Književne novine

Konkurs

za briču

i ratnu rebortažu

Ređakcija »Narodne armije« raspisala, je konkurs za priču iz posleratnog života Armije i za, priču i reportažu iz Narodnooslobođilačkog rata.

Prema uslovima Konkursa, za priču iz posleratnog života Armije pređviđene su ove nagrađe:

prva 80.000 đin dve druge po 50.000 đin i dve treće po 30.000 d.

Za priču iz rata:

prva 60.000 đin dve đruge po 40.000 đin i dve treće po 20.000 d.

Za reportažu:

prva 30.000 đin, druga 20.000 đin i dve treće po 15.000 din.

Rađove treba slati pođ šifrom do 31 januara 1959 godine, na a-

* *

Novo delo bisca

jovani

Pisac čuvenog satiričnog đela na savremenu Italiju »Don Kamilo«, Đowani Gverki posle đuže pauze objawio je svoj »Tajni dnevnik«. U njemu on oživljava svoje lične doživljaje iz nemačkog koncentracionog logora za vreme Drugog svetskog rata, Večiti buntovnik, ovaj seljak iz Severne Italije ođiežao je godinu zatvora zbog uvređe italijanskog pretseđnika vlađe. Boravak u italijanskom zatvoru posle rata đao mu je iđeju đa štampa svoj logoraški dnevnik i da napravi upoređenja između svoja dva tamnovanja. Iz Zzatvora ga je spasao uspeh njegovog romana po kome je snimljen i film sa Fernanđelom u 7„jglavnoj ulozi. Gverki je protiv svakog zatvora, ma kakvog tipa i bilo kakve humane uprave u njima. Zatvori pretstavljaju goru degrađaciju ljudske ličnosti nego ·telesne kazne srednjevekovnih inkvizitora, kaže Gverki. »Oslobođite čoveka od straha za svoju slobođu i egzistenciju a ne zidđajte nove, mođerne i »humane« zatvore«, završava

svoj dnevnik pisac,

đresu: Ređakcija »Narodne armije«, Beograd, Moše Pijađe 29/V.

Prispele priče će čitati i oceniti žiri, koji sačinjavaju: književnici Velibor Gligorić, Mihailo Lalić i Predrag Palavestra, Aleksa Ivanović, uređnik »Narodne armije«, i Derviš Sušić, uređnik »Fronta«.

Za reportaže je izabran žiri u sastavu: Gojko mMBanović, Književnik, Branko Popović, reporter Radđio-Beograđa, Slobođan Brajović i Vasilije Cerović, uređ-

nici »Narodne armije«, i Danilo Ružić, uređnik »Fronta«, Rezultate Konkursa objaviće

»Narodna armija« u broju ođ i6 februara 1959 gođine.

»Don Kamila«

Gverki

Pozorišno delo Franca Verfela na filmu

Ovih đana je održana „premijera filma »Pukovnik i ja«, za koji je scenario rađen prema „Verfelovom komadđu »Jakubovski i pukovnik«. U filmu glavne uloge igraju Deni Kej i Kurt Jirgens. Radnja se odigrava za vreme sloma Francuske 1940 godine. U reci izbeglica koji beže ispred nacističke vojske nalaze se i jeđan poljski pukovnik, inače plemić i prestrašeni Jevrejin izbeglica iz Varšavskog geta. U toku bekstva oni oboje doživljavaju veliku karakternu promenu i nadmeni pukovnik počinje da ceni pametnog Jevrejina kao čoveka uprkos njegovom strahu. Istovremeno i Jevrejin koji nikađa nije voleo borbu i rat postaje poređ pukovnika hrabar i oni uspevaju posle mnogo komičnih i tragičnih doživljaja đa pobegnu ispređ Nemaca, Veliku vrednost filma čini odlična gluma poznatih umetnika..•

Lorens Olivije sbrema »Otela«

Poznati engleski glumac i jeđan od majboljih tumača Šekspira na filmu, · Lorens Olivije, počeo je ovih đana prve probe sa svojom ekipom Koja će u Londonu snimati filmsku verziju »Otela«. Naslovnu ulogu u filmu imaće naravno sam Lorens Olivije, koji je već pustio poveću brađu kakvu je prema Šekspiru nosio lju-

KNJIŽEVNE NOVINE

LIst za književnost, umetnost ı društvena pitanja Ređakcioni odbor:

Bora Ćosić, dr. Mihailo

PREDRAG PALAVESTRA

Direktor: TANASIJE MLADENOVIĆ List izdaje Novinsko-izdđavačko pređuzeće »Književne novinee, Beograd, Prancuska “7. Ređakcija: Francuska “7, tel. 21-000, tek. račun: 101-–707-3-208 List izlazi svakog drugog petka. Pojedini broj Din. 30. Godišnja pretplata Din. 600, plugodišnja Din. 800, za inostran.stvo dvostruko.

mehničko-umetnička oprema: DRAGOMIR DIMITRIJEVIĆ Odgovorni urednik: CEDOMIR MINDEROVIĆ

Stampa »GLAS+•, Beograđ, Vlajkovićeva 8

TOR i SRI rOgAG Nira Sa

Marković, Peđa | Tanasije Mladenović, M. Panić- . Surep, Vladimir Petrić, Đuza Radović, Vladimir Stamenković - Uwređnici: CEDOMIR MINDEROVIĆ

uLorens Olivije

Wwloga ĐDezđemone još nije đođeljena i nije sigurno đa će nju dobiti Vivijen Li. U filmu ulogu Jaga treba đa igra poznati engleski glumac Džon Mils. Najveći đeo filma će se snimati u studiju Tling filma u Londonu, dok će šnimanje eksterijera biti obavljeno na

bomorni Mavar.

Kipru.

Romani Stivena Sbendera

Poznati engleski „pesnik Stiven Spenđer u poslednje vreme sa uspehom neguje prozu. Ovih dana su objavljena đva Kraća romana. Romani nose naslove »Zauzeti pisa. njem« i »Luđa i princeza« i različite

su sadržine. Ono što je zajedničko

Slavko JANEVSKI

KLijubemnona

Svoje ime pisao je sitno i bez Kkićenja. Ivan. Kada je imao sedam godina zazvonio je telefon. Umio se, očešljao gustu mladu kosu i bez đaha iskapio šolju s mlekom. Zatim je. podigao slušalicu, stežući tankim prstima naoštrenu olovku. Dugačke noge podrhtavale su mu kao mlađom ždrepcu dok je pažljivo slušao. U svetloj sobi oko njega plovili su nepoznati svetovi — beli bogovi Aljaske, neprozirne džungle Afrike, zlatne vođe Azije. Strpljivo je držao čarobnu slušalicu na uvu. Slušao je, slušao. Kađa bi ga pitali odgovarao je zvonko. Oko njega okretale su se sporo i u krug matematičke formule, latinske mudre izreke, šareni globusi, hemiski mirisi. Nije znao đa se Jana rodila tri gođine iza njegovog polaska u školu. Slušao je i postajao čovek. Bio je mlađo i snažno stablo u svojoj uverenosti: na sedam bregova leži sedam čuda, sedam potpornih stubova ljudske mudrosti: Aristotel, Polo, Galilej, Njutn, Darvin, Koh, Ajnštajn. U osamnaestoj gođini spustio je slušalicu i digao se iz klupe s maturskom sveđodžbom u džepu. | · Osamnaestog leta kako je započeo život, Ivan je funkcionisao kao precizan mehanizam časovnika, sve u određeno vreme: fudbal, stihovi klasika, francuska gramatika, odmor. Bio je i ambicija i umerenost. :- . i

Zatim, kao brucoš, pronašao je i osmi breg za jednog Frojda.

„Ivane, večeras gostuje jeđan poljski čelista”, govorili su mu. „Hoćeš li s nama?”

Držao ih je na rastojanju od sebe. „Predviđeo sam nešto drugo. Možđa drugom prilikom”. :

Zatvarao se i učio s nekakvom nejasnom mukom u utrobi. Zatim se seti: sutra uveče ću lutati. Pronašao je plavokosu, zdravu istoričarku, pocrnelu od sunca i s krvlju crvenom kao rastopljeni koral pod kožom. Sedeli su pod senkom zidina jevrejskog groblja i osluškivali daleki đah sanjivih vozova. Trava oko njih šuškala je kao đa puca sama ođ sebe. „Prošle neđelje, tamo gore, pronašla sam đetelinu s četiri lista”, reče mu ona i, zabacujući glavu, zagleđala se u nebo. On je nije shvatio i nije isfolirao da bi je privukao. „Interesantno”, reče iz učtivosti. Zatim je upita: „Da li boluješ od krajnika?” Sađa ga i ona nije shvatila.

Uzeo ju je jednostavno, bez reči, bez povišene temperature, bez stihova. Ubrzano ju je ispratio i vratio se kući, a zatim, nagnut prema ogledalu, đugo je i pravilno trljao četkom jedre zube.

Sastajao se s njom jednom nedeljno. Nav:jeni budilnik u njemu bio je siguran i nepogrešiv. „Ja sam ti potreba?” upita ga ona jednom, stežući kolenima njegovu ruku. Priznao joj je, misleći da ona to hoće đa čuje. „Potreba. Kao vazđuh ili vođa”. Shvatila ga je i izvila se, ostavljajući ga samog na travi. Lice joj je gorelo, glas joj 'je bio nekako tuđ. „Ti ne veruješ da čoveka može nešto da ponizi”. On uze svoj kaput i diže se. „Može”, reče joj. „Zabluđa”. _ Sleđećeq petka nije došla. Posle ju je viđeo s nekim harmoniKašem, malim i đugonosim, nalik na Grka, i seti se nekadašnje muke u utrobi.

Posle tri neđelie pomogao je nekoj veseloj raspuštenici da proceni vrednost gomile starih knjiaa. Sudbina je okačila njegov kaput o njen čiviluk. Bio je mlad trkački konj, ali je išao ponosito i proračunato. Ne zbog jogunstva. Mozak i mišići, građeni za duge staze, savršeno su mu funkcionisali. „Zbog čeqa si se razvela?” upita je jednom prilikom. Ona ie ležala poređ njeaa i vrhom nokta zakuca po pređnjim zubima. „.Bio je mekušac”, mlako je odgovarala. „Kasno se vraćao sa konferencija i legao bi pored mene kao zdroblieno pile! Sviđalo mu se da sa dva prsta trlja njeno malo, ružičasto uvo. „Varala si ga s drugima...” Ona ga začuđeno pogleda. „Ne. Zbog toga sam ga i ostavila”.

Jeđnom dB neki kolega upita, namiqujući drugima:

„Ivane, kakav ukus ima mleko kobile?”

„Moje kobile?” pribrano zapita. · _-

„Jedne”, čuo ije. „Jedne sa nekađašnjih bračnih jasala”.

Steže zube. Oči su mu bile kao nožem otvorene, Samo mu se glas nije menjao:

„Drugi put ne lupetaj svašta. Ne volim da se tučem”. ___A kađa je jednom, u prijateljskom rvanju, slomio ruku nekom brucošu, niko mu više niie pomenuo raspuštenicu. 1

Gođinu đana nosle toga ona se uđala za visokog, suvonjavoag Rusa. s veselim očima i retkom kosom. Oštra kolena toga čoveka. kao đa su joi nanosila bol u jesenjim. skoro nemim noćima; koža joi je postajala siva, nozđrve su ijoj se širile: tražile su vazduha. slobodu. Ivan joi jednom reče: „Ne, i zboqom”. Ona je verovala da odbiia đa se sastaje s niom iz bolesne uvređenosti. Svejedno, ako joj je muž opet mek, naći će već nekoa harmonikaša, mislio je on.

Zatim je iz virova njegove muke iznikla muskulozna gimnaziskinja s nejasnim mislima. „Ti si, jagnje, neka zbrka”, ravnođušno ju ie poučavao. „Poezija Šeksnirova je staniol za uvijanje crne psiholoaije. Hamlet je istkan od fikcija i bolesne premorenosti đanašnjeq čoveka”. Ona je verovala u podzemni život. Patrijarhalna i s mračnim ivicama svesti, nije qa izazivala na smeh. „Pođi jednom sa mnom i pogledsi nmnatomiju čoveka. Drugačije ćeš misliti”. Ona je uzđisala. „Misliš li, Ivane, da neko zna više od tebe?” Slušao je i mrštio se. „Zašto đa ne maislim đrugačije?” Osećao je đa je za nju boq i nije se rađovao. Bistroa oka, s pletenicama na leđima i vrela, đolazila mu 'je iednom neđeljno i dđonosila mu po jednu novu svoiu fotografiju. Sve više ie postajala žena. Vrelina je nije topila; širila ju je i činila bezbrižnom. Kađa je obolela od zakasnelih boginja, Ivan joj poštom posla sve što je potsećalo na

PRIČa „KNJIŽEVNIH NOV/Na”_

nju — i pisma i slike. Njen bog je bio surov. Noću je mučio u snu: kovrdžav, crn, privlačan. :

„.. Poslednja je bila Jana, secu njihovog poznanstva rekoše mu: ea

„Juče smo te čekali s Janom. Ispratio ju je drugi 7

„Ko je taj drugi?” mirno je upitao, osluškujući ravnomernost

svoga mehanizma. | i i „Ne poznajemo ga”, rekoše mu. „Liči na pajaca i ima apa-

ške oči”. ) Toga đana našao je 5 cvećem u rukama i izdajničkim plamenom u očima. Uzđržano i ponosito je pitao o svemu, a ona sleže ramenima i s lakim rumenilom na licu objasni, ne otkrivajući skoro ništa: i „Jednom me je spasio nekog napasnika. Inače — pop". „Starac?” upita je bez zlurađosti. „Ne... jeste!” I nasmeja se. „Pretstavlja se smešno. Simeon”, · | . : „On nije pop”, mirno je pogleda. „On je jevtin pajac s psihologijom đavnašnjeg razbojnika”. „Poznaješ ga?” „Ne... Upoznaću ga”. . aa Iznađ njih umorno su se vukli tromi oblaci. Sunce im je postavljalo vrele, bodljikave prepreke, ali njih je raspinjala bolest zgusnute vlage; vukli su se i parali svoje šavove na svakom zraku, a zemlja, luda ođ žeđi, pritajeno je očekivala njihovu milost. „On nije slab”, iz Jane žega izvuče nepoznat prkos. „Ne, on nije slab". Prvi put Ivan oseti u sebi neku nepoznatu i čudnu vrelinu, ođ čega je nekoliko zubaca u njegovom mehanizmu zakrckalo. „Ti znaš — nije slab, zar ne?” „Ne veruješ mi?" odmeri ga ona, Simeona. „Verujem tf. A čudo doktore. „Kako se zvao taj od koga te spasio sveti otac „Mislim — Miron. Sađa su prijatelji. Zašto?” „Tako. Poznajem ga. Bokser je. Ranije sam i ja trenirao”. Nije više mogao đa se isključivo oslanja na svoja čuđa sa onih osam bregova i na svoje ledene putokaze. On, Ivan, ostavljao je žene bez uzbuđenja i bez pretpostavki i nije ih varao. TI one ga nisu varale, pa nije znao šta je to bol — vreo, igličast kao sklupčani jež i poznavao je samo svoju suvu i tupu muku kao i svaku ljudsku glad. Nije mogao da pretpostavi: ·bela Janina koža ježi se i prska pod tuđim prstima, raširenim i pokretnim kao kraci malog polipa, prstima — u vrhovima svojim osluškivačima tajanstvenog šuma svakog zgloba i svakog mišića. ... Pre šest godina njegov profesor je zatekao svoju ženu s nekim vatrogascem — mladim, plavokosim bikom s operetskim osmehom, zatekao'ju je golu kao istina i oseđeo je za nekoliko noći. Zatim, posle očajničke odlučnosti poluludog čoveka, ispirali su mu otrovani stomak i borili se u bolnici đa ga spasu, a studenti su se čuđili: ako je već kurva što je ne ostavi. Čudio se i on, Ivan. Čuđio se i verovao da život briše ljuđe sa svoga spiska zbog njihove melanholije. I zbog plitkosti zamišljenih osveta. Sećao se, stuđenti su propričavali... Sutra ti je slava, govorila mu je žena, iskreno mrzeći vatrogasca s belim trepavicama. Hoćeš li pozvati nekoga od svojih kolega. Profesor se žuto kreveljio. Postajao je ružan, siv i suv, s mnogim borama oko slepoočnica. Da li da pripremim sveću? opet ga je pitala a on se opet filozofski kreveljio. Sveća može da izazove požar, žuto se cerekao. Ona je grizla usne, postajala je i sama žuta. Znala je da se noću vuče s propalim ženama, glađan, izgužvan i osiromašao. Neočekivano bi je buđio iz sna, vruć i suvoga grla. Znao je istinu i opet je zahtevao da je čuje. Ona je umirala ođ naslučenog crvenila u njegovim očima. Uzimao ju je kao đa je krađe od nekog, vrelije nego ranije, glasno, i kreveljeći se, ostavljajući mođre ujeđe na njenoj koži. Reci da niko nije s tobom spavao, i — reci koliko je vatrogasaca gasilo tvoju vatru i — reci, reci, reci... Jednoga dana su i nju doneli na ispiranje. "3 | _U to vreme prva Ivanova ljubav gutala je plačne laži harmonike, a on je ćutao i slušao stuđente: ako je profesor ženskaroš i šadista što ga ona ne ostavi. Bio je tajni svedok jednog hnesvakidašnjeg braka, bio je hladan i jasan u svojim shvatanjima: vrstu održava matematičko plođenje, melođrama je zao teret. I pitao se: ljubomora, šta je to? Nalazio je da su Šekspirovi junaci bolećivi i zli kao jarci. _ + Ka . | __Ljubomora, šta je to? Leđema Kora logike topila se iu njemu. Sećao se. Mnoge su đevojke nastojale đa mu se približe. Najzađ, ako ne Jana, druga će održavati savršenstvo njegovog mehanizma, ali načet nečim nepoznatim rešavao se: ipak, proveriću, tražiću i naći ću... . Ć i i ij Toga se dana rođio njegov životinjski instinkt. ____Pređdosećanja su oživljavala oblike i šumove, žeđ, nepoznata dotad, punila mu je oči solju. Prvi put: u svaku .poru njegove zdrave kože zabijala je po jedna oštra usijanost, prvi put niz čelo mu je curila krvava nejasnost. :_ ____Osam čuđa sa njegovih osam bregova dđremala su, bila sanjiva i bez saveta. Temperatura života topila je jedan hladan, do tađa neprobojni oklop, a on je, bojeći se đa ne buđe razgolićen do dna, postavljao klopke. o,

|__„Jasno”, reče; „Onaj profesor o kome sam ti pričao, sačekuje sađa liuđe u zaseđi i moli ih đa piju s njim”.

„Ti ne piješ”. _ ie .

_ Da li je moguće, mislio je. Da li je moguće. Upita je: „Taj, Miron, plavokos je, zar ne?”

„Svejedno. On ništa ne zna”, trže se ona. 1

„ŽZnam.' Ipak ću ga potražiti”. :

U daljini je grmela nepoznata pretnja. Oblaci poklopiše građ, bili su sive korice jeđne knjige s mnogim isprepletenim tajnama.

· | | (Odlomak iz romana „Mesečar”, : preveo s makeđonskog ·Brafislap, ĐORGOVSKI)

a on je već bio lekar. U drugom me-

Otac

misleći sve više na Oca

sa osmog brega šapnu mu —o ne veruj,

PIMJ

u njima, to je tretiranje „problema pređ kojim se nalaze intelektualci u savremenom svetu. Oni su vgađeni na nehumanim postupcima, ali ugušuju u sebi otpor i mire se sa stanjem »jer mora da se Živi«. Prema Spenđeru to učestvovanje intelektualaca u zajedničkoj krivici, stvara u njihovom unutarnjem životu razdor Koji unesrećuje. život. Kritika nije povoljno ocenila ova dela Stivena Spendera,

Pablo Kazals na koncertu u OUN

CAJ

Čuveni osamđesetogodđišnji španski čelista Pablo Kazals koji, u znak protesta protiv Frankovog režima, ne nastupa u svetskim muzičkim centrima više od dvađeset gođina, pre" kinuo je ovu trađiciju svojim neđavnim nastupom na koncertu u okviru proslave dana Ujedinjenih nacija u Njujorku. ·

Pred prepunom dvoranom zgrađe OUN, Pablo Kazals je u pratnji poljskog pianiste Mječislava Horšovskog izveo Bahovu sonatu za čelo. Wwzdržane diplomate aplaudirale su nekoliko minuta Kazalsu koji im je zatim izveo jednu narodnu pesmu iz Katalonije.

dBiznataic un spaniae rernu rosneorem

IJ I–:–——————— -------- IJ —–. Z———ı.———

DVE PESME

DA MI JE SJAJ

Ah, da mi je sjaj

Što iz peska izdvaja

Iskru zlata,

Za koju se hvata mrlja,

Ali se i spere.

JUČE SE MLADIČ DAVIO

Juče se mladić davio

Privučen zracima života

Uzalud rukama hvatao vazduh... Proleće okićeno bojama |

Plakalo je za njim.

Noćas je mesec sejao limunovu boju, Senke se kretale; Zvezde snevale dan,

Jutros mu svetlost pređale., A qde je mladić potonuo Sunce se ogledalo.

Miliča STANOJEVIČ

BOŠKO KARANOVIĆ: LOGOR

FOIZı M “CC

Svejedno ko si i šta si Ogrejaće ti srce zaboravom

Raskomotiće ti lomno telo

Iz njenih ziđova klokočću mlaka vina

U ogleđalima. bele violine plaču

Na stolovima čokoti ruku mašu

Po budžacima šarene harmonike tku

Na krilu plavog šanka

Sanjaju prozebli šoferi

Julske drumove i zlatne sirene Zamišljeni seljaci tople kiše Prgavi momci daleke vašare

Svi umiru pospano na. kazaljkama jutra

Danima već ne izlaze (I kađ bi hteli ne mogu) Jer vrata ne vide.

B. RISIMOVIĆ-RISIM

Kucaju sve ruke na moja vrata. Iz nekih teče krv, a iz nekih znoj.

ostala bez ruku?

otvoriti vrata?

koje su ikađa zakucsJe

Šta bi te ruke da nisam

Šta bi te ruke đa mogu

· Marija TARJEVIĆ,