Književne novine
SA PUTA PO POLJSKOJ
dramu Leona (Prvi dam slob»de), ali usput naiđoh na
katedralu ti koju je svet ulazio U
'gomilama. Ulazilo se i na. glavna ši na vrata. Pošto sam imao čitav Čas vremena, odlučih da se } sam ušunjam u crkvu i da tu sačekam početak pretstave. Udđjoh na mala vrata. Zaboravih da Rkleknem i da se prekrstim (pritoni \se morate okrenuti oltaru), Št>» su svi čimili. Jedna baba me prekovrno pogleda, pa se ubrzano prekrsti nekoliko puta, valjda i za mene. Stađoh uz vrata. ' Prostrana katedrala ila je prepiuma. Sve bile su zauzete. · Moglo se samo Stajati, ali je svet
1 dalje nailazio: i svrstavao se u re
Laki
"dove stajača, pored zidova i izmeklupa, Gledao sam po licima ' žutim, zboremim, staračkim, pone3 i mlađim, sasvim mlađim. Bilo
"le i mlađića i devojaka. Mnogo je
| bilo dečice, Stajala su pred samim ' oltavom, Veselo su gleđala u buket cveća, u·mmogobrojne ikond ' boyova, svetaca i matera božjih. Prilazeći Woltaru, đete bi klekmnulo, prekrstilo se i tek onda prišlo gomili svojih vršnjaka. U njegovimi kretnjama bilo je nečeg tužnog š ragičnog, „kao kad mekog teraju | nad provaliju, a on ne zna da je mad provalijom. Memi je bar taloo ·Yzqleđalo... . | Stajao sam nepomičam. Svet je navira). Bilo je sve više 'jica, sve više žena, devojaka, miađića, dece, pa ši ljudi u crnim rad' ničkim kombinezonima, ulepljenin: uljem i prašinom, Jeđan kao da je stigao iz rudnika ili iz kovačnice. Bio je garav i po licu, Izgleđa da nije imao vremena da se rimije, niti da promeni odelo. Prišao je unezverem pred Hristovo raspeće, kleknuo i brzo se prekrstio, a 'nda je oborio glavu i dugo je mrmljao reči neke molitve. o ı Gleđao sam po licite, „wi Pa ma u kojima su sedele 1] starice i mlađe žene. Šaputale su. Uporno i dugo su ponavljale reči svojih mojitava. Neke su na klupama ispred sebe držale w'tvorene muolitvemike. Neke su klečale na betonu. Neke su se pridržavale za naslone klupa. Povijenih leđa, pominjale su PĐoga, Isusa, majku božju, amđele ı svece. Sve se, io moglo čuti, Slušao sam i Čudio se, Cela katedrala, svi ljudi u njoj, preko hiljadu lica nešto je mrmljalo, nešto „Bagpautajo, pa sam; se u jednom trenutku zastideo Što) i sam. ne mr~
| mljam- bilošta. Oborio sem glavu,
ali nisam promrmijao. ČĆutao sam, pogurem, očekujući početak glavne svečanosti, Čutao sam i mislio o onome što se priča i Što sam #Vide> ranije. Pričali su mi da je Poljska religiozna zemija, da svet. mnogo drži do crkava, da se verski prazmici, uskr& i božić, slave kao državni praznici, da Čak mi komruinisti ne moraju da prekidaju svoje ranije veze s bogom i svecima, U Varšavi sam video mnogobrojne Časne sestre, sa belim povezačama na glavi, dostyjanstvene, Ćutljive, žute i besprekorno čiste, U crnim odeždama, Krstarile su” tamo-amo, uvek zajedno, uvek samo u društvu svojih „časnih istomišljenica, rešemih da služe bogu a ne ljudima, Gledao sam ih i čudio se: otkuda ih toliko, otkuda ih tako rog»! Njihovom broji pridruživao se i priličan broj fratara, sta-
viđimi rih i mladih, ćelevih i mweđokosih, u,
cmim mamtijama, Zamišljeni i uzvišeni, otsutni i pomalo odvojeni odi ostalog sveta, obeleženi ođećom, sa pobožnim izrazom lica, izazivali su radoznalost i 8 tovanje, Svet se uklanjao ispred njih, puštao ih je da prvi uđu u trolejbus ili autobus, ili im je mudio mesto, da sednu, pozđravljao ih, skiđajuĆi šešire, đok bi se oni, u znak otpozdrava, samo blago nežno nasmešili. Ali makoliko to čudmo izgledđal>», ovi popovi Su mi ryvek više ličili na zaverenike nego na sveštena lica. (Takvo osećanje svakako je dolazilo otuda Što su mmogi na~
ŠI popovi, u prošlom ratu, posta~.
jali sluge okupatora i koljači, povezujući se s Nemcima i ustašama.) Kažu da poljsko» katoličko sveštenstvo, uglavnom, nije služilo okupatorima. Ponekad je stajalo * na čelu patriotskih grupacija, koje su
pružale otpor nacistima. Otuda OVO .
sveštenstvo, pored uticaja i ostalih istoriskih faktora, ima nesumnjiva dejstvo na priličan deo poljskog naroda, naročibo na selu, a i u gradu, čak i u radničkim naseljima. Ovih dana, „kako sam obavešten, došlo je i do buče između poljske railicije i stanovništva jednog mesta. Tuča je počela ok» krsta, Milicija je htela da Krst ukloni sa trga, gde je trebalo graditi Osnovnu školu, da ga pomeri na periferiju, a stanovništvo se usprotivilo; ukloniti krst sa trga na periferiju, značilo je pristati da se crkva pođiže tamo, umesto rı sredini maselja. Ne znam kako je ovaj sukDb okončan, ali posmatrajući vernike u Ovoj prostramoji kateđrali, oseČao sam da odnoši između crkve i države u Poljskoj moraju biti veoma đelikatni...
Pred oltarom se pojavi mršav i sed sveštenik, sa naočarima i belom odeždom. On kleknu pred jed-
mukih novost (meie"
baza novibarstv3h, inata \ novinakih re»
Venčanje u katedral
nom ikonom, prekrati se,: onda sei okrenu ka zvoniku i dađe znak rukom. Grunuše orgulje. Neka teška, gusta, sudbonosna muzika. Nešto što Čoveka najpre zata . vine ga u visine, pa ga mda strmoglavi, pritisne i počne daviti, saternjući ga u zemlju i potsećajući ga na sile jače i moćnije od njega, koje samo potvrđuju njegovu malenkost, nje-
govu j njegovu ništavnost, njegovu ljudsku Kratkotrajnost i prolaznost. Večito je samo nebo,
večit je samo svevišnji na nebesima, želi da kaže stravična muzika,
koja bruji sa crkvenog tormja, bijući nas ođozgo, po glavama, „poi temenima, po pogurenim leđima. Ispravih se Što sam više mogao. Opazih dvoje mlađih, Mladić i đevojka, Mlađić je gologlav, obučemn, u crno odelo. U ruci drži buaket crvenih. ruža. Drugom mikom pridržava ženu, obučenu u belo. Venčanje pomislih, gledajući ih kako sve čano i nemo koračaju ka oltaru. Išli su “agano i dostojanstvemo, praćeni pogledima s desna i 5 leva, dok su orgulje, sve glasnijim zvucima, nagoveštavale
7 MINI y · BE3NEIRHNy
|H Bi
| ig: i|
njihov dola-
zak, Pred oltarom klekmnuše, prekrstiše se, poljubiše popa ı ruku, celivaše molitvenik, Zatim se podigoše i pop im. nešto reče tihim glaSveštenik poče da pevuši molitvu. Šaputao je. Prelistavao je molitvenik, ponekađ se obraćao mladencima, i oni su za njim ponavljali neke reči, pa'je pop opet sam čitao i pevušio, uz pratnju orgulja. Zatim Su se mladenci poljubili i, držeći se za ruke, pošli ulevo, pored oltara sa svećama i ikonama. Svečanim korakom išli su nekoliko metara, a onda su opet kleknuli, prekrstili se i nekoliko časaka ostali u zajedničkoj molitvi, sa očima prikovanim za ikone na crkvenom zidu. . . Posle sa, uz snažnu zvomnjavu Orgulja, krenuli ka vratima katedrale, gazeći po skupocenom crvenom. tepihu, „postavljenom „u njihovu čast. Nekoliko trenutaka zadržali
su se pred vratima, primajući če.
stitanja. drale.
Otišli su da slave venčanje, a ja, sam razmišljao o strašnoj sili, koja ih je đovukla ovamo, pod ove mrač ne svođove, đa kleče na Petonu i da šapuću reći molitve, da to čine čak. i pre prve bračne moći, pre ljubavmih poljubaca. Ovde se crkva me. ša u sve, mislio sam, i meša se vešto. Ona sjajno ume.da iskoristi svaki trenubak u ljudskom životu i da ga pretvori u deo Svog obreda, u malu mističnu svetkovinu., Ona ni venčamje ne prepušta običnom činovničkom beleženju (kao mi, ponekad), već ga obavlja Svečano i uzvišmo, sa najvećom pobožnošću, da bi taj trenutak ostao što duže u pamćenju ne samo mlađenaca već : svih drugih vernika... ' Zatim su otišli iz kate-
Mladen OLJAČA'
— JEST 1, ČITAO, POJAVILI SE MAJMINI U BEZISTANU!
(Karikatura A, Klasa)
ILAJR die load tragatelja – tema, od lirike do StrUČ e i punljim, savršenijim zemil.
SabbeyaM sa 1 wlrane pravo čudo,
ili da ne dobiju vrtoglavicu. Ooo Baba dede b uza Ve uta sve do e Ksove, čavle i staklo u želucu, zadovoljno živi i prevaljije daljine. Lijepa je tišina čitaomica. Kadikad šušne preokremuta stra na, kao daleki uzdah vjetra, onda opet mir, sabranost, saf»jramje snova | činjenica, A izvana, kroz debela stakla, kao
iz velike daljine, „dopire buka grada. - ij
Čitaju ljudi, čitaju u tišini, piju. u sebe slike, retke, dogadjaj o
življaje, šire obzorje svoga i vide, kako je život golem, silan i kako mu nema međe ni kraja.
'Čitaju ljuđi u slobodno vrijeme u svojim sobama. \
Štivo ih zapliće t se, kao u topli, popodnevni Wblak, koji ih nosi iz sobe, iz Kuće, iz ulice, nosi ih nekako visoko, gdje nema nesklađa, zlobe, hneshvaćamja.
Plovi čitač u toplom oblaku, kao u fotelju, zaboravlja, smiješi e, živi životom pisca, samjara, prgmoka. Čitači su lovci, ljubavnici, istraživači, moreplovci, svjetski putnici, čitači su heroji.
Dok čovjek čita, on je omo, što čita, kad prestane čitati, opet je ono, Što je' prije bio.
Čitači lirike posebem su iwvijet,
I to dosta mal»brojam.
Oni su rijetki ljudi, koji u rije~
Či me osjećaju samo riječ, već osjećaju, da iz nje struji i muzika, da je ona olojena, a kad je dodirneš, ne zazvoni li oma kao vaza?. Lijepi su časovi proveđemi u čitanja lirike, oma je svečanost osjeĆamja, viši živ-t, komornma glazba duše. . Čitajući prozu, uživljava se Čovjek u druge ljuđe, izlazi iz sebe, da se sav preda svijetu i Životu, da viđi, opipa, shvati razumom, O. sjeti srcem sve ono, Što se oko njega valja, bruji, buči, wtvara uvijek move i nove oblike, nove mogućnosti za još veće uspone, Čitajući prozu proširuje čovjek .se»e, jača se, dobiva sve veća i sve Čvršća Kršla. ' Jer cilj života je stvarati, letjeti, bilo avionom, bilo duhom, bilo maštom, pa ne znamo koji je let ljepši, zamosmiji, „plemenitiji, koje je stvaranje bolje. Čitajmo
"pisce, koji taspliću, 'a me zaplićuj
probleme. - · /
| Čitajmo pisce vječne bumtovnike: : LO
koji su život proveli u i»ovbi za
prava čovjeka, za mjegovo čosto-
jamstvo, za njegovo časmo mjesto na zemlji. | ,
č Čitajmo pisce, koji poput svježeg jubarnijeg vjetra | majavljuju dam, pisce, koji su tbreperemje, drhtanje, slutnja,
Radostem memir ardiućremsti, j Ali ne mora nes. svaki pisac hva-: iti. i
Neka nas psuje, kara,
Ne kudi on u nama čovjeka, već ono, Sto još nije čovjek, emo, Što se tako sporo, lijen razvija, a ipak će jedmog dama provaliti neobuzdamnom Strtyacom,
Štajmo i čitajmo pisce, koji u nama bude omo, Što još nije posve došlo do izrežaja, a bo je ČOvjek. ; |
zuma, zoj
mlji. -3
Čitajmo pisce koji slave zdray., lje, nepomućemu ređost, ljepota duha i tijela. i
Nisu zaludu živjeli Shakespearei, Gervantesi, Gogolji, Gorki, koji su tako živo i vjerno dali naše mume { slaboće. Mučno i mudo su emi klesali usku stazu kroz pećinu ljud ske zaostalosti, surovosti, buposti,
Ali na kraju te uske staze, prskane njihovom krviju, blista sun ce, miješa svoje zrake 5 njihovom krvlju i diže se sve više i više,
I dići će se tako visoko, da osviietliti sve nas i dati nam zdray lje života i dati nam zdravlje čo-
vjeka. i XOpROg:G0 MAJER Branko ŠOEMEN
MALI PLAKAT
Tak sem, kot na plotu plakat, ki vabi na ples in kolime. 'Tak sem kot majhen plakat, ki ga pešec komaj ošine.
Pa sem vesel, da sem tak, vesel, da je z mano ; da me me razcefra vsek bedak
in vrže v vodo.
Biti velik, welik plakat, se pravi i vse v oči, se pravi viseti na Pp
le nekaj dni.
Jaz pa sem majhem plakat, tak, da komaj kdo zame ve,. da wisim 6 predmesmih lat. in da imam tudi srce.
"Tak madhem plakat za Tidi,. ki jim je do sreče, ljubezni.in Y\ima, "Tak majhen plakat, ki se boji, . da ga khdaj kak star plakater ne .pre« ma,
\
E gocentričnost
Dozorevamo skozi predore zračnega jutra,
Ljubimo med praprotjo nepokošenega
srca.
in vsakdanje kat ljudje-: aj. M Ve OWN e TAJA - Ba NO a en-A Kamen
So dnevi, dnevi, dnevi |
in dež je, dež, le dež j im sredi med večerom in med jutrom spuščen z verige vaški pes.
S prsti bi razpraskal si obraz,
z mohti šel si vase,
pa se zdi mi, da sem kakor kamen, ki raepraskati ne da se.
viodu, „bila vezana iskljućivo zs movine. Sigurno da nije mali broj omih ravnodušnih koje je Pjer, preko svojih karikatura, preveo.na onu stranu gde si se malazili privrženici progresa. A. to je više nega
OZBILJNE REČI MLADIH
\|
|. |
21-V-1960 Onaj ko ne razume ono Što govore mladi, ne može dovoljno da razume ni no Šfo Sam, gOVOT!'. Pa ipak, istina je, kako je to rekao jedan naš poznati književnik, da je čoveku od šezdeset godina veoma teško da u mlađiću od dvadeset vidi darovitog književnika, čak kad ovaj to .potvrđiue i delom, a onaj stariji pokazuje najbolje namere da tako gleda. Taj nesporazum između mladih i
· starih nije nastao juče, i on se ne može potpuno
prevlađati, pa izgleda, ostaje jedino da stariji pokažu više dobre volje i razumevanja da bi ti nesporazumi bili manji i bezbolniji. No svakako izlaz nije ni u tome da stariji, koji su dovJljno intel!gentni i znaju da svako osporavanje vrednosti
šoj literaturi, i što svoje stranice ustupa mladim i često najmlađim piscima,
O gospođici Rozmari, kada bi se sabtalo sve sto je objavljivano po našim listovima i revijama, pisalo se više nego o makojoj kulturnoj i ne samo literarnoj pojavi. Razumljivo je da sudbina. svake prostitutke, a pogotovo ome čiji je život bio neobičan, koja ~-e izdvajala duhom i verovatno skupocenim vešom, može da zanima svet željan senzacija više nego ma koji problem naše kultuire, posebno onaj svet koji iraži „nešto lako“ i koji govori da mu je dosta ozbiljnog života samo zato što je putem svakakvih tekstova pripremam da tako govori. Ali, postavlja se pitanje čemu sve to vodi i šta se time postiže.
nikada. ne zna kom damu da pripađa", „Dok je Mura objašnjavala duše ludaka“.
To su stihovi na početku jednog nisu početnički.
života, ali
kol . 22-V Cimi se đa ništa nije tako prolamo kao ona katikatura koja je proistekla iz dnevnog, najaktuelnijeg događaja, i to samo zato što se veruje da se ' Ono Što se naziva dnevnim i najbrže zaboravlja. Pa ipak, kada se rı kanikaturi nađe ono što putem dnevnog đogađaja objašnjava jedno vreme, Klimu. tog vremena, to takvoj karikaturi obezbeđuje trajanje i spasava je od efemernosti.,
Pjer, čiju sedamđesetogođišnjicu života prigodnim mnapisima obeležavaju svi naši lisbovi, obezbe-
za jedam život sa kojim se može biti zadovoljan, +: DON
jakni ubica.
to beleže” novine, jedan čovek je uspeo da sebi
ı oduzme život. Ta upornost sam) potvrđuje njegovu rešenost da isbraje rmı nameri koja nikada ne. potiče iz humanih pobuda, sem kad je u pitanju teški bolesnik, onaj neizlečivi, koji samouistvom oslobađa muka i sebe i najbližu okolinu, .
nekome, najmanje prema dvojici lj j
eko ji ] judi, jer se protiv jednog Čovek može da bori. I taj akt osvete je u samoubistvu, čini se, dominantniji od „svega
| 97-V , Verovatno je da je svaki samoubica i potencis
Tek posle trećeg pokušaja, u istom danu, kako |
Akt samoubistva uvek je i akt osvete prema
· ostalog, od kukavičluka naprimer, s čim se samo“ Ubistvo često i pogrešn> poistovećuje. Pitanje je samo Koliko takva osveta ima svrhe, koliko je opravdana. I nema li u tome neke sličnosti sa že-
dio je sebi i priznanje i slavu ne samo đuhovitim crtežom niti pak pronalaženjem smešnog u onim životnim mamifestacijama koje se smatraju rivek,
Svejedno, mladi damas veoma Ozbiljno govore o sasvim ozbiljnim stvarima, i to može uočiti sva– ko ko ima „makar malo literarne soli u glavi“.
bi očuvali svoj. superiornost, odobravaju sve postupke mlađih, dive se njih»vom stvaralaštvu, he
pronalaze kvalitete tamo gde oni ne postoje,
alttuelnim, nego svesnim angažovanjem na strani
ljom deteta đa umre da bi se zbog mn
osvetilo
mlađih potvrđuje njihovu nemoć, jednostavno, da |
velika đela, jer je i on u mladosti, morao da se
. mnogo čega lišava.
Wada se pročitaju stihovi pesnika verovatno nejmlađe književne generacije koje je kao: minijaturnu antologiju objavio „NIN“ u današnjem broju, Čovek, pored toga što je pobuđen da traži i pronaue ono čime se ti pesnici izdvajaju od svo+ jih prethodnika, biva zadovoljan .što mu. je prH~
žena mogućnost da te pesnike upozna. Jer, zaista '
je uteha što ovaj list uporno prati zbivanja u na-
smeta, I mnogim pojavama koje su beznačajnije i prolaznijeg karaktera poklanja se i više pažnje i
. više novca, a niko ne može sa sigurnošća da tvrđi
da baš neko između ove devetbonice neće biti onaj
'pravi i tako potreban da se na kraju smatra da se
bez njega skoro i ne može.
Ima u ovim pesmama i više od nekoliko stihova koji su dostojni pažnje i razmišljanja. „Bolest što rastrgmuta je kao prazmmoverje“. „Možđa su drago-. ceme stvari kad ih ne znamo“. „U grlu noći koja
. Svakako, mi danas Pjeru ne ukazujemo dužno poštovanje samo zato što je vreme potvrđilo da je on bio u pravu, nego i stoga što je veoma mnogo doprineo da živimo u vremenu koje je za svagda ođeljeno od nepravde. I, ako se, kad je u pitamju svako veliko umetničko delo ne može tačno da određi ni precizno da izmeri koliko je uloga tog dela, u opštem progresu, kad govorimo o Pjerovom delu moramo reći da je ta uloga veća nmego ijednog umetnika čija je delatnbst, u određemom pe-
prateći uopšte ono Što oni stvaraju. Licemerje Je Neospommo je da neki, pa ni svi koji su za- : 7 < < :
to isto onalkvo. kao kada starij! pisac, koji danas ~ stupljeni u ovoj minijaturnojiantohogtji, neće moći pojoeoae: an Od ES pe niaor ae OEŽ OBJE roditeljima, qledajući u mašti kako roditelji plaču ·
ima sve uslove za rad, i čak i veće nego što je do- da istraju, da postignu onoliko koliko se od njih stavniji i prihvatljiviji OBnokad soja ONORE DO njegovim grobom. Tek, svejedno, kađa se neko
im zaslužio, govori mladom umetniku da treba OSeOJa U Ve a svojih O-O abb i SB, pojednostavio, ali da je bio i ostao dosledan, sat:- dublji JS RO VO onda su to razlozi mnogo
živeti u siromaštvu. jer se jeđino tada stvaraju Ogodit da neima OV. OV "Bi ričar onda kada je to bilo najpotrebnije, i hrabar niji Š moqu zamisliti, i mnogo ozbij” || ? J kroz ceo život najlepša uspomena. Ali, šta to · Onda kada je to bila najveća vrlina. i:avt ŽOa Sa Što izqleda kada se analizira samoubicin ·
korak.
še priđe u pravo vreme mož | ! HOC OL ože odvratiti od namere
koji ostaju uporni. pokušaja u FJjku od | moubistvo, nije samo Želeo dm nobedne iz Života...
Njegova bolest · izleč: o EO 3 je neizlečiva, Njegova želja da,se.
pronalaze motivi koji su ga naveli na taj
Pretpostavlja se da se svaki samoubica, ako mu. || vrata za sobom. Retki si oni
Onai ko vosle dva neuspeh nekoliko sati ipak izvrši sB-
je najtežoj, bolesti, Dragostav GRBIĆ |
KNJIŽEVNE NOVINE