Književne novine

WNemtamwo?tC mm 3 iwhrame

pameti? VDijalog treba da sa raspadne na monologe po za jedničkom prethodnom. dOgOVO. 'ru lica koja su se okupila, Ipak, postepeno stvara se na neki na“Čin struktura dijaloga. To se postiže ili umetkom „neke svezice, čime se jedan monolog ns” dovezuje na drugi, čime se o 'stvaruje samo formalna struktura dijaloga, pošto su oba mo mologa i dalje potpuno nezavi: sna inefunkcionalna. Ili se dija loška, prividnosi, postiže i na tnj način što početak sledećeg monologa ispada kao nastavak. pret Thodnog, čime se stvara iluzija dijaloškog kontinuiteta, dok su monolozi i dalje potpuno neza'visni jedan od drugog. Rezultati te doslednosti, kao

i čitavog postupka građenja lič

nosti na ritmičkoj smeni senzacija nisu uvek najsrećniji. Ličnosti kao da se vrte u krug Oko svojih zamišljenih, unapred definisanih psiholoških osa. Sav totalitet života koje su proživele samo je naizmenična smena senzacija po ritmu talasa, mehaničko okretanje u krug oko poznatih data. Razvoja nema, ni ličnog porasta, porasta, i pro

mene imsm samo u poetskom ma.

terijalu koji ih ilustruje, ličnosti ostaju u suštini iste, ukočene, psihološki nepomične, sta tične, iako u stalnom unutraš. njem lelujanju: njihov treperavi senzibilitet ima prizvuk mehaničke rezonance. Oluda sav taj unutamji psihološki trepet pati od neobične, mehaničke uybrošćenosti; ritmu talasavog udara senzacija potčinjen ije i psihološki raspon, osiromašen i ogoljen do najgrublje konture.

Zoran GLUŠČEVIĆ

GH FAHJEPDA

LE?HNI eCINIHZA Mi

povbezenu ap wwuNN—MP 0 e. —

Nastavak sa 2? strane

svem mladiću, koji ic gledao u zemlju, i kome je očigledno bilo neprijato što ga ona drži za ruku,

— Ja sva drhtim, pogledajte kako sam se naježila, govorila je žena ho» dajući obalom i pokazujući ukc i noge svakome na koga je naišla, koristeći taj događaj da pokaže kostim, i još više ono što sc nalazilo ispod njega.

— Ova žena ic luda što kuka, kazala je jedna zabacivši muke na leđa. — Imaće oficirsku penziju i slobodu. To je život,

U međuvremenu naišli su s druge obale organi miliciie, i grupa radožnalih*di* onih:Željnih senzacija pošla jc za njima. Tada su po plićaku pro'rčale dve sredovečne ženc od kojih je jedna kazala:

— Baš fino što sa ovo dogodilo. Inače nikada nisam videla kako izgleda uviđaj.

a njima su otišla trojica koji su se prepirali oko toga koliko utopljenik treba da ostane pod vodem pa da mu pukne žuč, i da, kako se to jedan izrazio, počne da liči na gumeni dušek.

Zaista, postoji trenuiak kada se od čoveka zahteva samo toliko — da ćux ti. Ako ne može mi toliko, onda ga treba. žaliti,

24-VII.

Možda se mi o jednoj umetmosti kod nas ne govori toliko koliko o filmu, i svakako me ma način ma koji se a [ilmu govori. I povodom ovogodišnjeg Festivala m Puli biće svakako mnogo reči, od kojih će, besumnje, najbesmislenije biti ene koje potiču od određenog kruga ljudi oko filma, a koji uporno dokazuju da je film zamat, da ne bi priznali da je pre svega umetnost. ] to svakako zbog toga da bi opravdali svoje prisustvo u određenom slaležu, mada bi se, kada bi se pogledalo ono što znaju, uvidelo «da im ni zanat ne ide majbolje od ruke. Ali, oni znaju šta govore i zašto nešto govore. Jer, zanat je ipak ono što se može naučili, što se može savladati ako ne za četiri a omo ZA osam ili šesnaest podina, sve zavisi od toga koliko ko brzo shvata i prima ono što UCI, a umelnost Je ono za šta je pre svega potrebno biti ebdarem.

Ipak, ono što može najviše da uvredi čoveka u bioskopskoj dvorani, čoveka koji prisustvuje projekciji nekog našeg filma, to jie ne boliko otsustvo zanata koliko otsustvo ukusa, otsustvo sposobnosti da se, u filmovima iz savremenog Života, sagleda ono što Je ma u kom vidu naš savremeni život. Tako se pribegava pravljenju, zaista pravlienju a ne stvaranju, nekih pseudopsiholoških filmova koji sa našim životom nemaju ničega zajedničkog. koji su mogli biti pravljeni u bilo kojoj zemlji pa da takvi kakvi su napravljeni epet budu loši M tu svakako nije u pitanju nedoslatak zamala nego onoga ŠID 5e zove lalenat. Inače, kako drukčije objasniti lo Mo radnice iz jedne naše fabrike, u iednom našem {ilmu. izgledaju i monašaju se kao pariski manekeni,

Dobra namera, čak kad je i oma u pitanju, ne može da se pravda ložim ukusom. Jer, ni loš ukus se, kada je vu pilanju umelnosl, ne može mičim opravdati. A. {ilm Je. bar se toliko na.

ipak umetnost.

4

Dragoslav GRBIĆ

LESEJTISTIKA

Znakovi Istoka

. Nastavak. 6m, | iman demone, 4 apstraktne realizacije mu se. vezuju & težnjama kaligrafi}e za samouobličavanjem „potezima ra i osećanjem f{orme. Istovremeno sa približavanjem japanskog slikarstva modernoj evropskoj umetnosti, tekao je, u obramom wmpravcu, uticaj jstočnoaziske lkaligrafije na ewrcpsko-američko slikarstvo. :

»Zar nije čudmo«, \pita ta}entovani belgiski kaligraf Pierre Alechinsky »šlo je tako prefmjena lkultura kao što je japanska, mogla spolja da se sretne s našim određenim pokušajima, a vw duhu s određenim nesvesnim procesima koji se odigravaju w dwbokim naslagama života? Bez ikakvog vaspilnog imperativa, bez i majmamjeg kulturnog nasleđa, „uspeva nam da nađemo zajedmičko tle intuMivnog sporazumevanja. Kada smo tako, gotovo auttomalski, ovlađali nekim očiglednim aspektima jaipamske umetnosli izražavanja, onda to pouzdano možemo «Ja smatramo makom vraćanja zatrpanim dxvorima Wmaginarnog i Cudmnog ...«

Svakom ko je vaspitan u duhu istoćne kulture ove forme slova «jonosile su istovremeno i misaone asocijacije. Z.a istočno aziskog umemika kaligra{[ski oblici su altteri nekog događaja koji se vec odigrao u \prostoru i vremenu i čija rezonansa još uvek odzvamja. Najmamje menjanje {orme puno je značaja. Zbog toga, pisanje nije samo saopštavanje neke

BIOGRAFSKO DEJO O MIKELANĐELU

Engleski pisac Čarls Morgan, obiavio je iscrpnu romansiranu biocografliu jednog ođ najvećih genija Renesanse, Mikeianđela, Ovo je dosad prvo književno đelo ovakve vrste o genijalnom umetniku i literarni tekst Je propraćem sa preko stotinu savršenih reprodukcija u boji njegovih slika, skulptura i crteža. U Knjizi se po prvi put pojavljuju u javnosti ncki crteži panorame Firence za Woic pisac tvrđi da pripadaju MiKelanđelu, Uz ovu biografiju se pojavila i kompletna zbirka poezije koju je napisao Mikelanđelo. Zbirka sadrži soncte, mađrigale i fragmenfe započetih većih poema, ođ Kojih su neke objavliene još 1623 gođine u izđanju Mikelanđelovog unuka u Firenci.

MESTA-KOJA VOLIMO.

FRANC KLAJN {S.A.D.): KOMPOZICIJA 7, 1952

misli već istovremeno i umelnički postupak. Taj postupak, a ne samo lepota i harmonija formi, inspirisao je mnoge evropske i američke umetnike. Ne shvatajući potpuno duhovnu pozadinu ie umelnosti, ovi slranci su naslutili njen unutarnji smisao i doživeli ga kao saopštavanje ~ jedmog ideograma, kao jeku jednog jezika koji se ipponiranjem može osetiti i, odgonetnuti. PEomoću jntenzivnosti svoga talenta i svoje duševne koncentracije, umelnici Zapada, poput zenbudističkih paraboličkih strelaca, uspevaju mesvesnim, spontanim postupkom da nalaze znake koji njihovo biće treba da sjedinjuju sa smislom sveta.

Alko psihografski znaci Klea i Miroa i nisn proistekli iz neposrednog uticaja istočno aziskog slikarstva pisma, možda im je ipak koren u budističkom učenju koje pretstavlja temelj loga pisma,

VP (OG.

Trgovi novosadski

Između | ekspresivne | apstrakcije Kandinskog i kalvgrafske nmmetmosti postoji samo daleka srodnost, »Ecrilure automaticjue« Hansa Arpa, medutim, koja je u krugu caclaista svoje magiske znake formulisala oko 1916 god., bila je s duhom zem-slikarstva već amutarnje povezana.

D. T. Suzuki kaže w svojoj knjizi o zemu "i japanskoj kulturi: »Ko smišlja i kičicom radi u mameri ca stvori sliku, neće sigurno naći put ka pravom slikanstvu«. Ovo pretstavlja neku vrstu aulomatskog pisanja,

Intenzivni uhicaj istočno-aziske ka-, ligrafije ostvario se, gledan sa spolj ne strane, u formalnim amalogijama, ali su mu koreni dublji, u stremljenju. umetnika da se oslobode vreve tehničke civilizacije 1 da · potpunom koncentracijom dokuče i uobliče su

štinu | smisao stvari,

«19 AVA

ne:umetnosti i japanskog slikarstva

_ doba dinastije Fan.

tejpA VA (f, 4 rj

dela i vremena, dotle Bammmežeherone formule, rađene cmom bojom, pret. stavljaju znake nesvesnog tao-a: gay smisao, cilj, zakon! Izwhjene forme, izmerene, proste — kao posmde iz

Alcopleyovo zakovno slikarswe malih formata stoji između Salona rćalitćs nouvelles i zen-budističkih ma. nastira.

Robert Motherwell, Adolph Go. tlieb, Mark Rothko, Franz Klime sje. dinjuju zapadnu ekspresiju sa, šstoč. nom mueditacijom. Neki simboli w njihovim delima liče na monumental. ne projekcije kaligrafskih zmakova,

Cledajući strogo disciplinovane, sa osetljivošću formulisane, kaligrafije Hansa Hariunga, koji ije upravo do. bio nagradu na Bienalu u Veneciji — \potsećamo se tekstova Zendradi. cije: (postati bamlus i zaboraviti da si idemtičan s njim dok slikaš, to je Zen bambusa, lo znači kretabi se u životnom ritmu ikom je jedinstyem u bambnsu i u slikaru.

Intemzivnost Wolsa, njegova pasivnost primanja, njegovo značenje, | njegovi — kao u transu -—— nastali lineamenti wkazuju ma vezu log sli. kara sa taoističkim Wičemjem.

] tamme, u prostoru lebdeće grede Pierre Souwlagesa potsećaju na tradiciju tušem ispisanih ikineskih slova, Ni koncepcija Georgesa Mathiewa nije slobodna od istočnjačkog wpliva, iako sc svojom dramatikom skriva iza evropskih paravana.

SEJO NAGAJ (Japam): KALIGRAFIJA — FENIKS

Deščane slike

Andre Massona pretstavljaju, svojom uzbudljivom

neposrednošću i strasnom lišinom,

7 meku vrstu produženja »ćcriture auto

maticque:« e

· Mark "Tobey otišao Je 1934 g. u Kinu „da uči w budističkim manastirima, na izvorima kaligrafije, da bi shvatio suštinu formi čiji bi govor bio razumljiv svim ljudima.

Napokon i savremeni japamski ka ligrafi dodali su kontemplaciji Azij ekspresivnu aktivnost industrijske &'pohe, Jzgleda da je to' meminovma "nadgradnja nad žurbanim Yremenima tehničke civilizacije. Pod evrop skim upliyom oni su preobrazili svoje znakove — pismena — U apstraktne slikarske oblike, dok su istovremeno evropski i američki umetnici pokuša-

Dok ih i sada nad hartijom „prebrajam, dok, v>ć po koji put, obnavljam u sebi njihove barokne [asa-]e i pseudogotske tornjeve, osamnaestovekovne, Wuporne zgrade sa smešnim nazivima i skvcrovc sa prvi put izniklom iravom, komično patetične spomenike i zakasnele plinske laterne, nalarim se zapravo u nedoumici: postoje li oni to mopšte m ovom pamonski jednospralnom i prizemnom gradm, ili tek iz dosade i amplifikacionih naklonosti neprestano, bukvalno iz «dana u dam takvim imenima krstimo nekakva samo malo proširena i razuđema raskršća, možda i one nekolike slučajno održavane i slučajno održame altje platana,

Onaj ma prostom između muaglstrata i katedrale, a onakvim nesrećno koncipovanim Meštrovićevim Miletićem što. bez prekida »«liže bronzamu pest« (Žarko Vasiljević), takođe i u prhsmsbvu wmolikih pumlkiova novosadske po svemm bume i bogate magistratske prošlosti, onako neprikosnoveno siatičan u svojim Telkim, još vazda retkim verbikalama, onako pak uzncmiremo labilnih horizomtalnih pravaca što se baš onde razilaze mi manje mi više nego U Šest ulica i Bulevara, — u rečenom iremutku nedoumice, dakako, i nije dolazio wu pitanje. Ta sam za sebc, ta i izdvojen iz geogralije novosadskih wwskih, gwstih i do jedne bezmalo lavirintske mesnalažljivosti krivudavih sokaka i komožno razbaškarenih periferiskih Sšorova na beskonaćčnim, zamorno dosadnim i mekako u zemlju uionulim relacijama od Telepa do Salajke, tai četvorougao oko onoga ružičastog kamenog kvadrata sa Miletićevim monumentom U samoj sredini, čitav preistavlja jedJan inokosan grad i jednu ututlkanu, do samog grla nakindurenu i samodopadljivu istoriju snpskoatinsku, u kojoj i »Gvozdeni čovek« i magistratske arkade, i tvrdoslavo jednolična zgrada »Vojvodine« i ono sada već dugo prazno, u šetalište ma početku Bulevara pretyoreno le starem zdanja Matice srpske, znače čitave etape skupštinarskog i matičarskog, omladinskog i konfesionalnog, komunalnog i sajamskog, dačkog i pen zionerskog, stranačkog i baš u anonimitet dlegalc skrivenog Života.

Onaj što nosi ime Koste 'Trifkovića, u žulo žutoj paleti ranoga leta, u svojim skromnim, ma posve majušnim dimenzijama, namah potseti na kakav penzionerski bezbedam vrtić koji prolaznici zaobilaze i u kome nadaleko odjekuje samo iole glasnije izgovorena reč, pa nikome i nikada ne polazi za rukom da na njegovom skučenom asfalnom i igrališnom paralelogramu, makar u Žurajivoj i neodgovornoj prolaz“ ničkoj maštariji, rekrcira, bez krupnih i odlučujućih pomeranja, nekaŠa bučnu i baš uveliko noćnu živost slaroga pozorišnog prostora preko koga je prelazio iedan Dobrinović i kojim je osvajački silovito prolelao jedan Kostić. :

Onaj pred centralnom poštanskom zgradom, sa školski neinventivno shvaććnim i žkolski sentimentalno zagrcnutim Brankovim poprsjem, zapravo je samo nužna, strogo [unkcionalna a putnički uzrujana raskrsnica sa koje svi nekamo hitro i meodložno odlaze, i sa koje su jednostavno isključeni dokoni i razmetljivo rečili koraci šetača.

Onaj pred Galerijom Mlatice srpske, onaj nerešenih i čini se još zadugo nerešljivih funkcija u jednom slepom i nekako od svih upuštenom budžaku u samom ku grada, doimao me se oduvek, doima me se zauvek kao kakvo večilo provizorno rešeno dwo< rište noz kojc se prolazi ali bez čijeg se postojanja itekako može.

Onaj koji se zadesio pri susrehu Zrenjaninove i Dunavske ulice, sav .preplavliem svežim, zelenim da» hom bliskog, podmlađenog parka, wpravo je samo ku+ lisa brižljivo masmešena i od čitavog jednog reda skoro na dlaku identičnih 'jednospratnica sklopljena.

Onaj sa ribliom pijacom, onaj dakle što je pre nekoliko godina doživeo i preživeo dva i iri wpečatčljiva retuša „rušenjem mekih porodičnih kućica sa neprikosnovenim gradama i neprikosnovenim malenim dvorišnim prostorima, pružio se gladmo i čeonim &vejim Trontom prema Dunavu poput kakve perifeme a saobraćaju ni po čemu korisne palanačke magistrale,

Onaj na kraju Njegoševe...

Niti su, sa onim ijecdnim jedinim časnim i eprezentativnim izuzetkom, to defimitine i arhitektonski čiste Rkomumalne celine, miti su pak, sada se već ispravno vidi, kadri da rigorozno bdiju mad svojom kolikom tolikom, kakvom takvom ostvarenošću. Iza njih, u mjima, jedna sada već jedino u iananu žicu deklamatorskog, smešnog istorizma i dubiornih kafamskih anegdota travestirana prošlost traje bez prekida. Nad njima, opet, čitava neizvesnost skorih i sve skorijh urbanističkih i uwrbanistički nemilosrdnih intervenmcija. A/S oni, međutim, nečujni U &vojoj prečanski precioznoj gospodstvenosti dekoraiivnih vrainica i mne manje dekorativnih, molerski jadno slikanih prilaza, m ovim danima, ustvari, ostaju još jedino što opipljivo i skroz i skroz nevarljivo traje od onih mekolikih stoleća novosadskog graždanskog života. Niti u devoljnoj, odlučujućoj meri našminkani da bi jednoga juha u svome okrilju mogli da ponesu luksuz defHinitivne., skoro muzejske konzervacije, niti pak, ovakvi kakvi icsu, spremni «da oberučke dočekaju kakav skorojevićki, šareni, urnebesni soliter, oni su iu preda mnom, sa golemim jednim obiljem svojih dramatičnih uspomena i paUjotskih slika, buntovničkih glasova i bidermajerski razneženih tonova, ćutljivi i u nekakvoj asketski povučenoj, nenapadnoj scenogral[skoj postavi koja ih, nažalost, pokatkad dovodi i do bezličnosti i bezimenosli kakve bačkc palanke.

U ranim, posve ranim salovima julra, njima valja prolaziti sasvim iiho,, poput čitača koji mi pokretom

i glasom, ni pogledom mi željom ne želi da uzne-

miri, da pokrene duge kolone prenumeranata na žačelju knjige štampane u Kurcbekovoj ili Kaulicijewoj štampariji. Tada, uoči tolikih i kakvih sve me gradskih buđenja, uoči radnog vremena onih po njihovim malenim terenima svuda raspoređenih semafora i saobraćajnih signala, Što u jutrima tako srećno me smetaju nikome i ne Wpućuju nikoga, trgovi novosadski kae da su raspoloženi za priču, Za dug i krajnje otvorenim, žajkaškim wokalizmom obojen razgovor.

Draško REĐEP

li da svojim apstraktnim oblicima dodaju sadržajnost i pozadinu azijske meditacije.

(Iz neobjavljene MWwnjige

»Utopija i nova stvarnost«)

O. BIHALJI.MERIN

Ideogrami koji se od 1938 g. javljaju u slikarstvu Willija Baummeistera srodni su slikarstvu kimeske kaligrafije. Dok Tobeyov »beli rukopis«, na tamnoj plohi, našarani svetli potezi evociraju neku mešavinu pre-

Milivoj SLAVIČEK „ Cetii pesme

JA SVOJ e E. DANE

Ja svoje dane mjerim pjesmama ne automobilima, ili

- : | frižiderim8, Pa čak ni putovanjima. Nego nekim zaboravljenim srcent Da, opravdam svoj dan dosta su mi dva, stiha | Spadam među one koji su orali svoju aemlju nc vodoeći | | | O · | računa o carevima, i kraljevima, među one koji su orali iz skoljeća, u stoljeće ' okruženi mukom i nebom i tišinom u kojoj je pjevala | neka, ptica

PRIJI: NRBGO NESTANEM

| Prije nego nestaneni onamo kamo odoše piljaricc iz Sesna

| | Nie

| : | eSLOg Vije&š

| hoću da budem tužan zbog toga i hoću da se malo borid

· sko protiv tog odlaska

A to je dovoljno da budeni obuzet, pogotovo ako znam da

bi i ovo čekanje trebalo drugačije da, izgleda

Da bi trebalo više da se smijemo i da budemo ležernii

di | n zadovoljui

ali, čini 5e da naš io brcviše, nas koji to želimo )

A možđa, i premalo

MOJA MALA I OSNOVNA POBIUKA

| vijek je premalen a da bih mu udvarao

| još se netko pita zašto ne pišem o radosli Mjesto mi je u nepostignutonti Ostvarite ga jednom, davno iza moje smrti Ako možete, vi koji budete došli . Ako ne, pustite me da budem sni

UPRAVO SADA, POSLIJE TRIJDBSHTT"

Šta mi preostaje? Da budem za ian ili ı j pre 2. zadovoljan ili mezadovoljan

_. bonavljam svijetu NE: ili da odlučim DA |

|rk } _3 sebe još jednom upitam: šta hoćeš |

| . da, JOS jednom ult.vrdim: drugačije. mi je nemoguće

|

|

o dje ara ŠLO mi, i opel, i konačno, preostaje

l 1 ostaje da zapišem sve varijante čitavu situaciji i sve uzaludno, uporno odubiranje Ni U međuvremenu, dok sam sasvim Uusam)!l jen

__— :. _ —

KNJIŽEVNE NOVINE

__ ___ . NU as bi SKC