Književne novine

FRIDRIHA NIČEA

Kontrađiktornz i neđovoljnao pomata ličnost memačkog filozofa Yriđriha Ničea bila je više puta pređmet žestokih rasprava između onih koji sma mm pripisivali rasističke i

tičke predrasude kao glavni izvor iđeološke podloge nemačkog nacističkog. pokreta „i drugih Koji sa smatrali đa je Ničeova filozofija

zloupotrebljena od strane nacizma.

Neđavno je izišla iz štampe jedna mbirka pisama poznatog filozofa koja nam RPprilično rasvetljava njegovu ličnost. Iz njih se viđi da je Niče ođinčno bio protiv uskog nemačkog nacionalnog šovinizma i prepotenine wloge memačke rase u svetu i đa je želeo samo svetsku vlađavinm majboljih bez obzira na rasnu i Kklasnu pripađnost, Jednostavno rečeno, Niče je želeo da na svetskom kormilu seđe ljuđi od uma i fizičkih 'sposobnosti, koji bi u sebi ujeđinjavali onaj đaleki Iđeal svega najboljeg u celokupnoj Ijuđskoj rasi, Ova pisma. koja pripađaju njegovom Kaspnijem periođu i već nagoveštavaju sumraP genija, đosađa nisu bila poznata ni najboljim poznavaocima Mičeove misli, već su se nalazila zabačena u kući jeđnog nekađašnjep prijatelja.

ROMAN »PONOVO U PE. ONU« POBUDIO VELIKO INTERESOVANJE

Mađa je pre tri godine u Americi objavljen roman »Građić Pejton« od hknjiževnice Grejis Metalius (preveden i kođ nas), njegova. je slobodna sadržina i iskreno olkrivanje činjenica o životu američke palanke ' izazvala pravi skanđal, što je samo dovelo đo toga da se roman rasproda u nekoliko miliopskih izđanja. Po ovom romanu je snimljen i istoimeni film koji se ovih đana prikazuje i u našoj zemlji, Sađa je izašao nastavak romana pod gornjim naslovom u kome se pisac obračunava sa svojim Dpuritanskim Kritičarima, i ponovo Dpotvrđuje svoja zapažanja o moralu 1 bitisanju žitelja ne samo američke već } svake polanke.wu svetu.

| ZADUŽBINA FENIKS

Dalji potsticaji umetnicima majavljuje zađužbina Feniks. Ovu zađužbinu osnovalo je i dalje je održava Pilgrim 'rrust. To itclo, pod pretseđništvom izđavača Ruperta Hart-Devisa, ima za cilj đa ukazuje finansisku pomoć piscima, kompozitorima i drugim umetnicima iz oblasti literature, drame i muzike, kao i osobama koje zavise ođ tih umetnika, a nalaze se u nevolji. Pomoći se đaju »kako: bi se obezbeđilo ili pomoglo stvaranje, izđavanje i prevođenje, štampanje ili prikazivanje bilo kog dramskog, muzičkog li umetničkog đela koje je od značaja za javnost, ali za koje nema izgleđa da će biti stvareno, objavljeno ili prikazano bež finansiske pomoći«. Tu spada takođe i istraživanje i kupovina rukopisa, pisama i đrugih spisa britanskih pisaca ili kompozitora.

Sređstva se uglavnom prikupljaju dobrovoljnim ustupanjem izdavačkih prava ođ strane izđavača nezaštićenih knjiga i (to je nađa) prilozima trgovačkih i inđustriskih Koncerna,

PRISTLIJEVA ISTORIJA KNJIŽEVNOSTI

Dž, B. Pristli, poznati engleski bpisac i autor više popularnih pozžo» rišnih komađa, završava obimnu studiju o literaturi, počev od pronalaska štampe pa do Drugog svetskog rata, Knjiga nosi naslov »MHnjiževnost i čovek Zapada«, pa je, hako i sam naslov kaže, celokupna ia stuđija knjiševnosti posmatrana iz ugla jednos mapađnjaka. Ovaj ambiciozni pođuhvat engleskog pisca ima 24 cilj, hako to i Pristli izjavljuje, da .dš svetu, konačno, jednu pravu istoriju

KNJIŽEVNE NOVINE

Mnjiževnosti koja neće izaći iz pera nekog profesora univerziteta ogrezlog u đogmama svog pređdmeta«.

LITERARNE NAGRADE V. H. SMITA

Cilj nove godišnje literarne nagrade od 1.000 funti je đa potstakne Dpisce Ujedinjenog KHraljevstva i Britanske Zajednice Narođa. Nagrađe se dođeljuju piscu knjige koja, po mišljenju žirija, pretstavlja najznačajniji đoprinos engleskoj literaturi u

označenom vremenu, a io je za po-> ·

slednja 24 meseca koja prethode dđavanju nagrađe a završavaju 31 đecembra. Ocenjivaće se najrazličitije knjige: bez obzira na vrstu knjige, vomani ili ne, sve dolazi u obzir, U žiriju koji je dđođelio nagrađu iza 1959 god. Patriku Vajtu za njegov roman »Vos« bili su Harold Nikolson, pretsednik, C. V. Vedžvađ i Vilijem Plomer, Sleđeća, nagrađa, koja će se dđođeliti u jesen 1960, biće za đelo objavljeno između januara 1958 i decembra, 1959. ; 1 ;

Patrik Vajt je Australijanac, rođen 1912 i školovan u Kngleskoj. Posle Kembridža proveo je nekoliko gođina u Londonu, a zatim se vratio u Australiju 1948 i nastanio na farmi u blizini Sidneja, Prva knjiga kojom se istakao među savremenim piscima bila je »Drvo Životac 1955. P. Vajt nije više farmer i izjavio je da je nemoguće ozbiljno raditi na farmi i pisati u ista vreme.

NOVO DELO PISCA ROMANA »MOST NA RECI KVAJ«

Pjer Bul je stekao svetsku slavu svojim »Mostom«, koji je ovih đana

napunio okruglo petnaest milionn primeraka. samo na engleskom i francuskom jeziku, On je nastavio da piše, i njegov roman »Bofijas« je ovih dana prosto razgrabljen iz pariskih i njujorških Knjižara gđe se Istovremeno pojavio. I u svom novom delu Bul opisuje đoživljaje belaca u malajskim džunglama za vreme Drugog svetskog rata Koji su uglavnom i autobiografski jer je i sam pisac pripadao gprupi pokreta otpora koja se borila čitave tri mOđine protiv „Japanaca i miskitosa, svojih glavnih neprijatelja. Moralno propađanie ljudi izgubljenih u jednom besmislenom košmaru grozniee 1 večitog straha od neprijateljskog masakriranja, poslužilo je Bulu da još jednom istakne svoju staru. iđeju o besmislenosti ratnih sukoba i strahota.

a / | Alber Kami kod Jugoslovena

Nastavak sa 93 slranc

— M. K.: Alber Kami, Umetnost i kritika 1. I. 1984, — Maksimović Miodrag: Alber MKami, Leto. Politika 23. XI. 1956. — pbMarinković Nada: Alber MKami u jednom susretu. Politika 29. XI. 1954. — Marović T. P.: A. Kami, Leto. Vidik IV, 1957, Str. 46—49. — Milić Borislav: Istočno od Mamija. Polja IKI, br, 6—7, 1957. Milošević Nikola: Volja za moć u đelu Albera MKamija. Delo knj, V, br. 10, 1959, Sir. 1204—1222, — Mirković Milosay: A. Kami, Leto, Viđici 1, IL, 1957. — Morijak Klod: Alber Kami. Izraz Nonj. V, 5, 1950, st 570—574. — P. P.: Alber/Kami, Kuga. Književne novine 10, VI. 1956, — P. BS.: A. Kamij, Čuma. Mlađa literatura Wnj, VMA, 1956, Str. 47—49. — Pavletić Vlatko: Sudbina automata. silueta mođernog čovjeka u sutonu građanskog društva | (A. Kami, Stranac). mnepublika knj. VIII, 1952, str. 209—227. — Pavlović Miođrag: Letnja zago“ metka. Nin br. 190 22. VIII. 1954. Peic Branko: A. ami, Kuga, Btvaranje Kmj. VIII, br. 4, 1953, Str. 200202; Pitanja, ne iraže odgovor. Alber Kami, Pad. Mnjičevne novine br. 93, 22, V. 19509, — Pejatović Prvoljub: Varjjacije o apsurdu. Kami, Kuga, Mlađa kultura br, 32ž, 18, KI. 1954. — Penčić Sava: A. Kami, Leto.

i ro?

' tvrtim —

»Neka bog poživi Saltana, i Hrusta, Šerifa, i ono momče. Dautovo — kad ih vidim poraste mi srce koliko čogatl« — on, .Sadik, trbuljast, a malen, a neugledan, a proždrljiv u jelu, a nekadar u radu, a blagorječiv na jeziku, govorio je gledajući Satana kako grudima razbija snijeg i maglipe, ozdo od vode, ozgo od crnkvine, i otud od. drumova; pnonosio je putevima čežnju i tražio nekakve zlaine binjiše i nekakve neukrotive konje — gdje su to» Mladost u njemu bila je zelena kao granje ramena, i iabane, i mjesta oko koljena, i vrane žile u žena bili su mu molitva koju je predveče, sa snijega, crvena grla i crvenih usana, klicao amo prema bregovima; bio je kao kružac soli, bio. je kao zadivljala tvrda ledina.

Bilo je studeno, i kuće su se wdimile nekim dimom od prije sto zima; ona sisa! -—— o draga, o zemljana, o ljepoto nekakve pramajke svih Sejdićal — ona sisa na furwni bila je sad vruća; bila je obojena zelenom bojom.

Bila je došla, Ferida.

Ona je bila nešto što se nije moglo nazvati ni ženom, ni djevojkom,· ni čim irećim ni čebila je ćerka jedne od Sejdičkih odiva, i.bila je pobjegala žandarmima; pobjegla je prije jedno tri četiri godine, noću, gotovo gola, jer su htjeli da je wdaju za nekmkva stara trgovca iz Berana. A onda je stigla do Kosova, i Drenice, i Peći, i pjevala je sandžačke pjesme sa onim dugim lakim pripjevcima kao kad na zemlju pada mokro lišće pjevala je po onim malim kafanama u sokacima, i tamo su je i oblačili. Došla je pravo iz nekakve kafane m Prištini, i donijela je darove. U Beranama se zadržala malo, ostavivši ipak nekoliko pjesama koje je pjevala puckajući prstima; sjetila se da ima ujake i došla im pravo u pohode.

Uz furomu sć grijala satima, uz one Sise kad nema Agana. Jednom joj je palo na' um da. one sise gricka usnama i da kliče: »Oh da su mi ovakve pa da ih zaljuljam«.-A: onda se smijala grohotnim smijehom, šireći svoje maje usne. Žene su se zabezeknule.

— Šta vam je žene? —- čudila se ona, i dodala: — Što u Peći ima dobrih ženskih poiaseva, što iima arene svile i što ima ' bluza, ima i šorvana — Šorvani su Jevtini. ·

A žene su mislile da je njoj tamo bilo sve jevimno . \

I mislile su na svoje poštenje koje su sada vidjele kao mladu ledenu rosu na britkoj iravi, one — Žene ratara i vezioca snoplja, tu u Bioči, u Bihoru; sjećale su se onoga uvrtanja lampe kad su dovedene, i onoga užasa prve bračne noći sa mužem — onim što im je bio prvi čovjek, što im je i sad, i što će im 1 ostali dok su pri pameti. Gledale su joj Jedro tijela koje je pucalo i caklilo se svuda iamo gdje bi ga otkrila. A ruke su je mijesile kao glinu. I oalie je kao ugarci ivrđavu malim usnama. alias O LOOP

Bile su te žene dolje Taa, CUlmU, mlade kao i ona. Bila je bu Brešinica. Bila je tu jedna mlada nevjesta ~ žena Hasefova, bila je blijeda i grdno namazana bojama — mirisala je na dučanske basme i Sa mrve od ustajalih kolača. Bila je tu i neka nijema djevojka iz Rastoke kojoj je bilo ime Hana — tražila je vunu za ćilim: pletući prstima po vazduhu ona je nekako objašnjavala šta joj itreba.i zašto joj treba: prikazivala je najprije ovcu, a zatim kako iu ovcu strižu, a to što ostrižu kako ona prede, pa ispredeno, kako tka, a to što ika bio je ćilim, a ćilim joj je trebao jer će da se uda, pa da imaju na šta sjesti i na šta leći, njih dvoje — on s brcima i ona bez brkova. A onda se smijala blaženo, lomeći se pri tome u ramenima i crveneći se u licu — mucala je i suzila. Zatim je bila žena nekakvoga Veledije iz Pripčića koja je sjedila smjerno i hva-

lila se da oni u Pripčićima imaju ribe koliko

god hoće i da' joj njen muž Veledija donosi iz varoši sve vrućih simita; o grlu je imala dukate i bila je lijepa. Bilo je i nekoliko mladih djevojaka iz Bioče — crvenile su se od

dFeridine· priče, a' jedva su čekale da je koja

ju, sa tim

od žena zapodjene na ono glavno što im je svima ležalo pod kožom kao vruć kolač; zapodijevale su je, i Ferida je pričala:

— Jedan Milovan što je imao vatreni mlin, pa prodao taj mlin, najvolio je da mu ja pjevam, o bože kad se sjebim..., i ja bih mu zapjevala, o bože što bih ja njemu lijepo zapjevala, Milovanu. 743)

— Ulanjila bi, je ! de? — upitala bi je Brešinica koliko da ona ne prestane sa pričom.

— Što da utanjim? Po kafanama se ne pjeva tanko kao ovamo po selima — odgovarala je Ferida, a zatim se durila na njih i na njihove

_ seljačke pjesme; pripijala se uz peć i # očiju dizala kosu.

ILUSTRACIJA D. STOJANOVIĆA-SIPA.

-—— Pa de još, još nam 'pričaj.

— Šta ćete još, žene

— Nešto čudno, što mi neće znamo a li znaš.

— E ovo ću odmah da vam kažem, šeljanke: vidjela sam na Kosovu turbe turskoga cara Murata što ga je ubio srpski car lazar, pa 1 taj Lazar odmah poginuo, i tako: dva cara za dva sata... hajdede, otišla, i nema ih više.

A.onda ju je Brešinica podjarkivala sa one strane s koje je i sama bila slaba: bacala je u nju riječi kao sud u dubok bimnar i vadila piće za svoju dušu.

-— Popričaj ti nama ženama o muškarcima kad smo same. ;

—- Ja bogami imam svoga Velediju — branila sc Žena iz Dripčića i odmah zatim 'dodavala kako joj njen. VWeledija donosi simite iz va-

BED RIM i BRIĆa „KNUIŽEVNIH NOVING”

FERIDIN POVRATAK

Lt aubaojinciart S BNL Rd JR. Ni aO AM i a ka jr ao aki aa A aaa ak a aaa e a ea \ koju je Božić

. Srce — neka!

roši)i vadi riba iz rijeke kad god ona hoće, — 1 ja imam onoga Milovana — zainat, spustivši kapke i oborivši glavu izgovorila je Bre-

šinica. SN — Ah ne pojci me, ah ne paraj mi moje om bolnom raspjevanošću izgovorila je. Ferida; ruke je položila po zemjanoj peći i sjekno ćutala. a : zabim se Brešinica okrenula onoj nijemoj djevojci Hani, pokazivala joj je prstom Feridu i govorila joj očima, rukama, glavom, kako ona ima tamo negdje daleko jednoga: svoga ovakvoga... -— širila je ramena i prsa i'još rukama dodavala, pa sada vene i boluje za

'njim.

— Ja imam svoga Velediju — ponovila je žena iz Pripčića. i }

— E... e... — mucala je Hana, ulazeći u nešto što dobro razumije i što se i nje, same tiče. ,

A kad su se okrenule tamo, vidjele su kako je Ferida izvadila svoja prsa i primakla ih uz dojke na zemljanoj peći: doticala je vršcima u vrške i mjerila, gubeći se pri tome i smijuci

. se bolno. A. zatim je brzo zakopčala bluzu,

— Ništa, seljanke, ništa, seljanke — veli. — BE... e...1 — zaljuljala se na svojoj širokoj ošnovi Fana i osvrtala se na svoja puna prsa bila je sva srećna, i onda su sve zaćutale kao da su dugo žele i sjele u hlad da se odmore. :.

Satan je tih dana imao ono nemoguće za“ dovoljstvo da se u Bioči druži s glavom koja je vidjela svijet kao i on; i još uz to sa glavom koja je bila besprekorno čista i obučena u varošku haljinu: nekakve veste, nekakve džempere, nekakve bluze i košulje Ferida je mijćnjala svaki dan, i on je imao šta i da vidi; na cipelama je nabadala kao da hodi na rogovima a on je baš to gutao očima.

A zatim — mirisala je; zbog toga njenoga mirisa stara Behra imala je mnogo muke: morala je da provjebrava sobu prije nego što će Agan ući. d

— O bože, dijete, šta će ti toliki miris ljutila se na Feridu, a Saltan bi je odmah dočekao: — Eno nane Čuj ti nanul

— U moje vrijeme... — nastavljala je Behra, a on je već znao šta će da kaže i odmah joi je prekidao riječ. :

— Nećeš zaboga, nano, tražiti da ti trli konoplju. Vidim ja da je svima vama krivo što vam je ova sirota u kući i što vam jede koru hljeba, a to vidi i ona sama, nije slijepa da ne vidi; pa, de tako ti boga istjerajte je neka i ta bruka pukne — istjerajte je.

— Sinkol -— ]zaprepašćeno je starica. — Jeste. Žao vam je koru hljeba. A ona vam je sirota i darove donijela. A koliko vam pojede —" hajde baš da se pitamo koliko vam pojede — pojede vam koliko jedna ptica, tako mi boga koliko ptica, više ne pojede, a vama je i to žao. O bože, šta je doživjela ova kuća — da se u njoj hljeb žali. .

— "Ta djevojka, sinko, nije dobra — tiho, vrteći glavom, izgovorila je Behra.

— Eno nane! Eno sad djevojka nije dobra! Neka se zna i to. Neka se zna da sc više u ovu 'jadnu .Sejdičku kuću nema kud doći, da,„su w

dizala oči

nije dobar, niko ne valja — vraćajte se, o kukuj, da čuju. mrtvi! — bjesnio je Saltan kao da je pesnicom udaren u čelo. Jadnu bludnicu iz Prištine razvesceljavao je poslije dugim tihim šaptanjem u kakvom budžaku: primakli bi slavu uz glavu, prste bi prepleli, disali bi uzbuđeno. Ili bi se jednostavno zagrlili — željno jedno drugoga. To je staru Behru nagonilo da bdije nad njima; ona njihova skrovita mjesta u koja su se zavlačili nalazila je po njenom mirisu — otlvarala je i zatvarala redom štale i kolibe tražeći tobož nekakvo tele, nekakvu ovcu. Nalazila ih je u hambaru kod žita, ili kako stoje u štali kod konja, ili kako, pod strehom gaze snijeg, i zborila tada Saltanu isto ono šlo je on prije zborio njoj: da ta djevojka nije došla,da po štalama kupi đubre, da ona treba | da sjedi u sobi i da ne izlazi u tu studen, dodajući na kraju: »Uf, uf, studeni, ja bogami to nijesam vidjela«,

Ferida je otišla o Božiću.

Kuća se — poslije nečega što je u njo) bilo šateno i drhtavo swnovratila u mir i tišinu; Behra ju je svuw provjetrla.

nog intelektualca,

x+ NS ej:bat

njoj vrata zatvorena: yraćajte se, niko od vas

Susreii knj, V, Dr. 3, 1957 Str, 245—247. — Peratoner Ervin: Covjek u pobuni — i u zbirci eseja A. Ramija. Izraz knj. IV, br. 7—8, 1958, str, 144—147, — Perović Pređrag 5. Alber Mami, Leto. Književne novine 28, XI. 1956; Nobelova nagrada Alberu Kamiju Politika 27. X. 1957 Alber Kami, Pad. Politika 12. IV. 1959, Petković A.: Pristlijev esej ,o »filosofiji apsurda«. Mladost 11, XIH. 1957, — Popović dr, Slobodan: Revolt Albea Kamija u »Strancu«. Kujiževnost knj, NIV, . SV. 3, 1952, Sir. 285—287; | „KKamijevo fraženje smisla života u hronici »Ruga«, Književnost knj. XVIMNI, 1953, str. 120—133, —, PU šonjić Boško: A. Kami, Neto. Student 15. IV, 1957. — Ranković Milan: Meke. tajne »Stranca« ., Widici „ br, 371—38, 13958. — Mido Kmil: „Alber Kami, Prisuinosti br. 3—4, 1957, str, 205—208. — Simić Novak: Nagrada »Vrlinie. Uz dodeljivanje NobBelo-

ve nagrade. Alberu Kamiju. Republi-

ka knj. XIN, 19057, br, 10, sir. 16, Tomić dr, Josip: Sartr kontra Kami, Wiesnik: NFH. 9 — 10, T. 1953. — T0šović Risto: A, Kami,, Kuga. Politika OV. 1953, — Falout Želimir: Nobelo» va nagrada evropskom ·duhu.. dentski list 11. 9%L 1957, — Fetahagić

8. Alber Kami, Pad, Oslobođenje

19. IV. 1959, — | Poht Ivan: Alber Nami, Kuga. Život knj, XII, 1953, br.

Stu-

14, str. 3716—379. — Fras Stanko: Alber Kami, Pravični ljude. Ljuđska pravica. 27. NK. 1056, — MHabazin Anđelko: Sličnost „.. a ipak velika razlika (Sartr — Kami). K.rugovi 1953, br, 8, Str. 7122—729. — HMHergešić Ivo: A. Kami, Kuga. Vjesnik u srijeđu 8. IV. 1958 Alber Kami novi Nobelovac, Vjesnik u srijedu 23. X%. 1957. — Hristić Jovan: A. Rami, Kuga. Letopis matice srpske knj, 371, 4, 1953, Str. 306—308; Alber Kami, Vreme nade. Viđici 27. IV. 1954; Anatomija eseja (Kami, Leto — MD. Matić, Anina balska haljina). Letopis matice srpske knj. 380, 1—2, 1957 str, 8—14. C.: Simbolika i likovi u MKamilJevoj Kugi. Susreti knj. I, br. 3, 1953, str. 190—192. — Čelebonović Aleksa: Kami pređ ĐDostojevskim. »Nečiste sile« u pozorišnoj obradi Albera Kamija na sceni pariskog pozorišta »Antoan«. Politika 1. III. 1959. — Džakula Branko: Alber Kami, IPom revolte. Pitanja književnosti i jezika Knj. HiI, br, 1—2, 1956, str, 197—210, — Barčević A.: A. Kami, Leto. Morizont 1% II, 1957% | — Bijaković Miodrag: Apsurd i revolt u romanima Albera Kamija. Stvaranje Knj. IX, sv. 7—8, 1954, str. 488—498; Problem olfuđenja čoveka u savremenoj literaturi. Viđici 10. XII. 1954; Alber Kam!l ili revoltiraniot. „MRiazgledi 13, XI. 19855, Živorad P. JOVANOVIČ

, '

| »Svilene 0 “ ı pabuče«...

Nastavak sa 4 strane

Mađa uvek do detalja neotjašnjena, Božićeva slika „umetničkog (pozorišnog) sveta je široka i Otkriva sve spekulacije, laži, prevare i marifetluke, on s prezirom “upozorava na sve to, tako da Ti OVO njegovo delo nije lišeno oštrice satire! U „Svilenim papučama“* sn ro ni po dušama svojih junaka, ispoveda ih, i oni pred nas dolaze sa svim svojim naličjima, boz maske, To nije obično ,psihologiziranje, no potpuna ovlađanost svojim ilčnostima i detaljno poznavanje. njihova života, njihovih želja i nada, uzdignuća i padova. Božić ne piše o ljudima koje ne poznaje — bez obzira da li se radi o ljudima sela ili građa, to je jedna ođ najznačajnijih osobina ovoga pripovedača, Dok su hjegovi Zagorci puni elementarne snage i čistote, dotle su mu građani, intelektualci, u svojoj srži truli, bolesni, sentimemtalni. Nekim beskrajno bolesnim sentimentalizmom obojene su skoro sve ličnosti „Svilenih papuča”: svć one kao de žele i traže da ih žalimo, đa ih tešimo i da ih iz samilosti volimo! A to je, izgleđa, osmovma karakterna crta -- nekad više ne“kad manje ispoljena — savreme-

vrlo dobro zapazio! Otuđa se u nje govo tečno pripovedanje, lišeno lokalizama i protkano poetskim elementima, uvukla neka bolećivost } tupost življenja.

Upravo s tie strane i zbog toga.

Božiću se desilo đa su neke stranice „Svilenih papuča", na kojima: se raspravlja o smislu i besmislu čovekova bivstvovanja, ispale bleđe i papirnate. Ali uza tu, na prvi pogled neuočljivu, slabost, mora se priznati da je Božić svoj treći roman čvrsto zbib u jednu celinu, produbio i psihološki obrazložio sve ličnosti „Papuče“ i tako dao lirskt mtonirano delo koje je potvrđa

njegova pripoveđačkog talenta i To kaz njegovih neprestanih traganja za novim izrazom, novim svetom,

sadržajima, i saznanjima. · x Todđde ČOLAK