Književne novine

iz članaka kojima je kritika ocenila nagrađena

njegovu snažnu, gustu rečenicu, mi bismo tek mogli da osetimo kako i koliko duh njegove zemlje, njene istoriske nesreće, njene geografske nesreće ako hoćete, i onog što je na ljudskom planu proisteklo odatle kao stanje svesti, duh onog što je neko, govoreći o Lalićevoj prozi, nazvao »plemenskom vizijom«, prelazi u materijalne vrednosti prozne gradnje. Ono što nam u njoj izgleda sirovo, na starinski način epsko, psihološki pojednostavljeno — što je za mene bar, u senci snažnog, čudnog i autentičnog poetskog bleska »Lelejske gore« — mislim da bi dobilo izvanredno dragocena osvetljenja.

(»Delo«, februar 1958) e · Petar DŽADŽIĆ

Mladen OLJAČA

„MOLITVA ZA MOJU BRAĆU“

U ovom, nepotpunom,' fragmentu

M:hailo LALIĆ „LBLEJSKA GORA“

·snovna mtonacija i koncepcija dela. Kasnije će se javljati i mladalačka patetika i, često, površna deklarativnost u vezi sa mnogim pitanjima i u odnosu na mnoge pojave našeg savremenog života, ali osnovna intonacija i koncepcija »Molitve...« ili, boljc reći, osnovni stvaralački doživljaj iz koga je nastalo delo, ostaje istog inlenziteta i iste, impresivne, iskrenosti. Ova knjiga ma posebna draž i kao svedočanstvo pisca koji neguje” smisao Za istinfto-kazivanje o danima borbe na jedmom čudnom i čudno zaostalom. ilu, Zajmimo, tek za ove redove, smisao večenice iz Malroove »Nade«, koju smo stavili kao moto ovom napisu. Šta je vuklo ta rodovska, ili bar keudalna crnogorska bratstva, i njihove pojedince, da se bore s ove ili s one strane barikada» Gde ie, u tom Kyšm, među tm življem, kome je istorija bila surova maćeha, kome je zemlja sama surova maćeha, nađeno to perče plodne i dobre ze-

Ne »roman jedne generacije«, nego iskidan krik jednog: sloja naših ljudi i čoveka uopšte, krik u »tami u podne« (>darkness at noon«) kako bi rekao KesMer, to je »Molitva za moju braću«,

A i takav. iskidan, u nagoveštaji*

Udruženje književnika Srbije dodelilo je, povodom Dana ustanka 7 jula, nagrade svojim članovima

za dela objavljena u 1957 i 1958 godini. U ovome broju, »Književne novine« donose nekoliko odlomaka

kojim delo počinje, sadržana je o- .

mlje za seme ideala» Gde, i kako, mcđu tim Življem — »kad oni vole da uhvate zalutala čovjeka i da mu poslije, m beskrajnoj čobanskoj dokolici, lome zglobove, sijeku uši i vade oči«. Šta nudi ta ruka koja vodi u borba borca kao što "e Vasilj, borca koji se ovako leči od otrovnog šumskog woćas »{Famjanom te kadim, vodom. bemijem, sjekirom te siječem, valrom fe-'gorim > tu ti mjesto nijel Ustu, Beč} Bježi, đavole1 Idi mw Lelejsku goru, izgubi se preko HevratBrda gdje-zvono ne zvoni, gdje kolo ne igra, gdje djevojke kose ne češljaju, gdje konji ne ržu, gdje pjeovi ne pjevajn. Niti koga da vidiš, niti koga da čuješ, da nikom put ne

pomrsišl...

»Lelejška gorae ne de ma bo da daje odgovore na ova pitanja, ali ima snage da mama takva pitanja sugerira. Ona je zabavljena svojim junakom, 'Tajovićem, i mnogim mračnim senkama, ponekad i premračnim, koje padaju na zemlju i ljude oko Lelejske sore kao. naličje bolne vatre samotništva, izgubljenosti, prestrašenosti jednog borca, čiji se drugovi, za koje e neizvesno da li će se ikad vratiti, bore negde, daleko, u Bosni. Ali, razlikujući ono što bi mogla biti Tajovićeva ofpsena, dospevamo i do podataka koji ne zamagliujm dah gonjenog niti prestravljeno8.

Tajović ume da sumnja, boji se da poveruje ljudima na koje nailazi, i lo ga održava; ali on je najdirlji-

viji upravo tamo gde sumnja ne ide j do kraja, gde se neverovanje uplaši

samo sebe. Ta granica neverovanju, lo ograničenje sumnje je vrsta mo' ralne snage, snage čoveka u njemu. Ali kao što postoji ta moralna snaga, tako postoji i ona druga, njena necgacija, osiljena i ummožena u piodnom mraku Lelejske šume, i evo, opet, jednog pitanja koje stranice Lalićevog romana ne nameću direktno: žta biva sa Tajovićima kada jednom dođu do ognjišta koja niko ne gasi, ničijom krvlju»

Jezička i poetska sredstva romana zahtevaja poseban razgovor. Jedna podrobna analiza jezika dovela bi nas do onih suštinskih elemenata od kojih je građena Lalićeva vizija, svaka njegova vizija o jednom istoriskom trenutku Crne Gore, ili jednom sudbonesnom trenutku nekog njenog poje dinca: razlažući razlivene, spore tokove njegovih kompozicija, a zatim

krivo prelamaju aweti'

ma, u začecima, svesnim ili nesvesnim, MW nedorečenostima (što, mišljenja sam, više treba tumačiti mladošću pisca nego stvaralačkim metodom i postupkom, iako. u tom pogledu ovo delo svedoči o iskustvu jednog pisca koji dobrim delom ume da vlada materijom), roman M. Oljače izazetno je delo naše savremene literature m odnosu na, naprimer, »pi-

onirska« dela O. Daviča »Đesma« i DD. Ćosića »Daleko je swncec.

»Molitya...< nadmašuje »Daleko fe

sunce« nesamnjivo u formalnom po»

gledu, i pored svih nedostataka s svojoj svojevrsnoj strukturi.

Ispred »Desme« stoji po svom i

skrenom i dubokom, neverbalnom

humanizmu: nasuprot Davičovoj skoro notornoj panseksualizaciji (i pered

o. -

Davičovih čestih socioloških, politič kih, partiskih deklaracija), u Olja

činoj »Molitvi...« ljubav, odnos čo-

veka i žene, u svojoj mnogostrukosti tragizmu i lepoti doživljuje se m sa gledavanju mnogo dubljih i zato ljud skijih, i zato preokupacija.

Humanizam uopšte, hamanizam koj ie tako često bio i koji će svakak

jež uvek tako često biti barjak kojim

humanijih stvaralačkih

dela.

'Tanasije | MLADENOVIĆ

„POD PEPELOM TVEZDA“

„Na mnogim stranicama Mladenovićeve knjige odbljeskuju, svetlucaju kristali najneposrednije i najizvornije lirike. Ne kažem io uzalud i samo hvale radi; jer postoje načini i mogućnosti da se lirika »stvara«, da se »pravi« veštački, alhemijski, nasumce, bezobzirnim sparivanjem i nagomilavanjem reči, fabrikovanjem metafora

— izbezumljenih, posuvraćenih i be-.

smislenih. Takva »poezija« (koja još vegetira po našim časopisima i listo-

vima) nema u sebi duše ni životla: ona je divlja, vanbračna tvorevina: razum i srce nisu postojali prilikom njenog stvaranja, pa je prirodno da ih ni u njoj neće biti. U lirici Tanasija Mladenovića, međutim, ima mestimično nedorečenosti i suvoće, i nckih drugih čisto zanatskih nepodoptina, ali nema organizovanog divljenja i bacanja pod mnoge ı gaženja pešničkog smisla. Nasuprot tome, dakle, onde gde pesuički smisao postoji nenarušivi zakon poetske disciplme koji fe prismtan i m (prividno) naj" amarhičnijim stihovima | pasloniranih eksperimentatora, +— nasuprot tom orgijanjn, pesnik se prepoznaje koliko je i kako je pomoću maJobičnijih i najjednostavnijih reči uspeo da uspostavi poetsko:strujanje, fluid, da stvosi poeziju slike, poređenja, metafore. wiMlore je leglo kao smirena i sita živolinja«, »lažni zubi i lažni osmeske, »samo noć mmdro zna da prećuti sve brodolome«, »neuhvatljiva olujo, zriš um zenita raspuklog smca« — i mnogi drugi primeri govore kako je ostvarena poezija, ali da ona nije tu sama sebi cilj, već je uvek. uklopljena u sitnaciju, zbivanje, n jedan podatak . života. Poezija o životu i Životna poezija — naravno bez zlonamernog tprošćavanja “— to bi bio cilj za kojim bi svaki pesnik trebalo da teži. U tom smislu, hrika 'Lanasija Mladenovića usmerena je 'SGapravno i pouzdano.

Zbirka »Pod pepelom zvezda« pretstavlja jednu sadržajnu i zaokruženu pesničku celinu. Sasvim e razumljivo i nije ništa neobično ako se kaže da sve pesme u mjoj nisu podjednake

Mori(tika o mag Rkmijiževnin ql

vrednosti; najzad koja je to pesnička.

zbirka u kojoj je sve besprekorno i veliko i nepogrešno? Teško ju je imenovati. Knjiga stihova ne izdaje se, smatram, samo kao zbir slučajno sakupljenih pesnikovih lirskih proizvo“ da, već zato da obeleži i definiše jedno razdoblje njegovog stvaranja i da pruži mogućnosti da razni kriterijumi i ukusi nađu u toj celini ponešto što će da ih obraduje i zadovolji. To ne znači, naravno, da zbirka pesama treba da bude stovarište lirske eklektičnosti, ili, jednostavnije rečeno, pesnička svaštara koja će ugoditi ćudima i kaprisima dvojicetrojice kritičara, nego jedan s merom i razlogom komponovan mozaik u kome će većina, zainteresovanih, bez štete po umetnički kvalitet, moći da pronađe ono što voli. :

(»Život«, mart 1959) Miloš I. BANDIČ

% M. PANIĆ-SUREP

„FILIP VIŠNJIĆ“

Nije ovo prvi put da se piše o FiHpu Višnjiću — pesniku bune, ili »srpskom Homeru«, kako ga naziva i pisac ove nadahnute knjige. Ali, ovo je, od Vuka i Mušžickog do Veljka Petrovića i dr. Miloša Đurića, koji su kazali, takode, ne malo toplih reči o istoj temi, dosad najiscrpnija analiza i najdublji zahvat o Višnjiću i njegovu delu. A usto i o čitavom ni« zu ličnosti i događaja koji se spominju u njegovim pesmama. Te lič“

nosti i ti dogadaji, koje smo mi dosad najčešće znali samo kroz suva istoriska fakta, ili, ne uvek pouzdana, narodna predanja, sad nam se prika-

- = \ – · · zuju u punoj Zrvoitnoj svetlosti, veli čini i padovima, kao da ih gledamo ma javi, kao da smo njihovi savremenici. Ova knjiga već .pri prvim stranicama daje utisak dmgotrajnog saku» pljanja, upoređivanja, analize, razmišljanja koja ponekad dostiža nadahnuće samog Višnjićevog dela. To je jedna od retkih knjiga ove vrste, koja le, i naučno, i poefski, i Čisto naralivno davana, a da ni jednog trenutka ne izazove, ničim, a i za-

morenost čitaoca. Naprotiv, ove strax nice, pune duha, stilskih novina, bogata rečnika i poetskih dočaravanja, koja ni za trenutak ne izneveravaju ni najstrože naučne regule, o kojima se mora voditi računa i kod jednog ovako zamišljenog dela, — ne oslavsljaju se lako, a na pojedine, kao što su one u kojima pisac govori o »rodenju pesnika«, o Višnjićevoj mladosti i drugovanju s ustanicima, vraca se i po Više „puta.

Svi smo se mi zanosili narodnom književnošću, stihom i prozom, od najranijih svojih dana. Svi znali, i mnogi danas znamo, naizust, čitave lance i Gđerdane narodnog deseterca. Svi smo učili istoriju, a mnoge ljude i događaje, naše dalje i bliže prošlosti, doživljavali kroz VMukovu pesmaricu. Ali, posle ove knjige, ti naši doživljaji, te ličnosti i ti događaji dobiće sasvim jedan drugi vid. I uveren sam, zauvek ćemo ih takve poneti. Jer, ono što je, možda, nedostajalo čak i harodnoj pesmi i nauci — kopča koja bi ova dva polja povezala u jednu čvršću i produhovljeniju celinu — učinila je poeličnost stila i produhovljenost analize ovog darovitog lirskog pesnika i istoričara po struci — pisca ove sjajne knjige.

(Književne novine«, april 1957)

Siniša PAUNOVIĆ | * Slobodan DŽUNIĆ : „GLADI“

... Ulazeći u analize gladnih duša svojih junaka, Džunić je njihove složene živote obradio vrlo studiozno, skidajući poslepeno veo po Veo sa tih duša. A. ipak kod svakog pojedinca sve se okreće, kao što već svi znamo, oko nečeg osnovnog, oko je'dne osnovne gladi, oko jednog osnov nog uzroka iz koga proizilazi čitav niz posledica. Tako u Geni najdublji bol kojim ona savlađuje. svoje želje za životom kakav vode druge mlade žene bez muža kraj sebe, stvara sećanje ·'ma sramotu koju su ljudi nekada naneli njenoj majci. Ali taj osnovni uzrok nije neposredan i mehanički, on ustvari deluje kao jedna daleka žarišna tačka koja dugo i traji no razboljeva, muči, tišti. Džunić, kao svaki pravi pisac, ne želi da ide do kraja u traženju opštih uzroka, ostavljajući mnogo Stošta uvijeno u velove individaalnih osobenosti, koje se ne mogu do kraja fscnpsti Fogičkom analizom. Zato Džunić nije apstraktni psiholog, nego pripovedač koji daje poetski interesantne i pune psihološke portrete. I po metodičnosti š miomcioznosti analize, po jezgrovitom i lepom kazivanju, po psihološkoj oprawdanosti i tačnosti zapažanja, on se — u svojoj najboljoj pripoveci, u »ŽZidovima« — uzdiže do Amdrićevih pripovedaka, do njegove Gospođice...

(Nin, oktobar 1957) ,

Dragan M. JEREMIČ *

Uslove za savremeni umelnički tretman problema sela i psihologije likova koji su u selu ponikli i koji su sastavni i Živi deo ambijenta Slobodan Džunić je već alirmisao svojom prvom knjigom pripovedaka, »Zrna«, koju je objavio, 1951 godine. Zbirka pripovedaka »Gladi« viša je alirmacija Džunićevih pripovedačkih mogučnosti.

Čitajući proza Slobodana Džunića, uveravamo se da pisac poseduje snagu sagledavanja posebnosti koje su karakteristične za ambijent. To ubed-

| mo ne kao humana, humanizam kao

mašu i pokreti i pojedinci čija se) dela mogu okvalifikovati svakako sa-)

društvena koncepcija, kao komplek moralnih kategorija, humanizam kao. polazna tačka i kaojzavršna reč 10 je m delu »Molitva...« možda najvidniji — i najimpresivniji elemenat.

TI zato se možemo složiti sa PD. Palayestrom koji u pogovora »Molitve...«, pored ostalog, piše: :

»Ne heroj, i ne samo uvek pripadnik neke. određene generacije, već čovek sloji pred nerešenim problemima svog najdubljeg subjektiviteta, pitajući gde su mu koordinate...“

(Hnjiževne novine“, decembar 1957)

Cedomir MIMDEROVIG, LIUBIŠA JOCIĆ: RORENJE J 7

oli ~

ljivo dokazuju pripovetke »Kameno« rezac«, »Kada smnce zalazi«, »Otmđeni«, »Zidovi« i »Kačma pesma«: Poslednje dve pripovetke koje sam ovde pomenuo zaslužuju posebnm pažnju čitalaca i kritike. Pripovetka »Zidovi«, izvesno, u svom najboljem smislu, reprezentuje Džunićeve pri“ povedačke sposobnosti, i ona je, kako tematski i psihološki, tako i po svojoj [akturi — najpotpunija. Radi se, naime, o priči koja može „da uđe u svaku reprezentativnu antologiju jugoslovenske pripovetke, radi se o jednoj ubedljivo ispričanoj ljudskoi drami onoga što u životu tako često srećemo a to je neopozivi rastanak posle sastanka, sastanka dugo želje„nog, uvek nedosanjanog i u magli

nadanja | „ukrašenog | ornamentima

radosti.

(»Književne novine«, oktobar 3905% Branko PEIČ '

,Miodrag BULATOVIĆ

„VUK I ZVONO“

Gotovo i da nema smisla, u jednom ovakvom članku, pisanom za novine (što znači skučenom), govoriti da čitaoca, za sve vreme dok drži mw rukama Bulatovićevu knjigu pripovedaka, ne napušta utisak da ona ruši i razbija mnoge naše kaji ževne ustaljenosti. Ta tvrdnja ·da su pripovetke Miodraga, Bulatovića ne

samo nagoveštaj već i vrlo ozbiljan

rezultat pravedne borbe sa terarnim

stereotipnostima, zahteva, svakako, iscrpniju analizu i traži mnoštvo dokaza koje bi, na ovom prostoru, jedva bilo moguće i nabrojati. Pa ipak, baš zbog toga što je to podatak od prevashodnog značaja za razumevanje bulatovićevskog fenomena u na šoj savremenoj književnosti, treba reći, bar naznačiti, da, u poređenju sa nekim proznim delima | savremenih naših pisaca, Bulatovićeve pripovetke znače, čilav jedan kulturni događaj. Upoređen sa onim prozaistima koji su nam, u poslednje vreme, doneli više novih, oslobođenih motiva nego celovitih umetničkih dela visokog literarnog kvaliteta, ili, još oči glednije, upoređen sa pretežno Verbalnim i verbalističkim naklapanjima ambicioznog kvazi-evropskog literarisanja (u čemu ne oskudevamo), Bulatović deluje kao žuđena svežina, jer ne donosi samo jedan s»eciličan i svoj svet, snažan i upečalljiv, već i jednu ozbiljnu, gustu literaturu krcaka istmama o ljudima i o vremenu. Jednu rasnu i punokrvnu prozu koju može da potpiše samo on, što, besumnje, nije ni malo beznačajan podatak u književnim prilikama gde i najbolji liče jedan na drugog. Samosvoj 1 izuzetan, sasvim van toka dosadnog književnog ponavljanja,

· Bulatović ipak nije samonikao i, to

je, takođe, još jedan bitan i neporeciv kvalitet njegove proze. Nalazeći mnogošta blisko i njemu svojstveno kod velikih svetskih pisaca (iostojevskog, Kafke i Kamija, naprimer), on nije podlegao tuđem, već je uspeo da sačuva • tradiciju naše književnosti. Pata še,

(Književne novine«, đecembar 1958)

Predrag: PALAVESTRA i

zapa >

—LIL