Književne novine

— A ko se ženi? Šerif

ili _— Kako vi hoćete. ili razbojnik?

To nije ni najmanje važne *

ae racvija ThebaA Mi aan ije ikako pres a bi čitava knjiga studija o francuskim i anglosaksonskim romansijerima koji su se od Gastona Lerma do Simenona-— Lova š ilgledi' uveo u detektivski roman jedan KOE dlenenalb — od Morisa Leblana do Boaloa i Nars

, i od Agate Hristi do Šarlote Armstrom . i svetili eriinajBoga romanu sa nejednakom arc. E

Pokušajmo da imenujemo neke od njihovih j

JU naka: Rultabija, Filo Vansa, »stručnjaka u zločini zika Brauna, | komesara Megrea i njegovog LO. .od Žilea, inspektora Anoda, živopismog Nestora Boro žarmantnog Igora Aleka, »detektiva najskuplieg e Francuskoj i Evropi«, šaljivog inspektora Elka i ozbiljnog narednika Sana, „Herkula Đoaroa, DĐeri Mesna, Kalagana, Donalda Lema, lorđa Pitera, "Tedi Varamo ... Prelazimo preko mnogo drugih i odličnih. Dela, kroz koja prolaze ti tumači tajni, dostižu veći ili manji uspeh, prema tome ukoliko je pisac mogao da izbegne opasnosti koje mu prete. Pre svega, pad u sistematsku grozu. Zaista, ko će nas tsloboditi od gangsterskih istorija, užasnih i dosad“ nih, kao neka poseta mrtvačnici!

»U gangsterskim romanima društvo grada i sela podeljeno je ma dva tabora, koji se bore između sebe, ali mešaju se tako dobro da se više ne razlikuju. Izgleda da je čest slučaj da se junak mađe u jednom ili drugom taboru a jedina moralna vrlina koja se iraži je ia Ola se može podneti bez protesta što veći broj udaraca banom po glavi. Otuda wtsak nečovečnosii, beskrajne bruialnosti ... Sve nas io čudi i zgražava pomalo, bar nas francuske čitaoce« —" ovako je govorio pre više od dvadeset godina sam Pol Mioran,

Suprotno ovome, u kriminalnom ro mamn u, u kome je akcija isključema, je sve wu diskusiji, ispitivanjima, | „razmišljanjima i psihološkim postavkama. Minogo pisaca zaboravlja da je kriminalni roman knjiga u kojoj se nešto doega da, i da jedna kriminalna intriga ne ireba da bude svedena na ledeno rešavanje jednog algebarskog problema, ili ma hladnu amalizu nekog duševnog slanja koje mije preko potrebno.

Poslednja teškoća, koja nije najmanja, sastoji se u izboru heroja, Stvoriti jedan lip detektiva je lako; ali dati ga originalnog i simpaličnog mnogo je teže. Jedan prijatelj, ljubitelj ove vrste književnosti, medavno mi je rekao:

Da li je to znak U devet od deset slučajeva, kad čitam kakav kriminalni roman, islednik je prikazan kao mesretan čovek, toliko prost i smešam da potsvesmo želim da pobedi druga sirana, da zločim ostane nekažnjen. To je slučaj nepodnošliivog Filo Vamsa, elegancijom fićfirića, ili smešni Poaro, poliču iz doba Napoleona "Trećeg.

Ubeđen sam da ovaj moj Učiniti da detektiv bude zanimljiv i da nam se dopada nije dato svakom. Niko nas u tom smislu nije oduševio više nego heroj Morisa Leblana. Ali, reći ćete vi, pa Arsen Lupen nije detektiv; to je razbojnik u sukobu sa zakonom, u meprestanoj borbi sa društvom. Simmica! Arsen Lupen — i Pol Moran je to vrlo dobro zapazio — nije niko drugi nego pravi pofomak nekadanjih viteza lutalica. Branioci ugnjetavanih, neprijatelji moćnih koji zloupottebliavaju svo" ju smagu, omi potsećaju u isto vreme na' Rolanda, na Don Cezara od Bazana, na 'Tri musketara i Monte Hrista. Ako živi na ivici zakona, om nema ništa od vulgarnog zločinca; on ne ubija, on upropašćuje samo

čiji brkovi

jyrijatelj nije grešio.

mevaljalce (Edmond Mantes čini samo to). Još bolje, -

vdiesavladljiv i masmejam, om pomaže policiji; ili bar, ako i stupa u sukob sa njom, on ma kraju krajeva . pomaže da mevimost pobedi i obelodanjuje zločin, Zaista, Ayrsem Lupen je foslednji izdanak jumaka Karla Velikog i viteza Okruglog stola.

—

Kao i svi književni rodovi, kriminalni roman ima svoju tehniku, podređen je svojim strogim OTO) Te zakone je jedan engleski novinar, Ronald Knoks, formulisao prema jednoj knjizi koju — kako en kaže — niko nije čitao, i — kao slučajno — nije nam Move _nien naslov.

ZLOČINAC TREBA DA SE POJAVI U TOKU PRVIH ĐET GL , DA SE SUMNJA ČITAOCA NE NJEGA.

izvanredan savet (po meni, žločigaor čak weba da se pojavi pre pete glave), ali težak da Se uve primeni: sva umetnost kriminalnog romama na azi se

u" ovoj činjenici.

2. IZBEGAVATI ĐOMOĆ NATPRIRODNOG. SA ovo me ireba ništa r

. 3. JEDN SKROVITA SOBA, TAJNI TBODNIK, NIŠTA VIŠE. dea Vlasi

Možda ... „jer Moris Leblan, Edgar i ai mnogi drugi narušavaju često YXovo pravilo, a da me mamo hrabyosi ni da im ptebacujemo za 10.

10: 4. ZABRANJENA JE UPOTREBA O VA ILI OOGG NAUČNOG OTKRICA aa" ZA KOJE JE OPŠIRNO OBJAŠNJENJE, P NO U POSLEDNJOJ, GLAVI DEL

I ovo pravilo je očigledno, iako ga pisci česlo

ne poštuju.

5. NIKAKAV KINEZ NE, TREBA DA SE POJAVI U O ain als ir i a

UPUTI NA

eći. To je bar očigledno.

JEDAN

neke iajne perverznosti? ,

sa svojom lažnom ,

- izoštrilo, da je postalo opasno,

ALI TAKO ,

Zašto? Nikad nećemo' doznati razlog, a siroga

. : imena ovog pravila lišila bi nas Čarli Čena, izvan~

će junaka Erla Der Bigera, CAJE SVEBEGAVATI SUVIŠE ZGODNE SLUKOJA NEOBJAŠNJIVA NASLUĆIVANJA DOT BI NAVELA DETEKTIVA NA PRAVI

Da, u principu! Ali, to

je pre it Pitu i ćemo se diviti uvek OEHIGRIKOEU koji e. det vlačiti bele zečeve iz svog šešira, — pod uslovom da njegova podvala ne bude primećena. aaa ay Oi O Bi ŽI KRIVCA ETEKTIV KOJI TRA-

sla primedba kao gore. A ipak lučaj k »Tajni žute sobe« Gastona Lerua, ON kleo koe Bože DEO) retko domašeno.

EKTIV NE TREBA DA OTKRIJE NIKAKAV DETALJ A D NE DOSTAVI CITAOĆU, ik a. #8 Ops ju ... UP PRIJATELJ DETEKTIVA, N GV »VATSON«, NE TREBA NIŠTA OK o KRIJE OD MISLI KOJE MU PADAJU TELIGENCIJA NLAPO _e CAK VRLO MALO -— VRLO MALO MANJA NEGO ČITAOCA. ko je po definiciji »Vatson« glup, to je onda formula malo laskava za čitaoca.

Ovi saveti su, mesumnjivo, izvanredni, Primetimo ipak da. nam isključivo pokazuju šta treba izbegaval, a me ono što treba učiniti, Uostalom, pravilima se nikad ne može napraviti umeiničko delo: mi najbolji kuvar ne može da napravi velikog kuvara. Za umetničko delo potreban je instinkt,

bod

Da li je Rkriminalno delo književni rod niže vrste? »Nema nižih rodova, rekao je Kurilen, ima samo neuspelih dela. Ne otvarajmo ovu diskusiju koja bi nas daleko odvela. Kriminalni roman, uglavmom, postoji; ima bezbroj citalac zauzima važno mesio u knjižarskim izlozima. I zbog toga irebalo bi ga prostudirati.

Zaista, on nema uvek dobru kritiku. »Kriminalmi roman je jedma od sramota naše epohe!«, izjavio je ranije jedan veliki kritičar. (J članku koji je u svoje vreme napravio priličnu larmu, pastor Lenhart, sekretar Francuske lige za podizanje morala, bacio je anatemu ma učenike I(onana Dojla. A nedavno, Tier: Mionije pitao se »da li kriminalni roman odgovara nekoj potrebi epohe« i mije sumnjao da odgovori: »Nije potrebno biti naročiti 'opservator, pa 'da se' uoči da razlog popularnosti hkriminalnog romana nije zbog izazivanja nekog problema za rešavanje, već zbog wlaska u tajnu nekog užasa ... Prava ma= mena kriminalnog romana je u potrebi koju ima čovek da bude w hontaktu sa sirahom od nasilne smrt. Nije istraga pravi razlog, već je zločin pravi razlog, a isiraga samo' povod«.

Pa i to treba proveriti, „Kriminalni roman je često plem loših pisaca. Ali om može da bude igra majboljih. "ako od Francuza pisali su kriminalne romane HKoni Stariji, 'Tristan Bezmnar, Klod Farer. A kad je Česterion pisao roman »Imenovani Žedi« on je u obliku krimimalne intrige | ubacio "paskalovski problem ljudske sudbine.

Ne budimo suviše strogi prema ovom književnom rodu, home dugujemo mnoga dela od vrednosti. A. kad dostigne savršenstvo, on zahieva od svoga pisca Kkvalitele koji nisu svakidanji. Držati publiku bez daha, udvojiti pažnju | romantične pustolovine privlačnošću nepoznatog, tajnom, neobjašnjivošću i na kraju sve objasniti logično i neočekivano; praviti se, i čak —/ jer lukavstvo čitaoca se malo po malo toliko praviti se „da se prav i, lo iziskuje vrlo mnogo talenta i zamata. U jednoj epohi, u kojoj brige i strah svakoga dana pritiskuju sve više dnhove, može li se prebacivati ljudima što traže sklonište u izletima u fantaziju, koja ih drži u napetosti do poslednje stranice romana,

Kakva je budućnost kriminalnog romana? Neki misle da su mu dani izbrojani, jer klicu propasti nosi sam u sebi. Kriminalme intrige nisu bezbrojne, i sve se više ponavljaju. Ali, oikako se pišu ljubavni ro» mani, u kojima je Adam neprestano, obuzet· Evom, i u kojima zmija stupa vrlo često u akciju, šta ostaje da se kaže za ovaj rio? Medutim, novi ljubavni romani pune naše biblioteke. Pa rame priče? Izgledalo·je da je sa »ilijadom« Homer iscrpeo tu knjižŽevnu »žicu«; heroizam nema mnogo lica, a i smrt je mema. Medutim, avaj! Ratme priče nam nisu još kazale svoju poslednju reč. Zato, imajmo poverenja i u kriminalni roman. Pre svega, sa nešto malo veŠtine, ništa lakše nego podmladiti stare teme. Moris Leblan, — uvek on! — nekada se zabavljao da nam mapiše novelu, u koju je umeo sve elemente »Ubistva u ulici Morg«, pa da ipak niko' do kraja nije. mogao naslutiti ubicu, A. zatim, ipak, dajmo neograničeni kredit imaginaciji, čija su bogatstva neiscrpna kao blagajne Haruna Al Rašida.

Pre više godina jedan mi je pisac kazao:

»Već davno nameravam da 'pišem kriminalni roman, u kome će krivac biti,sam čitalac!«

I uniro je ne napisavši ga. Ali koliko sutra možda će neki pisac dobiti inspiraciju i rešili i laj problem koji je toliko isto težak kao i kvadratura kruga.

Čak i ja, kad bih imao hrabrosti ...

Alber DIBE

žarom ZadČipaja umetničku poruku jednog Stravinskog, oni prate u korak puteve i stranputice savrememog muzličikog stvaralašitva i oni se ne ograđuju od savesn93 napora da prodru u Komo tehniku koja se uglavnom skaić wdomaćivati u vremenu kada die većina članova OVOg ansambla iS erpla ono što se u stručnim školama jedino može dobiti i steći. : Zamislite, dakle, da sedite |. dvorani i slušate ih kako. ie e „Esej za orkestar — Dr. 2% Sa juela , Barbera, delo savremenog američkog kompozitora, nasta a 1949 godine, kađa je Barber :bio okusjo užase rata, U PEC i: koj (gde se bio zatekao). Šta. biste primili od ovon nikako ne slučaj no nazvanog simfoniiskod dela, 7 zvanog jednim literarnim tar“ nom, ako ?a ZVUČNU auditivno > paziva realizaciju životno-filozotske, ili bolje, moralističke NnUtarnje klime u 'tonsko-nirabesknoj a kturi ove komnmoicije iz, 8 jednon jedinoe stava, Ne DO gao svu svoju pažnju, i pos'č j

KNJIŽEVNE NOVINE

SVI simpatijom prelivenog czuđa. Jedan orkestar koji odbacuje svaku rezervišanost u Svom igtavu prema itragično- –paitetičnomi hačinu Barberovog transponovanja jedne eseiističke teme U odgo varajuću tonskcu konstrukciju? Vi čujete dve i tri teme, zatim jednu veoma grčevitu i nervoznu fu-

sa temom neuobičajenom i ne Togodnom · ·za qrađivo fuge kakvu udobno zamlišljamo od Baha do danas, vi čujete melodijski crtež jednog, motiva iz datih tema u brjijantnoj akciji timpvaniste (najzapostavljenijeg, obično samo ri. 'r 8 sirajućeg podupirači a simfonijskog ' „rečnog toka“), no vi to i, ožete čuti i primiti samo zatlo :. je zalaganje svih izvođača za potencijalnu sadržinu tonskog „eseja' iotalHo, svesrdno, iskreno, Zatim, pretstavite sebi da u istoj dvorani, istog večera, slušaie „kozmičku Viziju* Čarls Edvarda Ajvsa, njegovu kompoziciju „Neodgovoreno pitanje“ za četir: flaute, trubu i gudđački orkestar, jednu sim fonijsku dramatizaciju vazdašnje

—

: veleovhe filozofske teme o i Opa a OVO a Vore OB kučnoj tajni sveta, O „pitanju“

na koje brzopleti i plahoviti hitaju da bilo šta odgovore, dok mudri,

uzdržan; i dalekoviđi jednom jogievski intenzivnom koncentracijom stahja duha u neaktivnosti -— čute, Naravno, vi ne morate ni znati n; usvojiti aitOnOVOI programsko? tumačenje OVOG simfoniskog pa:dana ljudske drame traženja, ne-' znanja i ćutljive budnosti duha u doticaju sa svima iskustvima i saznanjima, ali vi bez čudesiog pianisima gudača u jednoj jedva. čujnoj Joscilaci)i' zvučnog izvora, i bez Šakalskog treperenja zvuka trube, i bez panično disparatnog tumaranja zvuka flauta ne bisio monli pzamisliti ni neku drugu dramu, recimo „dramu“ tuđina, stranca, koji je narušio mir jedne JOE neprovetravane Sobe, mir ii Poknerove „Ruže za Emiliju“, kod što ne biste mogli — ako tražite samo apsolutno mi zičku strukturu i ništa više — zapaziti, da je načelo politonalnosti u muzici, pre. Darusa Mijo-a (za

LIKOVNA UMETNOST

SA PRVOG BIENALA MLADIH U PARIZU.

Posle Venecije i San Paola i Pariz je dobio svoj RBienal. Pariski nije kao dva prethodna takmičenja priznatih zvezda likovnog neba on je smotra mladih umetnika celog sveta. Ova velika likovna manifestacija govori preko dela slikarstva, skulpture i grafike koja dostižu ukupno do hiljadu eksponata sakupljenih iz četrdeset dve zemlje a od umetnika koji još nisu napunili tridesetšest godina.

Da bi prikaz savremene mlade umetnosti, njenih uzora, težnji i orijentacija bio što bliži istini organizatori su na predlog Raymond Cogniata a uz podršku Andre Malrauxa učinili maksimum da sačua,

Zav

Gde mi je zavičaj

i mukama

ili to samo ·uobražavam utehe radi

za takve stvari *

i slične

ili od naše volje

ili od naših želja

ili od naših snova

Ipak jedan dan u nedelji zar ne

Obala nas tamo pitoma naša čeka. I žal

al šume strašne su i tu malo je

jer dalek to je put

vaju objektivnost izbora. Prancuski je deo izložbe organizovan na četiri načina. U prvom je delu” selekcija koju je izvršio žiri mladih umetnika iz preko hiljadu pet stotina poslatih rađova, u drugom je delu izbor mladih kritičara, u trećem su mladi kojima je uprava Bienala poslala poziv na učestvovanje (slučaj Bernarda Buffeta koga ni jedan žiri njegovih vršnjaka nije hteo da izabere), četvrti deo čine umetničke grupe Informels, Rebeyrolle i Rosny kojima je po“ereno aranžiranje pojedinih sala. Strane sekcije birane su slobodno, bez ikakve sugestije od strane uprave Bienala a svaka po nahođe-

ORDAN PETLEVSKI (JUGOSLAVIJA): JEDNOSTAVNI ZAPISI (nagrađeno na pariskom Bienalu)

\

ičai

kad svaki dan po deset puta umirem u ranama

TI nikako sledeći put ne znam dal sam se rođio ponovo Iz poštovanja prema samom sebi

trebalo bi da prestanem da se interesujem

kao što su rođenje i smrt

koje nimalo ne zavise od mas

treba ostaviti za razmišljanje · Ako se ponovo vratimo srcu možda ćemo naći još parče suvog kopnp

na kome nema prepreke oku

vrlo malo feteBživača smelih

Čedomir BRAŠANAC ·

hi ______________________ ___-___-_-- —— —------ - ——

vreme Prvog svetskog rata) i pre našeg Josipa Slavenskog (u klavirskim minijaturama i horovima iz vremena uoči tog rata) dohvatao i postavio, još 1908 godine, jeda američki provindijalac i muzički amater iz države Konektikat, po imenu Čarls Edvard Ajvs.

Ja neću ništa govoriti o sJajnom izvođenju fragmenata iz Berliozove dramske simfonije „Romeo ı Julija“ (po Šekspiru, nego po kome bi), o majstorskoj virtuozn)sti interpretacije retko izvođenog .Betovenovog Koncerta za klavir, violinu i violončelo (sa Bernstejnom u duploj funkciji odličnog Wlavirske i inventiivnog dirigenta, o gotovo hofmanovskom, stravičnom i sablasnom prizoru kov:itlaca oznojenih, nadodoljenih i davno pomriIh parova iz nevidljive draKmlatske pozadine Ravelovog Valcera, — za sve do je bilo mesta u ažurnoj dnevnoj muzičkoj kritici, Ali ću reći, da upravo jedan takav muzički kolektiv kakav je Njujorška filharmon:;ja, sa „svojim Leniem“ na čelu, može đa dočara

dve parađoksalne zakonitosti mu= zičko-izvođačke prakse: 1) da samo iscrpna preliminarna studija i rigorozna tehnika uvežbavanja tonskog teksta može dati uverljivı iluziju improvizirane interpretacije, što znači, neposrednost i svežinu stvaralačkog elementa u akciji izvođenja i 2) da nije dovoljno da imamo dve, tri, pet i đeset violina u orkestru, nego da je potre bno da i:h imamo trideset, da bi se mogao ostvariti totalni i savr-

šeni gudački pianisimo ton.

A upravo u „tajni“ ovih dveju pomenutih zakonitosti iizvođačka umetnosti — u tajni koju je, Mako vidimo, sasvim moguće deš;frovati i lišiti svake tajanstvenosti — nalazi se ključ izvođačke perie kcije jednog simfonijskog orkestra, ključ perfekcije Njujorške filharmonije, ključ večne životne svežine muzike kao umetnosti Koja ima svoj osebnli,, „nemušti“ jezik i svoju skoro svakom pristu pačnu, potencijalnu, idđejnu i emocionalnu ljudsku suštinu.

Pavle, STEFANOVIĆ

nju kompetentnih u dotičnoj zemlji. Tako su jedini doneli prikaz samo jednog pravca koji u svojoj sredini smatraju „najkarakterističnijim (primer Poljske koja je izložila samo dela apstraktne umetnosti), drugi uplašeni da ne deluju provinciski poslali su ono što su mislili da će se najviše dopasti Parizu a u tome su obično po“ grešili (Argentina, Viet-Nsm, Tur ska, Kina i dr.), treći su nastojjali da prikažu manje ili više sreć-

no transponovanu tradiciju (Japan, .

Meksiko), četvrti su poslali šačicu prigušenih: talenata koliko da se jave da i oni postoje (Rumunija, Bugarska, Mađarska), a peti su pokušali đa u okviru raspoloživog prostora, preko nekoliko pretstavnika različitih „strujanja, prikažu što vernije stanje mlade likovne umetnosti u svojoj zemlji (Italija, Belgija, Jugoslavija).

Uprkos ovih različitosti, uočljivih samo vrlo pažljivom gledaocu sliva se ceo Bienal u ogromnu izložbu dela mlađih koji su u većini srodni po likovnim preokupacijama a dela su im uglavnom iz domena apstraktne umetnosti. Ova činje= nica i jeste uzrok tako drastične podele štampe kroz koju ustvari često ne prodire mišljenje o delima sa Bienala nego stav za ili protiv apstraktne umetnosti, iza koga se nazire i strah da Informel ne preplavi tržište ako jednog dana bude od sviju prihvaćen, Verovatno da je bilo propusta u izboru, na čemu po neki kritičar insistira, ali i u tom bi se slučaju radilo o nekolicini umetnika, što opet ne bi uticalo na opštu fizionomiju pariskog Bienala. On donosi pregled likovnih težnji onih umetnika koji će već sutra pretstavljati vodeću generaciju. A taj pregled je danas neosporno u prilog apstraktne umetnosti i to ne samo kvantitativno nego i Kkvalitativno. Izložena figurativna platna ne donose novine ni u koncepciji ni u načinu izražavanja, obično se

· s manje ili više osećajnosti i du-

ha pretače iz likovne tradicije (čalć je i Buffct bled ı slab kao da nespretno podražava sebe od pre pet godina). Figurativna skulptura je u 'tom pogledu ipak interesatntnija, Jedan deo apstraknih dela, istina, nema ništa da saopšti, po neka su platna odblesak praznog bi blefa, površnosti ili gluposti, ali ima zato i takvih ostvarenja čija je vitalnost neosporna, koja donose dah istinskog doživljaja i pečat markantne umetničke ličnosti (Le= bensztein, Manabu Mabe, Dmitri= enko, Rebeyrolle, Gio Pomodoro). U svakom slučaju, na ovoj izložbi pokazali su i najmlađi ne samo zanatsku zrelost nego često i toliko opasnog virtuoziteta da su se dranice godina izbrisale, pa bi se ova izložba, mađa jedinstvena u svojoj vrsti, mogla donekle smatrati neŠto homogenijim nastavkom velikog Venecijanskog Bienala. Homo= genijim svakako ne zato što su stariji u većini mnogo individualniji, nego pre svega zato, što su mlađi „celog sveta međusobno bliži.

Ako bi se na osnovu pregleđa koje pruža Bienal smelo govoriti o umetnosti sutrašnjice — izgleda da njene obrise ne bi trebalo tražiti ni u okviru figurativnog: bar ne kako ga danas shvatamo ali ni u domenu nama pozatih varijacija apstrakcije koja je doživela već svoju punu zrelost, pa deluje na ovoj izložbi pre kao bos gat kraj nego kao plodan početak. Na pomolu kao da je nešto novo, treće.

Izgleda da se iz ove apsolutne slobode umetnika u odnosu na zakone stvaranja rađaju uslovi pojavu nečeg novog. Oseća se u atmosferi oveejzložbe da mladi tra= že nešto što će da donese jednu novu umetnost. Da li su joj već ovi, naši mlađi, na tragu, pokazaće vreme. Uostalom, ohrabrujuča je koliko i poučna lepa izložba u okviru Bienala „„Mlađost majsto-« ra” na kojoj mladi Ghagal od 23 godine govori već jezikom kasnijeg velikog umetnika, kao što ja mladi Rouau!t već izvanredan majstor, a đvađesetogodišnji Dera:n već je pretstavnik govizma, dvadeset< trogodišnji Delaunay orlizma, a dvađesetšestogodišnji Braque veđ je na tragu kubizma. Istina, po stoji i jedno iznenađenje: dvadesetogodišnji Picasso koga je teška naslutiti iz izloženog platna. No genijalnosti su uvek čuda, a skup talenata obeležava pravce.

Ako imamo poverenja u izvanredno renomirani žiri (Moore, Zadkin, Tamayo, Grohmann, Languy, Pallucchini, između ostalih) onda su dve „međunarodne nagrađe ko-

za”

je je dobila jugoslovenska sekcija ·

(Ordan Petlevski i Olga Jančić) povod za pretpostavku da smo i u ovoj borbi mladih za umetnost sutrašnjice sposobni da stanemo u prve redove.

Dr. Katarina AMBROZIĆ

q

i