Književne novine
riladelfija (snimak iz helikoptera)
Kakav ie to
\
Nije li to još jedna podva-– la perfidnog albiona koja je o Britanskom ostrvlju rašimena u svetu. Znate je i vi, svako zna. Svaki dan kiša, svaki drugi magla, ljudi hladni i žene vužne kao engsleske 'misionarke što ih srećemo katkad na mnašim „putevima. Onda se brod olisne s francuske obale i na vaše iznenađenje, ako dolazite u maju ma drugoj strani vas dočeka sunce. Pomišljate da · nije baš iako loše kao što sc pri ča, tu i tamo, neko se na vaš osmehne, svako želi da pomogne ako se mučite 5 jezikom. Odjednom, vi menjate mišljenje o svemu. sve iz, gleda bolje nego što ste očeRkivali i ubrzo ste skoro spre mni da odete na drugu krajnost i sve obasjate breteranim sjajem.
Ova misao dožla mi je kad sam sa jednim slučajnim poznanikom glasno razmišljao zašto došljak gotovo bez izuzetka doživljuje susret s Amerikom „upravo obratno, za što u njegovoj skali raspoloženja ipak „dominira | razočarenje. Ogromni prekooke= anski liner pristao je u njujorškoj luci i pred vašim očima puca panorama fabuloz nog Novog sveta sa njegovim oblakodđerima, „limuzinama, automatima. Nesigurno, vi stupate u njega. tempo njegov ošamućuje. Vi se smeškate, posmatrate one Ssitnice koju svuda prvo zapazite. Kuće udobnije nego igde, to pla i hladna voda svakog časa, automatske ventilacije, ekspresne usluge mnogo crhe posluge. Sve stvari, koje oko sebe vidite potsećaju da je to zemlja neuporedivog bogatstva. Na svoje zaprepašćenje vi ipak otkrivate da niste impresionirani, da ste očekivali da sve bude grandioznije. Oblakoderi veći, Brodvs5j blistaviji. žene u 5 aveniji lepše, život vedriji. I — ovde je i ključ tajne. Očekivali ste. Došli ste u Ameriku sa „predrasudama drukčijim od onih s koima idete u Englesku, TPrancusku. Švedsku, Tursku, Indiju, bilo gde. TPame onih koji su Uuspeli fabula knjiška i filmska, sve je to napravilo od Amerike bajku mođernog veka. U vašoj mašti ona je drukčija, i sad vas SVe Ono što ostalom svetu izgleđa pri rodno ovde razočarava. 1 ovde je mnogo zabrinufih lica, i ovde ima brige da se sastavi kraj s krajem, živofna utakmica daleko je nepoštednija. ;
'Slušate priču slučajnog po znanika, istoriju koju već znate, jer sve istorije ovih došljaka su slične. Evropljapin, 26 godina. (U tim godinama, doduše, niste poletarac, ali svet još izgleđa, vaš). Ovaj momak sudario se sa srećom čim se iskrcao i začas se prvo razočaranje pret vorilo u divljenje prema Americi., Huk Njujorka, ironični duh njegovih stanovnika, rujna jesen, zahuktali život, žene, pozorišta, boemština Grinvič Viliđa — sve je zanosilo. U opijenosti on nije ni opažao da ga sve to košta dvaputa više nego na ostryima sa kojih je došao. Nije on ni morao da misli, jedanput on je živeo. Šta mlad momak ima da misli o životnoj sigurnosti i osigurar.ju, su zanovefanje starih “dana. Njegovo divljenje prema zadovoljstvima koja je nudio Novi svet bila su pomalo pre zir prema ranijem neznanju o čarima tog sveta. Sve Što
6
d 'mogla i to da uradi, ove stva
o svim tim tricama koja ·
svet?
ga je sad zapljuskivalo kao šampanjac, on Je uzimao kao nešto prirodno, Čim je to ta ko shvatio, manje je uživao. Onda je došla katastrofa. Njegova služba nije bila dupog veka. U kratkom rasponu jednog okrutnog meseca bez posla on je našao da je Nujork zao grad i da je Amerika loša zemlja. Bar ako nemate novaca, Sve što mu je bilo juče na dohvatu, danas je daieko, „nedokučivo. Sa poslednjim ostatkom novca on se spremao da krene prema jednoj Britanskoj teritoriji u Karibskom Moru.
Ovo je najneprijaitniji slu”, čaj. Udes došljaka kome je samo zakratki trenutak sam bio isto što i java. Buđenje je bolno. Ali s pravom se pitate: zašto opšte dolaziti s takvim snom? U Ameriku se samo jedan vek ranije dolazilo sa sasvim drugači- ; jim iščekivanjima. Siromasi i desperadosi koji su želeli šansu. Oni su kidali zauvek sa Starim svetom. U Novom su bili pripravni na prozu, na grubost. Bila je to hazardna igra, i ko se na nju nije spremio nije mogao da izdrži. Ko nije mogao da kopa drumove i da useca prugu, a nije već sreo sreću u kakvom drugom vidu, tome je brzo dolazio kraj. U svesti je živela samo uspomena na neu živanu udobnost stare postoj bine, oteo se ponekad i uzdah, kanula je suza... Grubijani za sve to nišu imali nikakvog osećanja.
A gle, samo vek docnije došljak se ne može požaliti na konfor! Na to se danas žale nekadašnji grubijani. kad dođu u Evropu. Materijslna blaga, i erkondišn, — Amerika vodi u tome. U 3.000 milja Američkog kontinenta, od jednog okeana do drugog, nema mesta u kome nećete dobiti sobu sa DpDosebnim kupatilom, ili u kome nećete naći bitoniranu puto-stradu, noćnu bezbol utakmicu, najefikasniju avion sku vezu, najlon košulje i sladoled u šest različitih va-– rijacija.
Nezgođa je samo u tome, što Amerika ove stvari nudi besplaino. Njih je toliko se va.. čini da bi ona
ri nisu luksuz pristupačan samo višoj klasi. Ovde one pretstavljaju minimalan zahtev udobnosti — njih je stvorio plodan svet kao što su plodni i njegovi izvori. Konfor se ovde pretvorio u zamašan, napređan „bizniš. Delić te udobnosti „možete sebi i vi osigurati, može sva– ko ko ima stalnu pristoinu zaradu. Ali — bpristojnost te zarade zavisiće od vaše ener gije. Evo kako Amerika polako užasava došljaka.
Đred vama je zemlja u kojoj je teško početi. U njoj je ogromna radna bujica od 60 miliona. U njoj je najbespoštednija utakmica, na svakom nivou, u svakoj profesiji. Sentimentalnom došljaku koji me želi da mu život bude ufakmica i koji od svog posla traži samo toliko da sebi osigura poneko ugodno veče, ceo ovaj zamah
KNJIŽEVNE NOVINE
đi..
je kao neka zaštrašujuća utvara. Stravu i žalienje OVOgK došljaka čovek kontinenta ne shvata.
Ali bacite samo jedan pogled iz podzemne željeznice. Pogledajte gde bilo i videćete, recimo radnike koji diŽu nekakvu konstrukciju. U
pet sati posle podne, tačno u
„sekund, baciće svoje čekiće i bušilice, ali do tog poslednjeg sekudna bušiće i zakivati besno. Ili posmatrajte molerske momke kao što sam ih ja posmatrao sinoć. Celo predvorje oblakodera bilo je zatrpano skelama, plafon je trebalo preforbati. Bilo je ve če, spuštao se već mrak. Samo ove skele da se postave, pomislili ste. Ali ste se setili da ih nije bilo tu posle podne kad su u pet sali činovnici kuljali prema izlazima. U ponoć kad sam prošao nije ih više bilo. Čistači su već glancali kamene podove, si-
jali su se novi zidovi. Per-.
fektan ukus koji traži savršenstvo ne bi bio zadovoljan, majstor evropski ovo bi lepše uradio. Ali to se nije ticalo ovih momaka, oni su svršili ono što je bilo ugovoreno,i fo neupoređivom brzinom, i odjurili ženama, tuševima, hamburger šnic}ama i televiziskom aparatu. Jeste — oni su plaćeni kao što rad nici nigde nisu plaćeni. 127 dolara medeljno. (Jednom ned-ljnom zaradom platiće stan). Ako i dalje rade O vom energijom sačuvaće SVO je zaposlenje. Ako ne — izgubiče ga. To je brutalni zakon areričkog prosperiteta. Vreme i novac — io neumitno ide zajedno. Predah i odmor u tom su stilu. Vas je udruženje uglednih biznismena pozvalo da im održite predavanje. Uveče će, naravno prvo biti neka čašic9- stvaranje atmosfere. Ali biće sve drukčije nego u, Evropi. Najverovatnije ćete govoriti u vreme ručka, biznis meni će u ciglo jednom satu preturiti mačak od tri jela zac jedno s vašim mudrovanjem o svetskim komplikacijama, a onda će hitno pojuriti u svoje kancelarije. U Prancuskoj bi za to vreme tek za-
vršili ordđevr i načelni bur='
gundac. :
Takav je io svet. Tu je možda otkrivena veština kako da se stvara ali ne i kako
'da se živi. Ali vi ste došli
ovde — i u Rimu morate biti Rimljanin. Vi čak morate kupiti ulaznicu za ovaj svet. kupiti svoje pravo na komadić njegovog bogatstva i za kutak svog privatnog života. Sve je prepušteno vama i vašoj šansi. Naslednici, sinovi bogatstva dobijaju io mesto bez ikakve muke, jer ovde se postepeno skupljaju nasledna bogatstva iz svih nacija, ovde se klasa naslednika koncentriše. Drugi došljaci izazvaće malo interesovanja, malo se koga tiče kaka ste vi živeli ranije i šta ste bili, u kakvom ste se dru štyu MWkretali. Za to društvo ovde — došljak mora dobiti
· ulammicu. Za nju je potrebno
samo ono što vi možete.
U obližnjoj najamnoj kućerini živi detronirani nadvoj vođa koji predveče ponekad, pred kućom, pere svoj stari Tord. Nadvojvođa detroniran metkom koji je u mostu na Miljacki usmrtio njegovog strica i upalio prvi svetski rat. U obližnjoj vili »Kadilake izlazi iz garaže i Vozi u grad ireću generaciju TObusnih irskih kopača pruge. Oni se spremaju na. zimsko letovanje u sunčanoj Plori-
”
Miroslav Radoičič
„đelivši hor na
“
poetske fantazije.
fe priče.
ao simbola prirode Vrlo stara. usvajali i. odbacivali, pobijali, uništavali i ponovo uspostavljali helenski filozofi, srednievekovni ućčemoderni filozofi, arheolozi i teolozi u tok
njaci,
od 2500 godina. Mistifikovanje, nologijun, interesuje mas kao fakt. Demetra je svaKako bila boginja zemlje, a identifikovanje olimpiZevsa sa nebom, Apolona sa suncem, Arteitd. je toliko autentično, da je
skog miđe sa mesecom
dugo smatrana kao očevidna ovi bogovi »personifikacije« odgovarajućih TeIpak takav proces personifikacije
su nomenza prirode.
kao da je neprirodan uzlet mašte. vilo ne pripisivati ni dđivljaku misaone procese koji čak nikada i ne prete da se pojave u našem između divljiačkog i mentaliteta je, pre svega, razlika između naivnog bizama ili monstruozna
umu. Razlika
i kritičkog mišljenja; ka
smo bilo u snu bilo u tramo sunce čoyekom.
čena literama tradicija pravi ih ljuđima,
ovcama meseca.
Možda se ovaj prelaz od subjektivno orijčnfisanih priča, pojedinačnih i samoobuhvainih, do OTganizovanog i večnog sagledanja svetske drame, ne bi nikada učinio da kreativna misao nije bila polipomognuta večnim očiglednim simbolima, koje daje priroda: nebeska tela, mena dana i noći, godišnia doba. i plima i oseka, Baš kao što se socijalnoj osnovi ličnog života prvobitno poimanoj u početnim formama sličnim snovima, postepeno davala krajnja rekognicija preko religioznih simbola, tako je kosmički okvir čovekove ili u najboljem slučaju samo noćna mora, dok sunce i mesec, procesija zvezda, zemaljski vetrovi i vode pokazuju božansku vlast i definišu domen ljudske alttivnosti. Kad ovi bogovi pristignu, čija imena sugerirain božanske sile i prirodne procese, božanstva lokalnih pećina i lugova postaju samo vazali i manje svetlosti,
Često se postavljalo pitanje, i ne bez prava, Rkako ljudi prave opservacije — makoliko neškolovani i naivni — mogu da identifikuju sunce, mesec M\i zvezde sa antropomorfističkim zastupnicima svecPa ipak je interpretacija bogova i heroja
grune i u naše glave, baci disciplinovan razum. detinjstvu spremni da smaŠto se tiče zvezda, izopa-
Sjuzan LANGER:
Poreklo
Veliki korak iz bajke u mit nćinjen je ne šamo kada, su se socijalne sile, osobe, običaji, zakoni,“ tradicija. — nego i kosmičke snage koje okružavaju čovečanstvo — izrazile u priči; kada su ne samo odnosi individue prema društvu, nćgo i čovečan– stva prema prirodi, poimani spontanom metaforom |
egzistencije nemerljiv,
Nju su ragličivoe
uostalom kao i p5sj-
istina tvrđenje, da
Uuwmesno je pra-
ću. civilizovanog
sli-
ali ie gotovo odmah odJpak ne smalram da
ili čak
Kako to onda da su herojski doživljaji pri-
davani ovim najhezličnijiim akterima, kao Što EOtovo univerzalna jesu? Proces je, verujem, prirodna faza evolucije mita iz bajke, i zaista, pretstavlja moćan faktor u lom razvitku. Promena je po-
centričnog ihter na heroja i poj prirođe } redno opšteg značenja. koja stvara »heroja Kulture«.
Ovaj široko zahvaćeni karakter je hibrid suobjektivnog mišljenja: on proizilazi e koji reprezentuje indiviadržava. mnoge 050" i simbolički kavwaravio izvesnom
bjektivnog i iz jumaka narodne prič dualnu psihu i konsekventno 7 bine ličnosti. Ali ga jie isto tako rakter drugih natprirodnošću; om je V rve sa silama društva. može se zaključiti iz njegov razobkriva u metođu legenđe. polu ubica džinmova, Ako je Naimlađi Sin, jedini pametan visokog je poodbačen, spasen ili zarobljen išljenom Jupočinju beRhstvom iz TOp-
ovaj drugi često je među svojom stupidnom braćom. rekla, ali kidnapiran, čavolijom mw detinjistvu. naku bajke njegova dela siva; ona i dalje Koriste čovečanstvu. uči ih agrikulturi, građenju brodootkriva zemlju. šli u tuđoj zemlji). stavlia iše vetar i kišu. Ali uprto sklizne u svoju uloizigrava podvaladđžiju,
ljudima vatru. va, možđa čak jeziku; sunce (u pećini, jajefu sunce na nebo, i kontrol kos njegovoj veličini on čes gu junaka narodne priče i nadmudruje čovekove neprijatelje, ili čak poštovane pretke zbog zlodela.
"Tako je status heroja 'ulture vrlo kombplečke u realnom Svetu, a TEvultat njen osećaju pravi ljuđi od tađa za UuVcKk. iređen ali zato ipak jasan i vezu sa mestom Bamo ovo bi bilo između njega i otpuno omeđena prida se napusti na mjenom de u sledeću priberoja MRulture daju
san. Njegova delatnost i
Zato on ima nešio necod istoriski odnos premaz ljuđima, na koje je ostavio svoj pečat. dovolino da se napravi junaka bajke čija. su dela p čom, tako da on može svršetku, i da se nov junak uve Istoriske njegovom biću izvesnu grupišu oko njega, kao što istoriskih heroja, čija su de takvi kao Što su Šarlemanj, Ali dok su ovim prinčev na i preterana ljudska dela, ture se sukobliava pre nego sa ljudima, ili varvari, već sunce i mesec, boga je Menubozho ili Michabo poznat i kao BHijavata, On je wu isto vreme karakter, činjenica da i liko koračaji može preći čitav
step&na, 1 ima h jedan od ovih je obeleže nytdtaJĆ smičkih simbola. Ovo prelazno stanje
koja se bavi
ličnosti u bajci
on je polubog,
Protivno
razlika
i lokalne veze
Savršeni primer takvog
', meophodno svoje međuštupnjeVve: m prvih između ČROesa narodne priče usretsređenoš ave polpunho hazviiene mitologije božanskim ličnostima VaTijeste takozvana lJegenda,
iže od individue Upravo šta je 0m, inače, e ličnosti kako se ona
izm
permanentnost. se grupišu oko realnih la poslala legendarni, Artur ili Kubla Kan. ima pripisana preuvelićčaprimitivni heroi kuljima prirode isu Saraceni ı zemlja i nebo, sveto, ge kao faktora u mro, ili ie ubijen ili Je na neki drugi način za-
prršio svoju lokalnu karijeru; mogu 5e viđefi njegove stope u lavi, njegov ručni rađ u uređenju
sa delovan njegovi protivnici n
i natprirođno biće i vrlo e on manito koji u neckoniz planina, da on
kažnjava svog oca, egovo,
a
šfavija E
da pčele pri krađi divljeg jaka,
Brinton, jedan od najranilih skupljača jndijanskog {olkloya, tražeći, »teologiju prirode« Crvenog Coveka, bio ic smućem
Kkavsiva ali često
on je nešto malo
uživh u grubim šalama, natčovečansku snagu šebične i niske ciljeve,« U :isto vreme »Ođ zrnmi peska hoje je doneto sa dna drevnog okeana on je napravio zemiju za, stanoje da pliva po vodi... Jedna njegova je osam liga, a kad sv Se vođopađi njegovom hođu on ih je istrghuo rukama. je slikovno pišmo i očigledno on je božanstvo; kow dijalektu koje a
Kko-
vanje i stavio stopa merila isprečili Pronašag barske mreže. govo ime, prevodi,
ka, moderna ime bazi
koja se
herod. porekla,
izdigla
on daje vođi A do
pronalazi
božanskim ljuđski. oznake
promeni no,
Priče se
indđijanski
ıiuwdski
j majci zal 5 'mučnog osećanja glađi, iznad uje-
raktera Manobozho-a; jer »On Je Pp
želi da okuša, svoju m
životinjama ali je tu „Čes wspeh; zavidijiv na snagu LJ ih premaši u onome u čemu su najbolji; ukratio,„ više od pakosnog
na SsVa' znači »Veliki Zec« ili je bio uveren da su popularne priče o | i koruptivna verzija« i da ra na filološkoj grešci koju prave svi MIndijamci brkajući WABO »Zec« sa WAPA »zora«; da su njegova različita imena boga-sunce ali da Su jez do njegove pretstave kao zeca.“ i
Manabozho nije po svoj
wrhovni Bog nego | OVI uvek nosi obeležia SVOE ljudskog
mada je uspostavio odnose sa moćnim silama koje ograničavaju čovečiji
dišsnja đoba i vetrovi. su ga do drugarstva
njegov pseudoistoriski odnos o a identifikacije sa totemom-životinjom.
mističkim pretkom u isti mah i sin itd., i Veliki Zec; džija, veliki vođa, građiteli čunova
podvalnđžija i mevaliali osobinama.
Rkosmičkor porekla, Maui je suviše mnogo svojatan
bilo kog totema, al 1 u ribu, pticu ili životiniu. On dje, stvar-
sve ođ ptice do božanstva, jer pripada. svim stupnjevima Kulture — poznat papuanskoi bajci, (heroj u Klasičnom dama, đemiurg Koji oblikuje zemlju i nebo u havajskoj kosmologiji, i u mi on stvarno poštaje dobrotvorni patrom stva, koji sebe žrtvuje u pokušaju da ljuđimz DOdari besmrtnošt. Ipak, Mauia, ne obožavaju. On nema kulta, njegovo ime nije niti ljudi osećaju niti se plaše njegove sna-
zapadni Velar zbor uvređe kolu alazećem suncu, mne
pčelinjaka,
i m nmeprilici zbog kaobesti.i lui u neđoumici bo jela, uvek čnu veštinu na močnim o doživljavao smešan nedrugih, stalno teži da
lakrdijaša Koji i koji upotrebljava svoju
napravio prve Tijer njevarira ili »Duh Zec«, Brinton niem »plitse njegovo
prvobitno označayala ičkom omaškom dovedena
prilici đegradirani
preuveličan, eggraltirani, fiktivni
život: nebo, nNjegova nadčovečanska đela sa ovim silama; a prema. čovečanstvu
njegovog narođa. Stoga je. on Zapadnog Metra. unuk Meseea a istovremeno i lukavi podvala i natčovek.,
pheroia kulture, u svoj
đečak sa Kao i Manabozho i 0D je mađa je njegov normalni oblik
da bi nosio
ali može po volji da se
je kao lakrdijaš u kradljivac vatre i nbica zmaja smislu) u razvijenijim legen-
itologiji Novog Zelanda čovečan=
kao mi Manabozho-8,
tekućim događajima. On je u-
SASTANAK DRAMATURGA U BERLINU
Pre nekoliko godina ošmnovan je u Berlinu »Dramaturški radni } užok«. Ovaj kružok „organizovao je •eć tri sastanka nemačkih dramaturga, a pošle trećeg sastanka, ujesen 1955, r= ?Yanizovan je u pravo udruženje. Tako je četvrti sastan k (»Iv. Dramaturgentagung«, Berlin, 26.—30. 9. 1956) tio već pra„va godišnja skupštira ove nove organizacije.
Program . sastanka poreć rasprave o staleškim pitamjima obuhvatao je i raspravu sledećih tema, s diskusijom: Izvođenje artičkih tragedija m modemoj pozornici (Predavač: klasični filolog iz Tibingena, prof. Volfgang Šadevalt, svečano uvodno predavanje bez diskusije.)
Dramaturgija i kritika.
Da li postoji tehnika moderne drame? (Referat: dr. Margret Ditrih, asistent prof. Kindermana iz Beča.)
Pozorište za cmlađinu. (Referat: Hans Valter Gosman, rukovodilac »Po»orišta omladine« • Nirnbergu.)
Opereta i mjuzikl. (Referat: Vili Divoazen, intenđant jedinog zapadnonemačkog za bavnog pozorišta, Minhen.)
Tajna cenzura.
:
Veoma lepo i sasvim prihvatljivo bilo je akademsko pređavanje prof. Šadevalta. Njegov referat nije sadržavao suštinski ništa novo: možda je za nemačke pozorišne 1%de novo i revolucionarno io, što je nama — kao i u mnogim drugim pozorišnim centrima današnjeg „veta samo po sebi razumljivo da
za antičku tragediju treba naći savremeni ekvivalent
starih alinskih izvođ nja, dok bi bilo sasvim neumesno i profivno zakonima estetike, da ioj se ođuyme onaj TWrarakterist:čni bljesak sakralne monumentalnosti, što je bilo naročito omilieno u 19. veku,
a što je i Hofmansfal produ-"
žio svojim ađaptaciiama, po indiviđue »i nastupe horova banslizovao nm nekakve šeksoirovške »poiave gprafamn«. — Velikom broju ftumačenia Aristotelovih »eleos« i »fobosć, dodao je mne »saučešće« i »„strah« (»Mifleiđ wnda Tmrcht«). već »jadikovanie i jezu« (pJammer und Scehauder«).
Najdragocenije je bilo predavanje dr. Ditpihove. Ono je izazvalo naiživlju diskusijui bilo na sastanku jedina ĐTYOevamzstska deklavaciia | koiu bismo i mi skoro u celini moeli; da prihvatimo.
Dr. Margret Ditrih u svom referatu iretirala je sleđeće feme: Rac
Otklanjanje klasicistične dramaturgije po poznatoj šemi Trajtagove piramiđalne sirukture jeste pojava koja
prati krizu Rkauzalnog principa. Analogno prirodnim naukama, pojavom mikrofizike poljuljana je sva zakonitost racionalnog sveta. Krizom u=zročnog načela današnji svet doživljuje »kraj prosveć-no= stis«. Kao u psi logiji, danas i u dramatu-giji jedna jedina kap može da prouzrokuje katastrofu. (Slušalac se setio klasičara mođerne dramaturgije O'Nila: u »Elektri«: slom prouzrokuje samo jedna pogrešno izgovorena reč; Ovaj Opis može da se dop s oznakom: u današnjoj svesti prepliću se pojmovi »uzrok« i »povod«.)
Savremena drama je »izvođenje problemskog saznanja u prostoru gde se igra, a ko= ii je obeležen aspektom problema.« Posledica toga shvatanja jeste da je drama u linearnom poretku »pojavać »slika« i »stanica«, a ne više u simetričnom porastu i opadanju fabule. I današnji komađi vu pet činova ustvari su samo drame u pet slika, a ne u pet činova koji su po Frajtagu hijera-hijski pravljeni. A sve to nije sašvim novo: duhovne kontakte našeg vremena pok izuju parzlele s antikom i elizabetinskim periodom, zato se i drama vraća tim oblicima. Isto važi i za dramaturšku obmanu spoljne forme: za epske i lirske prekide radnje. A ti prekidi služe pre svega željema gledalaca, jer smisaona deziluzija u ritmičkoj promeni sa uvek novim gomilanjem iluzione napetosti stvara publici veću estetsku ugodnost — samo ako deziluzinistički umeci nisu »magareči most« (tromo kazivanje događaja); maga–
reće mostove publika naime,
ne voli.
Djitrihovoj je dakle pošlo za rukom, što je veliki broj nienih kolega u celom svetu (a i kod nas) samo nesigur= no pokušavao: da pronađe zaje nički opis za sva nastojanja savremene dramaturgije, od »neobičnog intermeca« (O'Nil) do »Kavkaskog kruga kređom« (Breht), od »Amnmtigone« (Anuj) i »Noći gneva (Salakru) do, »Kamino reala« (Viljems) i »Smrti trgovačkog putnika« (Miler). :
Zanimljivo je da SU mlađi liudi Ditrihovu oduševljeno primili. Njeno zalaganje za
logični istoriski razvoj bio je
za pozorišne praktičare pun smisla i dobrodošao, Upravo starija generaciia od koje bi neupućčen gledalac očekivao najviše konzervativnosti bila je nepomirljivi branilac jalovog avangardizma, jedina dva imena na koja še OVi glasnici hepmetične verbalne poezije uvek iznova požiVaju su Beket i Jonesko. Đilo je upravo zanimljivo posmatrati kako ru starci .ngorgani1zovanom, spontanom gsaglasnošću (bez argumenata: samo sa citatima) a ipak koncentirično napadali Ditrihovu. Glavna misao nirnbertškog govornika, okrepljena mno-
gobrojnim navodima prakfičnog iskustva, bila je sledeća: ~
Omladinsko pozorište koje je neobično potrebno (za moralno društveno vaspitavanje novih generacija, a i kao regrutacija buđuće publike) ne sme da se iživljava u bezbrojnim HKkitnjastim arabeskama oko starih bajki, već mora da ostavi čisto i jasno saznnjno moralno jedro tih starib pripovetki ili novih priča, ne sme da dozvoli da se moralno jedro jednostavne odluke za dobro ili zlo izgubi u Starudijama »detalja koji deluju sa scene« (uvek isti suluđi ministri, dobroćudne dvorske budale, čarolije i gozbe itd.)
Gosmamu niko nije protivurečio.” Vili Divoazen jasno je rckao da. je klasična bečka Opereta mrtva. Uništili su je Lehar i Kalman i njihovi podražavaoci. Prihvatljiva bi bila samo — oživljena iz pijeteta — klasična opereta. (Naročito Ofenbah, a i Štraus i drugi. Ali danas je nju nemoguće podražavati. Njem naslednik je američki »musical« i treba nastojati da svaka zemlia nađe švoj origina= lan obli}- ovog novog roda. ĐPobuda :a originalna traženia je pobedonosni evropski pohod Porterove »Poljubi me Tcejt«.)
Upravo za vreme sastanka, berlinsko pozorište »Komodie« na Kurfirstendamu izvelo je ovaj duhoviti smeli komad. Nažalost, berlinsko izvođenje, adaptirano samo sa dva klavira, nije bilo takvo kakvo bi trebalo i moralo da bude: naročito kulise neke jadne iluzionističke zaparloženosti, bez humora i parodije, oduzeli su Porterovoj muzici krv, a tekstu Spekovih „smisao. Divoazem je s pravom naglašavao da je najvažniji sastavni deo savremenog ?zabavno-muzičkog pozorišta parodistički elemenat. To režiser Leonari Štekel nije osetio.
TBiazgovor o kritici pokazao ie da štošta nije u redu. Kao i svuda, i u Nemačkoi se 90=> zorišni ljudi žale na kritiku. Nestručnost, nejedinstvenost u ocenama, nedostatak literarnog (portretističkog) dara, krajnje slabo vlađanie glavnim oruđem — jezikom sve su to najvidniji prekori. Među izgovorenim rečima mogla se osetiti i poneka aluzija na korumpiranost, ne baš neposredno, podmićivanjem u novcu, već interesnom povezanošću.
Diskusija se uskoro preivorila u opšti. razgovor o nezadovoljavaiućoj situaciji današnje zapadnonemačke po zorišne umelnosti ıLopšte. Upuistvo za rešenje OVOg problema nije pronađeno, a i điagnoze su bile slabažke, plašljive, netačne i prazne. Svi osećaju, ili su čak i svesni toga da pozor:šte ne vrši svoju misiju, da ne živi u
svesti narođa, ne uzbuđuje ljude i u najboljem slučaju, ono za njih pretstavlja društvenu „dužnost (»kulturni đug«), ali ne i jako privlačnu razonodu. Ali prazno blebetanje o »đdubljoj kulturi« u smislu v-rbalnog pozorišta vajmarsko orijentisanih staraca, koji najvatrenije brane »avangardiste« Jonesovog tipa — ne može pozotišnu umetnost da izvuče iz situaciie u koju je zapalo. Današnji nemački autori većinom se iživljavaju u zakasnelom verbalnom ekspresionizmu, A oni koji obrađuju aktuelne teme (Remark, Alsen, pa čak
i GCukmajer) pišu površno. Nikako nije slučaj đa ie pBrrehtovo ime — šako poli-
iički omrznuto — neprestano bilo prisutno (izgovoreno ili neizgovoremo) na svim diskusijama. Hilpertova izjava. đa nemačka kultura poseduje sama dva dramska genija, Šilera i Brehta, nije bez smisla i sadržaja.
U zadnjem razgovoru, o nezvaničnoj kritici, moglo je da se razotkrije naličje ove problematike. Uticaj omih koji pozorištima daju novac (gradske skupštine sa svojim parlamentarnim frakcijam3), uticai onih koji stvaraju javno mnenje (strankarski i pogotovu na jugu i zapadu — crkveni krugovi), pa i in=> terne želje publike, organizovane u savetima posetilaca (naročiti oblik „nemačkih pozorišnih pretplata) — svi fi uticaji često su sudbonmosni. Važan, a često i sudbonosniji je ponekad uticaji ekonomskih organizacija, film ske i televiziske inđdustvije itd, Pitanje, unutrašnje pro!ivurečne problematike svake formalne „demokratije. koje je veoma karakteristično i važno, načeo je Oto Zarek. (Kao jevrejski emigrant tek se neđavmo vrafio iz MEgleske.) Upitao je skup: U redu, prijatelji — ovde raspravljamo o borbi protiv nasilia nezvanične cenzure, katolički krugovi u Maincu onemogućili. su Lesingovog Natana:; ali kažite — šta da mradimo protiv eventualne pojave neonacizma? Zar i to da ne cenzurišemo? Apsolutna sloboda za sve?« Već i Z9vekovo pitanie bilo ie izmenađujući plašliiwvo izgovore= no: a odgovor je bio još neprijatniji: mm brzinu, sa tri četiri fraze likvidirali su neowiiatan problem.
Opominjući strah zaslepljenog liberalizma vajmarske republike vidi se na horizontu. A senka starca koši bi hteo ds mostane drugi BiPOP — da li ta manje preUt Zapadnonemački pozorišni liudi Svešni su ovih stvari, bar naslućuju ih. Ali sami, bez dramskih pisaca, ne mo-= gu da nađu izlaz. A ovih ne= ma. A i kađ bi ih bilo -—— da li bi onđa pozorišni ljuđi umeli da rmukuju oružjem literarnih vrednosti?
ta je druma danas?
"A generacija 'koja nailazi? 'Možda ipak svaka nada nije izgubljena: statistika i gimnaziska anketa su pokazale da je bilo najveće jnteresovanje upravo za — Lesingovog »Natana mudrog«.
Letimičan pregled nekih
IORRHIELdJPO VA j linežanskom polubonjegovo, slavi, u Mauiu poline' |
. U niemu su isto tako ujedinjeni lakrdijaš, iryalnaž herojskim, čak ·
— nereprezentativnihb, a ipak značajnih —"' pozor- Š nica ponovo: ·- je · dokazao, da mi Jugosloveni
stvarno ne treba da se stiđimo svojih nastojanja na polju pozorižae umetnosti. Naprotiv. U mnogim stvarima već smo uveliko premašili srednju Evropu. Ali samo u pozorišnim, scenskim dostignućima. A u dramatici i dramaturgiji memamo još mnogo šta da pokažemo. »Glorija« (Matnrinković), »Ne= vidljiva kapija« (Bihalji~Merin), »Zvezđe su hladne« (Mikeln) i još poneko značajno ostvarenje — fo je malo. A u teoretskoi misli smo već dosta postigli, Zar nije šteta, a i nepravda, da svoja iskustva ne umemo đa pokažemo na međunarodnoj areni? Zašto je jedini jugoslovenski pretstavnik ma berlinskom sastanku bio samo posmairač? Kada bi imao razrađen materijal i kada bi postojala stručna organizacija, mogao b' da prisustvuje kao zvanični delegat i možda bi rezultati naših postiznuća iznenadili učesnike sastanka. O nama znaju isko malo (u ITemačkoj, Francuskoj, bilogde) skoro ništa, ili u najbo= ljem slučaju manifestativne statističke zaključke bez duhovnog sadržaja. Da li je to opet pitanje naše nedovoljne i nesmotrene kulturne Dropagande u inostranstvu? Bilo bi neobično. korisno (čak potrebno) da se u Jugoslaviji osnuje stručno dramaturško udruženje (stručna,
a ne staleška organizacija); —
ali naravno. ne kao podružnica nemačkog „udruženja, kao što je pretsednik ove organizacije Šulce, u Berlinu predlagao iugoslovenskom posmatraču i što su do sađa učinili u Beču, Pariza i Rimu; već kao autonomno u druženje koje bi (možđa 1 okviru Dubrovačkih letnjih igara?) organizovalo stručni razgovor o jugoslovenskim pozorišnim i dramafturškim pitanjima, a posle bi rezultate tih razgovora, to jest jugoslovenski stav i jugosloven
ski doprinos međunarodnoj pozorišnoi i dramafturškoj problematici — saopštili
svetskoi javnosti, bilo preko TTI-ja, bilo na petom berlinslom z»sedanju kroz godinu dana, bilo na neki drugi način. Utvrdili smo već dosta, imamo šta i đa kažemo i da savetujemo pnmše koleFe u inostranstvu. Zašto da ne iškoristimo te mogućnosti. da uivrđimo ugled jugošlovenskih dostignuća na polju kulture, a pogotovu u siru ci u kojoj smo stvarno Vi
dosta postigli? | Herbert GRIN