Književne novine
.
TRAJNE VIZIJE.
Sutjeska · srce domovine
Ratni đan!; uvek su povod za neku notaciju, lirsko beleženje, sećanja. Sećanja se uvlače u mene sa supstancijalnim jedinstvom oka i duše. Tako uvučena u mene, sećanja donose svoju novu krvnu sliku, jedan rekonstruisani svet minulih dana, u kojima osnovna premisa borbe dobija svoj koncizni; rezime i značenje. Zanimljivo je to da svaki ratni trenutak donosi poruke i pouke, svoj osebujni senzibilitet koji ne može nikada da bude .izo-' lovan od današnjeg trenutka zbilje. Poruka je bilo dosta, poruka koje pripadaju čoveku, pa njihova dejstvovanja stvaraju u stcu neku vrstu pianissima, neku vrstu nepomućene ljudske lepote. Ratovati nije bilo lako, jer su u ratu odmrsivane neke vrlo zamršene linije i trebale su velike žrtve da se karakter prave i istinske slobode ostvari. U svim borcima-proleterima bio je utisnut oslobodilački ideal i on je iz borbe u borbu bivao potpuniji i uzvišeniji.
Sutjeska je središte i vrhunski simbol toga iđeala, ona nagoni da klimu njenog doživljaja čim više zavolimo i uđahnemo. Mislim da ništa nije imalo razvijeniju intuiciju nego naš oslobodilački pokret, jer je uvek pokazivao trajnost iskustva i puno posedstvo čovečje humanosti. Na Sutjesci kristališe se do potpune mere osećanje da se ogromni val proleterske bojovnosti morao preliti u istoriju, u budđućnost. Već viđim borce kako na prilazima Sutjeske, u impulsivnim naletima, ruše nemačka gnezda i utvrđe i tako.se svetlost duše identifikuje sa zracima sunca. Narodni pesnik joj se zato i obraća:
' „O Sutjesko vođo ledna čija vojska mepobjedna jutros tvoje vcle pređe ma njemačke bojme međe?“
Nemirna ćuđ reke je savladana. Obruč; su probijeni. Ništa nije imalo sigurniju osnovu no žarki uzlet proletera ka slobodnom danu.
Koliko je bilo boraca toliko je bilo potvrđa za taj omrežali uzlet. Nepredvidljiva snaga i hrabrost nisu se mogli ođreći lozinke:
Naša borba zahtijeva kad se gine . da se pjeva.
Prometejska čvrstina i izdržljivost. Čovek prosto ne zna da li je junaštvo pretvoreno u imaginaciju ili se imaginacija silovito uselila u partizansku dušu. Verujem da je jedno iz drugog proisteklo, pa 5e potom prožimalo i ukrštalo. I tako svaki pređeo na Sutjesci stoji omeđen svetlim primerom junaštva i nepokolebljivosti. Gore, na uzvišici, u čestim intervalima jedan nalet za drugim. Mnogi se naleti razbijaju o osnovicu mnmeprijateljske vatre. Zastoja nema. Proboj se mora učiniti. Velika kolona ranjenika i tifusara. Njihovo postojanje varira između života i smrti. Čovek markantnog izgleda, Sava · Mizara, ep ratnog pregnuća, prsimice ide na grotlo neprijateljskog čelika, a sa usana se osipa gromka reč:
Naprijed proleteri!
Komanđant Treće divizije, Mizara —· gine. Mali Dragan, Savin kurir, takoreći bez svoje prave fizičke ličnosti, spremno je dočekao trenutak đa smrt izabere kao način da se ova malopređašnja konstatacija o fizičkoj bezličnosti sasvim iz utiska otstrani.
Vraćamo se stalno Sutjesci. Osluškujemo njen glas. To dolazi kao potvrđa da je sećanje prisutno U našoj ličnosti. 1 u času ponoćne tišine, zar nas ona ne susreće? Sutjeska stoji pred nama sa treperavim obrisom jednog svetlog horizonta kdji se. indukuje u našoj svesti sa postojanom. snagom 1! moralno – političkim samopouzđaniem. S divnim sjajem Sutjeska raste u nama, raste dramatično, onako kako se njen stravični eho vitlao ususret novoj zori. Mislim da ništa ne može uverljivije đa pretstavi njenu lepotu i značaj kao ješna niena životno-psihološka aksioma: :-
Oj Sutjesko, dušo — rode,
barjak časti i slobode!
Sutjeska je propraćena glasom šarodnog pesnika kao živa realnost fade i patnje, kao nešto što je
slvorilo zahteve za široku melodiju partizanskog bunta, otpora, slave. Ako tu susretnemo neki stih koji je nevešto dat, to ne znači da se razminulo iskušenje ratnog čina i partizanske obaveze. Pesma je usmerena da ohrabri, da ustalasa snagu pokreta, đa joj pređoč; životvorne sokove slobode. Svuđa gde je proleterska vojska prolazila pesma se čula. Pesmom še nadvlađivala smrt. Koliki je značaj partizanske nesebičnosti, nadljudske moći, ljubavi prema rodnom tlu, viđi se i po razgovoru majke i mrtvog proletera. Stara majka tuguje nad sinovljevom humkom, grebe od bola lice, a iznenada se izvije glas mrtvog ratnika: ;
Idi majko kaži rođu
da sam pao za slobođu Sloboda je sunce jarko za koju je ginut slatko!
|
Tačno se odredila spontana, nadahnuto rođoljubiva. i saznajno oplemenjena, poruka proleterskog borca. Svaki je partizanski ratnik u mislima imao takvo ispovedno osećanje. Sutjeska je u središtu pesme i sećanja. Razume se odakle je to. Na njoj je nestalo više od tri hiljade boraca. Znamo i kakvih boraca — najmirisniji i najprobraniji cvet Revolucije. Mlađost je našem pokretu bila jurišna snaga. Brojite godine ratnicima i viđećete da se qodine u najvećem svom delu kreću od 16—328.
Negde odmah posle rata obišao sam Sutiesku i sva ona mesta gde su se odđvijali najdramatičniji okršaji. Video sam i mesto gde je Sava poginuo. Pred očima mi se pojavio Mizara, u žilavom pokretu i sa kri:kom na usnama:
}
Naprijed proleičri!
Slika za slikom se ređala. Jedan se prizor zamenjivao drugim. Slike i prizori snažno su se u svesti ulančili. Neće iz svest; da iziđu. U tim trenucima činilo mi se da je sve oko mene lišeno neke unutarnje kohezije, da nema ničega đo pustoši. I u vazduhu se beše uramio bol. Čovek je njime pritismut, ne može od njega da se odbrani.
Poređ mene je išao neki mlađić od kostura đo Kkostura. Tražio je svoga oca. Oči su mu bile ođ suza pomućene. Lice Je vlažila neka tuga. Eto — sudbina je učinila da i na mrtvog oca nema pravo. Ko zna gde je junski đan 1945 njegovo telo posejao.
Iduć: jednim proplankom naiđoh na mali kostur — dduečji. Dete je valjđa imalo đeset godina. Zamislio sam ga u trenutku borbe, zamislio sam ga preplašenog i odvojenog od svojih. Sigurno je bosonogo trčalo za nekom četom. U trčanju je staJo. Metak mu se urio u nejako telo. Lobanja čitava. Kostur beo kao sneg. Prali su ga snegovi i kiše... I gle — dva cveta provirila mu kroz male očne duplje. Kao da nešto ispituju, kao đa nešto traže. Rumeni cvetovi drhtali su nađ malim dečjim dupljama. U trenutku sam pomislio đa me to on gleda svojim pravim , živim očima.
Sutjeska je epopeja života i otpora. Obelisk sunca. Sumće koje nas greje umilno i toplo.
Sećanja nas u stopu prate. Sa njima oživljavamo zvuk minulih ratnih dana. I srećni smo zbog toga i tužni zbog toga. Srećni — što je nesputano sunce sišlo na naše krovove, tužni — što mnogih proletera nema među nama. i
Žarko ĐUROVIĆ
VINJETE U OVOM BROJU MILA DIMITRIJEVIĆA I DUŠKA MARIĆA,
Žika LAZIĆ
Ptica gleda Davida
David usporava korak, stupivši na kamenjar. Po njemu ne može da gazi kao po vlažnom pesku, jer su njegovi tabani nenaviknuti, a površine šljunka su kašto oštre — nisu uvek izbrušene. Raznobojno kamenje blješti na suncu, a na kamenom sprudu, koji je nastavak kamene obale, stoje dve ptice kao dva vitka spomenika. To su čaplje, ispranog perja i gladne žaba. Iz mrtvaje se povremeno prospe una“ okolo kreket žaba i tada se svi drugi šumovi stišaju, dok se dreka tog vodenog hora valja preko polja i preko vrbaka. »Jer svi su bili umorni u letnjoj noći da ih slušaju«. On ih je lovio udicom od špenadle. Kad bi mu dojadilo uzaludno pecanje riba, kada bi ostatak sažvakane proić bacio jatu u reci, naticao je vrbov listić na udicu i bacao je u reku, Još ne bi ni dodirnula površinu vode, a već bi se udica našla u ždrelu neke: halapljive žabe. Dizao bi je iznad reke, gledao kako se koprca na udici, uvijajući tanko udilo a posle te igre, otpočinjao je, ježeći se pri dodiru tog ljigavog tela, da je skida sa udice, pa bi je bacio uvis, gledajući kako joj se belasa trbuh na suncu. Čuo bi pljusak i očekivao drečavi jauk iz vode, ali jauka nije bilo, pa je morao ponovo da natiče vrbov listić na udicu.
Čaplje su prhnule i odletele prema mrtvaji. » Tamo, tamo«, po“ misli David. »Tamo gde vas čekaju«. Slušao je lepet njihovih krila. ; David čuje šum, okreće se i vidi kako iz žbunja izlazi starac. Okrenut. čeka da mu starac pride. Ali on ostaje onde gde ga je zatekao pogledom David, držeći savijenu granu koju je sklanjao dok se povlačio kroz žbunje. David polazi napred i smeši se, U očima mu je slika: bradati starac u prnjama, ali prav, stoji uokviren zelenilom i gleda u njega, kao da je za trenutak napustio svoj starački san, koji se razlikuje od smrli samo po tome što u njemu ne truli to suvo telo. Skoro zaboravi na starca, ugledavši daleko napred kako lebdi skela na reci. Počinje užurbano da se približuje toj slici u danu, ali čuje iza sebe starca, njegov kašalj i njegovo spoticanje. Pa se okreće ponovo, a starac, kao i malopre, staje onde gde ga zatiče Davidov pogled.
“Stoje i gledaju se. Brada pokriva svaki izraz na statčevom licu, a oči
su mu daleko, pa David ne zna da li ga mrzi ovaj starac ili čeka poziv da mu priđe.
»Hajdemo zajedno!l« dovikuje starcu.
Starac odrečno klima glavom i ne pomiče se s mesta. On tako brzo srasta sa okolinom gde zastane, primj boju stvari koje ga okružuju, da je već posle nekoliko trenutaka neizbežan utisak da je starac oduvek bio onde gde je sada.
»Zašto ne dođeš?« pita David.
Poziva ga rukom. smeši se tako žiroko da starac može videti da je ta radost upućena njemu.
Ali on jednako maše odrečno glavom i gledajući netremice u Davida. .
David se okreće i nastavlja put malo brže. »Pratiće me dok sc ne umori. SŠtarci se brzo umaraju. Zašto ga zovem? Kome su starci potrebni? Oni mogu da pričaju samo o sebi. Oni su grubi i ne mogu da vole. Zašto ga zovem?« Ide David i već oseća snagu avgustovskog sunca, osluškuje zrikavce i toliko je gladan da misli na vodu. Napio bi se vode, ali nema nigde u blizini bunara.
Ponovo čuje iza sebe starčev kašali i
stoji na istom mestu
ulaganivši korak, oseca starčev pogled na zatiljku. »Zašto neće da mi priđe?« pita se i stidi se Što ga starac odbija. »Šta će mi tai starac. I kad bi prišao ne bih imao o čemu s njim da razgovaram. O čemu da razgovaram sa njim kad svi ostareli seliaci umeju da pričaju samo o ratovima ili hajducima«. Starac ide za njim. Kada napregne sluh, David čuje šuštanje
njegovih stopala. Da li je starac bos» »Pa ako mu je lakše neka ide .
za mnom«. Da li je. starac bos? Tako šušti, kao da ima na nogama šivene opanke od uštavljene svinjske kože. Okveće se. Starac se ža“ ustavlja. David mu dovikuje:
.»Hodi ovamo! Možemo zajedno da putujemo, kad već idemo u istom pravcul«
Starac ustuknu korak, stade i mahnu odrečno glavom. Bos je, a gole noge su mu crne od prljavštine i od starosti. Njegovi tabani su
| već suvi i zato onako šušte pri dodiru tla.
»Evo«, reče ponovo David i pokaza starcu torbu, a odmah se začudi zašto je pokazao torbu. |
David odluči da priđe, ali tek što pruži prvi korak, starać se okrete i poče teturavim hodom da beži ka žbunju. Potrča za njim, bacivši s ramena cipele i sako, utrča»za starcem u šibljak i oslušnu. Ne čuje ništa. Gleda oko!sebe, ali se nijedna grančica ne miče. Ponovo osmotri levo-desno i ugleda starca u gustom muvaru. Primeti prašnjavu i iscepanu kupolu starčevog šešira, a onda, kroz vlati srete i pog ed pun straha i iščekivanja. David stoji_uz tanka stabla i čeka da starac ustane pa tek onda da mu priđe. Gleda pravo u njega. rekavši mu time da ga je pronašao. Starac, međutim, zadovoljno čuči u iluziji da je ostao neprimećen. David mu priskoči hitro, a starac sede, zanevši. se
unazad, ispruži ispred sebe ruke u odbranu i promuklo jeknu:
»Nel« |
»Neću ti ništa! Hoćeš li sa mnom zajedno. do skele. Tamo idem. "Tamo je moj otac«.
»Ne«, opet kliknu starac. »Ne i ne. Oni nisu krivi. Uzmi mene«.
»Neću nikogal Ići ćemo zajedno do skele. Ne moramo ni da
| razgovaramo ako ti nećeš«.
David čuči kraj starca i gleda u mutne, bezbojne oči. »Sad je kasno«, misli. »Već sam ga napao. Sad moram do kraja«.
»Bolje uzmi mene nego njih. Oni treba da žive«.
»Idem na skelu. Hoćeš li i ti sa mnom?«
' »Ne. Neka si prokleti Zanavek!«
»Već sam proklet. Možemo ipak zajedno, Ti mi nisi potreban, starče. Takvi starci kao što si ti nisu nikome potrebni. Ne mogu da podnesem da me dalje pratiš«. Z
»Proklet. Proklet da si...«
»Zašto, deda?« zapita Dayid i uhvati ga za mišicu. »Zašto ja? "Ti nisi prepoznao pravog«. |
»Sveti Tomol Sveti Lukol Sveti Tomo i Sveti Luko! Zgromite ga, svetitelji! On jel« .
»Nisam ja«, reče David. »Nisam bio u ovom kraju pet godina. Zašto mene?« ,
»Tebe, tebe. Znao sam da ćeš se pojaviti jednog dana. 1 došao si zajutra«. i i
»Znao si? Ludi starčel Idi! Šta ćeš mil«
»Proklet, proklet! Zanavek!« ·
David oseti strah. Ali ne za sebe, nego za, starca oseti neki strah i htede da poljubi starca u čelo, u krst bora, pa ga uhvati rukama za glavu i oseti na dlanovima suvu kožu, razapetu preko krtih staračkih jagodica i vilica, oseti to, pa se trže i pusti starca.
»Proklet!« zaurla starac i ustade. Držaše šešir u ruci starac i gledaše Davida odozgo svojim šupljim staračkim očima. Drhte mu usne i pomeraju mu se usne, ali je to mucanje nerazumljivo i daleko. Ne čuje David ništa, ali vidi kako se starac povlači unazad, kako se okreće i nestaje u zelenilu. ?
»Ko lo beše?« |
Tek sada David primećuje da kleči i da mu je kosa puna leplji« vog klasja. Bere punu šaku oštrog lišća i trlja se po licu.
»Ko to beše?«
Trlja oštrim lišćem lice i zadržava\ vapaj koji mu steže grlo. Trpa lišće u usta da zadrži krik, a onda pada licem na zemlju i rukama traži nešto oko sebe. Telo je mirno, sem što tiho drhti, a reči ostaju u ustima punim lišća. Ruke se provlače kroz travu i prsti kopaju
suvn zemlju, tragajući za nečim.
TI samo jedna ptica sa grane gleda
ILUSTRACIJA SLAVOLJUBA BOGOJEVIĆA
Parodije
GLAVNO O GLAVI
Onaj čovjek osjeti da ne osjeća ništa osim glavobolje i da mu je glava poštanski fah bez pisama, karta za ukinutu prugu, koštica od ogromne trule trešnje, sestra cipele što steže sebe samu, odraz džepa nakon gostovanja 28 džepara, i što je glavno, najglavnije: ona je glavoboljin dvokatni magazin. A danas nitko nije poznao njegovu glavu na istom vratu i jer je kao karta besplatna za sve pruge, kao najsretniji broj na lutriji, kao pjesma djevojke što bere trešnie, 'kao radost trešnje ubrane l dievojačkom rukom. | čovjek maše tom glavom . znancu i neznancu, ulazi, prolazi, izlazi i pazi da ga opet ne zgrabi - glavobolja. Grigor, WILEZ
KOŠAVA I NJENA NARAV
Huji i bruji košava, besno udarajući u svih dvadeset i sedam limenih kanti limara Temeljka, i to je njena onespokojavajuća kantata, kroz koju promiču raščupano nakostrešene glave
Ali pred vratima knjigoveznice, trčeći vrtoglavom brzinom, košava se spotakla i pala u lonac sa tutkalom,
njemu, zalepljena za tamno i mir»
no dno, odmah je izgubila svest, taka.
da nije ni čula sitno, zlurado zveckanje najveće Temeljkove kante od
prekoputa. Nikola TRAJKOVIĆ
budućih starih i bivših mladih Beo-
građana. Ciknuvši.kao udovica Persa kad joj je pobegao samac a nije platio kiriju za četiri meseca, sručila se košava na firmu »Šiš. i brijanje« i hitnula je zvečećim britkim zamahom u prozor, na kome se kočoperilo, ko zna zašto, parče hartije sa natpisom »taze mezeluci«. Onda je uletela u knjigoveznicu, kao da hoće da se ukoriči i da tako ostane mirna lo kraja između korica. Ali, ćudljiva nd rođenja, odmah se predomislila.
Iskolačenih beonjača, potcupkujužih kratkih nogu, krezubih ustiju kroz koja se kotrljalo iseckano mumlanje, lijukanje, cviljenje, vriskanje, vrištanje, škripanje i škripucanje, pojurila
'je košava prema vratima.
Još jedan trenutak Kari0t i ona bi ispregla iz teških kola zelenka, koji iedva napreduje kopitama, i odjurila na njemu čak do Palilule, da tamo odigra kadril sa sulundarima što tipično mirišu na dim,
DOKLE I DAKLE
Unutra, kroz sne odmakle, pomalja se misli nišan, između Dokle i Dakle,
i jeca, oštro nestišan.
U ledenom testu srži, na vrhu Čim bi i Kad bi, taj nišan prodorno prži,
o krik na zmijinoj svadbi. On zna: od kraja do konca u čase kasne i strasne, dve ribe vire iz lonca, da gluhu tajnvw objasne.
o sumnje ćutljiv ricinus već teče po lažnoj svili varke. Da 1 Plus il Minus? Zar ribe? Neribe? Ili?
Muk riblji il vapaj kopca, kraj. nišana vetrom lj » A lonac nema poklopca, i Riba ie možda tuljan. Nikola DRENOVAC (Porodirao Lou Z&HAROV)