Književne novine

HB EP OCS(a RO VW HzĆza EB

Čovek se neprestano vrača svojini i

sećanjima, Sećanja se uvek vezuju za putovanja. Pa — zbilja — pu tovanje nije nikakvo izmišljeno nasi lje, putovanje je naprosto jedan sliveni sistem i jedna uhvaćena kontura brižljivo stečenih utisaka i uspomena. Putovati — to znači ne= govati u sebi oblike za lepo, izvlačiti iz viđenog sredstva za zadovoljstva, putovati — znači skiđati gleđ sa naših sumornih i monotonih časova. Kad se čovek nađe na putu, reklo bi se đa je i etimologija reči drukčija, razneženija, đopadljivija. Viđeni predeo prenosi se sam u reči, u paletu, u neke opsenjujuče muzičke drhtaje. To prenošenje prirođe na umetnika, ta hitra umešnost da se doživljeni tremutak spasi, nije li povod da češće ispoljavamo našu strast za putova-– njem. Da bi se mogli potpunije očuvati želja i san, da bismo opijume putovanja prilagođili svojim naravima, mi sa mutnog gradskog aslalta otputujemo u neki kraj naše zemlje koji nam je prirastao za srce i koji nam pruža izdašnu lepotu odmora. U bilo koje doba godine, mi u tom kraju nađemo vidnu podlogu za mir i spokojstvo, pa utisak koji steknemo u dosluhu sa tim pođručjem — biva sasvim očuvan i urezan u naše sećanje. Vi onda niste samo putnik kojeg zaseni neki usputni predmet, već divan kolorist koji kičicom izvuče siže iskrsnute slike, pesnik koji u tihoj postojbini pejzaža nađe tople ionove svoje uznemirene duše. Posmatrate li tako neki dragi pređeo, en se pred vama izvija kao telo zanosne nimfe, on vas baca u ekstazu i navlači na siguran potez kičice. Temperamenat vas od viđenog predmeta ne odvraća, već vas on s njime sjedinjuje i stapa. Priroda može kao niko drugi da ispita savest vašeg oka, ona čak može da izdrži bolje nego iko dejstvo vašeg jetkog smeha, da se ne protivi vašem hođu jer je njoj taj hod mio. Tek što sam svoj umorni korak predao kamenom predelu zavičaja, duša i oko odjednom su bili stišani, Na domaku oka — mir, u središtu duše — radost. Neka nepoznata e. nergija izvire iz nerava i ja sam „ „ovaj susret shvatio sa egzotičnom primesom, poetski. Zavičaj se prostro podamnom, zavičaj sa obućom i ođećom od kamena — zavičaj Crne Gore. Ne znam da li je to varka ili se sa njim uistinu po mnogi put susrećem, đa li je io zaista on — skrivena čežnja i melemna uteha? Primećujem da je to on, moj zavičaj, moj svečani trenutak u kome sigurnost, dugotrajne ljubavi leži! Boja njegove kože je zagasito plava i kameni mišići — čini mi se — podrhtavaju na suncu. Jedna ptica u vazduhu svojim letom bruši vazduh. Sam sam. Trenuci razlomljeni na reči i osmehe vezu u meni plahovite svetlosti. Zaista to je on — zavičaj. Gledam ga: po njemu se stabla hrastova vide — rekao bih od čela pa naviše — tako da imam utisak đa mu je to bujna kosa koju

vetrovi češljaju. Ne znam, ali mi se

nameće misao da bi on izmenio i.

zapovesti duha, da bi me uzastopce pratio kada bih mu hteo pobeći. Gle, opet moja usta hoće da izaberu dobrotu neviđene reči, a reči postaju jednostavne do sitnica, gle opet olovka biva opsednuta navalom krvi. Sedim i razmišljam. Upijam očima gajtanastu reku Zetu, a oštro kamenje tone mi u glas.

Zavičaj su vekovi u kamenite to-

move složili i on bđi u našoj krvi.

sa postojanom signaturom iznenađujućih utisaka. Kameni zavičaj ne može se drukčije protumačiti no kao lepo srodstvo sa pokretnim doživljajima, pa mi i nehotimice žanjemo sve ono što je niklo i sazrelo na površini njegovog sveroida. Lubardi je pošlo za rukom da bljesak rasparanog neba podveđe pod hiroviti zahtev srca i da\tu da ton boji, da bojom da oblik atmosferi. Kamen nije samo pozadina za koju bi se vezivalo trenutno slikarevo

uzbuđenje, već jedna etapa bogatih .

zamisli gde bi se imaginacija vešto podešavala prema trajnom položaju materijala. Kompozicija · kamena ' proistekla je iz koncepcije, a toj koncepciji prethodi neslućena sigur nost lirske zreline. Ođređeni deo prostora nosi onaj sloj boja koje se u nevelikom ali zato uverljivom vidu prikrivaju za detalj, za stepenovanje onih stanja Što se u nama jav ljaju kao nosioci psiholoških promena. Boja ima opipljiv zakon sklada i oko postaje puno i odmorno, oko se potčinjava ustreptaloj melođiji kamena, a ova se opet pokorava živom prisustvu slikarevom. ia Kamen nije ništavan U svojoj Usamljenosti, on je prepušten dubokom snu — na! licu mu še ocrtava idila, a u rukama mu se oseća neizlečivo stanje bezbrižnosti. I došao sam ovom kamenu sa toplom pri!željnošću đa to ne buđe poslednji put, došao sam — evo — njemik

KNJEŽŠEVNE MOVINE

Mepunjen strepnjom da razgovor ne bude prazan i pust, U prvi mah ovlađal}o bi mnome osećanje da je od već drzak, ali to dugo ne traje jer njegov glas ima nešto od pitomog bruja, od prisnih lepeta i kret nji. Želim đa se vežem za utešne Stvari, ali gde su one, molim? Kad sam suočen sa kamenom — iz mojih usta izleti bojazan da ću mu retko navraćati. Sada me kamen svuđa presreće. Evo tu — 3kanjon dubok i apstraktan, Uzbuđuje me tajanstvenost njegova. Oko klizi po rebrima kamenog brđa, tu se za koji časak odmori, a posle se nastani nad njim, na oblaku. Pa to — izgleda — oblak vodi razgovor sa memom Ćuđi provalije, golica joj grlo tamno, a nekad ga miluje i tetoši, Ko će znati? Znam samo đa mi je sve to prijatno i iz sebe isterujem strah koji se uselio u mene kada sam gledao u duboki ponor pod sobom. Malo podđalje Ostrog mahnastirsko zdanje, uraslo u liticu kao mlađež u telo. Od njega naniže bela cesta kao rastegnuti konopac. Cesta vrlo strma kao svako setno raspoložehje. :

| Zavičaj ispunjava đušu tihom radošću, lako je širok i opkoljen kamenim zidovima planina -— čovek bi pomislio da se malazi u en-

terijeru sobe. Onda treba razumeti sve one meke izraze ođuševljenja koji se u susretu sa njim stvaraju. Ako sedneš i ako svoje telo vežeš za jedno mesto — kađar kamena već pred tobom pravi seanse. Tepaš mu milošte reči, tepaš tome kamenu mirnu uspavanku. Zavičaj je uvek vezan za detinjstvo, a detinjstvo čini velike udele u dograđivanju vlastitih zađovoljstava. Kamen, kamen — zar te on ne potseća na nešto večito, na nešto što iza tebe, što iza nas ostaje. I sada dok pred njim seđim, nekako teško verujem đa je to realnost, đa je taj kamen prisutan, već mi se stalno pričinja da je neki misterij posredi, nešto

a?

skriveno i zagonetno, čini mi se stal no da je taj kamen nesnosna graja prostorne beskrajnosti. ! Nedaleko od mene jedna žena ubrađena u crnu maramu uprtila burilo i upućuje se ostroškom studencu. Uski puteljak halapljivo guta stope, a kameni masivi nadvijaju se nad samim putem, u obliku ovećih kapela. Kamen, kamen — ili sunce uprto u njegove čeone kosti! Kamen i žeđ ovde su braća, pogotavu sada kađa se oseća letnja žega. Mali gutljaj vođe osveži grlo, a tanka nit stuđene vode uz skoro nečujan klokot poče se strmoglavljivati niz kamenu bradu stuđenca, Posmatram igru čudne izvorske pustolovine i sa savršenom tačnošću prisvajam ovaj detalj za neku naknadnu reminiscenciju. Znam, ona se potajno registruje u čulima i svesti i treba mali napor pa da se pesma napiše, Uvek sam se voleo vraćati kamenu i sa primetnom hitrinom rukovati se sa blistavom čistotom njegovih boja. Čini mi se da ništa kao moj zavičajni kamen ne može proizvesti sposobriost zanosa i čudnovatu moč uobrazilje. Ako s odlučnom namerom hoćete u to đa se Uuverite, onda su vam tu zacelo pesme Milana Deđinca, pesme prožete toplinom i gipkim muzičkim otkucajima, onda je tu Lubarda sa mak simalnom koncentracijom imaginativne sinteze, izražene pokretom boje, onđa je napokon tu i Lalić uz mnoštvo silovitih i simultano povučenih i otkrivenih životnih zna čenja. Da, na području kamena ne može se ostati hladno, plašljivo i remoćno, Oni koji „nemaju mašte nemaju šta na njemu osetiti, nemaju šta od njega primiti. Zavičaj je moj za pesnike stvoren! Gde god okreneš glavu — slika, živa slika. Tek što si pomislio da si zadovoljio pogled izvesnim viđenim predmetom, nova slika zamenjuje prethodnu, samo sa tom razlikom što je kod svake novonastale slike itenzitet njen pojačan. Ne plašite se

Umetnički oddosi francuske sa ostalim zemljama

Ovih se đana održava u Parizu XIX kongres istorije umetnosti. Radna neđelja, početa 8 septembra, nastavlja se nedeljom izleta i ekskurzija po unutrašnjosti Francuske. Preko 400 istoričara umetnosti iz celog 5VĆ" ta prisustvuje kongresu; među njima, sm i najpoznatiji naučnici iz ove O blasti: Lionelo Venturi, Marcel Aubert, Renć Huyghe, Luis Reau, Andrč Chastel, Ejnar Dyggve, Wolf Metternich, G. W. Constable i dr.

Generalna tema kongresa je »Umetnički odnosi Prancuske sa ostalim gmemljama«, u okviru koje su čitana četiri velika referata plenarnmog karaktera, dok je niz ostalih, manjih referata čitano, uz katkada vrlo žive diskusije, po sekcijama. Tzvanređno vnačajna uloga francuske umetnosti i mjen veliki prilog svetskoj, bila je zahvalna tema za stručnjake svih Ze-

malja, Na kongresu je naročito cenjen prilog koji su đale manje i od Prancuske udđaljenije zemlje, baš Zato što su njihove tvorevine „malo poznate, a generalna tema se ne bi mogla temeljno obrađiti kada bi njihov prilog izostao, Baš zato je naša đelegacija bila zapažena po alktivnosti svojih članova, koji su svi podneli referate. Ovi su obuhvatili ođnose naše umetnosti sa Wrancuskom od Srednjeg veka đo mođernog doba. Po rečima jednog od pretseđavajućih, bila je to jasna celina koja čini vređan prilog opštoj temi kon" gresa.

Jugoslovensku „delegacija sačinjavaju na Kongresu: prof, France Sstele, prof. Ljubo Babić, dr Fran sijanec, đr Kruno Prijatelj, đr Katarina Ambrozić, đr Cvito Fisković i dr Tomislav Marasović,

Sreten Stojanović: Žena

„kamena, već tražite počinak na njegovom večnom platou, tražite u njegovom krilu hranu za reč i Uspomenu. Svuđa kamen. Brda, Ispresecana su tako kao da je neko običan list hartije pod oštrice makaza stavio. Negde su to pristupni putevi za okna boksita, a negde je to vidna pregrada za hidroenergetski sistem Perućice. Ako nas ne vara pogled, uočićemo kiklopsko oko. brda, neku crnu i veliku tačku. Prevarićemo se ako pomislimo đa je to nešto od čega se ljudsko srce i navika plaše. Nije to strašno oko, ni strašna ni ukleta ruka, već tunel Norin, njegova betonska prsa. Nikšićki vodeni basen upućuje se njemu — krikom i uđarcem. Udarcem mine, U samim gruđima svrdiao se taj golemi džin, on se otimao da bi se naposletku pokorio A baš neda ieko od mosta gde će da primi Obilne zalogaje vođene snage, čuo se tužni grohot pušaka, davno, vrlo davno. Iz đoba „stare Crne Gore. Puške su bile uperene na jednog mlađog Brđanina, đa bi se zadovoljila pravđa Kneževa. Brđanin Minja Kadović, kako to kaže jedna Matavuljeva pripovetka, ubio je Tur čina negđe pod selom Višom, na domaku svoje kuće, ubio ga za osvetu, za zločin koji je ovaj izvršio nad njegovim bratom. No, kako je to vreme bilo vreme primira, Knez je naredio da se Brđanin strelja, Naočigled Turaka iz Nikšića. I Norin je streljan — 3 minama, dletima. Nisu se pozivali svedoci da bi se dokazivala pravda. Svedoci će se pojaviti kasnije, u obliku žarulja.

Nikakvog drugog šveđoka neće biti.

u procesu sveđočenja. One će označavati opravđanost presude da je Norin morao biti streljan, a sa time i nasušna potreba vremena zadovoljena. Samo ovo pogubljenje neće doneti setu ili eventualnu proveru ispravnosti presuđe.

Pređ kamenom sam. Koraci sami crtaju put. Upućujem se sumraku. Uskoro će on da rani viđik. Mali studenac je i dalje žuborio, Prislonio sam uho njegovom nevelikom vrutku i čuo kako kroz uski jednjak česme ističe i progovara voda, njen tanki mlaz. Kraj izvora stara i ogromna drveća šumore na vetru.

I kada opet budem došao u su=sret zavičaju, znaću svoje utiske žetelački da pokupim, znaću opet da se, predam stvarnoj lepoti kamena, toj mojoj viziji koja me ne pohodi u vidu nasilja, već u vidu utehe. ; Žarko ĐUROVIČ

_ Prve stranice novijih izdanja američkog . časopisa za poeziju Poetry ispunjavaju stihovi Elilđera Olsona i Henrija Ragoa, koji svojom svežinom i sadržajnošću odđuđaraju od ostalih, objavljenih u poslednje vreme. Misaona „poezija Olsonova sistematski podeljena u strofe pod brojevima koje, svaka za sebe, obuhvatajući jednu zaobljenu misao, sentenciju, potsećaju na japanske haikai izrečena je HARaRO O OVNIjjOS stilom koji je čini sređenom i okupanom i tako upečatljivom u našem sečanju još dugo posle čitanja raznovrsne poezije u spomenutom časopisu od koje se mnoga nalazi u haotičmom stanju nejasnosti, te vrlo česte i često namerno preuzete bolesti savremene poezije. Olsomove Poslednje beleške u dnevniku pružaju posrednu ali jasnu sliku karaktera pesnika skromnog u svojoj veri u sebe, ali ne i skromnih sposobnosti, koji se me zamišlia „vetrom što pokre» će svetove“, sanjara koga poezija podržava đa ne poklekne u rvanju sa stvarnošću, satiričara koji osuđuje praznoglave što

Elder

POSLEDNJE BELE:

IZ SAVREMENE AMERIČKE U vekpOPOIJER

na osnovu samo jedne epizodne činjenice skaču u neosnovane zaključke o kompleksu stvari koji joj prethođi, čoveka ovoga sveta koji beži od mrtvog spomenika samome sebi kao natčoveku opređelivši se za jedno= stavan život i sitne radosti puka, da kao običan list među tolikima dođa, svojim postojnmnjem i krajem, svežinu jednostavnosti i rađosti onim listo-= vima koji će iznići.

Posle Olsonove jednostavnosti, Ragoova poezija izgleda složenija; stihovi iz Pozna> vanja svetlosti, ne manje jasni od Olsonovih, ne ističu misao pre svega, već prizot, koji sugerira određene misli: Yo je večito ponavljanje slike sqeilosti, prelomljene u vodi, ocrtane u potoku, produžene 'u reci, — svetlosti celovite, Svetlosti raskiđane drvećem, svetlosti koja se ogleđa u. tami (jer tama nije tama već dubina vo» đe i zato je prozirnma), u tam}žprovidnosti, u opštoj prozirnosti koja je otvoremija od otvorenosti deteta ali isuviše sayrŠšena za naše reči da bi je,iskazale. Olson

ŠKE U DNEVNIKU

(Fragmenti)

IV.

Ali nikada, izgubljen u harmoniji, ne biti gluv Na sve disonanmce složene harmonije, Problem: ne ugušiti se vlastitim dahom,

pokreće svetove.

Problem: posle preplivavanja svih okeama, Ne utopiti se u ovoj kapljici rose,

VL

Ne govorite mi više o dalekoviđom čoveku, Svetlost zvezde putovala je mnoge milione mija, I Glupak, zato što je video zvezdu,

Pomisli da može videti i onih Dalekovidost i kratkoviđost

mnogo miliona milja

Vide samo ono Što ih udari u OČK

XTL

Slava je fosilni list u steni.

Ja biram živi list koji trepemi i wire

I pada osvežavajući zemlju za

Vr ahksuk OZ #202 yy<ć03 A

druge listove.

XV.

Tako: violina je slomljena; u celom svome postojemju Ona je proizvela samo jedan savršen ton.

Rađi. toga, drvo je posečeno, i

mačka je uginula.

Taj ton nije imao nikakve veze sa drvetom i mačkom. Sb,

Problem: čuti oluju koja razbija kao sviricti Niti ga zamišljati vetrom koji

XVIII Ustaj i pogledaj, reče sam; evo, tu je.

I još uvek spavajući on ustade

i izađe.

Sanjarenje podražava sanjara: on nije pe,

Henri

Rago

POZNAVANJE SVETLOSTI (Fragmenti)

L

Vrba što sija Od hitre kiše, List, oblak i rana zvezda

Svetlost su otresena u ovu vođu: Tremolo njihovog sjaja: svetlost Uzvraćena pesmom u svetlost.

U. Dubina sija dubinom. Dublje nebo izgovara nebo. Te reči se kolebaju Između neba i neba.

TI.

Drvo, čipkasto izatkanoe od mnogih reka,

Teče u široku sporu tamu A ispod tame opet cveće U mnoge reke koje su drvo.

TV. Isceđeni iz tišime Ispevani munjom Iz kamena iznikoše Linije zadrhtaše Brojevi potškoše

Tama je posmatrala Tamu pa ispriča Svaka u sebi Dubine, ne tamu.

VII,

Gođina čeka u dubini leta. Vazduh, ostrvo i vođu Privuklo je veče. Čitav dugi Izgubljen je u dugoj večeri.

mesec

Kada bi reči mogle podržati ovaj svet

One bi se savile do jedne Prozirnosti; kadđa bi ova

Dubina godine, svod ovoga časa, Stigla savršena do

Zaokreta jedne reči

Zvuk bi proširio, mimo kao iz lWristala,

Sferu u sleru: otvoremost Koja odgovara detinjoj otvorenosti Povrh detinjeg pitanja,

(Prevela i prikaz napisola dr. Remka KUIĆ)