Književne novine
izanđalim Svojedno. To je svejedno.
Usta su zbogom, zbogom, zbogom.
krenuti.
Kome. Gde ti je ruka.
Svejedno.
staništem Oblapornih.
gde su vam desni.
— pod čudnim znamenjem iz
usta su na katarci nema. I mrtvo leži, ođ iskoni,
padaju, padaju.
bez lobanje.
helikopteri sa moga dlana. Odjednom...
Nikad.
Jedno zbogom za kratku zđepastu katarku, ovoj kiši. Da zaljulja usplahirene katance.
na puškomet od mene,
Oblapomih i zavese mijazmatičnih mconsunskih isparenja padaju,
To je bio đan kađa je na male tamne ukosnice miris-miomiris Njene kose. Dan koji se nikad ne može vratiti.
Čedomir MIN ĐEROVIĆ i
UDES U PRISTANIŠTU OBLAPORNIH ·
Ma kratkoj zdđepastoj katarci izandali zarđalim lMWatancima
zarđali· katanci ili na kratka zdepasta katarka.
I srebrni helikopter koji je pao na kiši. I lakovani cilindri tog rastanka. I ruka od mokrog peska koja patetično maše, Kome maše. Svejedno: Svejedno. Već su hladne male tamne ukosnice na mome dlanu a miomiris Njene kose. iščileo je davno u mijazmatičn Svejedno. Svejedno. Usta su na katarci.
im monsunskim isparenjima, ~
Usta su puna katrana,
Da nabrekne na Da krene. Neće
Jedno zbogom za pepeo srebrnog helikoptera, Za srce-urnu. Za lakovan cilmđar na pola lobanje. Kome to mašeš, prevashodni.
Jedno zbogom za male tamne ukosnice, za mrtve kobre · na mome dlanu — za miomiris Njene kose pogreben u mijazmatičnim monsumskim isparenjima. Uzalud. Uzaluđ.
Jedno zbogom za usta na katarci. Usta od gutaperke. Usta od stanjola. Svejedno. Svejedno. Svejedno.
O, Pojče-pigmeju. Pođigni čašu na ovoj kiši. Zvekni praporcimakatancima. Nad Pristaništem Oblapcrnih, u ljubičastom testu oblaka, pojavilo se čudno znamenje. Nešto kao bumerang.
O, srce-urno. Nema srca, Nema urne. Nema pepela. Svejedno
Oblak se rastvorio kao džinovski ljubičasti tulipan nad Pri-
Pojče — nazdravi, Podigni čašu ključalog sumpora. Čujmo zdravicu. O, mrtve kobre na mome grozničavom dlanu — gde su vam,
I zastao je Pojac-pigmej. I ruka od: mokrog peska, živa klaha nedoklana, ostala je uzdignuta. veselničke zdravice se skamenio.
I sparušio se lakovani cilindar na pola }obanje, na pola lobanje
i ključ usijanog sumpora u čaši
džinovskog ljubičastog tulipana
nad živom soljenom nedosoljenom zdravicom. TI nepomična je kratka zdepasta katarka. I ne čuju se izanđali zarđali katanci, živi pečeni nedopečeni katanci tog rastanka. i
Pristanište
Odjednom — podigao se helikopter. U nedelju. Sa moga dlana. Iz katrana. Iz zbogom, zbogom, zbogom.
Ali to nije bila nedelja. To je bio dan bez imena. To je bio dan To je bio đam bez lakovanog cilindra. Ima takav dah bez lakovanog cilindra, U takav dan dižu se mrtvi srebrni
opet došao
TRIBINA:
Rađiodramski oblik još nije uspeo u punoj meri da zainteresuje naše književnike. U spisku pisaca originalnih rađiođrama skoro se uopšte ne javljaju imena naših poznatih književnika. Šta je tome uzrok kad je van diskusije da književniku radiodrama pruža izvanred ne mogućnosti, u izvesnom smislu više od pozorišta. Radio izvrsno donosi, naprimer, intimnu, psihološku, poetsku dramu, misli, maštanja. Rađio je najrasprostranjeniji posrednik između umetnika i pu· blike (premijeru radiodrame „sluša prosečno nekoliko stotina hiljada
ljudi). Štampa se više ne oglušuje |
o ovu vrstu umetničke delatnosti. Materijalna sredstva koja je radio spreman da da ne može biti reči o maloj satistakciji koju pisac dobija bilo u materijalnom ili moralnom pogledu.
ı Međutim, pisci su uglavnom ımndiferentni. Zašto? To bi najbolie oni sami objasnili. Rado bismo ih na to potstakli. Svakako, pišući za rađio ireba voditi računa o specifičnim mogućnostima radija, Zboj ioga možda mnogi smatraju da je to težak posao a i niže vrste, pisanje po narudžbini. Radio je izražajna forma koju treba posebno proučiti i upoznati, Ali mnoga sred stva novog medijuma pisac otkriva pri prvim slušanjima, a mnoge mogučnosti radija nisu i njegove neophodnosti. Naprimer, poznato ie da je na radiju lako menjati ambijente, što ne znači da ih je neophodno potrebno menjati. Ima odličnih rađiođrama u kojima skoro nema promene ambijenta, ali je dijalog u njima živ. Isti je slučaj sa upotrebom efekata i muzike. Upoznavanje specifičnih sredstava ra dija ne iziskuje naročito teško spe cijalno izučavanje. U svakom slučaju radiodrama kao rezultat kom
penzirala bi i takav trud. Pisanje.
za radio, zbog vođenja računa b njegovim specifičnostima, nije ni spuštanje na niži nivo. Za radio pisac može napisati delo visoke dram ske i poetske vrednosti dostojno da ga ubroji među druga svoja đela. Radiođrama može da buđe vrlo interesantna piscima kao novi drsm ski rod, kao rod u kome se mogu najađekvatnije izraziti izvesne iđe · je i sižei. Najzad i nije reč samo o dramskim piscima. I pesnici i pripoveđači mogu se naći pobuđeni da nešto iskažu u dijalogu i inscenirano. Rađio im tada može biti često bliži od pozorišta i se svim svojim zakonitostima. mnogo pogodniji. To može biti slobod:in tekst za radio, radioscenario, ne
4
znatna su. Znači, |
mora biti uvek rađiodrama. Primer za to je već vrlo zapaženi ra dioscenario Radomira Konstantinovića „Narednik i pesnik”,
Sam radio je sigurno najpozvaniji da potstakne pisce na negovanje ovog književnog roda, sasvim određenog i posebnog oblika, Ra dio može dosta da učini izvođe“ njem što većeg broja dobrih originalnih rađiodrama iz raznih radioliteratura. Ađaptacije, kojima u sađašnjoj situaciji radio mora da pribegava i koje su vrlo korisne za popularisanje niza dela vrlo velike vrednosti, svakako ne mogu navesti naše književnike na ra?mišljanje o mogućnostima svog ličnog originalnog stvaranja u jednom obliku za njih novom i neisprobanom. Rađio bi mogao, kako e več isticano, đa još većim brojem primera pokaže izvesne prednosti koje stvaralaštvo ove vrste može da pruži. Istaknuti engleski rađiopisac Luj Mak Nis piše u predgovoru svoje nedavno štampane zbirke tekstova pisanih specijalno za radio, da je isprva bio jako protiyan radioslužbi uopšte. Pratio je samo sportske komentare i' slušao muziku sa ploča. Vremenom su mu se pojedine rađiođrame i literarne emisije svidele. Shvatio je đa vredi slušati rađioprogram. A „zatim je postavio sebi i pitanje da li vre di pisati za rađio, Docnije je u procesu realizacije svojih tekstova na radiju upoznao tehniku radioizvođenja i uviđeo potrebu nekih izmena u tekstu.
U mnogim zemljama se najuspeliji rađiodramski tekstovi štampaju. U takvim zbirkama nailazimo na imena istaknutih pisac" W\so Što su Artur Miler, Vasko olin' Džon Pristli, V. Borhert . innogi
Bcena sa snimanja jedna radio-drame pred mikrofomom Radio Beograda,
EMIL S. PETROVIĆ |
„Krug viđenja“
(»Džepna knjiga« Sarajevo, 1957)
Kada je nedavno preminuli pisac MBmil S. Petrović autoru OVOg OSVI» ta uputio svoju treću i poslednju zbirku „pripoveđaka, u propratnom pismu uz knjigu zabeležio je reči koje su prilično jasno objašnjenje samog naslova zbirke; „Šaljem Vam knjigu „Krug viđenja”. Priče su sabrane tako đa svaka od njih, iz svog „aspekta, osvetljava čoveka. Otuđ naslov „Krug viđenja”. Zatim, pri kraju pisma Emil S. zabeležio je: „Pisao bih još, ali sam umoran”, Par đantn docnije nije više bio u mogućnosti ni da kaže: „ali sam umoran”. \,
Emil S. Petrović ogledao se u više rodova Nnjiževnog stvaranja ali njegovi evidđentni pripovedački talenti najjasnije su se izrazili u pripovetci. To dokazuje zbirka „Krug viđenja”, zbirka vrlo Mratkih, minuciozno Kkomponovanih pripovedaka, u kojima je, gotovo nemoguće nazreti nit jedne Rhonvencionalne fa• bule; Petrović, očigleđno, nije išao za tim da ispriča sam događaj, dakhle, zbivanje, jeđan određen slučaj. On je težio otkrivanju motiva ljuđskog i neljuđskog a samo zbivanje, — to je okvir u kome je tražio a
firmaciju odredbe jeđnog humanom stava. Tačnije, Petrovic je išao za tim đa istraži motive koji nagone
čoveka na jeđan ovakav ili onakav postupak, „moralan ili nemoralan, mora'no dobar, ili moralno zao. Ali, Emil S. Petrović nije samo težio a firmaciji ljudske dobrote i viđova plemenitosti. TI bpođivljala ustaška zver, podivljala do bestijalnosti, samo po spoljnjem obličju nalik čoveku, u ovoj prozi figurira kao drastičan primer jedne iznakažene moralno-psihološke individualnosti. TI tako stalno, stalno u Kkonfrapunktskom odnosu, prepliću se u ovim pripovetkama motivi plemenitosti i dobrote sa motivima dežne inđifereninosti, zatim, Ssuro\wost sa motivima svesnog otpora dobroti i motivima onoga što je u nas tako često: nasilnog skrivanja sopstvene težnie ka nežnosti, Emil Petrović bio je vičan da viđi đa ne
PISCI ! RADIODRAMA
drugiL Dobro -bi bilo da se neko naše preduzeće zainteresuje za izdavanje odabranih radiodramskih tekstova iz naše i svetske rađiodramaturgije. 1] to bi mnogo značilo. Verujemo, 8 za to već imamo i primera, đa će i kod nas biti pisaca koji će po unutrašnjoj potrebi i ličnoj naklonosti uskoro čČVrsto vezati svoju umetničku aktiv“
nost i za radio. Neda Depolo
Petrović,
jedne bezna-'
retko skrivamo, čak i po cenu mno-
gih žrtava, sve ono Što može da liči na slađunjavost ili nežnost, koje se, ako Je zaista maša, ne jeđnom plašimo 1 od koje bežimo kao od svoje dobrote, da ne bismo ostali optuženi za sentimentalnost, da ne bismo ostali smošni zbog sopstvene dobrote. Nismo li mnogo puta, grubošću Krili pravu svoju dobrotu? Nismo li, mnogo puta, svoju nežnost sakrili svojom prividnom antihuma-– nošću?
Kroz čitavu knjigu pripoveđaka Emil S. Petrović dosledno je sproveo iđeju polarizovanih, suprotstavljenih, a često Veoma iđentičnih Oosećanja ljubavi i mržnje. Pogodivši u problem stalne, neopozive korelativnosti odnoša ljubav-— mržnja, Emil B. Petrović dokazao jc da je i odnose među ljudima shvatao MUupravo kao vidove te korelativnosti koja je u samom životnom toku tako neminovna i Iako tragično ne prekinuta, Pripovetke koje se ističu iz ove knjige, to sU, nesumnjivo, „Neđovršeni razgovor” „Abdurahman u neđoumici”, „Dve posete”, „O tome mome đrugu” i „Procep u oblaku”; one u punoj meri svedoče najuočljivije „vredđnosti cele zbirke. A to su: jednostavnost izrpožavanja, laka, gotovo prozračna i minuciozna faktura pripovetke, dosledno spro\eđena mjsaona potka i mestimična izvanredna 7„Ssugeslivnost iznošenja problema, onih problema. koji su crpljeni na samom prebogatom vrelu Života. Zbirka pripoveđaka Emila S. Petrovića „Wrug viđenja” za” služuje pažnju naše čitalačke publike, kao i njegov neđavno objavlieni roman „Usporena plima”,
B..P.
ANDRE MOROA: „Don Žuan ili Bajronov život“
(„Nolit”, Beograd, 1957)
Ima pisaca koji svojom književnom pojavom i delom izvrše takve Rorenite uticaje, ne samo na lite= raiuru svoje zemlje, već uopšte, na čitavo Kknjiževno stvaralaštvo jeđmoga, pa nekad i više vekova, 'akav pisac bio je i engleski pesnik Bajron. O njemu već postoji toliko literature, toliko mapisa, ljadustruko prelazi granice onoga što je on sam napisao. Pa ipak, uvek se otkrije nešto novo, skine se meka zabluđa, rasvetli neki problem i za one koji se bave istorijom li terature svaki novi napis ili stuđija, pretstavlja izvesnu korist. A sva kako, kađ takva studija iziđe iz pe”
ra jednog od najboljih savremenih.
biografa u svetu, kakav je danas francuski pisac Andro Moroa, to pretstavlja i specijalno zađovoljstvo. Koristeći se mnogobrojnim dosađašnjim pođacima. i napisanom literaturom o Bajronu, kao i nekim do» sad mepoznatim đokumentima, Mo-
roa je s ogromnom peđantnošću i.
snagom svog stila, a posebno prisnim „umetničkim doživljiavanjem, dao jednu od najzanimljivijih i najboljih Bajronovih biografija. Precizan istraživački rađ i faktografska tačnost mnogobrojnih podataka misw išla na uštrb umetničkim Kvalitetis ma biografije, koja se čita sa istom pažnjom kao i neki „čisti” roman. Woristeći pođatke, Moroa je snagom svoje mašte uspeo da dočara ne samo MBajronov lik, nego je naslikao if čitav niz ljuđi iz vremema aslavmog pesnika, kao i presek društvenih i političkih odnosa onoga doba. Prodro je i psihološki pronicliivo dočaxao sve omo Bto je bilo potrebno za vasvetljenje Bajronova lika i njego»
vog ogromnog književnog stvarala= |
tva, na jedan, savremenom čitao> cu, 'đostupan i zanimljiv mačin, počinjući skoro svaku glavu sa izrekom nekog od savremenih ili starijih pisaca i dovođeći to u Vezi B&# Bajronom.,
..
a amzrunenieiiiuBnia aaa aaa
x: S. STANISLAVSKI:
„BES
E D E“
(eKuttura«, Beograd, 10%) i \
Treća Mnjiga StanislavskogE, koja se pojavljuje na našem jeziku (u prevodu NLjubomira Bogdanovića) pretstavlja ustvari beleške KM. E. Antorove sa časova u studiju Stanislav skog, odđržavanih u periođu ođ 1918 do 19% g. Kako je Stanislavski te časove držao uglavnom članovima Opere Velikog pozorišta u Moskvi, to će u ovoj knjizi prvenstveno O perski umetnici naći „interesantna uputstva za svoj rađ. Ova knjiga 4e unekoliko i dopuna »Sistema« Stanislavskog: — ona naročito osvetlja va njegov praktičan rad. »Besede« sadrže praktična obrazloženja svih onih postavki u »Sistemu«« 1 one naročito ilustruju ođnos OVOE velikog umetnika i pedagoga prema mu zici. Iz beležaka objavljenih u ovoj Winjizi vidi se koliko je Stanislavski podrobno govorio O stupnjevima u glumačkom stvaralaštvu kao 1 neophodnim komponentama svakog OoZbiljnog rada, kao o nečemu što Zla
mać treba stalno i dosledno da primenjuje. Među tim izlaganjima najinteresantnije je ono O koncentraclji i budnosti pažnje (šesnaesta be•
seđa). Knjigu dopunjuju beleške sa proba opere »Verter« iz kojih se vrlo lepo može sagledati stvaralački metođ StanislavSkog. ·
Danas njegov muetođ trpi kritike gotovo svuđa. TI u Sovjetskom Savezu se, već duže vremena, vođi đi-
skusija o rezultatima primene tog”
metođa u &„sovjetskim pozorištima. Ali, zar i sam Stanislavski nije zahtevao diskusiju, traganja za novim, bežanje od šablona? To zahtevanje diskusije 1 stalno traganje za 'novim jedna je odđ bitnih osobina metođa Stanislavskog i ona {je rastupljena 1 u njegovim »Beseđamac,
da to hi-,
a .... Dve edićije • +: 4:08 « „Dečje knjige
(„Dečja knjiga", Beograd, 1957) izdavačko pređuzeće „Dečja Knjiga” pokrenulo je dve cdicije Koje, kako po izboru pisaca, i dela, tako i po opremi, pretstavljaju, u neku ruku, izuzetnost u praksi naše izdavačke delatnosti namenjenoj deci, U ediciji „Biblioteka za devojčice i dečake” kao prva knjiga „objavljena je zbirka priča Josipa Pavićevića „Ivanjske krijesnice” sa 'ilustraojiama Aleksandra
Beograđsko
Ptašnika, knjiga u ovoj cdi-
Druga ciji je od V. dana „Feničanski brod”,
igtorigko-avanturistički roman koji je sa ruskog preveo Petar Mitropan. Janov roman je veoma otriginalan umetnički izraz čitavog niza legenđi o feničanskim moreplovcima u vreme cara Solomona i o njihovim putovanjima po Sredđdozemnom Moru. Knjiga M. Borinjine „Neobič» na zaloga” koju je sa ruskog prevco Bergije Slastikov a sa ilustracijama Đurđa Teodorovića ubedljiva je sliha psihološke borbe dečaka koji prolazi Kroz, čitav niz peripctija sa motivom ljubavi prema svojoj mački. Milisav Antonijević-Drimkolski obiavio je knjigu „Vatre s Drimkola” koju je ilustrovala Cuca Sokićč, To su priče autobiografskog karake tera o životu i potrebama, svetovima, tugama i nađanjima malih pe“ čalbara Koji su ostavili Makedoniju u potrazi za hlebom. Ove pričice neposrednog izraza, pune akcentiranja toplih humanih nota ljubavi prema majci i majčinske ljubavi prema nejakom sinu od koga se dosta očekuje, — M dečijem čitaocu mogu vanredno sugestivno đa razviju socijalni smisao. Copičeva knjiga
pripoveđaka »Sunčev pevače«, zbirka
je našeg savremenog dečijeg klasik& iu kojoj pisac evocira doživljaj iz NMarodno-oslobođilačke borbe i Dpošleratnog života a u središtu njegovog interesovanja uvek je đete i njegov svet, Raznorodne po motivima. po izrazu neposredne i sa prizvukom jzvesne sete i u isti mah jednog neposrednog humora, -— cCopićeve pripovetke potvrđuju pravo njegovo mesto koje zauzima u savremenoj našoj književnosti, posebno u književnosti za decu. Urednik ove edicije je Zagorka Lilić.
Wdicija »Zlatno kolo« koju uređuje Nađa Cirić-Dragić donosi najlepše i najpoznatije bajke iz ććlog sveta, Kao' prva knjiga ove biblioteke objavljena je zbirka slavnih Anđersenovih bajki koje je sa đanskog pre" wela „Vera , Jugović a ilustrovao Anton Huter. Druga Knjiga, to je roman Alekseja „Tolstoja »Zlatni Kključić«, koji je sa ruškog preveo Nikola Nikolić a ilustrovala, veoma imventivmo, „Ljubica Sokić. Slavni
Džonatan SVIFT
Brentanov roman »Hinkl, Gokl i GaKelaja«, fa omiljena kujiga dečijeg čitaoca u Zapadnoj Hvropi, koja se po svojoj popularnosti može da meri sa slavnim Minhauzenovim pričama i ruskim Murzilkom, ~ objavljena je u prevodu Marije Dorđević a sa ilustracijama Marka Wirsmanovića, Posebno treba istaći za naše prilike neuobičajeno ukusnu tehničku i e wu or ~?» ove edicije koja će, suđeći po svemu, moći đa privuče onoga kome je namenjena,
Te veđre, sa puno invencije obra• đene naslovne strane, ukusne, Šaro» like i u svemu inventivne, biće prvi poziv čitaocu ove eđicije đa se za nju zainteresuje, Naredna izđanja ove biblioteke doneće »Trnovu ružicu i druge bajke« od Braće Grim, »Srećnog princa i druge bajke« od Oskara Vajlđa i slavne Puškinove bajke. Ove dve edicije. izdavačkog pređuzeća »Dečja knjiga«, nesumnjivo, pretstavljaju znatan doprinos razvijanju interesa za RHKnjičževnosk kođ naših najmlađih čitalaca.
B.
„Suvremena jugoslavenska · novela“
(»Sloga«, Zagreb, 1951)
Jako se Augustin Stipčević, koji a izvršig izbor novela za OVU knjigu, nije trudio da čitaocima pruži prava antologiju, knjiga »Suvremena jugo slavenska novela u svojoj suštini ta · jeste. Objektivno posmatrajući, većis na pisaca pretstavljena je onim nes velama koje majbolje reprezentuju, ovo područje njihova stvaralaštva i to u vrlo interesantnom periođu m&še književnosti: od oslobođenja «a danas, Stipčević je u većini slučajes va pokazao, da se njegovo mišljenje o pojedinim novelama onih „naših pisaca koji su zastupljeni u ovoj Knjizi uglavnom pođudara sa već po" znatim opštim suđovima Kritike, Me«
đutim, ne tireba zaboraviti i one pis".
ce koji nisu zastupljeni a ovom iz boru. Njih nije mali broj i tu, mo žđda, ne treba činiti primedbe sastav“ ijaču ove antologije već obimu ša“ me knjige, koji je postavio izdavač. Jer, „Rkhadđa se uzmu wu obzir i on! pisci koji nisu zastupljeni u knjizi »Suvremena jugoslavenska novela,
a koji prema vređnosti pojedinih sVO
jih novela to potpuno zaslužuju, viđi se da je težnja Stipčevićeva da či” taocima pruži sintezu savremene {ad goslovenske novelistike ' samo deli“ mično ostvarena. Tako je šteta Što u ovoj Knjizi Stipčević mije mašao mesta i za novele nekih, osobito mia đih, pisaca (M. Pavlović, M. Bulatovwić i zagrebačikih). i
T pored ovih neđostataka Knjig »Suvremena jugoslavenska, novela“ može korisno đa posluži: iz nje će čitaoci moći donekle đa se upoznaju sa vređnostima naše savremene n0"
wele. „Takođe, ona ća zadovoljiti i potrebe školske lektire. Na Wraju knjige dati su i osnovni bio-bi“
bliografski podaci o piscima zastae pljenim u ovom izboru. Da su ti por đaci nešto iscrpniji bilo bi, svakako korisnije, jer bi omogućili upozna" vanje šireg čitalačkog Kruga sa sa» vremenim piscima.
Raško Jovanović
AFORIZMI
Ovaj izbor zasnovan
·. na dvema zbirmrkama
aforizama Džonatana Svifta (1667—1745), koje se, pod naslovom „Misli o različnim predmetima, mo~
ralnim i zabavnim“ i' „Misli o religiji“, nalaze u
knjizi poznatog
američkog
izdavača i biografa
Karl Van Dorena „The Portable Swift“.
Imamc upravo toliko religije da nas natera da mrzimo, ali ne toliko da nas natera da volimo jedan drugoga.
Rđavo društvo je kao pas, koji najviše prlja one koje naj više voli
Sigurnost je dobra osobina 'propovednika i „govornika, jer će onaj ko želi da gomili sveta nametne svoje misli i razlose tim više ubediti „druge ako i sam izgleda ubeđen.
Kako se može očekivati da će ljudski rod primiti savet, kad neće da primi čak ni opomenu, Razlog zašto su tako retki srećni brakovi je u tome što mlađe gospođe provođe vreme
. praveči mreže, ne kaveze.
_ Drugi deo života pametnog čoveka ispunjen je lečenje ludosti, pređrasuda i 'pogrešnih mišljenja koje je navukao u prvom. :
1 veoma malo pameti ceni se u žena, kao Što se zadovoljavamo nekolikim rečima „koje papagaj jasno izgovori,
Kad čitam neku knjigu, bilo pametnu ili glupu, čini mi se da je živa i đa mi govori,
Pošto je jedinstvo božanskog i Čovečnoy velika odredba naše religije, čudno je videti da su neki sveštenici, u svojim de lima o božanskom, sasvim lišeni čovečnog.
Većina zabava u ljudi, dece i drugih životinja podržavanja su boreniu.
Reći da je čovek dužan da veruje, nije ni tačno ni pa“ metno.
Žalba je najveća počast koju Nebo prima, i najiskreniji deo naše pobožnosti. ~
Ljudi su zađovoljni kad im se smejemo zbog njihove du hovitosti, ali ne zbog gluposti. Nema mane ni luđosti za čije je savlađivanje potrebno toliko prefinjenosti i veštin», kao što je sujeta; njti neke koja, kad se njom loše vlada, čini ličnost tako niskom.
Iskustvo je staračka Uuspo-
mena.
Nemogućno je da je nešto tako prirodno, tako potrebno i tako opšte kao smrt, proviđenje ikad ođredilo kao zlo Za ljudski rod. !
e as a Gpuue ain ainnuib iguublni : —
KNJIŽEVNE NOVINE
~“