Književne novine

· izbežam,

Ne volim da ubeđujem drugoga.

Pišem' zato da ubeđim sebe...

Objavio sam, u ovom listu, nekoliko reči. o našoj savremenoj književnoj kritici, Rekao sam da je La kritika ponekad oštra đo mere da ugrožava i sopstvenu slobodu, jer je zloupotrebljava, Govorio sam o mneođgovornostima. Rekao sam da bi formula naše savremene književne kritike mogla đa glasi: trista ličnih kKkriterijuma. Govorio sam o insinuacijama, preziru, zlobi, vređanjima, kojima su izloženi autori i' njihova dela. Smatrao sam da bi, kad je reč o ne

· kim izrazitim „ostvarenjima naše

savremene literature, ocene kritike trebalo da budu približno jednake. U tom slučaju, verujem, ne bi se dešavalo da jednog pisca, u istom damu, nazivaju i genjjalnim i šarlačanom... .

Rekao sam to, i još ponešto.

Moj prijatelj, Predrag Palavestra, odmah je odgovorio,

Učinilo mu se da sam se, „UpIkos svim svojim tačnim zapažanjima i zaključcima“, našao na liniji „terminološkog nesporazuma“, „Uuopštavajući i ne nazivajući stvari pravim imenom“, Učinilo mu se da ne pravim razliku između kritike i ne-kritike. Ono o čemu sam ja govorio, po rečima moga prijatelja, nije kritika već antikvitika, Tu antikritiku moj prijatelj naziva „glasnom i urmmebesnom belešksrskom konjunkturom, koja uspeva da nadglasa reč i smiseo autentične kritike“. Prilično hrabro, a jaSho, moj prijatelj još izjajvljujel da u našim savremenim književnim prilikama „niko nije, niti može da bude samozvanac i van nakupačkog sindikata, u situaciji gde se čičikovski kupuju duše, osnivaju škole, organizuju hajke, i gde se blato i prašina bacaju u oči.“ Sudeći po ovim rečima, izgleda da je moj prijatelj sklon i da pravda postupke nekih mlađih ljuđi koj Se bave prikazivanjem Književnih dela, Jer Su, po uverenju moga prijatelja, „mnogo više Krivi oni koji tim takoreći maturantima daju mogućnost da gube svako osećanje odgovornosti“, Tako ispada, ako se ne varam, da je u naš i sa vremenoj Književnosti nemoral neda nemorala mora da bude, pa:da ga zato ima i u obla~

sti „glasmog i urnebesnog“ kKknji-

Zevnog: beleškarenja, i 6

Moram reći da mi takva logika

ne izgleda ubedljiva. _ Idemo li za takvom logikom, mo> žemo doći do najčudnijih zaključaka, recimo ji do zaključka da mla~= đi čovek koji želi da se bavi Kknjiževnom kritikom najlakše dolazi „do slave i imena“ alo je nemo ralan, ako nema savesti, ako pro> daje. svoju Kkritićčarskobeleškarsku dušu, ako se prođaje i predaje ra> znim Čičikovima našeg savremenog književnog taborašenja.

Kritika je za mene, kao i umetnosit, alt LEOVIEa morala, Zato i ne mogu da nađem razloge zbog kojih bi neki kritičari DOCI đa buđu nemoralni, i to u trenutku svoje mladosti, u trenutku kad pocinju svoj književni poziv i kad cine svoj prvi samostami kritičar ski korak u životu. Onaj ko nema morala, ne može da pretenduje da sudi drugima, Ne pomaže tu mi» kakav izgovor, a najmanje želja đa

. se Što pre dođe do „slave i ime-

na“, Zato ja, uzimajući u obzir i okolnosti o kojima je govorio moj prijatelj, najviše okrivljujem njih, te mlade ljude, koji se bave pri> kazivanjem umetničkih dela. Ako mogu da padaju pod uticaj loših pojava u mašim današnjim književnim borbama, oni imaju prilike i da, svakodnevno, u najraznovrsni= jim. manifestacijama našeg savre> maemog života i našeg društvenog kretanja, nađu i primere drukčijeg, poštenijeg polaženja u život, pa i u književnost Me treba đa iđu daleko, Neka pogledaju neke naše veomsm ugledne pisce, koji su svoj prestiž stekli jedino zahvaljujući casmom, savesnom, pređanom YTadu, misleći samo na umetnost i njen uzvišeni smisao, To.je put:

· stvaraoca, put umetnika, a to je

i put pravog Književnog Kritičara. Tim putem, nažalost, idu samo

· malobrojni,

To stalno ističe i moj prijatelj. On još kaže da je pravi Kritičar „uvek na strani umetnosti“, jer književnim delima prilazi „bez pređ rasudđa, sa pobuđama plemenitim“.

Takvi Kritičari su usamljeni, 4 možđa su i potpuno iščileli iz našeg savremenog književnog života, (Mislim na Književni život u Srbiji), Ja ih ne viđim, Gđe su oni? pita se i moj prijatelj, ali ne đaje odgovora, tvrđeći đa je tO „nova, posebna tema“. Ja bih voleo đa m moj prijatelj što pre kaže gde su takvi kritičari, ti iđealni ljuđi, strasni istraživači istme, a dok taj odgovor ne dob,jem, ja motam, zajedno sa svojim prijeteljem, da ponavljam pitanje koie je i on Ppostavio: „Gde su?“ Jesmo li mi slepi

za njihove uzvišene glasove ili oni govore tako tiho da ih i ne čujemo? Moj prijatelj će, svakako, prigovoriti da raspravljam uopštemo.

. Ja Se bojim takvog prigovora, pa ću odmah, koliko umem, jščupati iz sećanja nekoliko imema naše književne kritike, nekoliko:najugled nijih živih Kkritičarskih imena, koja možemo da” smatramo stvarnim književnim Kkritičarima, odvojenim od „glasne i urnebesne“ beleškarske konjunkture. Govoriću, dakle, o ljudima u kritičarskom pogledu idealnim (ako uopšte ima idealnih), u koje ubrajam i svoga prijatelja, koji dakako nije uvek idealan...

Počinjem sa jednim od korifeja naše književne kritike, one kritike koju izjednačavamo sa umetnošću, sa poezijom (Skerlićevo delo), To je Milan Bogdanović. Možemo li danas, bez ustezanja, tvrditi da se Milan Bogdanović aktivno bavi Kknjiževnom kritikom? Ja mislim da

ne možemo. Njegovo pero, njegovo s&ku

britko, suptimo, vitalmo, pesničko kritičarsko pero kao da je zauvek zamemelo. Tu i tamo, ponekad, održi Milan Bogdanović poneku Kknjiževnu besedu, poneki govor, poneki nekrolog, poneku zdravicu. To je sve... Da se razumemo: ja Milana Bogdanovića ne optužujem. Ja samo ivrdim da je, kako izgleda, zanemelo peto Jednog od najvećih Kkritičara u srpskoj Književnosti..,

I Šta? Ništa, Krenimo dalje...

Velibor Gligorić?

Šta da kažemo o ovom Teustrašivom, oštrom, bespoštednom i neumornom Knjižčevmom borcu, koji je, svojim predratmim Kritičarslcrm tekstovima, potsećao na vojnika u rovu? Njegova bojna koplja Kao da su davno polomljena, a iekstovi sa potpisom Velibora Gligorića, ko> je danas možemo sresti u kmjiževnim publikacijama, najviše! liče na preplašenog ratnika koji se dao u DGKSCVO,

Učinimo još jedan korak..

PJBR ŽEROM: GLADIOLE

NASTAVIMO RAZGOVOR O KRITICI

(JOŠ NEŠTO O PREDMETU)

· Mi Finci?

U našoj savremenoj književnoj kritici, ovo ime javlja se sve ređe, valjda zato što je Fincijeva pažnja okrenuta pozorišnoj umetnosti, ili zato što je književna kritika strast. koja, pre svega, podrazumeva čitanje Knjičevnih dela,

__I tako, neveseli, moramo đa trežimo. Moramo da zovemo.

Gde su kritičari o kojima mašta moj prijatelj? Gde su? Među starima ih nema, Ima li ih među novima? Ima li ih među piscima posleratne Književne generacije?

Zoram Mišić? Zanemeo.

Borislav Mihajlović? Menja mesta boravka,

Dragam M. Jeremić? Otpubovao u Pariz.

Zoran Gavrilović? Nesteo. (A možđa nije ni postojao?)

PB Džadžić? Vratio se iz vojske. Miloš I. Bandić? Otišao u vojPredrag Palayestra? Jedmo slovo u knjizi.

Knjizi Kwitike. One prave Kkritike, One idealne kvitike, koja ne prodaje svoju dušu i koju moj prijatelj zamišlja kao visoko i jako drvo u magli, zaboravljajući da je drvo potpuno maglom obavijeno, pa se izgubilo,

Jer stvamu Mnjiževnu Kritiki, onu naigrlatiju, onu svakodnevnu, po lstavima (naročito dnevnicims), po časopisima, po reznim drugim publikacijama, na radjostanicama, i svuđa, dakle tu jedinu Krifiku, sa svim njenim vrlinama i svim njenim manama, obavljaju ljudi Koji za nju, najčešće, nemaju ni najelemnentarnijih uslova, I onda nami ne ostaje ništa drugo nego da i ta Diskaranja zovemo kritikom, pošto pravi kritičari pišu retko ili se bave drugim poslovims, predajući se uživanjima koja fm obezbeđuje stara slavi...

Mladeh OLJAČA

Branko: L. LAZAREVIĆ

O jal;

Do neba GFno je platno Faspela noć jesenska na koje zvezđane kiše padaju blage i mitfne,. a mesec stari budilnik — čeka da bled zazvoni

kada mu skazaljka zoru

na svome putu dodirne.

'koj kompoziciji? nećemo! Mi hoćemo da se nepri-

TRKOSTA BRADIĆ: KROVOVI DUBROVNIKA

Sta je to objektivna umetnička kritika”

Objektivan biti značilo bi za kritičara da se zadrži na konstataciji objektivno datih činjenica, nc Uzimajući u obzir ličnu, društvenu ili profesionalnu atmosferu u kojoj on radi i misli. Drugim rečima, ocenjivač bi trebalo da se ogradi od pojmova „meni se 'dopađa“ ili „meni se ne dopada“. Uostalom, ovo je stara priča, ali je ipak dozovimo u pomoć da podvučemo kako se već uzimanjem u obzir,indiviđualnih utisaka udaljavamo za sedam milja od sterilno čiste objektivnosti. A mogu li lični utisci biti i do koje mere objektivni? Čak nas i egzaktna nauka eksperimentalne psihologije uči da to nije slučaj, a da i na govorimo o svakodnevnom iskustvu ili mogućnosti sticanja izvesnih predispozicija jož u stadijumu. nesvesnosti (neka je hvala Frojdu što nas time oslopbađa odgovornosti za mnoge ružne

; osobine).

< no, objektivnu, anailiKratko (sečenor obi ' zloga, 'kukayičluka, slepog respek-

zu mogućno je primeniti samo na bioktivnu, tehničku stranu umet~-

ničkoa dela, dok je ostalo: stvar slobodna za Hritičara, odnosno stvar poverenja za čitaoca. Mada

:ima i takvih slučajeva, oceme teh-

sike umetničkog dela kod iole va-

-}janih recenzemata ne bi se smele

razlikovati. Međutim, apsolutan zahtev pođuđarnosti na tome se |

| znvršava. Kađa bi potpuno objek-

tivno raščlanjenje jednog umetničkog dela bilo mogućno, onda bi svi dobri kritičari imali o istoj stvari

i isto mišljenje, Kako to nije slučaj,

onda znači da sa „objektivnošću“

|nešto nije u redu.

Kako, đakle, u procesu umetnič-

\ke sinteze učestvuju i objektivni i

subjektivni „elementi, to se ovi drugi objektivnom analizom ne ogu obuhvatiti, Pa šta mi onda tražimo od Kritićara kad zahtevao đa on buđe objektivan? Dali

hoćemo da nam detaljno opiše sa-

držaj jedne slike, iznese njene roporcije, hemiski sastav boje i

:prostudira materijalno stanje au-

ora? Da li hoćemo da izvrši sintaktičku analizu nekog romana ili a pronađe para|elne kvinte u ne~ Naravno da

trasno... (već smo bliže) pošteno.., — e, tu smo!

Odbacimo li, dakle, imaginarnu toprocentnu objektivnost prema „spolja“, ostaje nam mogućnost da je ostvarimo „iznutra“, tojest u

+. a

ala NO Kpatež

Pa iz sna bunovno skače, i ono avoje ođelo (za zimu, proleće, leto i jesen) —- žurno oblači, a] mu s crkvenog tornja zvonjenjem bakarno zvono

tek gluvo doba: dva časa udarcem dvaput označi,

ı svi spavaju mirno, Topolć. ljušte lišće,

potoci šljamni teku, neke tišine krotke, spavaju živi i mrtvi, spavaju svi u mraku.

Samo Ljelj Golak opet beskrajno ružno spava, jer sanja kako ga neko Kkopito golemo goni,

sokac: ćute u znaku pa u toj noći jesenskoj

pg se u krevet svoj opet Ljelj Golak vrati da spava

a ono kopito glupo i dalje u snu ga goni i posle ostatak svog sna Ljelj Golak budno dosanja

a ni Štali konj carev kopito toliko nema,

dok u snu budilnik beli s kredenca stalno mu zvoni!

Često budilnik zvoni — budilnik u snu ga zove i budi da ne zađocni u svoju kancelariju, prokleti beli buđilnik, trideset gođina koji : ii

dosadnu, škripavu, istu peva mu ovu ariju.

sve dok budilnik ujutru ne počne stvarno da zvoni.

Triđeset godina noću Ljelj Golak po dvaput leže

i dvaput ustaje loman ko posle bitke goleme al jutrom brižljivo uvek obriše prašinu sivu, navije svoj budilnik

i ode uvek na vreme! .

· mac Ipsilon

odnosu prema samoj ličnosti kritičara, prema njegovoj moralnoj ličnosti prvenstveno. Potpuna objektivnost kritičara bila bi ostvarljiva onda kada bi svaka njegova ocena bila postavljena u odnosu na jednu utvrđenu, mepomerivu iačku izvan njegove. ličnosti. Unutrašnja, pak, objektivnost sastojala bi se u javnom donošenju suda na osnovu jedne utvrđene tačke u samoj lićnosti kritičara, tačke koju pretstavlja njegovo ubeđenje, Tako smo raščistili nesporazum zabtevom da ono Što kritičar mjsli mora da se poklopi sa omim što izjavljuje. Jednom reči, mi od njega zahtevamo poštenje. . Samim tim, kad kažemo da je on *„neobjektivan“, mi kažemo da je on nepošten. U tom smislu čak i rđava' Kritika može da bude objektivna, tj. poštena, ako je njen autor piše bona fide, u skladu sa svojim ubeđenjem.

Razni su viđovi kritičarskog nepoštenja. Ono dolazi iz ličnih ra-

tovanja autoriteta i svih drugih sličnih faktora koje dobro poznajemo. Ono se ogleda u zaštićivanju jakih, rušenju. nemoćnih, · podvlačenju kvaliteta a prećutkivanju nedostataka i obratno. Ono proizilazi iz nespretnog pačanja u stvari koje kritičar ne razume, za Šta istoriski primer pruža Apoliner sa svojim .štetnim, praznim frazerstvom u Oblasti · likovne umetnosti. Sličan motiv: pod pritiskom Koktoovog književnog ugleđa, ošamućena kritika glorifikuje njegove slikarske tričarije, što svakako ne treba da znači da je u principu zabranjen izlet u neprofesionalne domene. Neka Hakslijeva zapažanja o muzici zdravija su i đublja od analiza mnogih kvalifikovanih specijalista. Vrlo podmukao vid nepoštene Kritike ogleda se u naizglod naivnoj pojavi nedoslednosti u odnosu na jednu istu umetničku ličnost. Takođe u primenjivanju nejeđnakog kriterija ma više raznih ličnosti, ako se jednak „Kriterijum | može

sprovesti, što doduše nije uvek”

slučaj.

Primere ovakvog neobjektivnog postupanja ne treba sa svećom tražiti. Pre nekog vremena pročitao sam jedan biser te vrste iz pera izvesnog pariskog muzičkog Kritičara, inače vrlo poznatog, agresiv-

visokih iđeala. Pošto je sasekao na sime komađe sve ono što je moglo da zamiriše na trađiciju, i poŠto je avangarđiste počastio svim mogućnim epitetima od „dubine“ đo „genijalnosti“ (đovđe je sve u redu) — dotični spisateli pođigao je do neba spomenik jednom savremeniku, opšte poznatom i pri'natom „kao najkonzervativnijem kompozitoru Francuske. Slučajno,

valjda, ovaj je umetnik u isto vreme najmoćnija administrativna ličnost svoje zemlje u pođručju muzike. Čitalac će me na ovom mestu đopuniti primerima njemu poznatim. Ali nije to sve Sto se ima reći o ovom predmetu,

_ Govorili smo o bezazlenoj, sitnoj labilnosti Kkriterija. U praksi bi to izgleđalo ovako: glumac Iks i glu} igraju u „dalternaciji jednu istu ulogu, sa otprilike podjednakim uspehom. Kada bi se vrednost njihove umetnosti ocenjivala kao pismeni zađatak, obojica bi zaslužila ocenu 5, Lepo... Sada nastupa kritičar, On +— iz nama poznatih ili nepoznatih razloga hvali Iksov realizam, koji je zbilja za pohvalu, a prećutkuje njeqovu

tdavu dikciju, tako da Iks dobija

na kraju .četvorku. AH, nuto jada... Taj isti recenzent dohvatio se Ipsilonove sklonosti ka patetici, naduvao je kao balon, zaboravio na odličnu dikciju i tako, na Kkraju,

nesrećni kolega zaradio dvojku. Ovakva pojava nije opasna samo zato Što je svakodnevna, već i

zbog toga što se možc lako braniti izgovorom o diskom uverenju" —o w!·da se poslužimo pravničkim terminom.

· Pravi kritičar mora da ima instinkt za situaciju, hitar 1 osotljiv kao igla na kompasu. Na toj liniji,

kriterijum mora da trpi značajne

korekture, pa je to jedan od o” ·shovnih uslova za kvalitet Kritike. Jednak MWriterijum za once Sa „jednakim „uslovima, ) izjednačavanje bilo bi možda isto

—

toliko rđavo kao i pristrasnost. U..

beograđskom Domu omladine na Obilićevom Vencu, jedan amater, okačio svoje grubo uramljene slike, stao na Vrata i tužno „gleda masu kako prolaze pored njega idući u bioskop. Slike mu dosta čudne, mešavina nadrealizma i stvarnosti; mnogo iskrenosti, a isto tehničke nespretnosti. Sve zajedno simpatično i u osnovi dđarovito. Bravo. mlađiću!... A da tai !sti idealista paviljonu, đa ima

dovoljno rđavih reči. Dolazimo znači i do toga da je bjektivna kritičarska ocena ipak Wklizava materija, što je utvrđio i Vuk u odgovarajućoj priči o Pravdi i Mrivđi. Pravda je da jednom početniku, uzimajući sve U obzir, kažemo da je izvrsno otsvirao Šopenovu sona» tu, čak i ako je negđe ostao dužam, · Al kad strani maestro za takvo isto sviranje dobije hiljađu dolara — onda dole s njim za svaku po grošnu notu! : Nastavak ma 10 strani Dragutin GOSTUŠKI

—. Cain

Ja ću da umrem ako ti meni ne kažeš reči, ne kažeš reći tople i male, okrugle, bliske; reči k'o šljunak, da zarumeni svud oko mene, da sve zaječi od Kkotrljanja; đa se K'o niske raspu po sobi, raspu po Kosi, raspu po meni; ako K'o piljke ne baciš.ovlaš u sve uvojke, U Sve razdeljke, .

U sve potiljke.

Ja ću đa umrem ako me tvoje „reči ne taknu, s dlana ti skliznu; ako se tiho, krađom ne roje

u uhu noči;· ako ne briznu, ako'ne navru, ako ne šiknu, mlazem ne mlaznu, bumom ne napn8, ako ne bruje,

ako ne viknu,

Ja ću da umrem ako ne šapnt tople i male, okrugle bliske; ako ti meni ne kažeš reči,

reči K'o šljunak, da svud zaječi od kotrljanja; đa se k'o niske raspu po sobi, raspu po meni, da oko mene sve zarumeni; ako ne baciš ovlaš K'o piljke

u sve prevojke, u sve potiljke, ja Ću da umrem, ' ja ću da umrem.

Vladimi? PITOVIČ

KNJIŽEVNE NOVINE

„slobodnom su ·

inače, grubo.

Nišlija,

ljubitelja: “umetnosti” toliko i

izlaže u profesiona!nom . điplomu i daje ' intervjue, onđa za njega ne bi bilo .

Nocturno Il}

hog i u prsa bugsajućeg branioca ,

| 1 | ·