Književne novine

| KINESKA

LIRIKA

Mastavak sa 3 strane

»Na rastomku«), oblaci i tužan pesnik (Su-Tong-Po »Pesnik je pjem«), noć i suzb (Iom-Cen-Coj »Vreme da se spava«), mesec i biser (Čomg-Jo-Šu: »Noć«), zmaj-noć

i pesma-ljubav (Sang-Sli-Po »Gde · zmaj mog dragog stoji«). Već sa"me te teze kozuju kome se stavu ' koji pesnik priklemja. Ali jedni i · drugi traže vezu, most, Za sledbenike Thu-Fu-a simbol tog traženja

su lobudovi: Li Oej: »Labudovi što

| mu s drugog svijeta; Lo Čeom Noj:

»Labudovi crni s tomne vođe nelik ste na misli moje« Ali ptice sledbenika Li-Tai~Pe=a

"me nalaze mostove:

»Gledom za iatom sivih ždroalova njihovi oštri krikovi zrak režu ko glas jake trube u kojoj već se proleće čuje. Ja se bojime. (Ma-Hucnmg=Čung) »Krik srebmog fazena kroz noć odjekivao je tolko tužno«. (Li-Zong-Flu) Kroz vekove je trajala kineska

· lirika, uz pratnju večne onlileze. U . toj konstomino prisutnoj formulcttiv-

nosti osnovnih principa ima nešto

*lapidoro prosto: reč postaje znak, ı simbol, elemenat definicije za ne'Mto šlo je uvek tu, što se stalno

ponavlja, što je uvek poznato. Opisivemje, poređenja, pevcnja nisu potrebna. Zato je kineska lirska pesma krattog daha, više konsita~

'tacije nego metofore. Za stil takvog

kazivanja polrebno je naći u pre= vođenju adekvatan način. Poetič-

"nost treba da bude baš u tom ade"koectumu izraza, u reči koja ima

'kontaciji.

prevođenja od „najviše

svoju simboličku težinu, a ne u in= Zlatko Gorjoam, koji se, koliko se sećom, još od mladih svojih doma (još od Klebunda i ne=

'moačkih simbolistau, koji su moahom bili inspiriscmi još od A. B. Šimića i romog Krkle-

kineskom lirikom; ca) bavi proučavanjem Li-Tai-Pe-a i drugih, usavršio je svoj način moguće

(odekvatnosti. On je našao način

tosti izražavcnja,

stemu bremenile postemu zvuk smisla,

da u suzdržomosti pevcnja, u škru objektivnosti koziyanja učini da reči pesme poznačenjima, da

Josip Kulundžić

DRAGOSLAV NIKOLICČ-MICKI:

„luda nije izdao. boga“

(»Rad«, Beograd, 1957)

deđan savremeni roman, i što Je još interesantnije, roman iz savremenog beograđskog života. Da bi iznenađenje bilo potpuno, autor tog romana je sasvim nepoznat, U Kkratkoj belešci na kraju knjige sazmajemo, međutim, da je Dragoslav Nikolić napisao nekoliko romana i 12 đrama, što je zavidam opus za jednog pisca, a još zavidniji za onog koji se tek probio u javnost.

Roman »Juđa nije izdao bogax Obuhvata jeđan dobar deo okupacije, a proteže se skoro do maših dana. Zaplet romana počinje progonom Jevreja, a završava se izgradnjom socijalizma i vremenom u kome ekonomska i društvena superiornost direktora i ljuđi slobodnih „profesija dolazi do punog izražaja. Ne mnapuštajući građ i wlicu, prateći iz dania u dan psihološka preživljavanja svojih ličnosti u vrio napetim događajima, Nikolić je, sa priličnim smislom za fabulisanje, dotakao skoro sve probleme o kojima je naš čovek pod istim okolnostima bar jednu misao smislio, ili bar jednu reč izrekao. Naravno, to je okvir romana, njegova opšta organizacija, dok se u njegovom sređištu akcija svođi ma subjektivne relacije između ličnosti koje su bile isuviše zaokupljene svojim nagonima i strastima, pa i u tako zamršenom i komplikovanom zbivanju, kađa je ostajalo vrlo malo šansi đa se buđe ličnost, nalazile načina đa realizuiu svoje intencije.

Međutim, i poređ svih bohvala, koje su implicitno date već u isticanju savremenosti i smelosti OVOE relativno mlađog pisca, njegovi junaci su zaokupljeni opštim osećanjima i poznatim preokupacijama. Glav ni junak — Antonije, mutan je i nejasan tip, njegova kompleksna prirođa je neshvatljiva, pa i nesimpatična, To je čovek Koji, iako ne preza od najnižih pođuhvata, na koje u Kkrajnjoj konsekvenci ima prava, đa bi đošao đo plena, nema stava, mađa se u ovom romanu fa reč spominje veoma često tamo gde joj je najmanje mesto. On ne nosi nikakvu višu koncepciju, ni literarnu ni filozofsku, on je prilično bled, bezbojan, veomz otuđen ođ onog što je ljudsko i umetničko. Mjegova pojava i reč često nerviraju, me zato što je kreiran da nervira i razđražuje, već mato što je rasplinut u bezbrojnom dijalogu i mahom iskonstruisanoj rađnji.

Mnjiga će naći svoje čitaoce, SVa> 'ako, ali Dragoslavu Nikoliću pretstoji jeđan veliki napor kojim treba

Žarko ĐUROVIĆ

OD TE PSOVKE RASTU UOKOLO SVETLOSTI

Viemje sa tobom je lepa priča bez povratka.

U vazduhu lebde pečine osmeha,

pećine reči koje ne mogu da odbolujem,. Ničtawb je imati oči imati ruke imati želje,

kad tamo dole glas se šume čuje. Šume — koju si ti izmislila,

šume — u kojoj umire tvoja kosa puna 5 POOR. su zamenili nanovo naštimovani klavir.

puna žeđi prstiju što

Šeđi ruku,

Hoćeš đa pođeš na more — hitro kao što vođa teče,

a sumce ti vraća blagost tajni

— blagost tajni bez odziva.

Koralu mog stida — pluća su mi od izatkanih uvreda i ne znam da li je taj krug mala opservatorija intimne

jli je ruža u vrtu napuštenom? Mi me po svunoć zoveš na uzbunu, na smrt — na ognjište razasuto,

dušo,

ti mi se kuneš u ravnice koje su snovima poplavljene.

Ti jednako ođ dana vidiš slike razvučene,

slike lutajućih pogleda — smeštene žalobno u zemicu godišnjih doba. Kađ se trenuci prodenu kroz tvoju kosu i kroz tvoje begunce-časove,

ti u meni nastanjuješ mora koja ne znaju za oseke.

Pevaš, pevaš glasno — za tebe, za noć, za nešto što izvan nas pleše, za ljutav koja raste kao noć na brežuljku,

kao tišina na potoku — o čuj me, o slušaj me: to ti se ja vraćam, tebi beznadnoj. tebi neotkrivenoj — vraćam ti se dragocen kao cveće, koie nuđi poljubac sudbini tvojoj — tihoj u svome uzaludnom tkanju. Molitvo na suncu — pađino nežna kao suza,

žito koje ne zreva jer zreva iznenađa,

pređaj ovoj krvi ovom mraku ovoj gorčini

bar jeđan poljubac sećanja što u čulima ropski vene.

Leto u krvi — ruke na zvonu odveć doživljene žalosti,

budi ckrečena pamćenjem kao izrezbarenom nepogodom.

Ne protivi se licu šume — oku reke — ruci ravnice,

ne protivi se travama — posle njenih šapata zauvek ćeš zaćutavwn.

A ja želim đa buđeš mlađa — kao reč ili kao ptica, )

kao vodopad koji pađa u neznan prostor kao jutro u znano pretsoblije, ja želim da ne tražiš mudrost violine kad su nam one u dodiru. Pođigni taj jorgan proleća — mala planino na suncu,

otkr'j se sasvim: mojoj ruci mome nemiru,

otkrij se tako da uši od ljubavi ogluve,

da oži od sećanja oslepe — tađa će da nađire more,

more zraka, more čula, more od bezimenih stvari.

Stani tu i ne miči se — moje zrelo brezovo lišće,

nemcj đa te vetar nosi na tuđe klupe i godine,

u tuđe parkove, na stanice, na obale, jer ja te bojim sećanjem kao sunce

đivlji zapad,

kao irešnju slatku u veku mjenog zrenja,

ja te psujem nežnošću čije pahuljice snega

krcpe lice pejzažu — rečima — đođdirima.

Ja te psujem — ja te po svunoć psujem,

ali ođ te psovke rastu uokolo svetlosti. |

s ACA uunuu nu RRA Aninu u eu unuci u ini II Ruma n Buna ui uuu III

·zija Vjekoslava Majera

da razvije svoje osećanje za reč. Često su njegovi dijalozi „monmnotoni, prepuni banalnosti i naivnih uopštavanja o vremenu i životu. Takođe, naročito na kraju knjige, prilično je feljtonsko opisivanje morala nekih današnjih slojeva. Ipak, dinamika i smelost ovog pisca buđe nađu #đza mjegov uspešniji razvoj. 4

VJEKOSLAV MAJER:

„Otvaram prozor

(„Likos”, 1957)

Vjekoslav Majer spada u one pesnike za koje je živeti i pevati isto. Oni pevaju i onda kad njihovo pevanje više zađovoljava njihov nagon za pevanjem nego što zadovoljava i same zahteve poezije. Pa ipak, poejoš uvek ispunjava zahteve one i onakve poezije kakvu on neguje, a koja pro ističe iz Matoševog pevanja, za raz“ liku od koga Majerova poeziia je manje artistička a više asocijativna. Ww svojoj peđesetsedmoj godini Vjekoslav Majer je ponovo otvorio prozor u svet emocija, šarenila, mirisa i zvukova. On još uvek vreba svet lepota i snova sa magičnom olovkom u ruct:

„Otvaram prozor: mirisi, boje i zvuci navale u sobu, žele mi đobar dan. Neka još dugo traje taj lijepi san i ova magična olovka u mojoj ruci”,

U poeziji Vjekoslava Majera sve je K%rhko, ali muzikalno i slikovito, jednostavno, i često namerno bezazleno:

„Kađ umre malo dete

leptiri ne lete,

Ruža zastane u pupoljku

Ne šumi život kroz školjku”.

skladno i Kristalno, ševske tradicije:

đostojno mato-

„Tulipani, tulipani, tamni kao tmurni dani, kad se kiša toči.

'"ulipani, tulipan, kuđa idu naši dani, naše tužne noći?”

wjekoslav Majer nije ni pesimist ni optimist; on je pesnik koji je o= tvorio svoj prozor đa vidi svet i život onakav kakav on uistinu jeste, Ako je pesnik često gorak to je zato što je i život takav. Mađa ova zbirka pesama nije na visini Majerovih ramijih knjiga, ona ima svoju nesumnjivu vrednost i za pesnika i za nas. Divne su pesme „Dante”, „Ste“ penice” i „Noćnik”. Povođom tih pe» sama, želimo pesniku da još dugo iraje taj lepi sam i magična olovka

w Mmjegovoj ruci. Branko Miljković

ALEKSA MIKIĆ:

„Male priče o velikoj djeci“ (»Svjetlost«, Sarajevo, 1957)

Mije umetnost sve ono Što se na-

piše. Nije čak ni zanimljivo sve što je mapisano. Ovo se odnosi na zbir ku priča e majmlađim borcima iz Narodnooslobođilačkog rata, o liko> vima Koji se mogu stopiti u jedam — o Gavrošu naše revolucije. Ali ovo ostvaremje se ne može poređiti 53% velikim delom Viktora Igoa jer Kknjig#a »Male priče o Welikoj djeci ne pretstavlja mwmetničko dostignuće, Tez obzira na to što je namera pisca bilz da samo evocira sećanja i uspomene i poslednjeg Yata, postavlja, se pitanje: gde je lični doživljaj Ru torov, književno wobličenje fabule? Aleksa Mikić se zađovoljio pričanjem velikog broja anegdota od kojih me ke me zaslužuju đa budu izolovane od druge značajnije celine. . Mestimično, dinamika radnje do» shiže vađovojjavajuću visinu, Neke priče uspevaju da zadrže pažnju, Ali, sve to je nedovoljno. Neđostaje ona rečita i kristalna konciznost, Ponovljeno i opet ponovljeno sa izvesnom dozom tendđencioznosti koju je maša, literatura već odavno prerasla,

Ipak, A. Mikiću se mora odati priznanje za lepu zamisao đa pruži naj-

_ mlađima ono što do sada u mašoj

književnosti nije učinjeno: da Kroz pristupačnu anegdotu uveđe u svet mašte majmlađih čitalaca, plejađu

| likova njihovih slavnih vršnjaka, da Sređi ogromni materijal. Namera je

bila đobra samo je realizacija koncepcije nesrećno izvršena. Izgleda đa ja A. Mikić zaboravio da je pisati ma omladinu jedna ođ „nmwaijtežih i najođgovornijih vrsta umetnosti. Ovako, materijala imamo dosta, A delo %P ostalo nedovršeno. Najmlađi juamaci naše revolucije čekaju svoga Wiktora Igo. | Mirjana Pavlović

DŽORDŽ MEREDIT:

„JIskušenja Ričarda Feverela*“

(„Nolit”, TĐBeograđ, 1957)

Džordž Meređit kao đa nije pripadao viktorijanskoj eri uštirkanih osećanja i zdravorazumnih dobrih re

alista. Sa svoiom nemarnošću za svo spoljne elemente zbivanja i čestim zanemarivanjem fabule, sa strasnim prođiranjem u psihu svojih junaka i uplitanjem, bolje rečeno, saučestvovanjem u njihovoj suđbini, đaleko se udaljio od šeme hlađno-objektivnog realističkog romana devetnaestog Veka. Svojom ličnošću i delom om je bio u engleskoj literaturi prva na» java jednog Džojsa i Virdžinije Vulf.

U „Iskušenjima Ričarda Fevere>

“Ja”, romanu koji se smatra krunom

njegovog talenta, Meređit se u Osno» vi bavi sukobom života, prirođe, 0= nog ljuđskog u čoveku sa ukočenim kanonima „naturanim, imputiranim na silu ljudskim bićima od strane bilo kog sistema, u bilo koju svrhu, u bilo koje vreme. U svom romanu Meređit je taj tuđi, neljudđski pritisak personificirao u Ser Ostinu Feverelu i njegovom vaspitnom siste= mu, Ser Ostin podđvrgava svog sina tom sistemu ugušivanja sopstvenog ja, Kkresanja spontanih prirodnih emocija; jedno nasilje koje se čini m ime „,uzvišenog” cilja: očuvati. „čistotu” loze Feverela. Takav sistem u prvom sukobu sa Životom neminovno se Jomi, nakalemljeno i tuđe otpada i u mlađom Ričardu se oslobađaju dotle saziđana i neznana vrela ljubavi i snage. Tu rušilačku, oslobađajuću silu pisac otkriva u ljubavi, u ženi, i kađ govori o ljubavi, Meređit gubi tlo proznog teksta i uzleće u visine poetske ekstaze, mađa tako zanesen u nekim momentima iđe i do sentimentalnog.

No nije ljubav i glorifikacija 1Jubavi ono što ovo delo uzđiže i čini ga velikim, trajnim i poređ mana kao što je Česta naivnost kada se govori o običnom, ili povremeni pad u &entimentalnost. Temeli na kome je građen jeste jedan plemeniti humanizam protkan finom ironijom, koja tek neki put prelazi u jetkost satire. Humanizam nepomirljivog i stalnog traženja sebe i opravdanja ove jave pod zvezđama, a protiv svakog sistema i sile, koji nas, 10= meći nam srce, ubeđuju da tim želć đa spasu našu dušu i obezbeđe nam slavu i večni mir sparušenog cveta wu herbarijumu. Ne zaboravite, opominje Meredit, prirođa u čoveku je uvek u pravu. Jednostavna kao i sve velike istine, ali izgleđa još uvek ne svakome znana.

Nikola Preradović »*

LAZAR MERKOVIĆ:

„Jzmeđu dva pola

(»Rukovet«, Subotica, 1957)

TLazar Merković pripađa onoj,Dpesničkoji generaciji koja se u našoj poeziji javila odmah posle završetka, rata i od koje se jeđan deo pesnika aglavnom afirmisao preko KnjiževTog: časopisa »Mladoste, "Ta poezija, danas okarakterisana kao poezija zamosa i oduševljenja, već je skoro, čini se i mepravilno, zaboravljena, Mstina je đa je u njoj bilo dosta onog što se naziva »plaćanjem đuga«, ali tačno je i to da je ona imala svežih. akcenata i da je bila jedna meminovnia potreba dana, kojemu se u to wreme i moralo i jeđino je bilo mo> guće služiti. Zato je me bi trebalo potcenjivati. Ali ta generacija pe snika, nije bila podjeđnake „sreć&, Mađa su se u našoj poeziji javila nmo> va strujanja, jeđan đeo mlađih pe“ snika odmah se snašao i pod novim okolnostima zapevao novim glasom. Drugi jeđan đeo potpuno se izgubio, meki su prestali da pevaju, a meki su zbunjeno zastali pitajući se: kuđa sad? Toj grupi pripao je i Merković. Nekoliko godina je ćutao, đa bi se w novije vreme javio sa novim We= smamz i sađa Konačno jMwjigom »Između dva, polas.

Ova nova Merkovićeva poezija potpunosti se razlikuje ođ one nje” gove pređašnje. To je sasvim i ra« zumljivo kada se ima wu vidu iskue= stvo koje je pesnik stekao za pro» teklo vreme. Četrđeset i seđam pe sama, koje sadrži knjiga između

dva pola« govore nam o pesnikovoj želji da aktivno sudđeluje i na svoj način transponuje sve ome preokupacije kojima ije obuzet savremeni čovek, Nemiri i potresi, kao i pro šlost, intimni doživljaji, tragovi jednog teškog rata u kome je pesnikova mlađost kao i njegovih savremenika blia žrtva nečovečnih odnosa, — SsVve je to našlo prisustva u Merkovićevim stihovima.

Način na koji je to Merković saopštio uglavnom ne ođuđara ođ te kuće· savremene poezije. Ali to ne znači đa u ovim pesmama nema au tentičnih tonova i svežih akcenata.

. Po kvalitetu, po intenzitetu doživljaja,

a i sadržinski, svakako su najbolje pesme iz prvog ciklusa »Intime«. "Tu je Merković uspeo da sažeto, sa malo reči, kaže samosvojno jedan niz životnih istina. No, na trenutke, a maročito u ciklusu »Malo i veliko«, oseća, se konstrukcija i mategnutost,

'želja đa se po svaku cenu bude no“

vator. Iz tog niza pesama mogla bi se jeđino izdvojiti zaista tepla i doživljena pesma »Rođenje čoveka.

Nenađ Tomič ž%

ARMAN LANU:

„Dobar dan gospodine Zolaš

(»Kultura«, Zagreb, 1957)

Monografija.Armana Lanua o Zoli pisana je u tradiciji najvećih evropskih Kulturno-istoriskih monografija. Ako se zapitamo šta to znači, odgovor je da, prema tačnoj konstataciji Žana Slamberžea, Žiđovog vernog učenika, monografija, đanas, ako pleđira na uspeh, mora da buđe, u isti mah, goiovo sa naučničkom preciznošću bpisana stuđija i sa ljubavlju za Život i delo ličnosti o kojoj se piše, nanahnut portre, biografija i esej koji prelazi »s onu stranu« granice obične deskripcije čoveka i njegovog dela. A. Knjiga »Dobar dan gospodine ŠoJac ispunjava sve ove zahteve. Ako bi je poredili sa načinom kazivanja poznatog biografa Anđre Moroa, ona bi bila u znatnoj prednosti; naime, nije samo živo i zanimljivo pi-

'sana već poseđuje i eviđentne vrede

mosti vsejistike koja ima za svoju osnovu ' autorovo odlično, đuboko i savesnc poznavanje Zolinog života i đela. .

Autor ove knjige preko dve godime proboravio je na poslu upozna= vanja Zoline ličnosti i đela; upoznao je OVOg pisca i zavoleo Kkao ličnost koja je moralne principe afirmisala um praktičnoj strani svoga života i svoje literarne aktivnosti, Možda ćemo osetiti da se, koji put, rađi i o Kkarikiranju, đa se w ovoj Knjizi, tw i tamo, suočavamo sa Kkroki-crtežom Zoline ličnosti i umesto davanja jeđne pregleđne slike o vremenu i Zoli — čoveku i piscu, — srešćemo više ovlaš date pregleđe, naročito kada se rađi o Drugom carstvu, DrajfuSovoj aferi i Mak-Mahonovom režimu. i kiasnim promenama u Francue skoj tog doba. Analiza uslova stvaranja Zolinih đela i njihovi prikazi, — io je ono Što pretstavlja najviše wrednosti monografije o Zoli,

Za ljubitelje Zolinog dela ova Knjiga će, još po jednoj svojoj O5OWini, biti od inmteresm i wrednosti., U wvodnoj belešci za bibliografiju, au tor piše: »Ovaj pokušaj da se rekonstraiše egzistencija jeđnog pisca w njenom. trajanju, životu i delu, iziskivao je prelistavanje goleme mase Mnjiga i rukopisa... I zaista, o Bmovniu bibliografija Kapitalnih studija i biografija, — navedena je kao izvor građe za Nhmjigu »Dobar đam gospodine Zolac,

• Orijentaciona vređnost ove Mbibliogratije biće ođ zainteresovanih enjema kao i ova knjiga koju je preveo Kvam Čaberica.

BOJE

Milvš Bajić: Kompozicija,

KNJIŽEVUT

Đorđe Icrstić: Alaska vrata

aaa O Nano»

PAVLE POPOVIĆ:

„JKamena šuma“

e. Poezija Pavla Popovića, ko Je i od. ranije poznat, naročito po p“sma“ ma iz »Savremenika«, »Letopisa« # »Vidđika«, donosi građsku svakida= Šnjicu (o čemu, pomalo — što nije i ne mora đa znači ugleđanje — potseća na Miođraga Pavlovića) „omw običnu i jednostavnu svakiđašn}}ieu, onakvu svakiđašnjicu koje nismo imali i nemamo ni danas mnogo u našoj poeziji (»Stanbena zgrađa«):

»Posle svakog zvonjenja treba

pričekati zbog proveravanja onda iziđe samo glava i pita koga fražite koga tražite u stanbenoj zgrađi zaboga, u stanbenoj zgradi budite

kratki

# službeni.« Zbirka sadrži 4 ciklusa: »Izloše,

»Brat«, »Jabuka pređ kućom« i »>Pod men«. Kao što se može očekivati, nis su svi ciklusi na istoj visini. Otskačw pesme iz »Izloga«: to su lepi i jednod stavni stihovi sa temama običnih ži* vwotnih susreta, Neke od ovih pes sama prerastaju u zbirku (Stanbens mzgrađa, Čistač cipela, Izlog, Voini muzej, Ljuđi gleđaju film) i ukazuju da je Pavle Popović u stanju i dž ima snage (talenta) da postigne OZ” biljne i zamašne poetske rezultate, Ništa manje nisu uspeli ni stihovi izž čiklusa »Pomen«, dok su ostala dva,

3 naročito pesme iz »Bratac ispod

proseka ovog pesnika.

M. J.

MIKA VALTANI:

„Tamni anđeo“ (sOtokar Keršovani«, Rijeka 1957)

Savremeni finski pisac Mika Val« tari stekao je široku popularnost svojim istoriskim romanima od Ko» jih sw najznačajniji »Sinuhe Egipća+ nin«, »Htruščanin« i »Tamni anđeO« Raspolažući bogatim falentom, VisORom kulturom i dubokim poznmavanjem istoriskih zbivanja čak i Iz daleke prošlosti, Valtari skiđa patinu vremena sa prohujalih epoha, ulazi u njih, i jednim finim, suptilnim i elegantnim stilom oživljava jeđam zaboravljeni svet, građi profil i atmosferu epohe o kojoj piše, pro“ malazeći fabulm „karakterističnu za taj istoriski periođ, i priča je uzbuđijivo, lepo, ostvarujući psiholo« Šški pejzaž tadašnjih ličnosti, i nji» hovu filozofiju,

»Tamni anđeo“ zahvata zanimljiv Meriođ: pađ Carigrađa 1453. Romam je pisam w viđu'intimnog dnevnika glavne ličnosti, Ivana Angela, Poslednji drhtai Vizantije, sjaj, raskoš, bogatstvo Kulture, opsada Carigrada, Dbleđi asketni lik cara „Konstantina, glađ, borbe, umiranje, snažni opisi "Turaka, sve to promiče pređ čitaocima w punoj reljefnosti. U tragičnu atmosferu rušenja jeđne epohe, u prisustvu smrti i gladi, autor upliće čuđdnu i svetlu ljubav između Ane Notaras i mesuđenog cara i večitog putnika Mvana Angela, poslednjeg Paleologa Koji je đošao đa umre Zzajeđno sa svojim marođom. Ta čudna ljubav đogorevala je tu po hlađnim hodnicima građa koji je umirao. Iz» mnoštva đefinitivno i tačno okarakterisanih ličnosti koje je Valtari do» čarao pređ mama izdvaja se lik naučnika Granta koji donosi sa sobom đah novog doba Koje nailazi, dah Renesanse.

Roman »Tamni anđeo« zaslužuje punu pažnju čitalaca, i pređuzeće s%

: Rijeke koje nam Je dosađa pružila - literaturm velike vređnosti, 3} ed.

nom Je đokazalo svoj remome,

Z. Jović. NOVINE

a |

Og e caj

ĆOL_JA 4. O

= i

O. 7.

kai” |