Književne novine

Pretenzije

AZATI za kompozito~

ra da sastavlja muzi~

ku bez pretenzija zvu čalo bi pežorativno, kao što bi se uvrijeđenim našao i sli kar kome bismo rekli da svoj umjetnički posao radi bez pretenzija. Pisati literaturu bez pretenzija znači biti beogradska Mirjam ili, zagrebački rečeno, Zagorka, a nije za preporuku da se navijaču »Crvene. zvezde« kaže da njegov tim igra bez pretenzija. · Praviti strip sa pretenzijama bilo bi isto tako neukusno kao i strip bez pretenzija proglašavati umjetnošću. Ali MPF(adil) H (adžić), evo već drugi put (vidi »Vjesnik u srijeđu« od 18 aprila o.g. jedan filmovani strip, »Potragu« (Jane mu je u tu svrhu poslužio »Ešalon dr. M«.) zabada kao putokaz našoj filmskoj umjetnosti, izražavajući na taj način jednu tipično našu filmsku pretenziju da filmove bez umjetnič pih pretenzija proglašavamo umjetnošću.

Prenijeti jednu živu maštu na bioskopsko platno, izgraditi jedan pogled na svijet i tom pogledu naći adekvatan filmski izraz — to. znači nešto htjeti, i to što se. hoće — reći, to znači saopćiti konačni rezultat jedne, duge računske radnje, to znači na slagati duboke “slojeve poteksta iza konačne formule izražene u nekoliko znakova nađenozgz rješenja. Taj po sao umjefnosti — vrijedan je naše pažnje više od mehanič kog slikanja stripova, pa ako još uvijek manje rezultata, zaokruženih i..cjelovitih, ima mo na tom mukotrpnom putu stvaranja jedne umjeftnosti nego li u filmovima »akcije i tempa« (prazne .»akcije« i spoljnjeg »tempa«), onda je to zato'što je mnogo teže znati vješto' nešto. reći nego vješto znati mišta ne reći. - %

REBA li :da se: odrek-

nemo svoje mašte da će i u našem filmu mašta po četi da se mašta i da on neće uvijek biti ma šta? Zašta obeshrabriti, a ne pozdraviti, one najdragocjenije napore i već ostvarene rezultate istina, samo u kratkim scenama ili u malim detaljima? Zašto poicjenjivati težnje da i mi postignemo filmsku umje{inost sa pretenzijom da to doista i bude? Zašto zbog disproporcije između pretenzija i ostvarenih rezultata nekih autora rušiti autoritefe pozitivnih i pošteno, s iskrenim frudom i stvarnim talentom, katkad i sa znanjem — ne manjim. od znanja kazivanja ničega — ispo ljenih pretenzija đa se o nama kaže nešto više nego što se u stripovskoj slici i tekstu iznad te slike obično nalazi? Nije lako ni sćenaristi, ni re diteliu, ni glumcu, kađ treba nešto da kažu i kad je ta što žele da saopće stvarnije i sadržajnije od »hajde!«, »zdravo!« i »idemo!« — pa

ako smo fu još nevješti, ne znači da nam Jeđina pretenzija treba. da bude odricanje od svake pretenzije.

Nema sumnje da prva briga autora filma i treba da

„Scena iz storije »Crvehi šal« Stole Janković, po

rio i režija:

bude posvećena uklanjanju disproporcije između njegovih.htijenja, njegovih sposob nosti i objektivnih mogućnosti, ali pri fome kKriterij kritike ne bi smio da se da zavesti od malih, dobro odmjerenih pretenzija bez disproporcije, kao što ne bi trebalo da ga povuče ni pro valija između prepotentnih, megalomanskih. fežnji i bijednog ostvarenja. Prvi u svakom slučaju zaslužuje po zitivnu ocjenu, ali fačno na nivou svojih pretenzija Jer ako nije ni htio da pravi umjetnost, pa ako je nije ni napravio, ne treba mu je ni pripisivati — isto kao što je nećemo priznati ni drugom, uprkos njegovim „pretfenzijama. E TREBA potcjenjiva~

ti ni film, ni publiku. "Tvrđiti da je film spoljnje akcije i tempa »najfilmskiji« znači razvitak jedne umjetnosti vraćati na njene prapočetke, u vašarsku atrakciju. Današnji razvoj filmske u metnosti govori da su tipični filmovi akcije, kriminalni i vestern filmovi, ukoliko nisu serijski proizvodi, najmanje filmovi isključivo spoljnje akcije i spoljnjeg tempa (»Poštanska kočija«, »Draga moja Klememntina«, » Tačno u podne« »Šejn«, »Džungla na asfaltu«, „»Rififi chez les hommes« itd.), kao što, obrnufto, filmovi sporog spoljnjeg ritma mogu da budu ge nijalni upravo Do svom unufrašnjem tempu (»Kradljivci

bicikla«, »Najbolje gođine na šeg života«, »Izlet« i sl.). Ne znači, dakle, zalagati se za publiku tvrđenjem da je pu blici dosadan film koji nije vašatska atrakcija, jer ni da našnja bioskopska publika nije više vašarska. I bitno je ne potcjenjivati tu publiku. A potcjenjujemo je i onda kađ bez fehničko-zanat ske čistote, bez »numera« fizičko-tehničke „virftuoznosti, pravimo film »akcije i tempa«, prazne »akcije« i praznog »fempa«; potcejenjujemo je isto onako kao kad pravimo »psihologiju«, »atmosferu i »potekst« kojih u ostvarenom yvezultatu — nema! A činjenica je da u na-– šim filmskim djelima »spoljnje akcije« još uvijek postoji disproporcija između ispra Žnjenosti fabule i tehničke nevirtuoznosti njenog pričanja, pa je upravo dirljivo ka ko ti filmovi — u kojima vrlo često ni jedan »kontraplan«, naprimjer, nije dobro izveden i u kojima se vrlo če sto (u »Ešalonu dr. M.« u »Njih dvojica «i u »Potrazi« gotovo redovno! (javljaju »makaze« u montaži) ij. grje ške u snimajućim pravcima, takozvano probijanje staklenog zida i t. sl. — dobivaju najveće komplimente u zanafskom pogledu odđ potpuno nestručnih kritičara koji bi mogli bar đa ćute o onom O

čemu pojma nemaju. Ne bra neći slabosti onih »teških« i »ozbiljnih« filmova, koji su vrlo često bui pravljeni sa pretenzijama većim nego što im je ostvareni rezultat dozvoljavao — treba: istaći da je u njima bar tih, pravopisnih i pučkoškolskih, griješaka bilo daleko. manje, mada bi se u njima lakše podnosili, Poslije boravka prof. Slavka Vorkapića u našoj zemlji, kad već sami nisu imali šta da od njega nauče, bilo bi već krajnje vrijeme da se autori naših punih »tempa i akcije« ešalona i potraga informišu kod svojih „kolega, koji su Vorkapića slušali, o nekim osnovnim pravilima bontona u filmskom zanatu. .

IKO nije protiv serijske proizvodnje, ali i ona mora imati pretenzije da bar to bude. Među-~

tim, njeno postojanje i hnjeno fizičko „nametanje, koje će besumnje imati i pozitivnog uticaja na razvitak cjelokupne filmske proizvođ-“ nje, mehanizma njenog funk

cionisanja i „organizovanja, kao i, u sticanju profesionalne rutine — neće moći da

nas natjera da naša ljubavi naša pažnja ne budu upućeni ipak onim autorima koji budu imali pretenzija da nešto stvarno i umjetnički iskreno kažu o nama i o našoj zemlji, o našem gledanju na život i društvo. Jer kad budu uspjeli da nam to kažu, znaćemo da njihovo djelo, kao nađeno rješenje, sadrži čitave slojeve jednog talentovanog i. napor nog poniranja u dubinu n.a= šeg. I.neka što više takvih pretenzija!

Vicko Raspor

Radni fotos sa snimanja filma »Mala Jole«, čije je dalje snimanje nedavno obustavljeno u »Jadran-filmu« (?!)

Komika u ćor-sokciku?

(Nastavak sa devefe strane)

~ RED rat, a i posle nje=ga, javlja se čitava ple jada komičara zvučnog filma kao što su Fernandel, Braća Marks, Toto, Makario, Abot i Kostelo, Bob Houp, Sid Fild, Bing Krosbi, Deni Kej, Ređ Skelton i drugi. Nji hova filmska komika, bilo da se zasniva na smešnom izgle du tipa ili na njihovim smešnim postupcima, retko znači veću umetničku vrednost bar u dosadašnjim „filmovima. Plitki vicevi, burgije, benavljenja, glupe šale, sve je to spustilo savremenu filmsku komediju na vrlo nizak estet ski nivo. Fernandđel kao Ali Baba, Abot i Kostelo u Fran kenštainovim avanturama, Braća Marks u Kazablanci i u poteri za zlatom, Red Skel ton kao taksi šofer i među lepoticama koje se kupaju svi ovi naslovi jasno kazuju na kakvoj se umetničkoj visini nalaze filmovi u kojima se produciraju komične zvezde savremene kinematogra= fije. Oni čak mogu biti i odlični glumci-komičari, ali su scenarija po kojima snimaju filmove beznačajna. Njiho vi glumački kvaliteti se mogu videti tek kađa dobiju uloge u tematski vrednim filmovima (kao na primer Fernandel u filmovima »Don Ka milo« i »Ovan sa pet nogu«) gde njihov smisao za komično dobija celishodnu funk39% Jedan francuski kritičar smatra da je muzička revija uništila filmsku komediju! Muzička revija pretstavlja, zbog svoje popularnosti, veliku konkurenciju ozbiljnoj filmskoj umetnosti, u filmskoj komediji ona je postala obavezan garnirung, i to u

omnibus-filma »Velika deca« (Scenaistoimenoj zbirci pripovedaka

Antonjja Isakovića; proizvodnja; »UFUSK Beograd)

Baster Kiton i Fati 1920 godine

tolikoj meri da komična rad nja postaje epizodna. Spojiv ši se sa muzičkom revijom, filmska komedija je danas došla u ćorsokak. Najbolji do kaz za to je činjenica što filmovi Čarli Čaplina pretstav ljaju i danas najveći domet u komediografskom žanru. Pa i sam Čaplin je najbolji u scenama gde dominira Vizuelna komika koju je ovaj glumac razvio i negovao u doba nemog filma.

Čaplin je još i đanas najveći filmski komičar. Daleko ispod njega su drugi moderni reviski, seriski klovno vi. Treba još istaći i Volt Diz nija koji sa svojim šalama izaziva kod gledalaca daleko uzvišenije osećanje smešnog, nego što fo postižu mnogi glumci. Njegov konkurent Stiv Bosustov je stvorio Mister Bagu koji je, isto tako, neizmerno duhovitiji, suptilniji, psihološkiji od svih osta lih »zasmejavajućih starova«.

Ima nade: Englezi

Ku se pre nekoliko go dina pojavio »Kloš- ' merl« iskreni ljubitelji filmske komedije su sa oduševljenjem primili rediteljevu težnju ka vizuelnom karikiranju i tipiziranju ličnosti, koje “u sebi nosi jaku satiričnu. notu. Isto je tako

| Žak Tati, svojim povratkom

na komične postupke nemih klovnova,. još više obradovao estetičare filma koji su u tome. videli 'regeneraciju filmske komedije, iako kod'široke publike. ovaj pokušaj nije naišao na prijem.

Najznačajniji. doprino6s..mo

đernoj filmskoj komediji dala.je engleska kinematografi ja. Alek Ginis, Margaret Ru terford, Alaster Sim i mnogi drugi engleski glumci, razvili su se u prvorazredne filmske karakterne komičare koji ne izvode »komične numere« u filmovima, već grade karaktere, podređuju se dramskom žzbivanju, i ne stvaraju od sebe komične zvezde. Tu i leži vrednost mo derne engleske komedije što ne pravi starove već u sva– kom filmu vodi prvenstveno računa o scenariju, koji likove uvek diferencira. Čak i tako izvrstan komičar kakav je Alek Ginis, koji bi u Ame rici već odavno bio pretVoren u zvezdu koja bi se pojavljivala u raznim Rkomičnim situacijama, ostao je. ne nadmašan kreator komičnih karakternih uloga. Sva ka njegova rola na filmu pretstavlja nov, lik. Englezi

: su shvatili da moderna film-

Fild

: ska komedija traži duhovitu

priču — fabulu, psihološki iz diferencirane karaktere, i sa tiričnu notu. Gotovo sve engleske komedije nose satiričnu žaoku, u svima, su likovi kompleksni, a fabula ima smisla i. literarno. dramskih vrednosti. (I. Čaplin . je na vreme uviđeo da mora napu stiti. svoj, standardni komični lik te u svojim.novim filmovima svaki put daje druk čije karaktere i nove psiho-

i loške elemente).

U svojoj opsežnoj studiji o engleskoj filmskoj komediji, italijanski cineast Fabio Rinaudo ističe kako je neophodno naglasiti »da. je. važna i gotovo tradicionalna karak teristika engleske filmske ko medije u otsustvu svake: vul garnosti za koju se inače smatra da je neophodna uko liko se želi izizvati smeh kod

| bioskopskih gledalaca«. En-

gleski filmski reditelji i glumci-komičari pokušali su

: drugim sredstvima da nasme \iju publiku. Odbacivši plitke : verbalne Viceve,

prazne i banalne zaplete, oni su od scenarija zahtevali da u sebi nosi sve literarno-dramske kvalitete jedne dobre komedije. Posedujući veliku tradi ciju u · pozorišnoj . komediji, engleški scenaristi su . koristili sve odlike damaturgije, komponovanja karaktera i dijaloga, komediografa kak vi su Oskar Vajld, Bernard Šo, Noel Kanard, i najnoviji, Kristofer Fraj, T. S. Eliot, ili, pak, izvanrednih humorista kao što su' Džordž, Orvel, Evelin Vo, Ajvi Kompton-Benet. Ekranizujući klasične komedije, (»Važno je zvati se Ernest« »Pigmalion«, »Nestašni duh«) Engle zi nisu zaboravili da filmsko delo mora posedovati specifičnu dramaturgiju koja raz bija Uuslovnosii pozornice, Niz engleskih filmskih kome dija među kojima »Pasoš za Pimliko«, .»Najsrećniji dani vašega života«, »Gomila sa T,avender brda«, »Naivčine u Parizu«, »Čovek u, belom odelu«, »Nežno srce i dijademi« odlikuju se dobrom dramaturškom kompozicijom, sa firičnom notom, odlično razrađenim komičnim karakte= rima. Tim svojim. kvalitetima engleska savremena komedija se izdigla daleko iznad mnogih američkih muzič ko-reviskih limunađa, fornan delovskih egzibicija ili bečko-nemačkih otužnih viceva.

Zašto se smejemo?

EKADA se, smeh kod | bioskopske publike iza

zivao na taj način što ie baštovan, pogledavši u šmrk da'· vidi zašto voda ne šprica, bio poliven do gole kože; danas mi gledamo šest različito karikiranih .i karak teriziranih ličnosti koje tumači jedan isti glumac uspe vajući da u svakom liku dade kompleksan komičan karakter. Nekađa je nespretni klovn leđima okrenut sta-

jao na rubu provalije i bezazleno se pomerao napred i nazađ ne znajući da mu sva– kog časa · preti smrtonosni pad, danas ćutljivi gospođin ruča u restoranu i kadgod pruži ruku da uzme so, On svojim rukavom obriše usta nepoznatom Čoveku koji sedi pored njega. U ovim primerima viđimo, na jeđnoj strani, kakva je bila karakte rTistika komike u nemom filmu, a na drugoj, u kome se smeru ona danas razvija. "To razvijanje izgleda ide u dva pravca: ka eksploatisanju sta rih vizuelnih gegova (koji su u većini američkih filmova svedeni na besmislene, glu pe, iako bravurozne komične efekte, dok su kod pojedinih francuskih komičara dobili psihološko opravdanje kakvo im je nekada davao Čaplin) i ka stvaranju komič nih tipova-karaktera koji se uklapaju u određenu almosferu i zbivanje. . Nije problem u tome da li savremeni filmski komičari

treba da se odluče za komediju gegova (pod uticajem nemih klovnova) ili za kome diju karaktera (pod uticajem pozorišta) već u tome, da ne

'"Toto

što kroz to izraze. I jedan i

drugi postupak može biti u ı

speo ukoliko filmski stvaraoci žele da se kroz komediografski žanr izraze na umet nički način koji zahteva da svaki smešan efekt ima svoj unutarnji, psihološki smisao. Tada će i padanja, jurnjave, gađanja lepljivim predmetima, kao i sve ostale vrste gegova dobi ti umetničko i dramsko opravdanje. Ali, pre

svega, vrednost,

filmske komedije mora biti |

obezbeđena u manuskriptu. Zato, ako govorimo o krizi savremene filmske komedije u pojedinim kinematografijama, onda prvenstveno treba da govorimo o krizi scenarija. Kađa oni budu imali dobar dramski zaplet, dobro komponovane i celovite komične karaktere, duhovit dijalog, smešne ali i svrsishod ne situacije, roditelji i filmski komičari će uspeti da realizuju odlične komedije. Jer, oni većinom znaju kako da nasmeju publiku, ali često ne znaju zašto fo

čine, Vladimir Petrić

Dokumentapni filmovi lepmana Van {le llonsta

E MOGU da prećutim N oduševljenje koje me je obuzelo kad «sam neđavno imao prilike da vi. dim dva dokumentarna fil. ma holandskog utora Her, mana van der Horsta. To su »„Hoken Zo«, film o Amster. damu i »Bacanje mreže«, do. kumenat o holandskim lov. cima na haringe. Prvi put poslije Flaertija i »Turksiba«, prvi put po. slije Grirsonove škole i MB. mera, posliie Ivensa i Alena Renea — bilo je nekoliko ka drova filma »Hoken Zo« do. voljno pa da postane jasna da se tu rađi o autoru jaka individualnosti, izrazitog, određenog stila i velike umjet ničke snage. Jedan dan u Amsterdamu — tako bi mo. gao da se »opiše« sadržaj filma u kom autor, na nes koliko paralelnih Kkolosjeka, vođeći i razvijajući nekolika paralelnih fema (sličan metod primijenio je i naš Babaja tu . odličnoj reportaži »Jedan dan u Rijeci«), daje presjek građa i luke, njihove prošlosti i njihove savremene aktivnosti. Ali to ja »fabula« koja je tako opća da ne govori: ništa. Sve je u Van der Horstovom kadru i montaži, u kontrastiranju i kontekstu. A oni nastaju „međusobnim ispreplitanjem tokova paralelnih tema. koje se na kraju slijevaju u apoteozu Amsterdama. Novog građa koji se razvija u krilu tradicije starog. Prvi kađar u filmu: invalid među historijskim ruševinama:; posljednji kadrovi: nicanje, poput gljiva, brzim švenkom „odozdo ma gore, novih ·'građevina — a svakom novom švenku prethodi uđarac makare, takođe iedne »teme« filma! Ta opća teza, „nikad ne izgovorena (film. je bez jedne riječi spikerskog teksfa), stalno je u potekstu ovog: vanredno minuciozno· pravljenog filma u kome se ne zna koja je komponentfa »glavnija«: da li pokret.u kadru, perfektan šum koji nije maturalistički snimljen, već ogolien do svoje

„»suštine«, ili vanredna mon-

ftaža u kojoi je rez uvijek napravljen na pokrei < kadru. Oba filma otkrila su nam suptilno oko autorovo, niecgov smisao za pokret, za defalj i ritam. I govor ljudi (takođe samo šum!), i hjihove kretnje, fajni život stvari i odnos ljudi prema njima — to je pređa od Kkoje su, sagleđane iz realističkih a ipak bizarnih i nesvakodnevnih uglova, izatkani ovi filmovi. „Mikroskopske kretnje prstiju na radu, pokrete ruku ili mimiku lica koje u »ftotalu« svakodnevnog života. teško zapažamo, Van der Horst otkriva kao nove svjetove,. Ničeg »izrežiranog« (u smislu „nmnasilnof, spoljnjeg sastavljanja »fabule«), ničeg iskonstruisano, sve svakodnevno, a sve novo. To je đuboka, mikroskopska studija svakidašnjef života, koja se nije izgubila u histološkom tkivu detalja. Od detalja ka sveukupnosti života i sveukupnost života odražena u detalju — io je Van der Horst, koji je sa ova dva djela ušao u klasike dokumentarnog filma.

V. RU

SAOPŠTENJE PRETPLATNICIMA II REVIZORIMA Sve uplate vršiti isključi-

vo na naš tekući račun

10?-T-208. REDAKCIJA I

ADMINISTRACIJA: Beograd, Francuska “.

KNJIŽEVNE NOVINE

T.ist ma Wnjiževnost, umetnost i kulturu

Direktor: TANASIJE MLADENOVIĆ

Ođgovorni urednik: RISTO TOŠOVIĆ

Ređakcioni odbor: Oto Bihalji Merjin, Dušan Matić, Rađomir Konstanil nović, Tanasije Mlađenović, Miođrag „Pavlović, Vicko Raspor, Risto Tožović,

Dragoslav Ađamović

Tehničko-umetnička oprem8 Dragomir Dimitrijević

List izdaje mncvinsko-izđavačko preduzeće »Književne novine“, REDAKCIJA, Francuskm, 7, telefon 21-000

Cena, pojedđinom broju Din. 30. Godišnja pretplata Din. .600, polugođišnja Din 300, .za inostranstvo đvosfruko, List izlazi svake druge neđelje. Rukcpisl se ne vraćaju. | štampa' Novinskc-izđavačko pređuzeće „BORBA“, Beo v građ, Dečanska 31

”

a dokon