Književne novine
Coding: VIII. Nova seriiq, br. 38
CIK NUJ II ŽEVMNOS T.
HOME: T
BEOGRAD, 31 MART 1007
NOS
UMETVOSNT | \JEVE METROPOJLE
Konzervuativci brane jednu lašnu stvarnost jer negiraju svaku koncepciju nove mladosti
Umetničke pojave, ·šqole, pravci od uvek su imale mesto i vreme gde su nastale, iako su nastajali jedni iz drugih.
Da ne idemo daleko. Zadržimo se kod Rima. Baštinik helenske umetnosti postao je kroz vekove metrpola umetnosti u kamenu, a jedan dobar deo sveta bio jc samo z.jegova provincija koji mu se jedva mogao približiti.
Mladi, zaostaliji narodi pri mali su uvek od onih koji su bili na višem stupnju kulturnog i umetničkog stvaranja. Rim nije nikada dostigao svoje uzore, ali je u kainen ulisnuo svoje specifič-
„nosti, osobine svoža duha i
mentaliteta. Njegove provincije radile su isto to, samo, možda sa još manje sreće.
Ili govorimo o našem lu, gde su naša vlastela, nasleđujući vizantiske majstore freske, uspeli da toj fresci utisnu osobite vrednosti i draž domaćeg daha, istovremeno stvarajući i svoje majstore. Kolika je snaga bila tog balkauskog carstva vidi se i po tome što se u jednom malom manastiru u Kurbinovu već začinje slikarska misao Djota, što je ta umetnost vezana za zadužbine već pošazivala sokove renesanse pre nego što su oni sfigli na drugoj strani da se izrazč.
Ali istorijski događaji preTrinuli su sve io. I naša narodna umetnost, narodna p”ezija sa svima svojim specifičnim lepotama koje su sva-– kako u ranim epohama nastale iz raznih uticaja, u devetnaestom veku počinje da se gasi. Srednjovekovne tradicije se napuštaju, a mlado građansko drušivo traži nove izraze, |
Zaboravilo se davno na slavu da se u veliqoj pariswoj katedrali držalo molepstvije pred bitku na Kosovu. Zaboravilo se na priče da je za carsko vreme srpški jezik bio diplomatski jezik na vizantijskom dvoru, na slavni Dušanov zakonik, na Miroslavljevo Jevanđelje. Mlade prađanke žurile su da fes i libade zamene bečkom modom, furunče i mangale, »Sporhetom«,
Mlado društvo kome su tradicije ropstvom već bile dosta presečene, nije · imalo mi volje ni mogućnosti, i pored toga što se zanosilo romanftizmom %oji je vladao u #vetu i time prirodno svojom nacionalnom istorijom, da se cbrafti prošlosti za svoje trenutne životne potrebe. I ako se pevalo o Kosovu, davala raznim savremenim društvima ime »Dušan«. ipak se poZurilo da se poruči klavir iz Beča ili Pešte, pošto su se famo napravili dobri trgovački poslovi, Ono što se pro pustilo od prirodnog razvojia svoje kulture i umetnosti takođe je imalo da s nadoknadi ne fime što će se početi od epa i freske. već time što će se učiti slikarstvo u Minhenskoj školi. a poezija kod nekog mađarskog ru-
skog ili francuskog pesnika
Tako je sa peštanskim kru_ njalicama, pariskim korsefima i žiponima, «od nas počela da prodire i evropska kultura i umetnost: Preko vožda i kneza stigli smo i do kraijeva i ušli u međunarodnu politiku, kad i u „menično pravo i berzu.
Vuk i Dositej putuju, Radičević umire u Beču gde je uglavnom i pisac misleći na Karlovce.
Vuk vuče Radičevića u tradicije, ali pesnik samo oslobođen od njih može da peva onako kao valja: «Tuga i opomena«.
Sve više primamo novo od Austrije, Francuza, Engleza a naročito do Rusa. Razumlji vo da naši ljudi, učeći se ekonomici, vladanju, politici, kulturi i umetnosti od drugih, unose u fo svoj duh, svo je izuzetnosti, svoje teme, Re šavaju svoje potrebe.
Već kroz neko vreme mladi naši ekonomisti, političari, umetnici, pored stranih Vvelikih uzora imali su i svoje. Bolje se čuje melodija ako je neko tvoj otpeva. Tako su se dobile i prve sopstvene tradicije modernog doba kod nas Srba. Prilično #ruxzsčije šu se odigravale sfvsri kod drugih Južnih Slovena, ali zakonitosti i principi uficaja kulture na kulturu bili su isti.
Današ, kad je prošlo nešto vremena od nastanka mašeg modernog društva, mi imamo dosta naših tradicija na svima planovima ljudske de latnosti. Ali kako mi Jugogsloveni danas i pored naimodernijih tekovina, naprimer, na planu politike gde prestav ljamo jedan od najsavremenijih izraza naprednog čov?čanstva, na planu umetnosii i pored značajnih imena i dostignuća, ne možemo da predniačimo u smislu modernog, io smo mi i danas upućeni da Svoje uzore potražimo i na strani, .
Mi se ne stidimo što se služimo televizijskim aparatima, pa ni zato što su nam uzori u arhitekturi daleko od Gračanice ili slovenačkog baroka, ali nas neobično boli što naši umetnici nisu svi i potpuno bez ulicaja stranih u-
' meftnika.
Ma koliko se ovaj bol mogao da nazume, jer čoveku
je najviše stalo do toga da
u narodnoj priči kad su Se glave otkotrljale niz breg, nije svako potrčao za svojom, ipak mi sebi ne možemo «la damo za pravo da tom bolu treba da odolimo šio bi se rešili na to da budemo »samoniklice«. ~
Taj će bol sam da umine i tim pre ukoliko prihvatimo ono: moderno u svetu i DOkušamo, na osnovu njeSovog pozmavanja.i ulaženja u njega, da stvorimo svoje. U prihvatanju tuđeg, savremenog mi ne treba da oxlevamo i da se plašimo kosmopolitizma, jer reč »kosmopolitizam« nema »prizvuk vrlo Opašne jeresi«. I kad bi se ne-= girala univerzalnost ljudske kulture to bi zaista bilo potpuno suproino n.arksističkom shvatanju.
Evropske kulture i u prohujalim vremen:.na imale su zajedničke izvore. Ratovi, okupacije, migracije faođe su učinile svoje. Ako se da-
„Ba izložboe poljske umetnosti — Marian Sulc: Predeo iz Sarenog sna
„mu je duh: originalan, pa zar naš govori o razlikama one
su male u biti, a veće su-u smisju toga što je neki kraj zaostaliji dok je drugi u mno gome ofišao napred,
Zatim, u ovom našem dobu, kad su veze između naroda toliko razvijeme, sa nekim izuzecima „koji se već tope, nemoguće je govoriti o nekim posebnim kulturama, već samo.o više ili manje raz vijenim.
Razumljivo je da će manje i nerazvijenije kulture uvek tražiti pozajmicu i impuls od razvijenijih. Nimalo nije čudno da mnoge zemlje nalaze inspiraciju i uzor u nama u pogledu političke ekonom'je. I to nije ono zbog čzga one freba da žale što nisu same do toga došle, već sva– kako srećne da za njihove potrebe već negde postoje ako ne potpuna rešenja, ono barem ključ stvari, Na ovom planu mi smo :vangarda u modernom koncipiranju istorije, iz čega se već počinju
da Jormiraju i najmoderniji pogledi i na druge “grane ljudske delatnosti, pa i na g#oncepcije' umetnosti,
U ovom trenutku drugi u pogledu političke ekonomije primaju od nas, jer mi smo se našli u razvoju gsvetskih događaja, u toku istorije, našli smo se odiednom u centru. pod: znakom: »biti ili ne biti«. Mi smo imali već tradicije slobode iskovane bitlkama, dugogodišnja bden'ia robija, tradđdiciie marksizma, i postavljeni pred ovom ?Bgonetkom istorije, jugoslovenskim narodima je bila data već i snaga da ovo pitanje razreši. Jedno isfinitije bilo sveta mi smo već osećali da nam kuca pod prstima. Ostalo nam je samo da ažemo. Pitanje postavljeno nama, postavljeno je svima, celom svetu, postavlje no je suštini istoriskog zbivanja, TI Jugoslavija je rekla, To je za mene moderno i u 1o-
dina zaista takvi kakvi
me ga ja vidim. TI to je ono što vidi ceo svet i iz čega Se uči,
Razumljivo je da ovi događaji, i sve što je iz toga proisteklo kao pojava, kao misao, ne mogu a da ne ufiču i na druge dom•ne ljudske delatnosti kod nas i u svetu, pa smatram da između ova-– kvih pojava i umetnič&e proizvodnje ne može da ostane neprimećena nesrazmera. Sto pa i mislim da mi lim pre možćmo mirno da primamo ono što nama treba i od drugih kultura i umetnosti.
Jer smešno bi bilo da svako prkosno ponovo traži. ao već za to ne oseća pottebu; naprimer, za svoju modernu arhitekturu tražiti inspiraciju i uzor u tvrđavi, manastiru, katedrali, pagođi, kađ je već ta nova arhitektura dobijajući laka i prozračna krila od armiranog betona ispolilla duh modernog čovocka koji vlada brzinama, i koji
(Nastavak na osmoj strani)
'T_V_E
|
· Cena 40 din.
FREME I UMETNOS
PRIMITIVNO I MODERNO
DISKUSIJ4 U
Stara i primitvna umetnost je u modi. Ekspedicije, arheološka otkrića, izučavanja i raznovrsne izložbe izneli su na svetlost dana stara dela nekadašnjih umetnika.
Slikari svih pravaca u slikarstvu veoma su zaiteresovani za ovu pojavu. Da li to proizilazi možda iz nedovoljno objašnjene činjenice da njihova dela ponešto sadr že od te davno rođene umetnosti? U Francuskoj je nedavno, preko mnogobrojnih listova vođena široka diskusija O Ovim pitanjima, u njoj su učestvovali i slikari i kritičari.
Bila su uglavnom postavlje na četiri glavna pitanja:
— Nije li podudarnost aktuelnih traženja u slikarstvu i primitivne umetnosti puka slučajnost ili je ona određena nedavnim naučnim otkrićima? — Da li uticaj arhaične umetnosti obeležava prekid 5 tradicijom?
— Nije li čovečanstvo na pragu nove civilizacije?
I, poslednje, četvrto pitanje: da li je odnos publike prema savremenim delima u neku ruku izmenjen?
Kritičari i umetnici imaju reč, Tivo znalački vođene di. skusije između istakmutih slikara; Andre Masona, Sulažea, Atlana i Brunera 8 trojicom poznatih francusih kritičara: Mišelom Dalejeom,
Alenom Žufroom i Marselom
Zaharom,
Mišel Daleje: — Raznovrsni uticaji pojedinih slikarskih škola u Evropi i u svetu uopšte, ne osećaju se tek u novije doba. Doprinosi inostranih slikara u Francuskoj su oduvek bili mnogobrojni. Sasvim blizu nas, na doma– ku naših granica, japanska grafika uticala je na Lotfreka, Gogena, Manea i Van Goga. Grupa »Nabi« ta«ođe se oduševljavala japanskim grafičarima. Francuski fovisti i kubisti doživeli su uticaj crnačke umetnosti. Doista, veoma je interesanino pokušati da se odrede najnoviji izvori koji inspirišu savremenu umetnost...
Mason: — Čini mi se da savremene izvore inspiracije, pre svega, karakteriše odbacivanje nasleđa Renesanse, To veliko poglavlje umetnos.i, po mom dubokom uverenju, skrivalo je ipak na iz-
| vesne načine najudaljeniju
su mama Ppretstav-
SKIDANJE „SKELE“
'Permin „skidanje skele” primenjuje se obično za građevinu. Odjednom će ono što Je bilo komponovano u maloj srazmeri, na hartiji, oživeti u prirodnoj veličini; proporcije se obelodanjuju, detalji će dati svoj pečat celini. Moderne fasade na kojima nema onoga na šta .je gledalac navikao — jer. većina će. tra žiti i đanas spolinje rešenje (kube na uglu, uokvirene prozore, dekoracije) i neće lako prihvatiti detalje koji su uslov klime, zakon moderne konstrukcije, koji su funkcionalni, Isto tako gledalac i čitalac traži u likovnoj umetnosti i u literaturi ono što je već poznato, ni šta je navikao: boje, kakve.on vidi, mišiće kakve on poseduje, događaje i opise koji su mu bliski. Kako da se odjednom preorijentiše? Da prihvati jednu staklenu ploču ume sto lustera, kostur stolice umesto rezbarene, jednobojne sagove umesto šarenih, krelonc umesto brokata. (Mada se ovi primeri:iz prak{ičnog života lakše menjaju). Negde u potsvesti ostalo je nasleđeno, davno. viđeno, ili nešlo što se nekad želelo, što je načinilo veliki utisak u mladosti. Uzmimo naprimer, bližu prošlost: renesansni ili barokni- nameštaj, Ti-
cijanove slike, Geteove balade, Versajski dVO~
rac, Majolove skulpture — ono što je:bilo zaista savršeno u prošlosti. To je ostalo, jer je upečatljivo, i lo je mnogima ostavilo i meru i definitivnu ideju o lepoti, o monumenftalnosti, o umetnosti uopšte. Čitalac i gledalac koji nije pratio razvoj umetnosti ne. može odjednom da obogati svoju maštu da se prenese 11 sadašnjicu ako mu neđostaju elementi koji povezuju ono što ije bilo sa onim što je sada: ako nije postepeno prelazio iz iedne faze u duugu, on ne može da obuhvati novo, ne rnože da oseti nagoveštenja, ne može jednostavno iz romantike da skoči u apstrakciju,
”
Možda je najteža preorijentacija (ne samo za publiku već i za mnoge ljude od struke pošto su baš oni navikli na izvesne oblike i kanone) iz klasične drame, ili iz drame prošloga stoleća, u modernu. Rukopis je samo jedan deo čitavog dela (slično kao u arhitekturi ali. složenije: od linija i tačkica ireba zamisliti skulpturu građevine, — masu, dimen=zije, oblike, proporcije).
Pored teksta treba zamisliti pokret, zvuk,
„prostor, uskladivanje glumaca, (i proporcije
jednog prema drugom) u ostale elemente scene.
Mora. se, otrgnuti od zvuka klasika, od dopad-, ljivosti klasicizma, od: patetike, od poznatih,i ,
naviknutih efekata. Gledđalac je većinom. na= vikao na.jače.akcente, na akciju, na velike iunake, a. moderna drama je pšihološka, ona obubvaka sve slojeve, sye osobine ljudi i žer na. (Ustvari veliki deo publike već zna da
heroj nije samo velikan bez mane i slabosti, ..
da: je idol nerealan, da ima: neočekivane nervne reakcije, da niko ne može: isključivo,i neprekidno .da: se kreće, jednom linijom i da ne može samo da: raste). Gledalac već zna šta Je idealizirano u dobru i u zlu..(Čini mi se da je omladina najbliža toj. eliminaciji pleonastičkog i drevnog). Ako se držimo ftermina „ski-
danja skele to je onda. taj „šturi tekst,ruko~.
pisa „koji oživljen na sceni odjednom pokazuje disproporcije, i nedostatke.
Kritika domaće drame može da dođe i od strane publike jer ona poznaje svoje junake, svakom je bliska naša stvarnost, svaki će u svom krugu,naći nekoga na kojeg će primeniti piščevu ideju, svaki će naći neki reper za naše likove i osetiće koliko su oni preterani, izveštačeni ili verni. Ali možemo li skidati skhkelu sa inostrane drame? Da li su ti ljudi i žene koje vidimo neprekidno već 12 go-
ljeni, da li su autentični? Mi ne znamo ni njihove navike,.ne poznajemo njihove. običaje, njihova stanja, njihove reakcije. Da li su to zaista Šoovi, Anujevi, Salakruovi, Milerovi, Tenesijevi likovi? Mi ne možemo da ocenimo šta je promašeno, šta je.ostvareno. Mi ne možemo skinuti skelu sa onoga što nismo sagradili, što nije na našem tlu niklo. A sem toga inostrani tekstovi, (ma koliko da su zanimljivi) vrlo često tretiraju nepoznate ili za naš neaktuelne i sekundarne probleme. Nesumnjivo da Je neophodno i korisno ako se! upoznamo: sa problemima . Amerike, Engleske, Prancuske, mada su to samo isečci, ali nikako ne zanemaruimo potpuno naše probleme!
Mi. možemo da dobijemo domaću dramu
samo:ako je prikazujemo. Naši kritičari i na-,
ša publika doneće pravi sud o :n a šim ostvarenjima. -Naši ljudi će tada, kad drama ne ostane samo na hartiji, skinuti skelu sa njih, oh Će je prihvatiti ili odbaciti.. A ujedno će
'oni.u njoj, samo u njoj naći'autentičnost, kroz
našu dramu će:se pomeriti sa mrtve tačke (klasicizma,. misticizma, itd), preko nje će ponirati
: u naše današnje ljude i žene i preko nje će
razumeti njihove probleme. (Importirane drame'ostaju većinom samo impresije;. Mi imamo svakako naše Majke ' hrabrost, naše. Kolombe, naše Kandide. IL naše drveće raste uspravno i naše obožavane: glumice postoje. A
· koliko ima:naših Noći Gneva? naših Fuentie:ovehuma, naših “ Ribarskih svađa! Prazninu.
koja je nastala za ovih 12 godina teško će popuniti iduće generacije jer one neće biti u toku današnjih problema ili će pisati o njihovim aktuelnim problemima.
“Rukopisi stoje u očekivanju reditelja, glu-”
maca, i pozorišta! Neka ih pozorište iznese na scenu, neka skinu skelu sa naše đomaće drame. Publika će doći jer čovek pre svega želi da vidi i da nađe sebe.
; Julija Najman
| dovoljno prenela
unuetnost u vremenu i prostoru. Mafsel Zahar: — S tim se ne slažem. Renesansa je ila jedan velisi trenutak izraza čovečanstva, i ako joj se pojedinci ne obraćaju u ovim danima u kojima živimo, i ako oni pribegavaju drugim izvorima,. verujem da to čine zato što je ne poznaju. Istraživanja još nisu čoveka u daleke prostore drevne umet nosti koja danas negde počiva pod zemljom, negde se odmara u kolibama' crnaca, negde blista na suncu utkana u vidu gravura na 'slonovoj kosti, ili zadivljuje šVOjim šarama na kineskim vazama.' .
Sulaž: — Šio:se mene tiče, »izvori inspiracija« nisu
pravi izraz. Ne mislim da se"
inspiracija može poručivati. Ne može se sesti pa se. odlučiti za izbor ove ili one umefnosti kao »izvora inspiracije« To.je, ustvari, podu-
| daranje u stvaranju, bez že-
lje i znanja,
Marsel Zahar dopunjuje svoju prethodnu misao: Sasvim tačno, To je podudarnost. Ali, od onog momenta kad do toga dođe, podudarnost se pretvara u bOseban izvor.
Sulaž: — Ne. Mislim, kn je reč o podđudđarnosti, onda je, pre svega, po sredi unufrašnja potreba. Postoji naime, trenutak :·kađa se dve civilizacije pođudaraju., Na
FRANCUSKOJ |
taj način se savremena umoetnost donekle poistovećuje sa umetnošću koju nazivamo primitivnom. Tako je, recimo, Lotrek osetio islu unutbrašnju potrebu koju su u svoje vreme osetili japanski umetnici radeći svoje gra vure. Saznati, dakle, zašto smo se danas ponovo podudarili s primitivnom umetnošću važnija je stvar nego načiniti čitav spisak analogija između. primitivne i savrernene umetnosti,
Mason: Ideja o apsolutnoj umetnosti nije prihvatljiva: — Sasvim tačno. I Japanci su platili danak Kinezima. Mi se gotovo uvek zadržavamo na Japanskim gravurama. a zaboravljamo ču«da kineske škole iz 15 veka. Japanci su ustvari učenici kineskih umetnika, ali su ipak stvorili »japansku grafiku«. Budući da živć na ostrvima, Japanci su bili prinuđeni, da bi obogatili svoja izražajnsm sredstva, da se napajaju stra nim izvorima: Kinom i indijom, Ta pojava je univerzalnog karaktera. Stoga verujem da nikad nije bilo umetnosti koja na neki način nije ima1ž dodira sa drugom umetnošću u vremenu i Dproštoru. Moje je mišljenje da ideja o jednoj apsolutnoj umetnosti nije prihvatljiva.
Mogućno je napajati «e s različitih izvora, pa ipak stvoriti umetnost postojanu kao čelik, svoju, Mogućno je, s druge strane, uopštle se ne dotaći egzotične umetnosti, ba opet ne stvoriti sopstvenu, autentičnu umetnost.
Mišel Daleje: — Koji su izvori novih inspiracija nađrealista? .
Bruner: — Ne znam da li su nadrealisti u svemu Složni, ali Je tačno da su oni uspeli da obogate, da razbuite svoje inspiracije, da se dotaknu mnogih stvari. Činjena su poređenja izmedu nadrealista i slikara-fantastičara, zatim između ukalupljenih, nedokučivih saznanja i nadrealističkih traženja. Ali, meni se čini da još ništa nije dokrajčeno... Uvek je postojala težnja da se pronađe trenutak uzbuđenja, da bi se nešto izrazilo, a što je sadržavalo korene svih pravaca,
Mason: — Mislim da Bruner ima pravo. U „poreklu nadrealizma ima i hibridnog ukusa i »grešnih veza«, Samo, nemojmo se i mi ogrešiti! Sve to unapred nije bilo predviđeno i niko ne želi reći da hadrealističq«i umetnici nisu nastojali da se vremenom izdvoje, da postanu svoji. :
Zatim se povela reć O tome koliko je Renesansa, za mnoge jedan od najsvetlijih trenutaka u razvoju umetnosti, uticala da se zapostave unutrašnji nemiri, to večno nespokojstvo umetnika, koje ga neprestano vuče napred, goni da traži, stvara.
Atlan: — Ljudi zamišljaju da su jednog lep98 đana otkrili peruvijansku ili crnačku umetnost, i da. su umetnici smesta prihvatili*tu umetnost 'kao svršenu stvar. Pitam e nije li se to obrnuto dogodilo. Umetnost, još od impresionizma, bez prestanka beleži nove pobede, i baš su one te koje su iznele na svetlost dana:..
Sulaž:' — To. je popuđar– nosf, »susret« o čemu smo maločas govorili.
Alan: — Izvesne stvari su privukle našu pažnju. prema činjenici da je peruvijanska umetnost prava umetnost ı da su crnački crteži velika dela, Pa i ono što je nekad smatrano za obične ili primitivne pokušaje može 5e kasnije proglasiti za klasična remek-dela. Kad su ljudi prviput ugledali Dogonovu skulpturu imali . su utisak
(Nastavak na 05m0j strani)