Književne novine

\,

(O) umetničkoj istini

. Mestovek sa i strene

će da se u estetičkim diskusijama, sa jasnom svešću o njihovoj metodi, stekne poneki čisti pogled koji će potpomoći da se iziđe iz „sađašnjeg kamenog doba estetike“.

Ukazujući na Kkatarktičku funkciju estetike u sklađu sa jednim mođernim pravcem u filozofiji (upor, Gallie: The Function of Philo-

i Aesthetics) · i ulazeći u jednu điskusiju koja je upravo u toku, autor ovog napisa mora najpre priznati đa nije „u toku“ te diskusije, da ne zna za njene uzroke | dosadašnji razvoj. Tek jedan članak iz te diskusije služi mu kao primer za to da se iskaže u kojoj je meri i u toj diskusiji sama diskusija otvoren problem. Kao pozitivni “cilj Ovog napisa može se smatrati nastojanje „da se odredi umetnička „istina u neposrednom nastavku na kritiku jedne odredbe koja se može naći u članku o kome je reč.

Kako je članak Zorana Gluščevića pod naslovom „Stvaralac + socijalizmu“ (u Knmjižeonim novinama, br. 105) mapis oštrovidog i nađaremog kritičara koji se i sam bori protiv „publicističkog“ načina tretiranja problema u diskusiji, čini se da su i Z. G. i njegov tekst vrlo pođesni za svrhu analize koja se ovđe predlaže, Pod „publicističkim“ načinom Z. G. razume nenaučni i nefilozofski način obrađivanja estetičkih proble= ma, u kome nema kritičkog sistema i metodičke svesti, Z. G. se u svojoj antipublicističkoj publicistici zalaže za filozofsku promišlje~“ nost, za gnoseološko fundiranje kritike umetnosti, Ova težnja se mora pozđraviti, jer bez ispitivanja temelja saznanja ne može doći đo učvršćenja istine niukom području ljudskog razmišljanja, Perscrutatis fumdamemtis stav bilitur ' veritas. Postulat Z. G-a primenjujemo, dakle, na sam njegov tekst.

Već sam naslov članka „Stvaralac u socijalizmu“ čini se nepreciznim, jer, je u članku reč o umet” niku-stvaraocu, a ne o Stvaraocu uopšte. (sve to u socijalizmu), Očigledno je, naime, da naučnicima, recimo fizičarima, ne lebdi pređ očim nikakav socijalistički ideal pojava koje ispituju. Takođe je jasno da omi nastoje da zauzmu ob jektivan, a ne indiv dualno obojon stav prema tim pojavama. Članak Zi G.-a se đakle odnosi na umetnika stvaraoca i socijalistički ideal umetnosti. .

Z. G. upotrebljava termine tradicionalne estetike, on govori ma primer o „biću umetnosti“. Može se pitati da li uistinu postoji nešto što bi se racionalno moglo označiti „bićem“ ili „suštinom“ umetnosti. Umetnost uopšte ne postoji, postoje različite umetnositi. Posebna obeležja, razlike u tehnikama i ciljevima pojedinih umetnosti i, pre svega, činjenica postojanja revolucija u umetnostima, izgleda da onemogućuje navođenje suštinskih odredaba svekolike u” metnosti i, sledstveno, preciznu upotrebu termina „biće umetnosti“, Govoriti o „biću umetnosti“ moguće je samo sa stanovišta jeđne platonske metafizike, na primer Hegelovog ili Hajđegerovog kova. Z. G. je u jednoj recenziji pozdravio „Hajđegerovu filozofiju umetnosti; njegovo shvatanje umet ničke istine kao što ćemo videti sadrži hegelovske elemente, ali on definiše na sasvim originalan način samo „biće umetnosti“: „Bice umetnosti je tip ponašanja stav“ ljen akcijom ili kontemplacijom u

identitet sa uslovnostima U kojima ~

je. imaginacijom uspostavljeno Umetničko biće“. Ova definicija je cirkularna i osim toga netačna, Jer se stvarnost umetnosti po Sebi i za sebe ne može definisati kao jedan tip ponašanja. :

Z. G. naročito čini lep napor da razgraniči područje nauke područja umetnosti, Njegov krajnji i vrlo opravđan cilj morao bi pri tome biti odbacivanje _ estetičkog intelektualizma, izjednačavanja Umetničke i naučne istine. Uprkos jasno istaknute namere i lepog napora da se taj cilj unekoliko postigne, čini se da je namera ipak ostala prilično udaljena od. cilja, Osnovna ideja o apsolutnoj ı relativnoj istim, o idealu i nužnom Individualnom otstupanju od ideala, svodi 'se upravo na intelektualistiško shvatanje umetnosti, koje dakle ne obezbeđuje specifičnost Umetniške istine. BM | Sada ne»ay1ienm od član? Z.G=a postavljamo pitanje teoriskih raž~

· loga koji' bi, mogli opravdati spe-

cifišnost umetničke: istine. Neki autori misle da. izraz „ motnička istina“ pretstavlja samo

u-–

mataforu za Uspeli umetnički je r9z, za .dobro oblikovano delo. Al time se odbacuje u naučno, disku-

reči „iština“ u

siji svaka upotreba i Na očigled Vve-

Vezi sa umetnoŠću. liko umetnosti možemo, međutim, pitati koje je prirode istina koju nam ta umetnost posreduje. Ta iB-

KNJIŽEVNE NOVINE

od po- .

tina se ne može određiti prema nes

cem „datom“, prema nečem Š Prošlo, gotovo i već opaženo., ava umetnost ima stvaralački, pronalazački karakter; svako pravo umetničko delo je novim u istoriji čovečnosti, proširenje i obogaćenje humane stvarnosti: njegova istina je sadržana u njemu imanentnoj snazi da sebe potvrđi kao prodor u nešto što dosad nije bilo „dato“, što nije poznato i već opaženo, Umetnička istina je, dakle, pronalazačka (heuristička) i anaforička (uzdižuća), utoliko veća i značajnija, ukoliko je veća ispoljena umetnička snaga oblikovanja, Umetnička istina se, prema tome, ne sastoji u relativiranju neke opšte istine, u inđiviđualnom „„vrđanju“ otstupanju od mekog ovštcn id ala ili „date prirođe“. „Data priroda“ je umetnički tako' upojedinečena, đa se o njoj, osim u smažnoj ap” strakciji, uopšte ne može govoriti, Jer umetmost se ne sas!o u odražavanju neke „date“ realnosti, već u oblikovanju nove realmosti. Realno je ono što deluje, delovanje je ariterijum stvarnosti. Pravo umetničko đelo ima, kao što se zna, neprekidno živ uticaj na čovečanstvo. Stoga umetnička istina nije ni ap-~· solutna ni relativna istina naučnia i filozofa, već samo umetnička, to jest, pronalazačka, oblikovna istina uspelog dela. Milan DAMNJANOVIĆ ||

PANORAMA

NOVO IZDANJE. STARE KNJIGE, VEADIMIRA NABOKOVA

Posle prašine koju je wu kulturnim krugovima Zapađa podigao roman »Lolita«, Wladimira Nabokova, američkog pisea ruskog porekla, jedno njegovo drugo delo je takođe stalo u eentar interesovanja, iako je prvi

put štampano bre tačno dve đecenije. To je roman »Pravi život Sebastijana Najta« Koji je ujedno i

VLADIMIR NABOKOV .

prvo delo vVlađimira Nabokova napisano na engleskom jeziku, Ma za nimljiv 'način Nabokov opisuje život ruske emigrantske inteligencije u Parizu, u poslednjoj deceniji pređ Drugi svetski rat. U romanu se opisuje život autorovoB polubrata Sebastijana i njegove velike ljubavi sa mlađom FEngleskinjom, u čijem se liku već nazire buduća Lolita.

DELO POLJSKOG „MLADOG LJUTITOG. ı ČOVEKA«

Marek MHiasko, jedan od talenfovanih pisaca novije poljske Kknjiževnosti, izđao je na Zapadu svoju drugu Mnjigu »Groblje«, u kojoj tretira život svoje otadžbine i njene Dro-

MAREK HLASKO

bleme u svetlosti poslednjih dogadaja. Glavni junak romana je radoJJub, koji ne može da podnese poslevatni politički život, unmištavanjs poštenih ljudi i lomljenje karaktera i moraia, očeličenog u ratnim vihorima, U ime viših ciljeva, nestaje ljudska ličnost i pretvara se u automat, koji je navijen da se samo raduje ako 5U mu obezbeđena tri O broka dnevno — kao jeđan on naj" viših cilieva njegovog postojanja ma

zemlji.

i:

- zeblu, punu \besposlice, na koju čitav sat,

Momčilo · MILANKOV

/

Pod snažnim naletom košave koja je prodrla u unutrašnjost starog rasklimatanog »Kapitena« iskopneo je iznenada svet čudnih i privlačnih avantura, svet ispunjen akcijom jednog neverovatnog. a koji se zvao Lemi Koušn... Zaklopio je knjigu, još više

se skupio pod mantilom, a zatim je, kolebajući se, polako prešao prstima po volanu. Kroz staklo na kom su se slivale bezbrojne sitne brazde kiše spazio je delić večernjeg, opustelog Beograda —-

nekoliko sumornih novembarskih ulica po čijim je trotoarima ne-.

milice brisao vetar — i to ga je vratilo u stvamost, vlažnu, pro-

ni pomišljao jer ga je smena mnogobrojnih dramatičnih događaja romana otrgla ovih naviklih okolnosti i prenela u predele beskrajnih autostrada, barova, oblakodera, puškaranja u tamo nekakvoj Dvadesetprvoj ulici i ugroženih lepotica koje očekuju mlade, snažne i dovitljive spasioce,

Sa naporom je raskopčao' mantil, izvadio svoj teški džepni časovnik i ostao tako neko vreme mrzovoljno zagledan m lagano okretanje sekundare, Ne vredi više čekati, zaključio je naposletku, prilično je w\eć kasno, a i inače po ovako lošem vremenu neće biti mnogo posla. Uostalom, ako sad ode, na stanici će. ostati još tri taksija. A to je sasvim dosta do ponoći kad će ih zameniti ona dva »Vilisa« iz gradskog preduzeća. Zaista, ako odmah krene, kroz desetak minuta biće već wu svojoj sobi. Tamo će uključiti grejalicu, skuvaće dobru crnu kafu, svaliće se na kauč i ponovo utonuti u roman. Dabome, promeškolji se \on nestrpljivo, ovako gadna noć i nije za nešto drugo. ra,

I baš kad je upalio motor u nameri da pođe kući, začu kako neko spolja udara po staklu njegovog automobila. Iznenađen, on je opsovao glasno, ali se odmah zatim pribrao i otvorio vrata; Najzad, pomislio je pomireno, ovo mi je ionako poslednja tura.

Ušao je nekakav suvonjav mladić i povukao za sobom jednu devojku. Ona se, izgleda, malo opirala, ali ju je on brzim i odlučnim pokretom smestio na zadnje sedište poređ sebe. Šofet je za irenutak ostao okrenut, posmatrajući njene krupne uznemirene oči i tamnu kosu, koja joj je u mokrim uvojcima padala preko ramena. Zgodna je, pomisli, ali se odmah vrati u svoj prvobiini položaj tražeći naviknutim pokretima prstiju menjač. Zgodna je, zadobuje on nezadovoljno po okruglom rožnatom zadebljanju ručice, ali je njegova devojka. SŠofer nije baš imao mnogo sreće sa devojkama i zato je bio prilično osetljiv kad su upitanju takve stvari. A. eto, mislio je, drugima sve to ide nekako jednostavno...

-— MNozite nas u Debarsku ulicn — reče mu mladić — ona fe, znate, tamo do Ujstaničke. · — Dabome — prihvati šofer izvlačeći mašinu sa mesta za

parkiranje. Želeo je da što pre obavi ovaj posao. Dok su odmicali bogaio osvetljenim ulicama centra, on se, obilazeći retka vozila,

ponovo vrati na roman koji je domaločas čitao. Dobro je što

sam presavio siranicu na onom meslu, seli se zadovoljno. Čim stignem kući, odmah ću se uključiti u radnju. A radnja je zaista bila vredna pažnje. Onaj se čova tamo uvalio u grdnu nepriliku. Upao je u jazbinu bande gde su ga uhvatili i razoružali. Sada je sam protiv šestorice gangstera. Potpuno bezizlazna situacija. Bogamu, nasmeja se šoler, što ti pisci znaju da zapletu stvari,.. A mora se izvući. Naravno da mora. Inače sve to ne bi imalo smisla.

— Kako je sve čudno. } strašno. Hiela bih da ti kažem

to... — dopro je do njega devojčin glas.

— Još uvek isto? Žnam, bojiš se — upade mladić nekako muklo — molim te, ne govori Više.

— A, ne — razaznavao je šofer njene reči koje su usledile posle kraće ćutnje — nikad nisi želeo da ti to objasnim. Nije samo strah. Nešto drugo je u pitanju. Nešto više od toga...

— Dosta! — preseče mladić, a šofer ga spazi U ogledaly

kako je nabio šešir na oči i okrenuo se prema prozoru.

eka njihova stvar, pomisli on. Koliko sam dosad ovakvih sporazuma provozao po varoši? Pa opet ništa. Život se}i dalje nastavlja normalno, kao da je svugde samo cvece cvetalo. Uvek je to tako, progunđa on tiho i slobodnom rukom izvadi cigarelu.

Posle nekoliko minuta vožnje pojavi se mračna i krivudava Ustanička ulica. Svetlost farova otkrivala je čitave potoke koji su se slivali po kosini kolovoza.

— Oho, ovde je dobro zalila kiša — osmehnu se šofer svojim pulnicima — bogami, ako nastavi ovako do zore, ovi će tamo dole plivati u suterenima. ·

_— Zaustavite tamo, kod onog ugla — naredi mladić tonom

koji je potpuno ignorisao šoferovu ljubaznost.

Ovaj ga pogleda malo iskosa, a posle log povuče dim iz cigarete, sleže ramenima i zakoči kraj travnjaka blizu naznačenog mesta. Mladić nije ni dočekao da se kola valjano zaustave već je nestrpljivo otvorio vrata i dobacio izlazeći: | .

— Ostanite tu, odmah ću se vratiti. \

Zatim se izgubio u mraku pobočne ulice, ostavivši devojku da ga čeka u kolima. Šofer je otvorio prozorče kraj svoga sedišta i bacio pikavac za njim. A onda se okrenuo prema devojci koja je nepomično sedela u svome uglu.

— Hladno vam je? — upila. — Zaista, baš je ružno vreme večeras...

Devojka ništa nije odgovorila. Činilo mu se, koliko je mogao da razazna u polumraku, da ga nije čak ni pogledala. Jednostavno, mirovala je tamo, hladna, utonula u svoje misli i izgledala. je kao. da ništa od onoga što se dešava okolo nema značaja za nju. Ova baš nije mnogo vesela, pomisli šol{er i osmotri je sumnjičavo.

Mladić se pojavio neočekivano brzo. Verovatno nije, prošlo ni dva minuta od njegovog odlaska, a on se najednom našag' kraj aut. ila, otvorio vrata i kratko dobacio devojci: i

— Izlazi!

Ona se trgla, zagledala mu se u lice i rekla tiho, preklinjuće:

— Ah, zar? Zašto je sve lo tako? ,

On je samo odmahnuo glavom i stegao joj lakat. Jednim nestnpljivim i ne baš naročito nežnim pokretom jednostavno ju je izvukao iz taksija. Spazivši ih kako nameravaju da se udalje, šofer poskoči: TA

— Slušajte Vi... ! -

_— A, da —- osvrnu se mladić '-— čekajte nas lu. — Ne bojte se, nećemo vam pobeći. ~

Šoler je hteo. da zatraži još neko bliže obaveštenje ali nije dospeo ništa da upita, jer jc momak hitro obuhvatio devojku oko struka i poveo je prema pobočnoj ulici. Kroz otvorena rata automobila šoler ga joe čuo kako govori:

— Spreman je. Čeka nas lamo gore. Znaš i sama više nema smisla...

A odmah zatim naglo se povukao u unutrašnjost kola, jer je osetio kako mu je tanak i hladan mlaz vode dospeo ispod gkovramika, n

Posle njihovog odlaska šoler je upalio malu sijalicu iznad svog sedišta. Bio je siguran da cće.se mladić, i devojka vratili, samo nije. mogao da predyidi koliko će ih još dugo čekati po ovako nezgodnom vetru koji je pri svakom jačem naletu pronalazio bezbroj sitnih i teško uočljivih puteva da bi.se uvukao unutra automobil." Zato je najpre protrljao šake, podigao kragnu i sastavio revere ispod brade, a onda je dohvatio knjigu i pronašao onu presavijenu stranu. Napolju, na kolovozu, odmicao je polurazan trolejbus. Iza nekog starog i već sasvim ogolelog jablana Klaia se na vetru ulična sijalica. A on je potražio zatočenog Lemija... Mora da je prošlo dosta vremena do onog trenutka kada je jednom slučajno podigao pogled sa stranica i spazio nedaleko u jednim vratima mladića kako stoji i puši. Bio je sam. Prznica, procedio je šofer posmatrajući ga, gadan neki tip. Učini mu se pomalo zagonetno to što mladić stoji sam na ulici, ali ipak nije mogao da se duže zadrži na njemu. Oči su grozničavo potražile nastavak najnapelije scene u knjizi, Tamo su se dogačale nepojmljive stvari. Lemi ı Sada se pritajio na kraju dugačkog mračnog hodnika i hladno-

da sad

a možda i više, nije'

PRIČA „KNJIŽEVNIH NO

LUDE

oušn je već likvidirao dvojicu. ,

_ koo očekivao da najde

VINA:

| ž.%. NU .0 debeli Irac Sam. Taj je, znači, ireći. A i zarobljenica je tm negde. Najzad, evo i Irca. Ni ne sluti (šta će ga zadesiti. Bravo. A.perkat. | Tako, prolaz je, dakle, slobodan. Ali, šta je sada dočavola. 'Lemi ne želi da pobegne, on se vraća. Pa to je neverovatnp...-

— Druže, otvorite nam vrata. /

Mraćen naglo u kišno novembarsko veče i košavu koja je. brisala Ulstaničkom ulicom, šofer prepoznade najpre devojku, a zatim njenog pratioca. Lice joj je bilo izmučeno i teško se kretala. Mladić joj je pomogao da se smesti na zadnje sedište. Bogami, · iek iad se seti šofer, zadržali su se sigurno više od pola sata, Dobro sam se začitao. Ali neka, platiće sve to ovaj wobražent momak.

_—_ WVozite natrag, Wu centar —1 dobaci mladić -— Vasma ulica. i | |

Šofer je već palio motor, kada se javi devojka:

— Ne. Ne tamo. Mene ćete prebaciti na Dedinje. ?

— Kako —- trže se mladić — šta ti je sad najednom? ·

.·— Ništa — odgovori devojka umomo — mene na Dedinje,

— Druže — preseče mladić onim njegovim odvratnim tonom koji nije trpeo pogovor — Vasina ulica.

— Slušaj — poče devojka tiho ali odlučno — sve to ništa

ne vredi. Ja više neću tamo. Ne mogu da se vralim u onu sobu.

— Koješta! — odvrati mladić ljutito,

— O, šta ti znaš — ona poče da plače — šta znaš? "Tako mi je sad sve jasno. I mislim da treba da ti kažem to: mrzim te, eto. Sve sam Više sigurna da te mrzim. Ah, što sam bila glupa, tako užasno glupa...

— Ta krenite već jednom, sunce mu -— izdera se mladić na šolera koji je uzbuđeno mrvio cigaretu među prstima — a ti, ii govoriš bez veze.

— Je li? Bez veze? Ja nisam želela ovo, samo si ti želeo, Zažto si želeo tako uporo? Kako si samo mogao da budeš protiv nje — nastavila je kroz plač — kako si mogao?

— O čemu to pričaš? Ništa te ne razumem.

— O njoj. Sanjala sam je jednom. Bila je devojčica, Al sad je kasno. Nepovratno. Poslušala sam tebe. Naizad, svršeno je. Alko si mislio da te nisam razumela, onda se varaš. Razumela sam ja dobro tvoj strah i tvoju sebičnost. Uostalom, olakšaće ti posao, ubrzaću sve to, Noćas ću spavati u svojoj sobi a prvim 'Tutamjim vozom otpulovacu mame. Više ne moraš da se brineš, među nama je sve gotovo.

Rekavši io, ona se odlučno obrati šoferu:

— Molim vas, okrenite prema Dedinju.

; Šoler je potvrdio glavom i spremno pokrenuo auto. Još dok je započelo to raspravljanje on je shvatio razloge njihovog sukoba. I, naravno, bio je od samog početka na strani devojke. Zato se tako spremno uputio prema njenom stanu.

— Ama, čoveče, Jeste li normalni — zavapi mladić — odmah zaustavite! Hej, čujete li me? .

— Na Dedinje — ponovila je devojka strogo, a šofer dotaže

· kažiprstom obod svog kačketa i pojača brzinu.

— Pa to je Tudost! Druže... — povika mladić, ali pošte se Šoler ne odazva, on skoči sa svog mesta i mahnito ga pograbi za ramena — slušajte vi, sve ću vam porazbijati ako odmah ne okrenete kola. Sve, sve će leteti u panamparčad!

Šofer je pokušao da se oslobodi, ali mladić ga je još više stezao. Učinivši jedan nezgodan pokret, on je za trenutak ispustio volan i auto je skrenuo na suprotnu stranu ulice, Spazivši to, šofer se naglo otrgao i uspeo da zakoči pre ne što su prednji točkovi prešli na trotoar. Razljućen, on je izišao iz automobila, otvorio VdHdnja vrata, pograbio mladića za ramena i izvukao ga napolje.

— A sad se gubi — reče mu, pošto ga je preihodno gurnuo dalje od kola.

Medutim, mladić je samo malo posrnuo, a zatim se zaleteo natrag u nameri da se ponovo ubaci na zadnje sedište taksija,

Usput je pokušao da brzim pokretom ruke odgurne šofera kake bi lakše dospeo do zadnjih vrata. Ali šofer je čvrsto stajao na svom mestu i dočćkao je mladića jednim snažnim udarcem. Bio je to iznenađujuće dobar udarac pesnicom, Odozdo u bradu. Aperkat čist kao suza. Mladić se zaljuljao i tresnuo svom dužinom na mokar asfalt.

Spazivši to, devojka je uzviknula bolno. Iznenađen, šoler se okrete i primeti je kako se sa naporom izvlači iz automobila. Usput, ona je otvorila tašnu, izvadila hiljadarku i bacila je na

prednje sedište. ·

— Evo vam vaše — rekla mu je prezrivo — i odlazite. Vi ste napasnik, grubijan...

Zatim je klekla kraj mladića, podigla mu glavu i pomilovala ga po licu. Ovaj se pokrenuo, promrdao lagano ramenima, a onda je polako ustao. i

Sofer je stajao zapanjen, Neki iznenadni talas stida prostrujao mu je telom i paralisao svaki njegov pokret. Posmatrao ih je kako su zastali i kako je mladić skinuo mantil da bi ga prebacio devojci preko glave, Zatim su zagrljeni krenuli polako, nogu pred nogu, tamnom kišnom ulicom prema trolejbuskoj stanici. A on je odjednom zaželeo da im nekako pomogne, da ispravi na nekš način posledice ovog glupog nesporazuma, ali je istovremeno shvatio da bi u ovom trenutku bilo sasvim besmisleno pokušati tako nešto.

Onda se, onako pokisao i tužan, vratio u kola, Dok ie manevrisao prilikom okretanja, osetio je kako mu se nešto zapliće među stopalama. Bila je to knjiga o podvizima slavnog detektiva Lemi Koušna, Šutnuo ju je ustranu i zagledao se w daleki red sijalica koji mu je polako dolazio u susret. Bcograd, promrmljao je, ugašeni prozori i košava... Učinilo mu se kao da na čitavom svetu i ne postoji ništa drugo sem te kišne novembarske večeri po kojoj su sve brže češljale svetlosti njegovih fargva. Ništa sem ove večeri, ponavljao je, u kojoj su svi oni drugi, što ih je zamižljao da sede zaklonjeni od vetra po svojim suvim i toplim sobama, nekako sigurniji i više osmišljeni od njega ovako zalutalog u opusteloj periferiskoj ulici.

Medutim, što se više bližio svome stanu, sve ga je manje grejaja prijatnost takvog razmišljanja, Čak seyu jednom trenutku trgao, dohvatio knjigu sa poda i spustio je kraj sebe. Ko zna, pomislio je vraćajući se sada već mnogo staloženije na maločašnji sukob, možda sve ovo ipak nije ispalo tako loše.· Dodavola, nasmeja se birajući suvu cigaretu, ovo mu dođe kao da sam tom momku čak pomalo i učinio uslugu... Zalim je opazio hiljadarku pored knjige na šedišta. Mirno je stavio novčanicu u džep i poterao kola najkraćim pulem prema svom stanu.

SEO OURS

Kako divno opisan aperkat, .