Književne novine

Stenđal je mogao da napiše Foman 6d 500 štam panih strana kao Parmski kartuzijanski manastir za 52 dana zato Što ga je poneo siže i što je pisanje — i pisanje dnevnika, biobrafija, rimskih šetnji i autobiografija — za njega

najprimamljivije zanimanje. I Balzak je pisao brzo. Njegov tempo je grozničava Žžurba. Na muci ie zbog izdavača i poverilaca ali i zbog obilja inspiracije; zbog đve hiljade likova koji hoće da uđu u život. Njegov stil nema urođenu prirodnost Stendalovu. Kad hoće da nešto istakne ili da imponuje može da pogreši u tonu. No njegova iskliznučća su samo zgura u potoku lave, Njegovoj snazi nije ni jedan pisać 19 i 20 veka ni izđaleka ravan. Kođ Stenđala se ima osećni da om piše naprosto za svoje lično zadovoljstvo. Balzak je sasvim drulcčiji. On se oseća kao otkrivač, anatom lekar, zakomodavac družitva, te „druge prirođe“ koju hoće da obuhvati u titanskoj sintezi. Njegova Ljuđska komeđija hoće da se takmiči sa Danteovom Božanskom Kkomeđijom. Životni tokovi njenih glavnih ličnosti prepliću se u mnogim tucetima romana. Taj postupak mogli su podražavati noviji i najnoviji pisci. Ali nisu mogli da mu izmame tajnu. Ovde moramo početi poizdalje. su nazbrižliivije Uzalud se Henri dio?“ Zašto smo žiyotom, iako on veo“? Sta je bila veruje da treba

razloga što se u

vremenima pisao pesnik, „jer život“ (Gete). U

ponovio.

: riske, istoriske i

Kako postupa romanopisac? Nalazi junaka, daje

mu crte koje su u stanju da pobude naše saosećanje, prati ga kroz zaplete traženja avantura, traženja ljubavi i.poziva, pušta ga da stekne poznavanje ljudi i sveta koje, on, autor, poseduje; uvođi ga u bračnu luku i u sazrevanje smrti. Ta shema leži u osnovi srednievekovnih viteških romana, Don Kihota, Fildingjovog Tom Džon- . za, Vilhelma Majstera, a u našim danima u oshovi Žan Kristofa Romena Rolana.. No junak može da bude stavljen, po uzoru antičkog epa, u bližu ili dalju prošlost. Počeci toga nalaze se u Francuskoj u 17 veku. No tek je romantika · probuđila smisao za istoriju. Volter Skot i Manconi su evropski pretstavnici istoriskog romana, Svi ti romani — sa izuzetkom Vilhelma Ma jstera — hoće da zabave, što ne isključuje povremeno obraćanje na dušu i duh čitaoca. Od Balzaka nadalje. postavlja roman sve veće zahteve. On se nuđi da drži Jekcije iz sociologije i psihologije. Kod Flobera postavlja on još veće zahteve: hoće da ga na osnovu date mu forme cene kao apsolutno umetničko delo, hoće dakle da se tak- i miči sa dostojanstvom epa i trageđije. Uzdizanje romana do izvora saznanja ne treba kod Balzaka uzeti bukvalno. Ono samo ođražava zainteresovanost pisaca, jako naglašenu od 1850 godine, da budu cenjeni kao neophodni i Kkvalifikovani saradnici na civilizovanju nacije ako ne i čovečanstva. Viktor Igo i Lamartin, ali i pozni Vinji, nastupali su kao narodni vođi. Mesijanizam Sen-Simona i Furjea obuzeo je pesnike i prozaiste. Ta crta deluje danas utopiski i zastarelo. Sa još većom ozbiljnošću i upornošću tražio je Zola priznanje svog sociološkog i moralnog nastavništva. Verovao je đa treba đa pođupre „naturalizam“ mođernom naukom. '

Danas se na to obraća pažnja zato što je„ša mauka prevaziđena. Ali.još u 20 veku ima on sledbenika koji romanu pripisuju funkciju društvene ili kulturne analize ili ga čine nosiocem „drugih sadržaja znanja. Poučan roman ovog tipa je zaostatak 19 veka zato što danas potrebu za egzaktnom antropološkom i đrugom orijentacijom daleko bolje zađovoljava nekoliko tuceta visoko razvijenih posebnih nauka nego čitanje romana, Prođiranje maučnih pouka u roman pojačalo se otprilike od 18% i to ne u korist ove književne vrste. Prikupljanje tačnih podataka o berzanskim „poslovima ili egzotičnim kulturama potisnulo je u pozadinu prirodne zahteve romana — junaka i fabulu. Pisac

„Se dao_na „posmatranje“ iako zvane „stvarnosti“, na prikupljanje i registrovanje sva ovrsšnog ma-– terijala. Verovao je da na taj način izražava život. ujedno je verovao đa je na Balzakovoj liniji.

oko sveta za

romana: ono što

Pekiše

potpuno različita,

mići se na krizu

na nečem sasvim

pesnik anticipacijom pređujmlju

Što najbrže zastareva, Romani stare muzika ili istoriografija, Ođ masovne produkcije romana francuskog 19 veka koja romana u podlisku dobila jak potsticaj najveći deo · je zaboravlien. Ko čita đanas Oktava Fejea ili Ogistena Filona kojima je Volter Peter posvećivao eseje? Drugo jedno opterećenje romana koje mu ugrožava vek je njegova dužina. To je prepušteno volji autorovoi. Svoju materiju može on izneti na 500, 5.000 ili 50.000 strana — odluka pri koioi ne odlučuje samo zahtev umetnosti nego katkad i situacija na pijaci. Roman ie najkomercijalizovanija vrsta mođerne Mniiževnosti. On je postao masovan artikl. Ujedno boluje on od unutatnie krize čiji početak označava Floberovo posmrtno delo Buvar (1881). man? Kakve su njegove mogućnosti?, pokrenula je kritika. Džois je dao svoi odgovor u Fine ganovom buđenju (1959). Žiđ je u svom Tezeju (1946) našao drugo rešenje. Oba

To je bio nesporazum. Henri Džemz {(18451916) i Pol Burže (1852—1935) dva su pisca Koji

proučavali Balzakovu #ftehniku., Džemz pita: „Kako je to urakod Balzaka suočeni sa samim sam, rob rada, nije nikada „žiBalzakova tajna? Psiholog Burže da ga shvati kao „analitičkog

vizionara”. No psihologija otkazuje iz jednostavnog

njenim udžbenicima i laborato-

rijama ne pojavljuju ogledne osobe koje bi imale

materijala za jednog Šekspira ili Balzaka. Balzakova tajna je tajna genija kome je celo-

kupnost života data na nedokučiv način. U drugim

bi on epove ili drame. Bio ž e 19 veku i u Francuskoj morao

je,da stvori roman. A oni koji su verovali da mogu da prime njegovo nasledstvo podleyli su samoobmani. Sticai njegovog stvaralaštva i Forme romana bio je jedinstven srećan slučaj koji sć nije

„Roman je Književna vrsta bez trađicije forme koja bi obavezivala. To ima đobrih i loših. strana. Klastičan je kao guma. Može da se prilagodi svakoj materiji i svakoj epohi. Viđeli smo preisto-

savremene romane, a i romane

o budućnosti koji sažimaju vreme. Roman može da uđe u svaku sađašnjost, u svako strujanje

svaku mođu. Žil Vern i drugi ispunili su pre inženjera tehničke želje i snove. No ako je Put

80 dana bio iznađ saobraćaja

iz 1875 godine, đanašnja avijaciska tehnika ga je prešla. U tome se može videti simbol ugroženosti

je najmodernije uvek je i ono brže nego

je uvođenjem

Pitanje: Šta je zapravo ro-

đela su oba su krajnie lična i njihova ·

formula jJe neprenosiVa. Većina romanopisaca pri država se isprobanih recepata 19 veka ne obazi-

romana. Amerika međutim do-

nosi skraćena izdanja viktorijanskih autora, U 19 veku cenili su romane u tri sveska i petočasovne opere. Publika kojoi pokazuiu Hamleta i mazove na filmskoj vrpci nije više spremna 'Uuftošak vremena Moji zahteva epska širiha Entoni Trolopa i Tomasa Harđija. Ova je počivala na staromodnoj opširnosti pričania i opisivanja. Dimoenziie Prustovih i Džojsovih romana

Karana počivaju

drugom što možemo nazvati

mikroanalizom. Ona se ne može preneti na film. No ona nije jeđini put u budućnost.

Poslednja pripoveđačka Gotfriđa Bena pokazuju volju za energičnim zgušnjavanjem i postižu time pojačanu izražainu sna gu. Ona pređočavaju pitanje kritičarima koji danas pregledaju produkciju 19 veka: da li je roman onaj u kome se ništa suvišno ne dešava? Da li je roman 19 veka patio od gojaznosti? Hoćemo li dobiti vitak, sportski istreniran tip? Nemamo li ga već u Adolfu Benžamena Konstana (1816)? U kakvom odnosu sioji on prema noveli pisaca kao Merime i Mopasan? Zayršimo ovim pi- | tanjima. Pitanje nije najgori način da se čovek oprosti od neke teme. .

dela Andre Žida i

iđealan

Ovog leta u Stratfordu ·

Ričard Džonson, Džon Gilgud i Dorin Aris u Šekspirovoj »Buri«

od najpoznatijih pozorišta u svetu. Ono ima oko 560 hiljada posetilaca godišnje, a u njegovom foajeu govori se na svim jezicima sveta. Ansambl je sastavljen od naj-

Beli labuđovi plove po mirnoj površini Evona. Na drugoj obali spomenik najvećeg pesnika sveta. U prostorijama Sekspirove rodne kuće u ulici Henli neprekidno se kreće lanac radoznalih stranaca., Strpljivi red čeka celoga dana U foajeu Spomen pozorišta U nadi da

će neko vratiti kupljenu ulaznicu, } Oko 3

živi ~ napamet, a obično posle jednog lik ALONE V a OR ar? Šitapja prelazi se na mizanscenske ikog sina.

| f Je g! j be u probnoj sali. i

53 afad-muzej. Pa ipak pro prol | ip o_di opolenii- dostojan Šek- OyOOOO OVOME Seo i e je njegovo Spomen pozori- VOg Spome y drabala GSASOJRN ite e levoj obali Evona. Istorija Ž A pr j, | »vog čudnog pozorišta neobična je DRA .

iše el ata koji čine ne. ? ao Ima više elemena ao i ta njegovih pretstava, k zaboravnim ove pretstave u Strat| način rada.

forđu. Briljantna dikcija, umereno Za Šekspirov

iš i ivo glumačkih povišen ton, visok nivo g | 1879 istaknuti građani ] ostvarenja, besprekorna saradnja Čarls Edvard Flauer podigaa ie rita

ij ike i osvetljenja, scenografije, muzike i. 7 ilmski tempo koji nepremevu zgradu Spomen pOožO! gotovo films OJ SOTO ROGOR SULEDIEOV IOBtIyRUTL NILEOD: kidno drži gledaoca, mera i ujedđ : >" O | svake godine održava 007402,

Č — daje ovim načenost u svemu e jesen! tstavama ton velikih ostvareproleća do kasne Jose. ka pre sa još dva slavna pozorišta (Ko

nja. Režija se često služi ea i i ište u ima ali baš ta raznorodnost q i Lejn) poZor!s5te ~ elementima Garđen i Drari ODA do temelja.

često pomaže da utisak buđe je-

eminentnijih umetnika. Pretstava se iprosečno sprema od 6—9 neđelja. Na prvu probu glumci đola= ze sa tekstom koji uveliko znaju

rođendan 25 aprila n Stratforda

Stratfordđdu je izgore ooodila Ce ·stave su se izVo! “” dinstven. Or kađa je Princ od „JULIJE CEZAR

u sali bioskopa, a je a

Velsa otvorio današnje Pon 0: š ko, staro sa

zorište. I tako, sta jea. jadno

dina Spomen pozoris KMJIŽEV.NE NOVINE

S kakvim se respektom prilazi Šekspirovom tekstu najbolji je

primer prva &cena u „Juliju Cezara”, koja se obično' izbacuje. (Video sam veći broj ređiteljskih knjiga u biblioteci Spomen pozorišta, u kojima, istina, ima skraćenja ali nisam nigde video da je izbačena čitava scena). Ta scena poslužila je ređitelju Glen Bajam Šou, direktoru Spomen pozorišta, da napravi izvrsnu sliku Rima:

Mrak. Muzika nagoveštava nemir.

Naglo svetlo uvodi nas u rimsku uliku punu sunca oivičenu sa svih

strana visokim pravougaonim stu-

bovima sa uskim kanelurama, Veliki pozlaćeni kip Julija Cezara dominira , ambijentom u yqgentru između belih stubova. Tu su zanatlije, kićoši, ljubavnici, devojčure. Masa je uznemirena. Građani viču, bacaju jedno drugom nekakve posude, zađinkuju devojke. Bučna južnjačka ulica. I' naglo, ljuti i uvređeni, ulaze tribuni Flavije i Marul sa korbačima i gone besposlene građane, zabranjuju im da kliču Cezaru skidaju vemce sa Cezarovog kipa. Masa negoduje ali otstupa. Drugi građanin (Piter Palmer) pokušava šeretski hladnokrvno da sve okrene na šalu. No to mu ne polazi za rukom. Ubeđena batinama i razlozima masa se povlači. Tribuni ođlaze da gone mese sa drugih ulica Rima. Nešto se u Rimu sprema. Rim nikad ne miruje. Teško je zamisliti bolji uvođ za tragediju kao što je „JULIJE CEZAR”, Cezar u interpretaciji Sirila Lukhama je veličanstven u pravom smislu reči. Tako senilan, n je ruina velikog Cezara; njegova ruka i kad podrhtava još uvek upravlja svetom; glas, iako sa prizvukom staračke nemoći još uvek zapovednički neprikosnoven. , Brutu, zamišljenom, plemenitom, tragičnom, usamljenom, „dragom Brutu, u tumačenju Aleka Klunza, po mom mišljenju, nedostajalo je samo malo topline, „da bi prirođa” — po rečima Mamka Antonija, — s pravom. monla reći: „To beše čovek". To je velika uloga, razume se. Sa odličnom Džoan Miler, koja

Mihajlo-Bata Protić:

O izložbi triđeset pet pejzaža Mihajla-Bate Protića: iz Pariza, iz Srbije i sa Hvara — može da se govori polazeći sa dve tačke gledišta. ·

Protić je mlad slikar, uz to i autodidakt koji, mada se posle završenih studija na filozoiskom fakultetu bavi isključivo slikarstvom — slika ustvari svega pet godina. Sagleđana iz ove perspektive, njegova je izložba redak uspeh. Naslikane sa spretnošću i iskrenošću, njegove slike na dopadijiv način fiksiraju radost viđenog i pokaizuju već postignuti lični akcenat. Za mladog slikata je to mnogo i, zaista, nije čest slučaj da jedna izložba naiđe na tako iskreno dopadanje većine posetilaca.

Ali — a to je svakako pozitivno — Protić svojim najboljim slikama na ovoj izložbi pokazuje da ima veće ambicije, a i veće mogućnosti, od dopadljive slike prijatno prezentovVane. Sa ove tačke posmatrana, baš zato što pretstavlja dokaz talenta, niz darovitih početaka i nekoliko zrelih rezultata, njegova izložba je vredna jednog ozbiljnijeg osvrta.

Ako se setimo prve Protićeve izložbe 1954 g. očigledno je koliko je njegov prvi korak u Parizu bio pozitivan. Svojim obiljem neuporedivih vrednosti baš za slikara, Pariz je Protića i zarobio i oslobodio u najpozitivnijem smislu. Tek u njemu je Protić postao slikar. Po'stignuta, lična vizija Pariza, inter-

tumači Porciju — kćer Katonovu, oni čine jedan nezaboravan par.

Marko Antonije u tumačenju 29-god. Ričarda Džonsona najbolji je u sceni nad mrtvim Cezarom. Njegov vrlo prijatan snažan glas uticao je da katkad zaboravimo njegove godine. Ali to nije Antonije koji „svu noć banči” i nije poznavalac ljudske psihologije, na koju svojim govorom tako moćno utiče.

KRALJ DŽON”

_ „KRALJ DŽON” je po mom mišljenju najuspelija pretstava u celini ovog leta u Stratfordu, Utisak veličine i savršenstva nosite sobom kad izlazite iz sale. Masivan dekor, sto pretrpan jelom, tri paža koji za sve vreme prvog Šifia stoje bez ijednog pokreta, kralj. koji se nametljivo smeje sa svojim dđvoranima, a odmah zatim objavljuje rat Fwancuskoj upotpunjuju pravu sliku srednjevekovnog dvora. Sujetan, lukav, vlastoljubiv, a uz to mudar i snažan, Robert Haris kao kralj Džon vrlo je oprezan kađ nagoveštava Hubertu da ubije malog. Artura, i beskrajno je nesrećan posle toga, a očajan kad saznaje da se zbog Arturove smrti narod buni, To je prokletstvo kraljeva, jer ih služe „robovi što ćud im smatraju naredbom". . Najbolja je, naravno, prva scena IV čina, gđe plemeniti Hubert (Ron Hadrik), s kojin se prirođa našalila, odbija da oslepi malog Artura. Desetogodišnji Kristofer Bound plače „moleći i izvrsno izgovara stihove. a 1

„KAKO VAM DRAGO”

Komedija „KAKO VAM DRAGO” je prolećna priča o ljubavi sa malim prizvukom. jeseni. Motlejeva scenografija upravo je podvlačila taj prizvuk jeseni zlatnim lišćem na drveću. U režiji Glen Bajam Šoa poezija triumfuje. Kad vidite pretstavu vi ste beskrajno srećni.

Pegi Aškroft kao Rozalinđa ostvarila je najbolju žensku ulogu ove sezone. Šarmantna, suzdržljiva, sa neizmernmom “»pprefinjenošću duhovite ženske nežnosti. Preobučena u mladića, ona je vrlo pri-

DRUGA IZLOŽBA. Mibajla- Bate

Protića

danas nije ređak slučaj slikara bez

ii redovnog školovanja, njima' pripada

čak i nekolicina naših značajnih savremenih umetnika. 1! Bata Protić' je .tipičan primer slikarskog autodidakta koji ne pripađa grupi „naivnih?! !— a ta činjenica ima dobrih | loših posledica. Slobodom čoveka nevezanog školom za navike, tradiciju ili uobičajena for~

| malna rešenja, Protić sam iznalazi

Pogled na Bastilju

pretirana na ekspresionistički način, dala je nekoliko zaista uspelih slika. Pogledi na stare krovove sa Bastilje i Notr-Dama, fasade kraj Sene, pitoresknost Latinskog kvarta, iz tame iztonila monumentalna fasada katedrale (primer. Protićevog smisla i za scenografiju!) sve ove slike ilustruju sa puno atmosfere iskren, ličan doživljaj velikog građa. Skoro uvek sigurnog crteža, ima ih i zaista lepo slikanih (naročito male tempere), to+ novima jedne tamne, tople game sa linearno rešenim akcentima svetla. Strbijanski' pejzaži pod širokim nebom, bregoviti, s utkanim oranicama i wsabijenim kućercima, srećno komponovani, bogatije fakture, Sveži u boji i sočno slikani, pretstavljaju najzrelija Protićeva ostvarenja — koja su ujedno putokaz njegovog daljeg razvoja. Hvarski pejzaž, međutim, Protić nije osvojio kao pariski, niti ga je interpretirao uzbudljivo i snažno kao srbijanski. Slike s ovim motivima ostale su niz eksporimenata — ne uvek uspelih. Neujednačenost kvaliteta koja se oseća na izložbi, svakako ne dovodi u pitanje talenat. Postoji jedno manje. ili veće osećanje mere, koje se teško da disciplinovati kođ ovako spontanih slikarskih temperamenata, Za to je svakako potrebno i više iskustava i duže #Vremena, tim pre što Protić nije bio u situaoiji da mu škola ma u čemu pruži pomoći ili oslonca. Kođ nas

rodna i ljupka kad se češka po temenu dok razmišlja, još ljupkija kađ se zaboravi .i počne da govori nežno, pa odmah prelazi na grub muški ton, a sve sa savršenim osećenjem. skladnosti- i mere. Ona se svim svojim srcem pređaje ljubavi, ali o njoj i razmišlja i ismeva njene slabosti.

Odličan kao kralj Džon, Robert Haris nas je razočarao kao melanholični Džekviz, taj prvi vesnik Hamleta. Izvrstan je bio samo u sceni „Ko je ubio jelena!”

Dok se buni protiv brata tražeći svoja .prava, i kad se takmiči sa kneževim. rvačem, Ričard Džonson kao Orlando je izvrstan, ali zaljubljen u Rozalindu on je hladan i krut i teško je poverovati đa je tvorac nežnih stihova koje ostavlja na drveću.

BURA”

BURA” je poslednja premijera u Spomen pozorištu i ujedno najveće iznenađenje. Divimo se rež:ji i veličanstvenoj muzici Pitera Bruka, divimo se stihovima barđa sa Evona, divimo se tehničkom rešenju „BURE“ u prvoj sceni gđe se brodska lampa klati i pognuti mormari jure, dok se publika naginje skoro kao u sinerami, ali sve to zaboravljamo pred pojavom magičnog Prospera — Džona Gilguda. Ima se stvamo utisak da on sam sve to stvara, tu, pred ndma. On je usamljen i ogorčen, čak i grub prema Mirandi i ljuti se dok joj priča o sebi, a svaku svoju misao izgovara kao da je prezire. On je malo srećan jedino onda kad može da odloži svoj čarobni štap. Kako on običan govor bez nijanse povišenog tona pretvara u stihove, koji povremeno bruje kao najlepša muzika, ostaje tajna i za one koji ga stalno slušaju. Glumac je ravan pesniku. ;

Za Mirandu (Dorin Aris) i Ferdinanđa (Ričard Džonson) jedan kritičar je rekao da su jedan dosadđan par, jer je ona neprekidno usplahirena i malo a on pomalo patetičan. Ja, međutim, ne bih rekao da su dosadni, već da svojom igrom prve mladalačke ljubavi nisu nijednom novom

. tanost i iskrenost,

sentimentalna

mogućnosti da se izrazi kako mu to njegov temperament nalaže. U toj slobođi interpretacije „mašao je više puta i lični akcenat i lepa rešenja: kao utisak ritma, postignut naizmeničnim slaganjemi patalelnih bojenih pojaseva (Rudnik) ili đramatičnost smele kompozici-= je tamnog bregovitog pejzaža pod sasvim belim nebom (Hvarsko brđo), ıli na originalan način rešen široki beskraj srbijanskog pejzaža (Sa Avale) gde se smenjuju f{ovistički ispunjene površine čistom bojom kojima daje dinamiku i ritam ucrtavanje linearnih elemenata. Ali rađoznao i uzbuđen obiljam mogućnosti, Protić nekađ izdqubi dragoceno osećanje mere i điscipline, tako nužne u slikarskom p•oslu. Tađa napr. optereti sliku grafičkim elementima, tako da ona postane sirova i „plakatska” — u negativnom smislu reči, ili meopravđano grubo zapara površinu slike, nekađa, insistirajući na istom motivu izgubi neposrednost doživ-= ljaja i ode u manir i ponavljanje (Pogled sa Notr-Dama) ili isprlja svežinu boje pokrivajući površinu slike đebelim nanosom crnih kružnih kontura stabala, što deluje neslikarski (Hvarska tvrđava).

Protić svoje slike ne priprema stuđiskim predradnjama. On fiksira vizuelni doživljaj, brzo, spontano, s lepim slikarskim neryom ža'hromatske kombinacije, „sa radošću pred viđenim. Protić se oseti pogodđen pređ pojzažem i beleži taj utisak s grozničavom nestrpljivošću i oduševljenjem. Ima u tome i onog našeg, još od Nađežde Petrović poznatog, fovističkog obilj&# kojim inspiriše pejzaž, Protić pris pađa slikarima trenutnog doživljaja a ne onima đuge studije slika brzo, dok traje povišena tem -peratura izazvana vizuelnim đoživljajem i zato slika neposredno često improvizirajući, sa zavisno“ Šću od jednog jeđinog trenutka slikarskog uzbuđenja, otuda i spom i svežina nasifkanog. Dr Katarina, Ambrožić

nijansom osećanja „obogatili neše srce.

Pretstava je nažalost neujednačena. Pored divnog Arijela (Brijan Bedforđ) sa nežnim tenorskim glasom, postavljen je Kaliban (Alek Klunz) sa krajnje maturalističkim kostimom, iako govori najlepše a&t:hove u delu. Utisak neujednačenosti povećava i gomila „duhova obučena ar suknjice od slame kao kod primitivnih plemena.

Dok je sdenografsko vešenje u „Titusu Andronikusu”" bilo iznenađujuće originalno, kad je Bruk od isprepletanih konopaća sa ' zakačenim južnjačkim lišćem, pokušavao da dočara vegetaciju ostrva, to je delovalo nešto već viđeno, poznato, obično. Veliki ne smeju da ponavljaju čak ni svoja vrlo uspela rešenja. :

Prva scena „BURE” je. najimpre= sivnija scena koju sam ikad video u pozorištu.

A Gilgud! Koliko srećni polazite iz Šekspirovog Stratforda što ste ga videli!...

Dušan Mihajlović

Džoan Miler i Alek Klunz u

mwuliju Cezaru