Književne novine

= JAO OU 0 ~ ——

VO

ir.

TOP Ba VE ıl O POPI, SžeM

ki:

PU, EVAUON JO OM W

SURE IIRNI GROHBRI

Početkom našeg veka, iako Jugoilavija kao država nije još postojaia; bili su njeni napredni umetnici uprkos granica, bliski i jedinstveni. Tako i Grohar nije bio tuđ Beograđu. Ovđe ja više puta izlagao i nekoliko puta boravio, a srpska Štampa posvetila mu je mnogo pažnje. U burnim ali i plodonosnim godinama nastajanja jugoslovenske mođerne umetnusti, Grohar je uprkos rane smrti, ostao po značaju Svog opusa jedna od najmarkantnijih ličnosti,

Rođen 1867 u Sorici, sin najsiromašnijeg seljaka, pastir i sluga isprva, rastao je u sređini koja je negovala narodno slikarstvo na staklu i košnicama. Put od samouka, preko seoskog malera, do obrazovanog slikara formirane umetničke fizionomije koji se bori za nova, savremena likovna shvatanja, prevalio je uz neđaće koje izviru iz krajnje bede i nerazumevanja okoline, U Ljubljanskoj bolnici, 1911 godine, bolest, u to vreme još neizlečiya, istrgne mu iz ruku najzad dobijenu stipendiju.

Gustav Morćinek:

»ONDRAŠEK«

»Nolit«, 1958

U fimom tkivm šljonske legende o junaku koji štiti marod od nasilja spahija i gospode, Morćinek prona= Mazi materijal za svoj roman, oživljavajućčći pred čitaocem burni i nesigurni period češke istorije krajem XVI i početkom XVIII veka, jedno Mesrećno i mulno doba religiozne mistike, puno matova i umiranja, pljačke, razbojništva, tiranije klera i spahije, šibanja muetova, pobuna, jedno gorko vreme sa svim surovim kodđeksima srednjovekovnog „mraka dopunjenog bolestimz i maletima ku> Be koja je unosila očaj i smrt. Oslanjajući se na narodna predanja i mahom ma istoriska fakta iz sftarih Mnjiga, kalendara i zapisa, Morćinek stvara svoju viziju tog doba zahvatajući široku panoramu druMtvenih i moralnih odnosa tog Vremena. Na tom plodnom flu izrasia legenđa o odmetniku Ondrošeku koji Btiti seljake od pamske surovosti i

. koji postaje macionalni heroj, izraz

Mhamfim mwreanjetenih kmetova, junak matprirodđne snage Koji gine od ruKo jpdajnika, Autor sprovodi Kroz tekst foiklormu potku, ispunjenu narodnim mitovima i Jegenđamza wero-

vanjima wm vampire, vukodlake, đa- ž

vole, i stvara zanimljiv roman, svež, sočanm, sav u čudesnim snoviđenjima i mistici, sav prožet raskošnim bo> jama narodnih umotvorina i običaja, pun ritma i poezije tako da na mahove potseća ma bajku.

Zvezđan Jovič

Mala ali hrabra i pređuzimljiva grupa vrlo talentovanih umetnika sa Jakopičem, Nađeždđom Petrović i Meštrovićem na čelu, borila se u prvoj deceniji našeg veka sa zaostalošću proyinciske sredine vaspitavane na akademskom slikarstvu, i u tri kulturna centra: Beograđu, Zagrebu i Ljubljani stvorila temelje jugoslovenske umetnosti koja nosi nova shvatanja i mođerne koncepcije., Među njima, po žrtvama kao i po rezultatima i figura slovenačkog slikara Ivana'Grohara dobija razmere revolucionara.

Ako se ne uzmu u obzir godine lutanja samouka, period od 1900 do slikareve smrti 1911 Vbpretstavlja stalan i siguran umetnički rast, U prvim radovima ovog razdoblja koji još nose trag žanrskog karakte= ra, već su ogsetne moderne tendencije. Izvesno ugleđanje na Segantinija i njegov divizionizam očigleđan je ne samo u, tehničkom postupku, sve do 1904 godine. Rađeći isprva u. krugu slovenačkih kolega: Jako“piča, Jame i Sternena, a kasnije

/ sam, Grohar od tada razvija svoj

stil impresioniste. Treba svakako napomenuti da Pariz nije nikada video, a od francuskih impresioni= sta samo poneko platno na izložbama Minhenske secesije.

Motiv Groharevih slika, u velikoj većini, je slovenački pejzaž, naro= Čito u predelu oko Škofje Loke, a tema atmosfera natopljena svetlošću koja u razna godišnja doba na specifičan način ispunjava predeo, ublažavajući konturu predmeta, po nekad čak i rastvarajući formu, Na Groharevim „slikama iz njegove

— Zemljače, đaj pijaster ubogom Hasanu.,. | Iz sumraka me gleda crveno, krvavo oko. Drugo je belo

i nemo.

— Bvo ti, nesrećni starče.

Jednooki ne pruža ruku:

— Ako misliš da sam nesrećan, zadrži taj pijaster za

svoju sreću.

Ruka mi visi u vazduhu kao slomljena, Pijaster u šaci

teži: je od kamena.

— Zapamti da Hasan nije nesrećan. Pomutilo ti um ovo

moje oko kojim te ne viđim.

Ali ono je moja sreća. Šta sve

njime nisam video: ı dvore bagđadske i aleksandriske i takve

lepotice koje ni tvoje misli ne mogu da oskrnave.

Ali ovo

IVAN GROHAR:

ZAVAĐENE OČI

zrele faze od 1905 do I911 godine, u kojima polazi uvek od realne percepcije i direktnog kontakta s prirodom, očigledno je da je umetnik usvojio reyolucionarni princip impresionizma koji se odnosi na nepostojanost forme i boje, a po kome je predmet posmatranja podložan stalnoj promeni uslovljenoj količinom svetla. Ogroman je put koji je nhaturalistički i : romantično nastrojeni samouk prevalio do usvajanja ovako modernih likovnih principa. Njegove najbolje slike, međutim, govore o apsolutnoj doslednosti umetničkog izražavanja, Postupak je Groharov potpuno impresionistički, tretman mu je poentilistički, faktura pastozna i temperamentna, Osnovne boje intenzivirane blizinom komplementarnih, a paleta svetla, majstorski komponovana naročito u zimskim pejzažima, Bilo da fiksira jesenje game na proplanku, zavejanu belinu ulice i krovova pod snegom, rascvetalu toplinu voćke, pred suton pozni sjaj na tornju seoske crkve ili u magli izgubljenu figuru čobanina — Kkoloristička senzibilnost i lirska verzija prirođe ostaju stalne odlike Grohareve umetničke, transpozicije.

U grupi pionira jugoslovenske moderne, Groharevo slikarstvo pretstavlja najčistiji primerak našeg impresionizma, za koji se, naročito sa formalne strane, može tvrditi da se poklapa sa koncepcijama koje pretstavlja u okviru ovoga pravca Moneova varijanta, ona najzrelijeg i najdoslednijeg impresionizma. Dr Katarina AMBROZIČ

PROLEĆNI PRJZAŽ

drugo, kao

Aleksandar OBRENOVIĆ:

,

'NOKMITUJRNO

Lirska komedija u jednom činu

LOPOV: Šta je? Šta si se ođjednom tako zamislio?

STARAC: Ništa... onako... (kašije) Palo mi nešto na pamet.

KSOPDV: Šta?

STARAC: Ne moraš ti sve da znaš.

LOPOV: Ajde, čičo, reci, šta će tebi baštiga? Znaš kako. ću ja fino đa je podignem, sunca mil Da je nisi pomenuo, stvarno ne znam šta bih radio sa tvOjim parama, Profućkao bih sigurno. Zbog toga zaista ne bi imale smisla da ti ih uzimam, al' ovako...

STARAC: Sinovče! ;

LOPOV: Dosta :sa tim: sinovče! Stalno kukaš kako

si se ti slopatio, a ne misliš kako je teško biti lopov..

I to još kad si prvi put; kao ja. Misliš da je to lako? Had sam video koliko ti daje blagajnik, ovako su mi oči iskočile..Tolika gomila novca! Ko da je ne ukrade? Vežbao sam se dva sata pred ogledalom kakvo ću lice da napravim, pa sam se celim putem pYeslišavao šta ću da ti kažem, ako te budnog zateknem, pa sam se, bre, onoliko pentrao, mogao sam vrat da slomim dok sam se uvukao W ovaj tvoj kokošarnik. Sve sam, lepo pripremio i uredio, a onda mi ti odjedanput kažeš; »gBinovče«, Kako mogu da ie udarim kad me tako zoveš?! Vidiš kako je teško biti lopov.

STARAC: Da.

T,OPOV: Reci. No?

STARAC: Ne... ne, ne! To je glupo..Ne mogu to... Idi, sinovče... - j

LOPOV: Čičo...

STARAC: Ta zar ja nisam zaslužio đa malo uži. vam pred kyaj života?

LOPOV (plačno): Nemoj, čiča, sunca mu, još ću i ja da se rasplačem. I šta smo onda uradili? Nema smisla da ja plačem. Ja sam lopov, Đaj, molim te kao brata. E

STARAC: Molim te, nemoj đa mi uzimaš.

LOPOV: Molim te...

STARAC: Molim fe...

LOPOV (plačno vikne): Daj, kad ti kažem! Ni reč više da nisi rekao! Sve je gotovo!

STARAC: Dobro,.. Nemoj tako da me stiskaš, Dobro, neka crknem kao pseto. Neka, neka crinem! Tako mi treba! Daću..,

LOPOV: Tako, fako, tako,.. To si mogao odmah da uradiš, a ne da,., Šta je, što ne daješ? Šta' čekaš?

STARAC: Daću fti,,, Samo mi reci, zar ćeš moći mirno da živiš ako znaš da sam ja zbog tebe umro?

LOPOV: Nećeš ti umreti,

Ti si mnogo pogan čiča, STARAC: Binovče...

LOPOV: Ne zovi me tako! Tako ne mogu da ti

uzmem, a hoću.

STARAC: Nemoj da mi uzmeš. Molim te. Lepo ie

molim.

LOPOV: Nemoj, nemoj, nemoj... STARAC: Molim te, pa ja ću đa presvisnem, ako

mi ođuzmeš...

LOPOV: Ja sam rešio: neću više da buđem kurir, to ii je po ceo božji dan pusto štrapaciranje. A neću

ja to više da radim!

STARAC: Ali ja sam star... "pa tako ćeš me ubiti, čuj, ti 5i mlad, jak,..

LOPOV: Jesam, 'Jeba mi, Mogu dobro da riljam.

STARAC: Jak si... Pred tobom je život. Dug, lep

život, Radi, štedi kao ja...

LOPOV: Zašto si Btao? Nastavi. Je li ti zlo? STARAC: Nije. Opet mi je palo na pamet...

TLOPOV: Ono isto?

smutljivac, ne da mi mira, ne đa mi da dokraja

uživam u onome što vidim ovim ćoravim. I tako, eto, zavadiše mi se oči u glavi, I stalno se svađaju... .

Gledaju me posvađane starčeve oči. Jedno belo kao u mrtve ribe, drugo krvavo kao sunce na zalazu koje se sprema

da ustupi nebo tami.

Prsti moji ne mogu više đa drže teret novčića:

— Evo ti, srećni starče!

'U njegovoj ruci pijaster je opet lak, suviše lak: — E, srećan još nisam. Biću to tek kađa mi se oči pomire. Pa daj mi, zbog toga, još jedan pijaster...

(E! Balah, oktobra 1958)

| Đorđe RADIŠIĆ

Sadržaj i forma u modernoj umetnosti

Nastavak sa 1 strane

sa, onđa bi se moglo reći da modernu umetnost, uopštć&, karakteriše težnja ka što dubljem poniranju u samu bit problema, emocija, misli, s jedne strane, i ka što direktnijem i estetskijem oblikovanju te talentom domognute suštine. Drugim rečima: što intenzivniji sadržaj i Što jednostavnija i artističkija forma. To je stremljenje ka najvišem kvalitetu, ali tu se javlja i nesporazum. Sta je to intenzivno i šta je jednostavno? Intenzivan može biti svaki sadržaj, ako ga je umetnik istinski duboko emotivno ili mentalno snažno dcživeo; jednostavno ne mora bit: za svakoga prosto i jasno, ono može da zahteva niz znanja i referen= cija, a jednostavno Je Zbog toga šbo najneposrednije izražava odreJeni sadržaj. i ·

O ekodonjg na bitno, na suštinsko toliko se u modernoj umetnosti dosledno sprovodi da postaje zagcnetno jer otleiva c4dnose Koj: se ne mogu videti u običnom, mehanič-

6

kom sklopu stvari, već se kriju duboko ispod prividne slike sveta i ·uobičajenog stanja ljudske psihe. Ogoljivanje forme, njeno svođenje na najfunkcionalnije komponente, odbacivanje svih ustaljenih, „pomoćnih“ sredstava za njeno ukrašavanje i „približavanje“ prosečnom shvatanju, postaje nejasno čoveku naviknutom da umetnost prihvata kao sažvakanu papicu. Treba istaći da se u praksi javljaju teškoće afirmacije moderne umetnosti, Otkuđa to dolazi?

U ovakvom antvaralačkom odnosu sadržaja i forme, prosečnom čoveku je teško da razlikuje šta je lstinska (mođerna) umetnost, a šta pomodni blef, Mnoga današnja dela oponašaju samo golu formu koja bi trebalo da se nazove „modđernom“, i blefiraju ekscentričnim temama koje bi trebalo da pretstavljaju prikrivenu suštinu novog sadržaja. Mnoštvo takvih nadrimodern:h prođukata otežava prilaženje

"enim zaista umstničkim. ostvaronj:~

ma koja poseduju vrednost i mogu

se nazvati modđernima. Blefiranje modernizmom isto je toliko razgranato kao i blefiranje realizmom koji ponekad želi da pridobije publiku pseudojednostavnoščću i „vernim odražavanjem stvarnosti" a u suštini je prazan, potpuno lišen kreativne inspiracije i artističkog uobličenja, To su samo dva pola jalovog „stvaralaštva“ koje svoj krhki skelet kiti raznobojnim cvećem što brzo uvene. Sve to ne bi bilo tragično kađa ne bi dovodilo u zabunu (i obmanu) široku, najmnogobrojniju publiku koja želi da se upozna sa modernom umelO t ih vreme

U pravoj umetnosti svil e, na fool žig uvek bila adekvatna sadržaju. Klasicizam je za Voje teme nalazio odgovarajuće oblike, kao što je to činio romantizam li realizam, isto kao što savremena umetnost pronalazi nove forme za nove sadržaje, Mođerna umetnost tek pronalazi svoi vlastiti stil, a nemimovno je đa će se on razlikovati od stila Prethodnog vreme-

na, pravca, koji je dobio ime realizam. Taj proces je u toku, on se mora završiti da bi ustupio me= sto drugome. Kalemiti romantičnu formu na realistično koncipiran sadržaj nekog umetničkog dela, isto je toliko nefunkcionalno kao kada bismo način pisanja jednog Stendala nametali kafkinskom ili eliotovskom sadržaju, To ne isključuje da se i danas me može misliti i pisati kao što su pisali Balzak il: Tolstoj, i to umetnički isto tako snažno kao oni (što, naravno, zavisi od talenta pisca), ali to ne zahteva samo drukčiju obrađu sadržaja već i drukčiji prilaz maieriji, Međutim, ono što se danas nazire kao mođeran umetnički izraz, to je sasvim ·drukčije sagleđavanje problema, nov aspekt posmatranja, analiziranja čak i onih večnih tema i, shodno tome, drukčije 'uobličenje predmeta. Niko ne tvrdi da je to „bolja“ umetnost od one pret hodne; ona je sam? HTUKŠIJR: i, či-

, bliča. pob mndarnng čČoYOBNKE | Vladimir PETRIĆ

. kim,

' · život.

LOPOV: Pa

STARAC: Hoću. Sigurno hoću, Ta bašta je moj

LOPOV: TI moj! STARAC: Srce će mi prepući...

onda neka ti prepukne, samo nemoj

više đa me gnjaviš!

LOPOV: To STARAC: mene.

Nećeš moći.

STARAC: Razmisli, sinovče. Nećeš moći mirno da spavaš leti među ružama, zar ne?

je moja stvar! One će tie poisećati ma

LOPOV: Dosta, dosta, molim te!

(plačno) Molim te, novčanica) Evo

STARAC: Dobro.

(Vadi iz slamarice svežnjeve ti novac. Drži. Tu je sve.

LOPOV (zagrcne se): Ha! C-c-e! Koliko para! Koliko! U, al' će da mi narastu džepovi!

STARAC: Eto ti sad. Idi.

LOPOV: Idem. E STARAC: Laku noć, sinovče.

LOPOV; Zdravo, čičo.

SUTJESKA

„Vojno delo“,

». . .bopcima „smrznutim i umrlim naslonjenim nA svoje oružje u snežnim rovovima... i ranjenim drugovima koji su bili pozadi njih... onim čšenama, đeci i stareima koji su izdisali ispred svake uzbrđice na svom mučeničkom putu... i onima koji su ostali rasuti po Kkanjonima.. .«

»Neka ovo nekoliko »eđova bude umesto buketa cveća na rasejanim grobovima i još jeđan dokaz da na njih mislimo... i da se osećamo duboko obaveznim da maše zajedničko delo dGovršimo do kraja...e

A toga kraja nema. Pročita čovek tih sedam stotina stranica, prelista priloge, zagleda fotografije, crteže, skice, potraži neko mesto na mapi i shvati da je to, ipak, samo jedan delić, jedna kaplja u onoj „mutnoj krvavoj reci prošlosti” i da «su mnoge njene obale, njene prave dubine, nama toliko poznate, i pored svega, toliko velike da ne mogu da se ispišu na stranicama mnogih tomova...

- On se samo naslućuje. Taj kraj. On se i zna, sada, posle petnaest punih godina, istina — samo jedan njagov deo, on nam je i nagovešten kada „ranjenici sanjaju o miru, o fabrikama, školama”, kada

„ratnici krvavi, gladni i neispavani

razgovaraju o putevima belim i bez kraja”, i on je tu u nama, sada posle petnaest godina, bar njegov jedan deo,

A knjiga (I tom u seriji „Iz ratne prošlosti naših narođa”) „makoliko izgledala duga, preopširna, čita se lako, bez napora i sa velikom pažnjom. Mnoge su stvari u njoj već nebrojeno puta rečene, ponovljene, poznate, ali svi mi. sa iskrenim divljenjem pratimo te redove baš zato što dobro znamo sve ono što nije napisano, „podtekst”, ono što se naziva „između redova”. Ni-

veka. Sve zavisi sa koliko je snage i dubine zahvačen izvestan problem i sa koliko je estetskog smisla oformljen, Ta snaga i taj smisao su jedino merilo umetničke vrednosti dela, bez obzira kakvo mu je st:Isko obeležje i u koji ga pravac ubrajali: Imajući to suštinsko obeležje umetničkog dela u vidu, neko je rekao da je prava umetnost uvek realistična. Može se i tako shvatiti, jer reč realistična ovde zamenjuje reč istinita, a bez istine nema ni istinske umetnosti.

Tako dolazimo do zaključka da je odnos između sadržaja i forme u umetnosti uvek zavisio od iskrenosti namera stvaraočevih i stepena njegovog ovlađivanja zanatom umetnosti kojom se bavi. Bilo da to dolo nazivamo renesansnim, neoklasičnim, baroknim, romantičnim, ekspresionističkim, realističsocijallističko-realilističkim, ili modernističkim, njegova prava vrednost proističe jedino iz dubine obrađenog sadržaja i artizma forme kojom je sadržaj uobličen, Iz te suštine proizlaze stilske razlike među delima, ali isto tako, na osnovu te suštine dela se mogu zajednički nazvati umetnošću,

Beograd, 1958

'

je potrebno da se neke stvari, neki .

momenti naglašavaju — svi jedno= stayvno osećamo šta je izostavljeno, šta pretstoji, Jer — to je postala naša svakodnevna lektira, čitajući je mi ustvari tragamo za prijate= ljima koji su poginuli, za rođacima čiji su leševi ostali u zajedničkim kosturnicama, za drugovima čijih se imena sećamo; povezujemo. događaje sa onima u kojima smo i sami učestvovali, prepoznajemo se= be u sličnim trenucima — otkrivamo sebi sami po ko zna koji put sudbinu našeg narođa i ponavljamo je kao dragu, nezaboravnu pesmu kojoj samo arija ostaje ista, uvek joj dodajući nove, nove reči... osećanja, tuge, rađosti...

Prvi deo na pojeđinim mestima je čak i previše stručan, da kažemo vojnički — sa ratnim planovima i detaljima nekih operacija ali i u njemu ima misli koje nas plene i vuku dalje.

„Ukoliko se od nje vremenski više uđaljujemo, utoliko sve više i

dublje uviđamo njenu grandioznu

istorisku ulogu...”

„Briga za druga, briga za ranjenika i bolesnika, i potpuno slivanje ličnog sa opštim u toj bici na život i smrt, bili su isto tako jaki kao i želja za probojem...”

Dobro je što se ova knjiga našla među nama. Dobro je ne samo zato što če ona poslužiti kao verno svedočanstvo iz ' najkritičnijih „dana NOB-a, već, i u prvom redu zato, Što nam je značaj, mesto i veličina te „medđalje ljubavi prema slobodi i pravdi” sađa, posle mnogih godina isto tako potrebna kao i onda, kao i uvek, zato što nam je to „jedna od buktinja kojom treba pokazivati pravac i put novim generacijama.”

Drugi deo sačinjavaju dvadeset i tri sećanja. Ona ne prelaze okvire dokumenata, autobiografskih zapisa, dnevnika. „Bolje se viđi. Kapci sve teži i teži. Stojiš i znaš da ne smijaš zadremati, akamoli. zaspati, a oči se same zatvaraju. Ugrizeš se, protrljaš čelo i oči i misliš — otrgnuo si se. A san, kao

zavjerenik, ponovo ne da „mira. Drhtavica isto tako.” : . I pored toga što ovaj zbornik

sačinjavaju napisi preko 35 autora, on je tako đobro komponovan da svaki od njih pretstavlja normalan nastavak prethodnog. Celovitost je postignuta naročito načinom obrade i tematskim rasporedom. ~ ie , Likovni prilozi, Đorđa Andrejevića-Kuna, Ismeta Mujezinovića, Marijana Detonija, Branka Šotre, Pive Karamatijevića, Franje Mraza, Nikolaja Pirnata, Otona Postružnika i Nikole Martinoskog (drvorezi, ulje, skice, litografije, linorezi crteži) sa originalnim motivima, od kojih su neki stvarani još u danima oslobodilačke borbe — vanredni — i upotpunjavaju ambijent i još više dočaravaju pravu sliku događaja iz dana borbi na Sutjesci. To se, takođe, može reći i za dokumentarne fotografije, u prilogu zbornika, Žorža Skrigina, Save Orovića, Pavla Bojčevića i drugih, Petar J. VASIĆ

| _

o Ga aa MR U OL O