Književne novine
INOSTRANE TEME
ŠUPEJA KI
- ] —_— Zlatko TOMIČIĆ
A
Povodom zajedničke antologije engleskih „gnevnih“i američlih zaprepašćeni h
i Pretpostavljajuć: da je “cilj književne kritike rasvetljavanje pisane reči, da je čini pristupačnijom, jasno je da moramo precizirati: kome ko i radi-čega rasvetljava? Jer ako kritičar ne upućuje svoje zrake iz nekog pravca koji on sam spolja određuje, ako su ti zraci samo odraz kritikovanog dela, nje gova kritika ostaje tek nekakav rezonans, tek nastavak ili privisuljak tog dela.
Na ovu nužnost da Kritika baca svetlost koja nije samo odraz kritikovanog dela naročito me potseĆa odeljak „Kritika | komentar. u antologiji Profest u kojoj su, Amerikanci Džin Feldman i Maks Gartenberq sabral;: primere engleskih takozvanih „gnevnih“ i amerikanskih zaprepašćenih (beat generation). Džon Holovej pokušava dati konačnu presudu o „škol: gneva“ i to pod naslovom „Tenk u parteru“ koji 'sa odzvukom tradicionalnih engleskih izraza o biku u prodavnici porculana i o razbijanju oraha kovačkim maljem već unapred sugeriše đa je bilo mnogo vike ni oko šta. Ali možda bolje odgovara druga poslovica, gde se, diže, dim, ima i vatra, Na šta i kako Holovej baca svetlost, sad ćemo videti,
Holovej je profesionalac u četrđe setim godinama. Posle šest godina kao asistent za englesku Kknjiževnost u Aberđinu, on je postao redovan pređavač Kembridžskog uni versiteta, Sa otbmenom ironijom, ne gnevom, on ukazuje na uzbuđenje oko gnevnih. „Ko ima,“ veli, „nešto doprineti diskusiji O gneVnim mlađim ljudima, neka se požuri to je polje već isuviše izgaženo“. Jer je, kaže „smešno“, kada novinari u delima Leslija Pola, Kinzlij Ejmsa i sličnih nalaze „junaka nove vrste“. (Tu on puca na poznatog ali ne akademskog kritičara Voltera Alena, jer je to on koji je opredelio Džima sretnjakovića kod Ejmsa „junakom novoga kova“.) Jer „svi su ovi pisci različiti“. Zatim sledi Holovejova analiza, šta u stvari tu imamo — jedna analiza napravljena sa toliko elegantnosti i nov:itcta izraza i sa svojatvenim Holoveju ob:mnošću književnih imena, suprotstavljanja citata i! aluzija, da deluje kao droga, uspavljuje mometalno . kritičku moć čitaoca. 5
A šta, pita on, ujedinjuje sve ove različite junake? To što su oni svi fnlađi ljudi nižih slojeva srednjega staleža, (da, engleski sre dnji stalež „je slojast kao najfiniji burek) koji se uzdižu po društvenoj lestvici. I svi ljudi raštrkanih po mnogobrojnim prečanicama te lestvice naravno pate od brige, da li neće slučajno odati "svoje miže poreklo. Jeđino što je po Holoveju novo jeste njihovo opisivanje do-. sada nepoznatih prečanica, Zabr:ruuto pentranje je stara priča.
Holovej vešto potkrepljuje svoje tvrđenje. Citira. Velsa. Junaka Kip sa. 1905–e godine. I, zaista, priznajemo, eto nam opet jednog gnev nog mladića! Zatim dođu na red Tomas „Hardi, sa tajanstvenim Džuđom i — čitav vek pre našega doba — Tvejnov Bob Sojer.... 1 još drugih prethodnika ima. Jer suština je u tome — i jedino u tome — da: „svi ovakvi romani pružaju7 detaljiranu sliku lokal;ziranih i prolaznih crta raznih ambijenata u kojma se odigrava to permanentno društveno uzđizamje koje je“ — pazite dobro! — „suštinska od-: lika engleskog života“. (Kao da 'smo u Indiji, sa „„neodmenjivim“ kastnim sistemom!) Što je ovđe za čuđenje jeste jedino što se čitalac tome uopšte čudi, Po bogu, ovi noviji romani nisu novi, oni su na= stavak tradicionalnog engleskog ro mana devetnaestog veka. „ Radnja bazirana na detaljima karijere, novaca, seksa i uspeha bazirana je na tradicionalnoj osnovi engleskog romana celog 19-og veka“.
Učinivši ovo zaišta zanimljivo i ubedljivo — otkriće, Holovej brzo skreće pažnju čitaoca na nešiQ sasvim drugo, naime, na ispiti-
vanje, kako to' da su se ljuđi mo- ·
gli čuditi ovom navodno normalnom vraćanju trađicionalnom putu?
Stvar je u tome, on nam kaže, da je tokom dvadeset godina bilo izvesno pomeranje engleskog romana sa pravilnog kursa. Ovaj period, (kao svaki drugi u akademskoj literaturi) ima svoje datume. Ubedljivo Holovej ih iznosi, Polazia je tačka odmah posle prvog svotskog rata, kada je Virdžinija Vulf izdala jedan csej o modernom romanu u kome je hvalila ruske pisce | napale na Velsa. A završio je ovaj period gnevni kreator Džima sretnjakovića, kađa je u nekom članku u noedeljnom Spektatoru napao na Vipdžiniju Vulf! „Veliki kotitinentalni upliv... nije danas više presudan, engleska se književ nost... vratila urođenijim tradđicijama...“ 6
slitiWca· nekakvih niamsa
A sada da stanemo, kao oprezni navigator;, sami da proverimo smer po nezavisnom kompasu, Amerilhanci koji dele ovu antologiju sa „gnevnima“ nisu samo gnevni, oni su zaprepašćeni. Svesni ove razlike, urednici se u pogovoru Holovajovom eseju oprezno ogra-– dluju od njega ! — kao s nevericom — kažu (s pravom) da ako Holovej ovako jednači Džimi Portera sa gospodinom Polijem i Lari: Vincenta sa Džudom: „Holovej ispoljava tipičnu nesposobnost — ili neželju — da uđe u svoj predmet do nužne dubine“. On „kao da ne živi u isto doba ı u istom prostoru s nama Amerikancima“.
· Da ima tu velika jazbina !:zmeđu njih, Amerikanaca, i nas nema govora. Ma koliko besmisleno žive zaprepašćeni, oni su ipak svesni nu klearnih ludila i pretnji i zato baš zaprepašćeni, jer zašto da se čovek bor: za sitno materijalno unapređenje i u isto vreme onako dovoditi sve u pitanje?) dok %s druge strane braća Englezi, njihovi vIŠnjaci u protestiranju, sebi dozvoljavaju histeriju jedino oko sićušnih izgovora ili — koju kravatu kojom prilikom da nose. \
Ili obrmuto. Uzmimo, ako hoćete
radi „fera“, ovako: Pretpostavimo da su to Amerikanci koji su histeri čni, mlađalački glupi, koji ne mogu pojmiti da je nuklearno oružavanje 'samo pro forma, koji bi trebalo da su hladnokrvni kao Englezi, ljudi; zreli, koji majstorski mirno nastavljaju svojim putem, wsitnim koracma, kao da ne preti nikakvo mutaciono zlo. Putem koji nastavlja devetnaesti vek, razvijanja tih specifičnih „engleskih Osobina, Onda, istina, kao Bto je Holovej lepo ukazao, nema ništa normalnije nego Što su ovi noviji romansijeri!
Lepo je čovek dokazao, je li? Ali stanite! Upitajmo: đa li je tO sve baš tako? Da li nije Holovej lepo — mađioničarskim marifetlukom — prevario svoju publiku, i nas 's njome, svojim veštim upo= ređenjima sa prošlošću? Jer gledajte, nije on uopšte, ma koliko se pravio da je, upoređivao Wwuštinu novih romana sa suštinom starih. On je upoređivao samo neke ista: nute karakteristike njihove primarni ne građe. On. stavlja engleski ro" man shvaćen kao opisivanje sitnih lokalnih ili staleških običaja nasuprot kontinentalnom, naročito rus kom, shvaćen ne u 'smislu svoje građe, nego u smislu romana komentara na društvo! "Treba samo jedam min da se setimo koliko Balzak i Plober, Cogolj i.Čehov, ima-
putem ·
Dragoslav GRBIĆ
ju onakve građe, i koliko Vels, Hardi ili Dikengs imaju „kontinentalnog“ komentara na društvo, Suprotnost nije između nas ı Evrope, nego između starijih i novih!
Sa nekim markantnim izuzecima, specifičnost novijih ” takozvanih „gnevnih“ (moram insistirati na „gnevnih“, ne gnevnih , jer ovi pisci sa retkim izuzecima, nimalo nisu, .gnevni) je baš u tome što naši Vej novi i Ejmsovi i Vilsonovi i Holivoji sa njihovim zaprepašćujućim, , sićušnim, zečjim nihilizmom, ne po smatraju dosadno englesko pentra nje po društvenoj lestvici nimalo kritički, nego blago i blaženo, iznutra, kao radnju u kojoj oni sami rado učestvuju kao igrači, glumeći nezadovoljstvo, jer | podgrejana engleska kuhinja „zahteva ljuti sos. ali u svom srcu ostajući uf! koliko zadovoljni sadašnijm stanjem. :
Ima zaista kritika koja ne rasvetljava nego u rezonansu samo odražava ispitani predmet, tako da u stvari samo zamagljuje i.takvom HMritikom nažalost današnja Engleska obiluje.
Alek BRAUN,
O AN
-
Stranac
Ovo nije moj awijet. Iz silne daljine sam došao. Nitko nema prema meni ljubavi.
ovdje ne poznaje.
i liči mojoj majci bez glasa na |
· Nitko me
Ni čovjek star koji stoji pod drvetom i sličan jć mom ocu, nije moj otac. I žena Žalosna što se, tražeći nečije lice u vodi, nad obalu naginje
nije moja majka. I mladić mojeg rasta što leži ji i naliči mom bratu, nije moj brat.
I ljepotica
koja mi ide ususret nasmijana, svijetlih očiju, lijepe kose i nalik je
mojoj zaručnici, nije moja zaručnica. Nijedna
od brojnih žena što
idu pod bedemima ovoga grada ne prepoznaje me — žene OVOga
grada ne poznaju stranca,
Nevidljivo je moje lice i nestvarno je moje nitko i ne pozdravlja, nitko i ne nudi kruha i
s ramena ne otresa, Nitko mi vrata ne otvara.
mnom u ovom gradu, u koji sam | i Tjeraju me motkama i kamenjem,
Kako im objasniti da sam u zemlji vlasticoj»
me u nevjerici, smiju mi se.
tijelo, Stoga me soli. Nitko prašinu Ne znaju što će sa
slučajno došao. Čude se, gledaju
BJEGUNAC
Dugo sam šutio, skrivajući od svijeta svoju više šutjeti. Želim ispovjediti sve o svome snu.
nisam odrastao, Neka svi znadu
tajnu. Sad ne mogu Neka svi znadu da
da me je strah. Nemam snage sU“
sretatai lica mnogih ljudi. Nemam snage biti vojnik, biti radnik; ne-
mam snage biti kralj. Nemam fitania; smijati se, dijeliti
„milostinju. Nemam snage biti igrač,
odgovarati na
biti
snage pozdravljati,
jubavnik. Moj duh ne može podnijeti tuđe glasove. Ne može pod-
nijeti mržnju. Ja, koji nikoga ne prezirem,
popljuvan sam od zli
malih Pasa. Ne mogu podnijeti hladni, okrutni mozak velikih nase-
obina. e Ostavljam staklo, ostavljam čelik, ostavljam ostavljam zlato, Odlazim tamo gdje je samo zrak, g
plemenito drvo, dje je samo
kamen, gdje je samo voda. Odlazim tamo gdje je gospodar vuk na zemlji i orao u zraku, gdje je' jedino bogatstvo sunce koje sja iz
beskrajnih nebesa, Odlazim tamo s koje se jedino životinje napajaju.,
beskonačan i pust. ?
(Iz zbirke »Put u raj«)
NOST .
gdje teče samolna studena voda Odlazim tamo gdje je kamen
Jugoslovenski umetnici na
Međunarodnim bienalnim izložba ma u Veneciji i San Paolu pridružuje se od oktobra ove godine i Pariski bienal. Po obimu internacionalna, kao i dve prethodne,ova pariska- ima sasvim specifičan karakter. Ona je smotra mlade umet nost;, a Wvojim učesnicima postavila je ograničenje u godinama od 90 do35, Smatrajući da je i u umetnosti kao i u savremenoj nauci neophodno uzajamno poznavanje novih težnji i dostignuća, organizatori ove .velike izložbe predvideli su niz razgovora koje će VOditi mlađi umetnici i leritičari na teme o koncepciji, uslovima, uzorima, Islobođi i tenđencijama stvaranja posleratne generacije umetnika, i;
Pariski bienal ima i svoj petnaestodnevni list „Perspektive“ u kome se iznose mišljenja za i protiv ovakve izložbe. Naravno da se najviše diskutuje o termini
gođina i o pitanju odnosa mlađosti u umetnosti i mladosti u životu, „Mladost nema gođina" piše Joseph Pichard, a pretsednik Bienala, Raymond Cogniat u odbranu Ovog Ograničenja navodi niz poznatih imena, kao Renoir, Sisley, 'Monet, Signac, Dufy, Rouault, Vlamink, Braque, Picasso, Delaunay Klee i dr, koji su pre svoje 55 godine već bili učesnici u novim, revolucionarnim pokretima, ili već. dali neka od svojih remekdela, ili su već marikirali svoju umetničku fizionomiju. List osim ovih „polemičkih tekstova donosi i estetičko kKritičke priloge kao i sve informacije O izložbi, | pONyM Jugoslovensku umetnost na ovoj velikoj izložbi, prvoj ove vrste u svetu, „pretstavljaće skulptura OLGE JANČIĆ i slike ' ORDANA PERTLBVSKOG; VOJISLAVA STANIČA, JOSIPA VANIŠTE i LAZARA,
S55VOZAREVIČA.
TRI-PESETE
_ USPAVANKA ZA JEDNOG NOSAČA
Uspavaj se pod nebom crvenim od žara kupin" tu na pijaci gde su ljudi prirodni po navici,
u malim kolicima koja su jedini
u kome nema ničega suvišnog ni tuđeg, uspavaj se lako kako si legao privremeno s rukama pod temenom koje ne pamti zavist,
Uspavaj se ti za čiji život i prolećna kiša
ima sasvim drugi značaj nego za one ožednele u nekoj kapiji koje će se sećalti po dužnosti, ti kome su svi ljudi slični onda kad zaborave
na obaveze prema izglačanim noktima
pa da se kaju, šta sve usta da
svet pa da prećute,
i nisi siguran da
i prema labanima mekim i opranim.
Uspavaj se u to podne ispucalo na pijaci kojom su julros prošle s toplim češljevima 1 neznainim
kojim će potvrditi da su živele još jedan dan, a koje te obilaze sad kad se vraćaju s posla i smišljaju šta sve treba do sutra da pamte.
Uspavaj se u podne u dnu svojih malih kolica
mirno ko uvek bez nedela i bez jer nikom nisi
tao dužan obaveznu reč,
od svetlosti sanjive žene bogatstvom ko što je želja
i svi po navici
pakosti
jednoga dana kad vetar bude šaren
· Hico si da budeš srećan što si živ i što gledaš i da zaboraviš šta su sve ruke morale da učine
kažu nečijim pocrnelim zubima
hteo si da shvatiš da je sve kao vetar neposlojano u poređenju s tim što si Živ i
što možeš da gledaš.
Nešto slično se evo i danas događa,
ijer ti koji si mislio da je dovoljno što si živ
i što možeš da gledaš u ravnicu kako prividno oliče, kao da si sve to zaboravio i.sve to ponavljaš,
se to sve neće ponoviti od jesenjeg lišća,
SASVIM OBIČAN DAN
Nekad je pokušao da, sebi objasni nešto istinito
za osvetom ili novcem
ali ga niko nije hteo da sluša, jer su bog dana u kafani svi bili veseli
zakljanjali rukama čaše i tanjire. ;
Sad je zaslao na pragu te isle obezvređene kafane i daske su še pod njim ugnule i zaškripale
jer kad se probudiš i nogom staneš na beton možeš postali i ono što su drugi već prežalili.
Unpavaj se mirno u kolicima koja su jedini svet w kome nema ničega suvišnog ni tuđeg,
pa je između njih izbilo malo prašine kao uvek kada je leto, i kad neko zastane na pragu te kafane
kao taj čovek malo zaljuljan danas u podne.
jer imaš vremena
JEDNOM SE VEĆ DOGODILO
Nešto slično se već jednom dogodilo
dosta davno,
jednoga dana kada je sve mirisalo na vlažnu zemlju bilo potpuno ovladalo zvezdama kao da na nebu nikada nije bilo ničega sem njega,
iako je sunce već
i kao da se na nebu nikada ništa
Sa niske klupe u parku koju su sasvim zaboravili
svi koji su mslili da je značajna
jli još više,
koliko i to što imaju obe ruke i mogu da učine sve ono žto i ostali ljudi i oni najvažniji, . sa ie klupe gledao si kako ravnica prividno otiče,
da se zoveš i drugim imenom i da se zaslugama izdvojiš od rođaka.
toliko značajna koliko i to što mogu da govore,
i o tome da Je
posle svega što j
neće promenili. druge
i na one za njihov život
i to je bio jedini
i da sreća postoji samo ako za
Čovek malo zaljuljan i žaboraviće kako je bio srećan zbog sunčanog dana kad je prvi put obuko sivo odelo i otišao je u nepoznatom pravcu
Čovek malo zaljuljan otišao tako obično kao da lje pošao
Čovek ije olišao prvom ulicom u nepoznatom pravcu, jer niko nije želeo .da sluša njegovu priču O snu u ljubavi sve.dozvoljeno
nju i drugi znaju. otišao je u nepoznatom praVcu išao malo ukočen,
e razumeo u ovom svelu podeljenom
na one koji nemaju nikakve potrebe da se svete
kojima je to jedina razumljiva zvezda.
je u nepoznatom pravcu da ruča i da se ispava,
istinit događaj u to podne,
jedini događaj koji se ne može werno prepričali a da neko ne kaže
da 'je izmišljen.
Pariskom bienalu mladih
U Domu JNA bila je ovih dama organizovana izložba umetnika koji će na I Pariskom „bienalu pretstavljati mlađu umetnost Jugoslavije. Svakako da dela petorice naših umetnika mogu da pruže samo đelimičan uvid u stremljenja, preokupacije i neke od rezultata posleratne umetničke generacije. Uostalom svaka antologija pretstavlja i izvesno ograničenje, koje je ovđe bilo diktirano i određenim prostorom za izlaganje,
Ipak, pet po koncepciji i shvatanjima sasvim različitih umetnika imaju i nekoliko dodirih tačaka
koje eksponate vezuju gradeći od
njih izložbu sa donekle određenomi ,
fizionomijom,
Jančić, Petlevski, Stanić, Vanišla i Vozarević, svi su tek pedese= tih godina počeli svoj put umetnika. Posleratna generacija kojoj oni pripađaju ima izuzetan značaj za klimu i duh naše savremene umet nosti, za njene snove i smelosti. Ova generacija pokazuje vrlo često poznavanje i domaće ı strane likovne tirađicije. Izgleda da je baš ovaj akord čiji zvuci spajaju nawleđe domaće likovne kulture sa tekovinama svetske u jednom ličnom, savremenom izrazu, dominan= tno obeležje ove antologije petorice. Naravno da je u težnji za realizacijom svog temperamenta i svoje poruke, svaki od mladih zaokupljen po ličnim putevima Što se zrakasto račvaju u suprotnim
smerovima, bogateći izložbu sv. OJAM NIA & Oea, m _. ptura Olge JANČI | od bitnih oblika aANOIG ima neke Stvarana je direktno, pod hepos srednim temperamentom doživlja. ja Što kroz komponente torza go, vori o životnom i ljudskom, Jednostavnom akorđu oblih za, premina, robustnih forma i čulnih profila što odišu vedrom sna i vitalnošću, osnovni je motiv ju bav. ) 0. Na slikama Orđana PETLEVSKOG intimni smisao kondenzovane fak ture, neobični odnosi pigmentskik harmonija i snaga „hromatsk tkanja što nbsi ubedljivost fizjš kog postojanja i sugerira organak, stanja — plod je konkretnog do„ življaja. Plemenite površine sta. rih makedonskih ikona koje u Ših oskoj crkvi pod kapima s voš Š ca, otiscima prstiju i vlažnih uga na razjeda crvotočina — tema i sačuvana još od najranijeg detinjo stva. Prerasla u motiv prolazna, sti i nestajanja dominantna je N delu slikarevom. u Kao „naivni“ i Vojislav SMA.
NIČ ima ljubavi za mnoštvo pred,
meta, ali ne za sve Što vidi — nes go za sve Što zamišlja.
Kompozicija njegovih slika če, sto je uzeta sa naših ikona sa žitijama“ koje su komponovane od više scena. I Stanić veze uporedo po nekoliko nezavisnih tema nase„ ljavajući tišinu svojih svetova o. biljem pretstava.
Sazdane od običnih stvari ukle, pljenih u neobične celine, ispriča ne noposrednošću dečjeg jezika, ove njegove ispovesti izmiču logici Ali njihova je iskrenost dragooc one nisu samo deliči slikareve ra« dosti — ceo je on u njima i Šo. vek ! umetnik. | Slikarstvo Josipa VANIŠTB plod je nataloženih utisaka koje gradi čulno doživljavanje svoga pejzaža Ovi trenuci doživljene ~ re nosti naviru u njegova platna po koji rasprskavaju kao koloristička jeza gra natopljena svetlošću što lebdi u apstraktnom prostoru i #Č#daja boji, valerski diferenciranoj, gqotovo magičan zvik, Oblici Vaništinih nefigurativnih kompozicija kao da izviru iz haosa u kome vreme i pto stor uspostavljaju ravnotežu koja je sasvim nove dimenzije. U tak+ vom njegovom svetu u kome se oblici sklapaju nad svojim obiljem, elementi se uzajamno opravdava, u jednom novom sistemu vreds nosti, i
U delu Lazara VOZAREVIČA prisutan je trenutak susreta vizan
tiskog đuha i nekih bitnih iskusta« ·
va savremene umetnosti, Ova dva elementa: srednjevekovno i mo“ derno što građe misaono osećajnu potku nioqovog dela, nisu inertno prihvaćena. Njihova je simbioza ustvari odskok za postizanje ,Što dramatičnije napetosti forme, 8ra4 beske i tona, 16) \
„te 20
Ravnotežom mirnih bojenih segw'
menata i monumentalnom jasnoM ćom kompozicije Vozarević sklapa i rasklapa obilje var:jacija svog čudnog mozaika. Vraćajući drama tičnom ritmu savremenog zbivanja nešto od zvuka srednjevekovnih fresaka i starih ikona, Vozarević ustvari razrađuje neke intimne su sPete svojih vizija zbilje i snova, Ovakav izbor, mlada naravno ne iscrpljuje broj onih koji svojim radom i značajem svog dela pripa“ đaju najboljim iz svoje generacije ipak govori o vitalnosti naše mlade umetnosti o njenoj kulturi kao | o njenim vezama sa prošlošću, takav on može značiti pozitivan pri? log jednoj međunarodnoj manife“ staciji mladih težnja i rezultata.
Dr Katarina AMBROZIĆ
BRANKO ŠOTRA; PANJEVI E
KONIJEŽIE VANJE
||