво Сахалин“, путопис до једне казнене колоније, Ова репортажа, написана 1890 године, има У себи много аутобиографских мотива. Чехов је предузео тако дуго и напорно путовање кроз Сибир, — највећим делом на колима, — због тога да би се ослободио романтичног заплета са неком удатом женом. Према мишљењу мздавача, Аврама Јармолинског, чЧееховљева сибирска епизода, треба да се посматра кроз призму некадашњег Чеховљевог одушевљења за Толстојевим моралним идејама. Крајем осамдесетих година Чехов је тежио да се прихвати било каквог озбиљнијег социјалног подухвата, и он се надао да ће његова репортажа о осуђеницима и прогнаницима на острву Сахалин имати позитивне последице за побољшање животних прилика на овом острву у Тихом Океану. У сваком случају, фрагменат из ове репортаже открива нам и мање познати лик Чихова — но-

винара. КАО:

ИСПРАВКА

У чланку „Дубровачке летње игре“, објављеном у прошлом броју Књижевних новина, поткрале су се извеспе грешке настале приликом прекуцавања рукописа. У четвртом абзацу, У осмом реду треба да стоје имена музичких уметника у моминативу уместо у генитиву, док је име Мелите Лорковић потпуно изостало. Потпуно, је изретао крај претпоследњег гбзаца који _ гласи Хамлет). И најзад, једна улога која не изазига ни приговор нити диокусију, интегрално остварен прото“ тип Шекспировог Клаудија, Краља, тако свеобухватан да се у сваку режију уклапа, изграђен нервом, темпераментом и дубоким сазнањем о аутентичној личности, театр највишег редо — љубиша Јовановић“,

ДУШАН ДРАГОВИЋ

ова '

% · =

Не

РОЗ ГУСТЕ, као мрежа гепдеј

тене, вреже и пузавице про-'

· бија се Мариов и Жо-ов камион — који, са својим огромним фаровима и браником што потсећа на зубало, више личи на неку преисториску неман него на машину савремене цивилизације. Позади, иза леђа два човека, отскаче по неравном друму товар нитроглицерина. Рекло би се: ничим баналнијим не би могла да се заоштри драматичност у једном филму! (У крајњој линији нешто слично' идеји младога Ајзенштајна да испод седишта публике пали прангије да би изазвао шок и узбуђење). Али је Анри Жорж Клу30, један од највећих редитеља савременог француског филма, са тим покретним вулканом нитроглицерина успео да сними изванредан филм „Надницу страха“ који му је потпуно оправдано донео више међународних филмских награда, '

Режиску физиономију и стил Клузоа обележава неколико сасвим јасних и упечатљивих особина: начин обраде сцена му је драстично реалистички — у тежњи да до краја остане директан и тачан он упада У једну појачану експресивност, која је, уствари, већ нека врста стилизације; филмски језик Клузоа је изра-

зит и оригиналан; у општим конту- ,

рама, у свом склопу, драма носи јед- |

ну дефинитивну трагичну мисао заробљен си и никуда не можеш, сенка смрти је увек на твом путу, сваки напор је апсурдан.

Оно село у пустарама Јужне Америке — у коме се одиграва већи део радње — личи на сплав изгубљен и напуштен негде између неба и воде. И када на том сплаву сунце упорно реже темена људи, а по тљу гамижу шкорпије, онда није ни чудо ако се — у једној таквој, већ у самој основној драмској и просторној локацији, алегорично постављеној радњи — све ствари и догађаји предимензионирају и нарасту до снаге једног амбивалентног симбола. Може се рећи да је Клузо до краја, на свој туробно реалистички начин, формирао неки алегорични филмски натурализам. Осећај страха и мучне напрегнутости, попут неког рефрена, одзвања као мото сваке епизоде У „Надници страха“. Тај страх, таман и загушљив, извучен до последњег тона своје емоционалне амплитуде надражује вам нерве скоро до самог почетка филма — као оштрица неке гиљотине која се сваког тренутка

СО ВУЕ Гол

—

ница страха

може спустити и прекинути нит за коју претпостављамо да нас још увек може одвести ка хепи-енду. (Он је оно што Клузо жели да утисне у свест гледалаца, он је оно чиме је и клузо, очигледно, опседнут.

Клузо је спустио своје ослепљене и заробљене личности у „Надници страха“ — сличне фигурама на неком рингишпилу, уподне када је вашариште потпуно пусто, а ледина упаљена сунцем — на спржене пампасе екваторијалне Америке. Он је тај, његов коначно затворени рингишпил покренуо у сабласну и очајну игру. И таман онда када смо помислили да

ВЕСТИ

ЛОТ АРОН: БАЛАДА, ТОКИО

То је на енглеском језику штампан одломак из необјављене књиге која је трећа по реду у серији Аронових студија (мит, сата и легенда, балада). Између осталог Арон пише о пореклу мотива Лорелај, доводи га у везу са нордиском и германском митологијом. посебно пише о њеним искључиво лирским интерпретацијама, насупрот другим мотивима који су херојски или патетични. Нарочито се задржава на обради мотива Лорелај код немачких песника, Брентана „Ајхендорфа и Хајнеа. Три баладе, пише Арон, три лирска штимунга, три поетска израза. У интерпретацији код сва три песника сачувала је балада отсев народнога духа, посебно севернога, нордиске природе и магловитог неба. Она уопште дочарава неку необичну и зачарану ат-

за пуан

ТОМА РОСАНДИЋ: 1

ДЕВОЈКА

мосферу, и у једном сетном и фаталистичком тону радо приказује страдање човеково у борби са природном стихијом и силама које га судбински протоне. Зли духови, мистика, судбина и смрт, то је њен декор. У свом загонетном приказивању може да потресе својом трагиком којој је контраст индиферентан тон последњих сти хова. Мако се то приказивање лако драмски заплете и расплете, утисак је помало мучан, мрачан и магловит. Летенда о Лорелај везана је за Бахарах, оно место на Рајни где се њено хорито сужава у клисуру масивних огромних стена. Зов, лађаџа враћао се кго стоструки одзив. Тај ехо „лурлај“, деловао је на машту људску, која је природну појаву тумачила по својој мистици и веровању, и мислила да се то виле дозивају. Како се развијала и модернизовала легенда, тако се десило и са баладом на исту тему. Брентано опева лепу чаробницу коју витезови прате у прогонство, у манастир јер је грешила, опчарани њеном волшебном лепотом пужу се за њом уз окомиту стену. Она се баца у Рајну а витезови се сурвавају низ литице, Брентано је баладу натопио романтичкбм иронијом: бискуп, као оличење духовне. силе, осуђује лепу жену на прогонство. Демон-жена, симбол уметнести, побеђује духовну силу. Код Ајхендорфа је то шумска вила која заводи смртног човека у шуму где је он препознаје али никад неће наћи пут из шуме, пао је у мрежу чари лепотице. Међутим Хајне је свестан романтичар: присећа. се једне бајке из старих времена, дочарава себи врхове масива који блистају под млазевима сунца, што се лађару на Рајни привиђају као жена божанске лепоте. Заведен том визијом он не пази на матицу и вир) чамац се разбија о стење и вода га одвлачи у дубину.

> аи

3 УРЕДНИШТВА

' „Услед заузетости око уређивања књижевног · часописа. '„Савреметлис“, који Ће, ускоро“ почети да жалази, Велибор Глигорић, члат на аде редакције, неће убудуће моћи, вршити ову дужност. Редакција „Књижевних новина" _ захваљује се Велибору Глигорићу на труду који је до сада уложио у уређивању налцег листа.

УРЕДНИШТВО

ће се нека од тих марионета одвојити од Клузоовог флегматичног и немилосрдног _ сунца апсурдности (екваторијалног сунца које и реално сија на потиљке његових 'личности У „Надници страха“). и, попут метеора, полетети по некој својој ведри= јој и оптимистичкој путањи, баш У том моменту, да би утисак тескобе и трагичне апсурдности био што импресивнији и што трајнији, Марио одлеће са својим празним камионом, јер се радовао животу који је био пред њим, на дно дубоке провалије. И круг је затворен. Марионете су 0диграле своју мртвачку игру, рингишпил је направио један пун окрет, а учесници те паклене и суморне вожње, заједно са својим сновима и својим јадно пронграним надама, 0кренуте су са отвореним устима лицем ка земљи, Клузо је те људе расекао, до дна их разголитио, облио их крвљу и у тој крви одразио свој сопствени лик. Једном привидно реалистичком методом он је конструинсао неки свој монументалан и несрећно суморан простор. Варирајући увек око граничних“ вредности, Клузо је тој својој деформацији дао стравичне размере. И не треба много човеку да се изгуби у тој празнини без краја и без почетка, У том страху чије су границе обележене смрћу и очајањем — јер „Надница страха“ није ништа друго него један дуг и безазлазан погреб четворице очајника.

Као покретом и временом обогаћена Гриневалдова слика, као најочајнији крик дављеника коме вода већ продире у прса тај филм је уздигао, међутим, своју драму до лепоте и јасноће најчистијих античких трагедија. У том простору у коме сваки предмет и сваки лик извлаче на видело своје дотле незнане и несагледане пропорције Клузо је успео да конструише једну:монументалност која се намеће и плени; и било би, стварно, ,несмотрено. упустити се У строгу рационалну и коначно одредљиву анализу овога филма чија је

основна и најдрагоценија вредност баш та снага и кредтивна страст са којом је створен. Јер под лупом педанта могле би се ту и тамо открити извесне мане и на њима изградити један мање више скептичан став према самом делу (у „Надници

" страха“ има местимично претеране " афирмативности и већ датих, форми-

раних. — без упуштања у њихов настанак и генезу — ставова и ситуација, које сам филм, као уметнички

медијум веома често доноси). Али та

лупа не би била ништа друго него криво огледало или тамна сенка која нам заклања дубоку и трајну вредност овог уметничког дела, Клузоови ликови, сплетови нерава

и нагона, окренути к себи и заро-.

бљени једни другима, не одлазе никуда даље од своје пропасти. А 300 мрачан, туробан и апсурдан · меме то над њиховим трагичним крајем надноси се опустошена, вегетација неког дрвећа које је више 1 него биљка, или у пустој, од сунца усијаној, каменој урвини стравично завија сирена здробљеног камиона.

Пејзажи у „Надници страха носе нешто од оне пустоши месечевих равних и голих површина. Као да се бљештави и празан плочник са не-

ове слике н

Ме лонци На месту где Је први камион одлетео у ваздух (и то тако коначно и неповратно одлетео у ваздух да осим једне муштикле ништа друго није остало) Клузо је формирао један пејзаж који личи на Дантеов опис пакла; црно, тамно петролејско језеро опкољено стравичном алејом спаљеног дрвећа, када се тај густи и разбојнички петролеј, за кога је неко рекао да је црно злато, а код Клузоа је он пре црна крав, цеди са лица, руку и откинуте Жоове ноге, то онда није само једноставна, драстично натуралистички снимљена сцена, то је један туп и загушљиво паничан осећај мутног и дефинитивног завршетка. Можда је то само рефрен из Клузоовог филма „Манон“, али то је сигурно и једна потресна истина о уништењу и разарању, тој најстрашнијој и најгрознијој девијацији људског духа и савремене културе. И као што сваки човек често негде ду“ боко у себи скривено и омамно ужива у неком страховитом и од њега већ одавно одагнаним мислима и Клузо износећи и дефинишући то очајање и панику (које делују и као опомена и претња) сам, у извесном смислу, тоне очаран и омађијан њима. Његове личности су на асфлатној џунгле упознали лик живота. Његов Марио је изнад свог лежаја урамио карту метроса са станице Пигал! Са њом у руци он и умире! Сам Клузо, на крају крајева није ништа друго него нека врста модерног, филмског Бодлера. Он нам је, најзад, кроз свој став према овом филму (не кроз његове ликове, јер они од тог страха беже) доказао да сени страх може волети, да се и њиме може бити омађијан.

Али као трак светлости у црном и

пустом мору очаја избија изнад зажареног камена, изнад панике што је чврсто привезана уз леђа четворице очајника, изнад црног петролеј“ ског језера (у коме су се удавили снови прве двојице, у коме се црно обојила црвена крв Жоова) и изнад околине која нас упозорава на Хирошиму и сенке-отиске мртвих људи на њеним ретким зидовима, једна неодређена нада на солидарност и другарство међу људима. У „Надници страха“, тој смеши очајне безнадежности и све оне жалости која се као плесан хвата по посивелим велеградским фасадама, која ставља таму на зенице и страх у углове усана, у „Надници страха“, дакле, та некако недовршена и непрокламована солидарност уствари је још увек само клица која чека да добије свој пуни садржај и облик! Није ни мало случајно, међутим, да је Клузо свој

нови филм посветио солидарности међу људима. АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ

УЧИ

ОЗЕ

УРЕЂУЈЕ РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ

Ото Бихаљи Мерин, Александар Вучо, Слободан Галогажа, Радомир Константиновић, Душан Матић, Танасије Младеновић, Ђуза Радовић и Ристо Тошовић (одговорни уредник)

УРЕДНИШТВО Француска 7, тел. 21-000 АДМИНИСТРАЦИЈА Француска 7, пошт. фах 133

Претплата за годину Дин. 900, поједини примерак Дин. 20. Број чековног рачуна 102—7Т—208

Лист излази свако: четвртка " РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ

крстача ·

рефлектовао и на.