Književne novine

'W EDAN stari naš novi nar, u mladosti sabo rac Dimitrija Tucovi

ća i Dušama, Popovića, koji je, i u:gvojoj današnjoj ulozi movinarskog Rkulučatra, još uvek .6ačuvao predratnu lju bav. svoga naraštaja i svojih <rugova prema. MWnjii, ba i prema lepoj knjizevnosti, na pisao je pre nekih godinudve dana u svome listu, nameznjenom isključivo bolitić kim i društvenim. senzacijama i aferama, uvodni člamak e Milutina Uskokoviču. Svi oni koji su voleli Milutina 'xUskokovića, i kao čoveka i i kao pisca, osefili su neko iužno zadovolisbvo kada Su ugleđali krupna slova njego va lepog i tako skladmo, juŽanjački zvonkog imena pre Ko. skoro čitave prve sibrane velikog dnevmika ma onom istom: mestu sa koga su ina če ftrešbala imema maših DbOlitičkih i :čaršijskih veličina, pravih i pravljenih, utvi:đenih'i časovitih, Tužno zado voljstvo onih koji su sa VO leli i koji će ga voleti do kra ja svoga života. A, čini mam se, ko je Milutina Uskokovića lično poznavao, ili ko je samo otbočetka pratio nje gov Književni rad, niegov uspon 6&a, u našim brilikama veoma malo povijamja, &piralnog, dakle ftrenuko i Uunazad, vijuganja, morao ga je zavoleti. Ove dve prošle decenije Đo njegovoi sWmili bile su &trešne kao neki sa mum koji je zatrpavao i nje gov lik i njegovo delo. Svi nosimo na svojoj duši greh nezahvalne porodice, zaboravnih naslednika, Pa i Ovo veče, kraj sve iskrene usrd nosti naših žena na kojoj im moraino zahvaliti, zar i ono nema nekako značai skupne Tomemoyracije, zadušnice na probovima za uvek prominu 1l1ih?. Pomenuti „stavi NOVina, njegov prijateljski pane giričar.. uži je. zemljek Milu Tina Uskokovića. Užičani, ja, kao i nekolicina prisuifnih ovde, mjegovi smo drugovi po godinama, koji emo, manje-više, počeli da ee odajemo bisanju i poeziji u isto vreme, u istim časopisima, fe, Do zakonima istoga raz dobija ličeći jedno na drugo, razlikujući se u po nečem, a pofičući jedno drugo na nad. Međutim, ako u sve većem razmaku ovih brzih, skoro zasobpljenih, pogsleratnih. dana ničgov čovečji lik i bledi sve više i više, njegovo delo ne sme i neće izbleđeti. Pre osam godina jedem naš izdavač štammpao je kao neku antologiju, izbor iz Uskokovićevih pripovedaka i roma~– na.u seriji naših klasika. Ne znamo koliko je fu naročite maklonosti ili ćudi i izdavač ke uviđavnosti i računa bilo, ali, kad se već tai naziv »Elasikae upotrebljava u smi slu prvaka i Pretstavnika Imjiževnog wgtvarenja, onda ie on u ovome slučaju na svome mesfu, i. videćete, Ta zume set vi mlađi, vremenom će. sasvim prionuti Uz našega Uskokovića.

Ali kada se čovel samo malo zaustavi ma Uskokovi ćevom »slučaju«, koeko se to danas kaže, razumeće done We zašto je on ovako prošao u ovim vrememima posle sm ti i posle Velikog rata. Uskokovićevi spisi nose na sebi vrlo istaknuto i naglašeno oznaku svoje savremenosti, i duhom, i osećejnošću i hačinom izlaganja. A Veliki rat i dani posle niega učini li au toliki prevmat ili, ako hoćete, preobražaj, —o svaki može fo da shvati po svome nahođenju: bilo u potvrdnona bilo ti negativnom smislu, toliku promenu u mišljenii ma i ogečajnostima i u njihovom.. spolinom ipražavanju. da je Uskokovićevo de10, kao, uostalom, i delo nje gova naraštaja, gstuknulo ne kud daleko unatrag: ono vi memnsko u njemu, i to ne to liko kao nešto iz sterog DTO šlog vremema. već kao nešto iz ovog neposredno olisnuiog, odbačenog vremena, uči nilo je to delo donekle ·ne-

razumliivim posleratnoi pu blici, ili bar za nju neprihvst liiyim Vrlo često neposred ma prošlost postane udalje nija, manje brijemčiva od ranijih vrememe i njihovih ljudi; a u umetničkom svetu, to je gotovo pravilo. kao i u dečjem svetu, da se ljudi pre približuju dedovima no OCPOvima. ki

'Po Uskokovićevo vreme ko jim odiše svaka njegova na pisana strana, više no u ko joi bilo knjizi iz tih godina, čiji je on bio markantni no silac u srpskoj književnosti, to su one dve decenije koje čine gremični prebem il: pra ničnj jarak između XIX i

NO veka, od 1890 do 1910.

Tsima, ritam, tempo života, prema današniem bio ie ve oma polapan i Wwpor, materi jalna podloga, snabdevanje opštim potrebama, lakozvani životni standard, veoma saikroman, čak ni”ak, ali osiguran, perspektive u budđućnosti pojeđinaca, porodica ba

ı

ESEJIŠTIKA -

(dutin 2Makoković

i čitavog društva golovo izvesne i jasne, pogodne za pri biranje snaga i vrednosti, za stvaranje i sprovođenje planova i na duže rokove pDa.ipak život, osobito u Srbiji i u Beogadu, nije bio idiličan, odmosi između ljudi i raznih grupa, i to ne samo politič kih i smanačkih, bili su oštriji i žestoki. Životna borba bila je mnogo ljuća no Što bi se to moglo očekivati s obzirom na, razmerno, ujed načenu društvemu strukiuru. Nema spora, razloge za tako jetku atmosferu treba, do~

btrim delom, tražiti i u sanim ·

našim naravima, u maročitoj osetljivosti, u stalnome eu

se onaj, vrlo česio, Uučimi odvojenim od marodnog Živola, šta više, koji put, učini se kao ravnodušna ili prko sma megacija misli i osećaj-

„nih struja, opštih raspolože

nja, koja narodnim Žživotomi

' upravljaju i potresaju ga.

Sve se to, ma i ovako iski dano zbog kratkoće vreniena koje nam je određeno, raora kazati u času kada «e priziva lik i duh Milutina Uskolkovića. On je bio u:svoj tadašnjoj omladini omiljen, više, obasipam ljubavlju, mno BO Voljen i visoko cenjen od njegovih drugova u Kknjižev

nosti i umefnosti i od onog”

nevelikog broja čitilaca koji

Milaftim Uwshoković

daranju, sa skučenom i hva

'Đavom stvarnošću, falozva-~

ne zavetne misli, nacional= nih i socijalnih ideala i smo va, u kojima je i svaka po jedina naša erpska duša na Jazila unapred, neko simulta no, zadovoljemje svojih Dpisnpih, ličnih ideala, mova, te Žžnji i ambicija.

Književni, uopšte umeilnič

ki, život, u celokupnosti na'

rodmog života, svakad i švug de uživa izvesnu prirođenu avionomiju, To ide dotle da

su znali šta je io boezija i pripovedačkš umeinmosi, Ali, široka javnost, koja je, tako reći brektala od nacionalne pofencije i programatičnogs optimizma, i veliki deo pro svećene čitalačke publike već iada obeležili su ga, š negurmm:jivim megodovaniem i s nešto malo poruge, kao večito uplakanog semfimentalca i pesimistu. Suviše, i najbliži drugovi zvali su ga »Mita Tuga«. Svako je zabinjao za to što je taj odu ševljeni i aktivni član fada

„Šnje jugoslovenske nacional

ne omladine, tako blizak: radikalninmi i socijaligtičkimi kružocima, „vredni garadnil: · tadašnjeg »Slovemskog Juga«, »Politike«, što. je taj aktivista, slobodar i narodnjak, jugoslovenski revolucionar, u isti čas, u poeziji' toliko nežan, vredđovam, mta čan. I to prebacivanje je Ve oma lavrakteristično za ono vreme u kome &u, i u đahov nom i u urhelničkom životu, vodili ved, “do naivnosti dosledno i uporno logični, racionalisti i materijalisti,

A. ozloglašeni Weltschme?z·· našega Uskokovića bilo je njesšovo asolumo puirodno i razumljivo opšte osećanje, Bio je bolešljiv, Kkwtih pluće i malokrvan, što uvek naro čito istanji Živce, inače, sred njeg skladnog rasta i koštunjav; upadljivo. beskrvna bs lina njegova širokog, gOtOVO nepomičnog lica, i mimi, ne kako zagrađen i odbojam, po gled simmih plavih očiju, ei dali su i drugovima osmeh sa usana: pun stvaralačke . snage i svestan svojih iZzU- . zetnih sposobnosti, pored 10. ga vođen fim, čovek, obrazam, . uzdržljiv, tih, odmastao u sku. čemim prilikama, u maloi sredini „dospeo je srećno u naše najveće središte, no zahvaljujući svojim naglim uspesima, našao se, kao obično u takvim wspedinama na nišanu bpodozrivih i svirepo hladnih ispilivača, {ie se odmah povukao kao bpuž u sebe, i što je više težio da umom, muašton, srcem obu bvafi svoj narod, da prodre u njega i da se raspe u nje mu, &ve više se osećao stra ni namet, prokažem u sWvojoj. sopstvemoj okolini. Večiti pro blem mladosti i mlacdoga be snika, problem »pesnik i svele, kako dobro kaže njegovim bĐovodom Branko La zarević, kriza koju su brebo leli i Puškin i Ljermontov i Mise i Kraševski i toliki dru

“

sl. A, ne vaboravino, Usko, ković je umyo 1915" u '92-oj gođini, a, x: :

- Pitanie Uskokovićeve. tematologije i materijala koji je obrađivao, od prvenstve nog je značaja. ne samo za njega već i za razvitak naše Imjiževnosti uopšte, OU sa

štini, tema je i u mjegovu'

delu jedma jedimštvenma, kao i kod svih pripovedačapesni ka, refleksi okoline, prirode i ljudi, u jednoj bogatoj peshičkoj maravi. On 6e wazi

kuje od velikih dozrelih ti.

bovedača jedino u tome što još nije uspeo da pregori, ili da isornpe, vatrenu žeđ svoje sopstvene meu{loijene mlado sti, što nije sligao, (a „DO, svim indicijama, da se mije užasna bolest duševao pomela i oterala u smrti bre vremena. stigao bi,) da asket Slam samoodnicanjem zauzme &ubpeuvioran slav, posma trača i organizatora jednoga evoga sveta i ljudstva, u ma

.Šli i na hartiji, Ali, i ovako,

i njegove isme, i njegov ma terijal, užička čaršija i oko lina., Dietmja i stari građ, bredratni Beograd, mjegovi studenti, atudentikinje, role sori, napudrane, šumne, Kokelne i nujne gospe na Kale megdanu i Knez-Mihailovoj ulici i jadne stanodavke si romašnih, života gsladnih sa maca, ambiciozne, takozvane,

»Parizlije« i dotučeni suplen .

ii i pisari po unutrašnjosti, ii &vih njih grčevito hvatanje za meku, većinom, neosiva-– vemu liubav u mladosii, za onu jedinu, neku, proživljemu ili izmišljenu, utehe radi, potajno svakom poitebne po ezije radi, izfantaziratru izi dealisanu avaniuru, qve 1o

'ostaje kao najživlji, izvorni

dokumenat onosa vremena, kada erotika mife bila, kao šlo mnogi hoće da misle, ne ka vrsta sporta, vazbibtiga ne mnogo zaposlene i obez beđene butržoazije, već Driro ano i pokreitno, moćno osećanje koje je izviralo iz osia taka Ybpaftrijarhalnih ograda, discipline i viteštva, već je bilo i pribežište duša iz uia banog i grubog života,

Ali i od tematologije zna- _

čajnije je Uslokovićevo umelničko pričanje, U fome pogledu on je ostao uz naše najviše, uz Lazu Lazayvevića' i Simu Matavulja, na istoj ravni, do danas nenadmiašan. A. velika su bila isku-

šenja. Baš u~-to ee vieme formirao . čuveni ·beogradski stil, sktvoren od erudite i e seista, kao ustuk dotadašnjem familijarnom pisanju

· Ruvarca, Milićevića i Vlada

na Đorđevića. Klasični Stari Viah, maijčino mlijeko, epa sao je Uskokovića, inače fran cuskog đaka u književnosti, od monotonije i suvoće toga stila, za' naše pričanje. Ali isto tako mile &e on poveo ni za Sremčevim nekako ma lograđemskim mnačinoin, iako su im teme iz istoga kruga. Apstrahujući nešto maio Kknjiških ukočenosti, dd čega je niegov naraštaj dosta DaTio, Uskokovićevo je priča nje možda prvi UZOT Za iZražavanje maše inteligencije koja srpski misli i oseća. 'To njegovo mpičanje očara čita oca od prve rečenice, bez obzira o čemu će kasnije biti reč,'kao prvi, za temu još neizvestan, udamzac muaeristoza na klaviru. JI, takoreći, nema 'Uskokovićevog Wepisa, bez ob zira ma sadržinu, koji čitao ca neće uljuljati u »calstvo umetnosti i. poezije« samim tim divnim” pričanjem. U o me je Uskoković, brimenie no književnoj , umetnosti, revan onim »čistimae muzičarima, kompozitorima Tuga.

I pošto je to njemu, valida, kako we veli, ležalo, išlo od ruke, to slatko, ne sladuhja vo, pričanje, taj njegovsii »il dolce siil nuovo«, čini se da on io nije mnogo uvaža= vao, čak mu se u poslednijemni romanu u »Cedomiru TI}iću« očigledno opirao, trudeći 66 da govori, tobože, . stVarno, razložno, da konstvuktivno izlaže i anališe. Ali, da ga je sudbina podržala bila du že životu, on bi sigurmo preboleo lu svoju MKkritičnu zabludu.

Jeste, ostaje u istoriji Imnii žavnosti mjezovo mesto kao prvog beogradskog i građan skog romansijera. ali. je svet, lile mesto, i više i vidnije, ono koje on zauzima ab umehlnii sprske proze,

(Neobjavljeno predavanje iz

1%7 sg.)

Veljko Petrović

IHTRMIDMIFRITDR PIJE: {IJ

}__LikikA u pnEvoDi 4 GABRIJELA. MISTRAL

Veliki „čileanski „mesnhik Gabriela Misštral, pravo ime XNusila Alkajaga, „Yodila se pre sesđeset zrođima mw provimciji Vakunja. Ki siromaŠnih roditelimz u ranoj mladosti osetila je međdaće Kkoje nemaština đonosi i po Bvršetia Wwčiteliske škole dobila „ mesto učiteljice u Ognjenoj zemlji čiju je surovu, BSibirski hladnu Nii mu, teško podnosila, Sve do objavljivanja njeme prVe Zbirke pesama »Desolacione (»Očajanje«) Moja je 19305 god, izđalo u Nijujorku Udruženie profesora španske Rnjičevnosti na američkim „univerzitetima ona ie bila Skoro mepoznata. Tom Zbirkom pesama postala jie slavna, Pesmama iasnije „objavljenim,

veliki moralni prestič stla-

ublikovanim w zbirci »Fa- Vila je u odbrann „polo4“ e: Per aa a za bljenih maroda, I ako je najveće iničara dužne ; e

Amerike. Sa Pablom Ne- bila pobožna branila je rudom ona to i jeste. Jevreje Svom ##žestinom,

Spanjolka po ocu i Indijanka po majčinoi porodici ona je od obeju Yasa masleđila „ono što „mienu poeziju i prozu čini speciilčnom: ognjeni temperamenat i jednu dubokn i beskrajnu nežnost, U toku celog svor Vivota oma ie neumorno | delom i rečiu pomagala uboge i če- 7. e :a. e ERIĆ Grupo Svet. Nobelevom nagradom, Kod skor rata odlučno je osta- Nas je malo prcvođena. la protivu „Hitlera i svoj ii M, P.

Kao i 5Ve One Koji su se borili va Slobodu.

Njena poezija zenstvena, u najboljem smisju te reči, nije ništa drugo do beskraj na, neutoljiva žeđ za materinstvom, Godine 1945 nagrađena Je

Pesme ekstaze

Ir

PLAČEM

· Rekao si mi da me voliš i zaplakala sam, Rekao si da ćeš me u naručju nositi kroz sve doline svela,

Ranio si me srećom kao mačem. Iznenada. Mogao si mi dati kap po kap sreće kao što se bolesniku daje voda. a bustio si me da pijem na bu/jici.

Ispružena na zemlju. plakaću dok duša ne shvati, Osečaju le sva moja čula, lice i srce ali duša još ne shvata. L

. „Kad zame dan Rklecajući vratiću se domu, oslanjajući se na drveće kraj puta. Vratiću se stazom koJom sam ju"ros došla a koju neću moći da poznam, Zgranuta gsledaću mebo, dolinu, krovove seoskih Kuća 1 bibaČu ih za ime jer sam ceo svoj život zaboravila.

Sutra ću sesti u postelju i lražiti da me zovu

briznuću u plač, Ranio si me srećom kao mačem.

IV

SAKRI ME;

Sakri me tako da svet i ne sluti da postojim. Sakri me kao što koren Kkyvije svoje žilice. Htela bih da sam cvćt u senci, koji će fe svojim mirisom raznežiti a da miko ne zna odakle ti tolika blagost.

Ružna sani bez iebe ao lišće i cveće isčupano i po blu vresuto. Zašto nisam malena kao u ljusci skriven blod badenuia?

Popi me!, Pretvori me u kap tvoje krvi, đa dođem na jagodice tvojih obraza i famo ostamem kao rumena

da bih čula Svoje ime i poverovala da sam to ia, I.

Specijalno sa »Knjiševne notvine«

UAN Ramon Himenes, španski pesnik,

dobitnik Nobelove nagrade wu 1956 go-

dini, živi sada kao izbeglica ma ostrvu Porto Riku odakle vodi poreklo njegova supruga Zenobija Kamiprubi koja je umrla ne= koliko dana pošto mu dje saopštena vest og ovom majvećem međunarodnom #đžpriznanj koje jedan Književnik može da doživi, Kao da pesnikovi radost i bol čine dve paralelne osnove njegovog duha i kao da su to najemiweniniji činioci koji treba da dovedu do rađanja vrhunskog ostvarenja njegove poezije. Toliko puta je rečeno da je najbolia pesma velikog pesnika ona koja nije napisana, ona Koja rezultira iz pesnikovog sopstvenog: žŽivota — poema, njegove egzistencije. u U toj permanentnoj podudarnosti bola, i rađosti izgnani pesnik u Svojoj franciskanskoj smire-

'nosti i rezignaciji ostaje i dalje na iom ostr-

vu Karipskog Mora, mađa se sada u njegovoj otadžbini i wu njegovom rodnom iKkraju Mogeru proslavlja sa. svim zvaničnim DpDočastima njegov najnoviji i najveći firiumf. U čast nagrađenog besnika pevaju Svi Yemiomani pisci Spanije ,ali Himenes ostaje nem. U trenuiku kadya, ie trebalo da na svečanosti Akademije u Štokholmu primi Nobelovu nagradu, otsutnog pesnika je na ceremoniji zasilupao ne zvanični prefstavnik zemlje u kojoj se rodio. već rektor jedinog Univerziteta u Porto Riku, |

U Porto Riku se pesnik mastanio posle svojih lutanja Do Americi; Jedno vreme dje u Severnoj. Americi na Merilandskom Univerzitetu držao katedru španske poezije, & kasnije je živeo u Buenos Ajresu gde je držao razna predavanja. U Porio Riku, živeći

· skromno — u kući koiu mu je stavio na, ra~

spoloženje intimni Drijateli .takođe izbeglica iz Spanije, doktor Garsija Blanko lekar u tamošnjoj duševnoj bolnici — orijenfisao je Svoju predavačku akfivnosi na omladinu jedinog tamošnje Unpniverriteta, radeći sa njom kako na časovima. tako, a i više kroz predavanja i razgovore. Njoj je poklonio sve svoje hartije i dokumenta — zbirku ćija sadržina otkriva istinu o razvoju -savremene španske lirike. |L

Huan Ramon Himenes, mnogo puta, nazvan »univerzalnim Andalužaninoma«, sada je SVOjim stavom i svojim delom poslao univerzalnim pesnikom u punom značeniu fe reči. Na pitanje da li je sada njegovo prisustvo u Španiji neophodno, on je pokazućuji rukom knjige koje sačinjavaju njegovo Zivotno delo, odgovorio da je njegov uficaj onaj koji je to delo izvršilo. a da njepovo prisustvo u otadžbini ne može da izmeni ništa. Kada su ga pitali đa li misli na mogućnost d+ umre daleko on Spanije. kazno je: »Jeđa»o grob nije važna stvar: malo vlažne Zemlje. Mahvog zmacaja ima, da li je ovđe ili tamo.« Ova nenapisana poema je veliki epitaf jedne univerzalne DOezije. . ·

Huan Ramon Himenes se rodio 1881 god. Taj datum ima veliku važnost pošto označava početak jednog procesa koji je tako višestrnko uticao na špansku litiku. Posle velikih okršaja iz romantičarskog i neoklasičarskož perioda, čitava španska Nnjiževnost bila je Rklonula, skoro u agoniji, U romantizmu su izrasle. vrhunske figure MHspromsede i grola Rivasa a u neoklasicizmu RKampoamora i Nu njes đe Arka, Međutim, sve io, a maročito romantizam, svelo se Mboslednjih godina 19 stoleća na izgubljeni eho nečeg šio je prošlo,

*

ma prazne reči i neodređene ekspresije, Slič- .

no mirisu sa dna škrinje španske književnosti sačuvala, se prijatna, senzibilnost Rodolfa, Bekera (naročito u njegovim »Rimamza«, »Lasiamace i »Kako sami ostaju mrivaci«),i bolna elegičnost i sentimentalizam Ramona de Kampoamora. Ali škrinja, velikih esencijalnih na dabnuća, španske lirike bila je prazaz i iai slabi miris koji se zadržao ćesto je zbog svoje starosti mirisao na zasfarelo. Zbog toga se, kako u lirici, tako i u čitavoj španskoj književnosii osećala neophodnost obnavljanja. Jedna činjenica značajna za istoriju Španije — kolonijalni rat iz 1889 u kome je Španija izgubila, svoje poslednje prekomorske posede — učinila je da se iz te sirastvene borbe za slobodu i nezavisnost narođa španske Amerike stvori opštli idiom kasteljanskop: jezika koji je ujedinio razne narode sa OVe i one sirane mora, u jednu jedinu moguću duhovnu rasu, Nikaragua je bDila zemlja u kojoj se pojavila majstorska i fascinirajuća figura, Ruben Daria. On je pevao ma španskom jeziku, ali reči su bile vatrene, nove: bio je io lirski izraz šum, nepristupačnih planinskih venaca Anda, beskrajnih pustara i pampasa Južne Amerike: on je stvorio poeziju egraliacije, neobične poetske snage koja iako mapojena nektarom simbolista i parmasovaca, naročito Verlena, sadrži autentičan španski akceni pre sađen na vrelo.{lo juznoameričkog kontinenta. To više nije isti španski idiom; Španski jesie, ali obnovljen. fransformiran, egzaltiran bujnom polihromijom «devičanskih, wmisterioznihb, slabo maseljenih prostamstava, Novog sveta koji je glas nmikavaguanskog: pesnika osmislio svojiom neograničenom fantarijom senzualnog i paganskog lirizma. U isio vreme dok ruši sve klasine Rkanmome kojima je robovala lirika švoansko» jezika Ruben Dario obnavlja, faj idiom novim obrtima, izrazima, originalnim ma-faforama, pevajući o Oblicima stvari i o samim stvarima kao što do tada još nikada niko nije ćinio ma jeziku Slare Kastilje. 0 } i : Huan Ramon Mimenes se pojavliuaje na

'planu španskog literarnog stvaranisa m iom

transceđeninom i definitivnom trenufku kada

prošlost umire, a rađa se jedan novi svei

irijumf idioma premesenog na Prirodno da je on osećao

koji donosi drugi kontinent.

duboku naklonost premya toj poeziji nazva- '

noj »novom«, da bi kasnije, opet tražeći movo, morao da se bori profiv nije isto tako kao i proliv onog gzagiržljalos, posustalog lirizma u Spaniji sa kraja 19 veka, Alto je pDesnik iz Mogera, u smirenoj mladalačkoj strasti, svojim pogtupcima pokazivao Oodđobravanje i simpatiju za lu poeziju zvanu »modenistička«e om je wbrzo, a, sa njim i čitava generacija pisaca iz 1898 godine, uvideo da između polihromne egzaltaoije Ijudi devičan= skih šuma kao što je Wuuben Dario i njihovih duša i femperamenaia „postoji duboka vazlika, Cela generacija iz 1898 godine tražila je obnavljanje.i više nego obnavljanie transformaciju oblika i sredstava pesničkog izraza, ali pre svega osećanja. UOnamuno kao dobar paradoksista kaže: »Ni gore, ni n#pred. Unutra!« T~. Huan Ramon Himenes, čovek prefinjene senzibilnosti, usamljem i usre{sređen na sopstveni svef, najmanje šlo Je mo 'gao da učini bilo je da obeleži mov but u Kpanskoj poeziji. Ocertao sa je ostavljainući trag .i me onaj koji uništavaju vreme kiše i ve{rovi. n . jr

·maa, pa se mastavljaju

U ovim sitrofama su naznačene efape e6vo=lucije pesnikovog duhovnog procesa ka apsolutnom oslobadanju poezije. Huan Bamon Himenes je stvorio poeziju koja nije mi mo=dernistićka, ni moderna; to je obnovljena poczija, poezija bez odeće i bez raskoši svojih riznica, poezija a, nekadanje mevinosti u ćislom i mefaknutom plaštu grčkih #estalki. Ali pesnik se mije zadovoljio samo sa vćiom stare nevinosti; on je stvorio nešto više: stvorio je poeziju oslobođenu vela reči koji ma kako bio lep ipak ostaje samo odeća, stvorio je ćistu formu lepote, dao platonskau misao riznica, poezija mekadašmje nevinosti u čislofe formi i njihove prirodnosti koje rađa kreaciju, misterioznu i meponovljivu. Zbom toga se pri proučavanju procesa razvoja Himenesove lirike Susreće ovaj dualitet: ono izvormo „primarno, razumljivo, koje zadovoliava radoznalost liubitelja lepote Krije u svojoj dubini nešto što ne dozvoljava krajnie poimanje suštine kreacije. Slično pojavi svih prirodnih fenomena; jasni su, shvailjivi, nauka nam ih objašnjava, ali u dubini uvek ostaje široka nedokučivost misterije koja pre mašuje razum i čije freliranje a sferi misli i osećanja, za mnoge preistavljia muetafizićka, poezija, aza druge neizmerljiva tajna kreacije. o je onaj tragični pesnikov trans kada, on hoće da nam svojom kreacijom da lačmu cifru te ćiste istine služeći Se pesmom, musikom reči, Mođerni muzičari su hteli da pomoću atonske muzike odgoneinu ovu tajnu. Huan Ramon Himenes je io učinio svojom poezijom u postapnim etapama kojć počinju od 1905 sa »Pastoralamsa«, »Tužnim pesmzaposlednjim „mdelima, sivorenim u emigraciji kao što je »Životinja dna«s. Ovo poslednje delo je va Himenesovu poeziju ono šio je za modernu muziku »Osvećenje proleća« od Stravin skog.

Između jedne i druge etape Huan Ramon Himenes je. pisao prozu, ali kakvu prozu! Prozu lirsku. čistn. sintetičnu wu izrazu koja može jedino da se uporedi sa Remboovim »Boravkom u paklua«, Jedno od tih proznih dela nazvano »Magaremce i jaaa proželo je Dpraiskonskom nevinošću i infimnoni bovezanošću sa cvećem, Dfilicama, rekom, vukom. #& naročito magarencetom dlake »meke kao s&viIa«, kao što kaže pesnik. Ta mala Zivotinja, fako dobro karakteriše blagost, dobrotu i revignaciju andalužanske duše. Služeći se tim

"magyarencetom on stvara ekloge o svom rod-

nom raju i o elegičnim i nevinim prizorima polupastoralnog i primorskog načina živo{a, u Mogeru. Novi aspekt njegove sublimne proze mokazuje se u drugoj, takođe kraikoj knjizi koja se zove »Spanski janacicć. Ali junaci Hman Ramon MHimenesa nisu ni legendarni. ni ratnici: njegove ličnosti se moderni heroii ralinirane senzibilnosti savremenog svela: jedan pesnik, jedan filolog i jedan muzičar. Pesnik je Horhe Gilien iz Stare Kastilije; on je asimilirao ono što je maičistije iz narodnih izraza Romansera i iz srednjevekovnih i renesansnih španskih hronika i oformio je jednu sintetićnu poeziju koja .se nastavlia na Huan Ramon Himenesa, Horhe Giljen je njen najautenfičniji nastavliač, Dy»ugi junak je Ramon Menendes Pidal, najveći autoritet 'za Španski jezik ne samo novijep. doba, već svih vremena, direkior Nacionalne Akademije za španski jezik i tvorac ObD(Nastavak na osmoj strani)

· Hose Bort Vela

bega ma listu vinove loze.

kroz ceo moj život,

xI

AKO SMRT DOĐE

jezivu noć.

Zaboravila sam

da su se u prah pretvorile tvoje lagame noge

i izašla sam na put da ie sretnem.

Prođoh dolinu, ravan i reku

i pesma mi postade tužna. Predvečerje je izručilo svoj pebnr svetlosti. A ti ne dođe.

Sunce je krunilo

svoju zapaljenu mrtvu bulku. Pramenovi magle drhtali su nad poljem. Bila sam sama.

Na jesenjem veiru škripale su osšsušene ruke magog drveta. Uplaših se i zvala sam fe: sLjubljeni požuri!e

Muži me strah i liubav, »Ljubljeni, požuri!«

Noć je bivala sve gušća. Moje je ludilo raslo.

Zaboravila sam da su te učinili gluvim za moj jauk. WU

d Zaboravila. sam za tvoju tišinu i tvoja bela svitanja.

Da ivoja nebokretna vuka ne iraži više moju ruku. n De su zauvek &klopljene tvoje oči

Zloslutnica sova jezivom svilom Svojih krila reže stazu.

Neću fe više zvafi jer si zauvek otišao. | Naga stabljika: moga bića stoji. "Tvoja je pckošena.

Uzaluđno je da odlazim na sastanak pustim stazama,

Tvoja se sen ne bi zadržala

u naručju. mojih raširenih ruku.

e a = e e 00 ~ «pb WO a ____OI PO. SI TZ AT —

Pretvori me u tvoj uzdah da bih se pela i spuštala u tvojim grudima. izlazila i ponovo se u njih vraćala

Ako budeš ranjen zovi me. Zovi me tamo gde se zalekneš, makar to bila postelja stida. Ja ću doći i da je fenjem pokrivena staza koja vodi do tvojih vrata.

Neću da ti niko, ni sam bog, utre znoj sa čela i đa li jastuk pod glavu stavi. Čuvam svoje telo da njime zaštitim od Wiše i snega tvoje kosti kada buđeš zaspao. Rukom ću pokriti tvoje oči da ne gledaju

Uzaludno čekanje

proširene od poniranja u moje zenice,

Sve veća i šira postaje erna bana noći,

Preveo Miodrag Gardđić