Književne novine

13. II duboko me potresla smrt mladog čovjeka, pjesnika, Branka Milikovića. Naklo njen tragičnom „pogledu ma život, opsesioniran „tragičnim motivima „svoje podsvijesti, zakovitlan kao čigra ludim i deplasiranim efemernim i sen zacionalističkim igrarijama ve selih i glupih hezveznika, in-

Tferiornih njegovu intelektu i

njegovom talentu, — on je, u jednom tragičnom depresivnom treputku, „pokleknuo, i zauvijek utihnuo.

upoznao sam ga nedavno, pred dva mjeseca, kad je do-

šao u Zagreb da živi i radi.

u jednom novom ambijentu, s novim' prijateljima, s drugačijim nadama, s „rečima mojim kojima ću obrnuti smer i ređosled i koji će me možda usrećiti.” Gledao sam ga. Pro finien duh, introvertiran, tih, sa skrivenim olujama mladoSti u sebi, s nekim čudnim isličavim pogledom koji kao da govori: gledajte me u bu-

IN MEMORIAM

- Bereanko Miliković

. dojam je

(1984—1961.)

dućnosti, ne sada, u današnjici. Sviđela mi &e ta njegova skrivena stvaralačka skromnost, bremenita „ideja-

· ma, bujna od. proklijalih mi-

sli, u jednom plamenom nutarmjem obračunu sa svojim motivima, sa svojim · djelom koje će, mislio sam tada, biti rođeno, biti rođeno u Svoj ljepoti i savršenstvu. Osjetio sam onai čudesni impuls koji prozme čovieka kad se susret ue sa stvaraocem, 5a potencijualnim stvaraocem, od koga se ćoviek istovremeno divi i plaši. Nisam sa poznavao, Svega sam nekoliko puta 5 njim razgovarao, ali prvi di često „odlučujući. "Taj dojiam bio je drag, tai impuls bio je istinit u meni, tai osjećaj da razgovarate s dielićem sadašnjosti koja ic značaina jer krije u sebi budućnost. A, eto, moji predosećaii su prevareni. Ne zato što ih ne bi uz onaj jedini mogući konđigcionalni

uvjet oštvario, nego ato što je čovjek rješio đa prekine kondicionalnost svoga djela.

Jednu poemu koju nije napisao ipak je svojom smrću vavjetovao. Jedan neispjevani odjek pjesnikov kao da nam svima duboko ječi: obazrivost „prema stvaraocima ako želimo da se u potpunoSti ostvare, da zablistapım u svom dovršenom djelu. Svaki čovjek nosi u sebi svoj život i svoju smrt, svaki „pjesnik započetu ili dovršenu pjesmu. Da je započne ili dovrši ovisi o njemu ali ovisi i o svima nama, „Pokojnom ·„pjesniku blještao je prvenstveno „sugestibilni sjaj idealnog imaginativnog pjesničkog svijeta, kojemu se ignoranti izruguju. Pjesnik ima mnogo „čepitafa. Epitaf Branka Miljkovića je njegov vlastiti: ubila me Drejaka riječ!

Mirko. BOŽIĆ

Husein TAHMIŠČIĆ

Sta da sačinimo

koje od lica da obučemo kad nas dosegne neskrivenost mogućnosti po ponoći

u rasprostiranju bezbitnosti

spavati ili ne spavati vitanje je sada | u nadolaženju zaborava

ovde je već sve zemlja

ovde je već sve samonicanje i evo (u zbivanju nesporazuma)

počinje opet da kilizi tlo

pod utisnutim i najavljenim stopama (u zbivanju pesničkog iskušenja)

1 evo počinje da se rastura

zgusnutost pevanja i mišljenja

Mogućnosti ponoći

(Na vest o smrti čoveka i besnika B. Miljkovića)

uzduž i popreko križa pesnike spavati jer pesme prilagođene nisu više pesme

o tome na sred druma razgovarali ste u Zagrebu vi i vaša prekinuta pesma o tome je sada reč

spavati

ili sanjati i prizivati

spavati

ili pamtiti i govoriti

pitanje je čistih istrajavanja ne samo trenutka

u okrugu dohvaćenoni mogućnostima ponoći

i da se rasprskava još jedna generacija

kao sama zvezda kao ozloglašena metafora

šta da sačinimo drugovi pesnici

od smrti

koja. niie činjenica šta 'od preostalih igračaka šta od nagih iluzija šta od zvezda

šta da sačinimo drugovi pesnici

od ove šake

krvi kostiju i mesa a šta tek od živaca

na kojima danas i smrt svira

pesme ištu svoga pesnika mrtav je, rođene

ljubavi ištu svoga ženika mrtav je, neutrte

reči ištu svoga neimara mrtav je, nezastrte

spavati ili sanjati i prizivati spavati ili pamtiti i govoriti

spavati prijatelji

možda je još majsvrsishodnije

spavanjem se okončava još jednh, kriza poezije spavanjem se otvara

još jedno iskušenje savesti u temeljima zbilje

istraga je u toku (već smo

obavešteni) povodom vaše odluke s rekli ste na početku kraja

spavali, spavati spavati

svet, je star i dovoljno otrcan

spavati ne

da li da verujom u to vaša prekinuta pesma će nam reći

spavati po stotinu puta

da pesme ne bi još koliko sutra

uzalud. tražile:1jude a aa OP Op AG Al

kad prirođa uspostavi

svoje bitne energije

da nenapisano sunce ne padne

na suhe peščare i mutave pustinje

sve SVE

samo ne spavati

drugovi pesnici

pristati na, dolazak

kroz zadah i sumnju

dovoljno starog i dovoljno otrcanog sveta koji treba izmeniti

(izricati jedanaestu Tezu

o Fojerbahu)

sve drugo

ama baš sve samo ne spavati ; jer smrt nije činjenica

ako jest

čemu onda pesnici?

Branko MILJKOVIĆ

OČAJNA PESMA Polet je nasilje, nedoučeni dane;

Nebo je dato pod napolicu laži, :: Kuda ću? Šta ću? Svuđa me noć traži,

Psi me recituju i gluve poljane: I cvet i ptica uhvaćeni su u laži!

i samo još ptice-pevačice olkucavaju

neke nečitke časove (da se poslužimo

vašim rečima,) i samo

ptice-mutavice sigurno lete u suhoće

i u poslednje pustinje

spavati spavati (beše li vaša

poslednja Žžudnja) na sredini druma

otvorenog u pravcu rasvita kao središte pesme

Mi znamo okrutnosti prerane slobode I san po meri noći kad nas takao, Krivotvormu zoru kojoj pišu ode

T silazak u srce ko silazak u pakao Po ljubavno đubre uz sjaj nepogode.

Dušo, životinjo koju prati seta, Upoznaj me s mrazom koji piše pesme;

Šumo teška rimo nakraj bela sveta,

„KNJIŽEVNE, NOVINE« SE OP: I BIVŠIM ČLANOM REDAKCIONOG VA PRERANA SMRT PREDSTAVLJA LITERATURU U: KOJOJ NJEGOVA PO GA JE OSTVARILA POSLERATNA PRED ISTORIJOM KNJIŽEVNOSTI KINUTO ALI ZNAČAJNO DELO,

ZORU

Samoizuzimanje pesnika Branka Miljkovića, sa svim onim što je otvorilo kao problem i tako tragično sraslo sa svojim uslovljenostima, postalo je ne samo udaljeno od.

nebitnih, momenata oko pesnikovog neumitnog odlaska, već u svojoj punoj ljudskoj iguzetnosti predstavlja negaciju čitavog jednog sklopa okol nosti koje su propratile njegovo odlaženje.

Pred tim odlaskom i pred tim groznim faktorom, pred okolnostima te njegove poslednje nemoći da predvidi ili plamene moći da previđi svu trivijalnost razumskih interpretacija koje posle ovakvih odlazaka tako neumitno dolaze kao stalna i vulgarna i aposteriorna negacija jednog više osvešćenoms i više ljudskog prihvatanja samoubilačkog akta u celini, pred svim tim uslovnostima, -— bledo ostaje svako senzacionalističko predsmrtno čeprkanje po drami ovog pesnika, po drami njegove nervozne potrebe da se odriče svoje poetske vokacije sveta koje se odreći nije mogao, ipak...

„I baš zato što je sve rečeno povodom. Milj-

___ko ćevog preludija u smrt i njegovog tako dG e

itivnog odlaska "tako bledo, pređ samim činom tog odlaska, baš zato što u odnosu Tina, njegov odlazak, kao što reče jedan od njegovih prijtelja, niko nema pravo da se bavi putevima koji su doveli do tog poslednjeg čina, — neprekinuta prisutnost pesnika »Tragičnih soneta«, zbirki »Vatra i ništa« »Poreklo nade«, »Uzalud je budim«a i pesama u knjizi »Smrću protiv smrti«, odzvanja onim njegovim rečima koje su, misaono i leksički zgusnute gotovo do aforističke neposrednosti, tako vizionarski nagovestile ovaj Dpesnikov odlazak. Pred tim rečima biti nem, to sada znači nama samima, samima sobom, do krvi, gotovo do fizičkog: bola osećati duboki tragični prizvuk i smisao ovih Brankovih stihova:

»Moje srce diže prašinu po putu Moj pad produžava moj Žživot« (»Sadašnjost zemlje«)

I hlebovi se pod zemljom školuju; Ja, bih se želeo na strani zla tući: Pa ipak, po milosti istorije, Povraćajući i ja ću u raj ući.

Za prijatelje proglasio sam hulje, Zaljubljen u sve što peva i Škodi. Dok mi zvezde kolena ne nažulje Moliću se pobožnoj vodi.

PRIJATELJU PESNIKU Tanasiju Mladenovicu

Srećan ko ispisujući pesme i posvete

Izbegne njihovom prejakom smislu razumljivosti pogubnoj

Čudovištima lepote noći beloga stiha

Bolesnoj vatri koleri rđavo voljenoj reči

RAŠTAJU SA SVOJIM PRIJATELJEM, SARADNIKOM ODBORA BRANKOM MILJKOVIĆEM. NJEGOTRAJAN GUBITAK ZA NAŠU SAVREMENU EZIJA OZNAČAVA NAJVEĆI DOMET STO. KNJIŽEVNA GENERA ı PRED KRITIKOM OSTAJE DA NJEGOVO PREOCENE PO ZASLUZI KOJA MU PRIPADA.

O OČIMA ŠTO LEPŠU

CIJA. KAO OBAVEZA

»Dubina je sama Svoj neprijatelj

Moje oči bez mene lepšu zoru vide« (»Zemlja i vatra«)

— — — — —

»Miris cveta je miris njegove buduće smrti – To miriše njegova Senka njegovo ime« (»Osećanje sveta«)

Biti nem, biti. nem, sada, to mači i ne pokušavati da se shvate ili objasne oni najđublji virovi od ljubavničkog kolebanja između j dosadašnjeg Brankovog boravka među nama i njegovog sunovrata u zemlju kao

jednog njegovog prođuženog i u mnogome in-

eg: prisustva. Jer nesvodljive su komkovićevog sadašnjeg prisustva na

: ni prošćene i linearne oblike neke tobož domiš-

u ljatosti o odluci i čČinu top pesnika.

Ako je onaj anđeo u Rilkeovim »Divinskim OVAA SN čijeg se đođira krila umire jer se, u stvari, umire od njegovog »jačeg života“, samo simbol neprikosnovene i neumitne bezizlaznosti samoponištenja onih malobrojnih koji su taj »jači Život«, tu punu angažovanosi prihvatili kao moralni credđo — istina je i to da je Branko Miljković od nas „otišao i na ovaj, sađa, za njega jeđino mogući način, oti-

šao ali sa nama i ostao upravo u procepu

njegovog apsolutnos i zastrašujućeg iđemtifikovamaj života svakodnevice sa POME- · ZIJOM |

U ovom odlasku Branka ·Miljkovića, zaio, · gotovo je bespredmetno poistovećivanje njegovog odlaska i prisustva shvatiti kao uslov za poistovećivanje onoga što ubija sa onim što je ubijeno.

Jeđan naš pisac, aprila 1934, podsećao je na reči Theodorea Jouffroya da »samoubistvo je rđavo načinjena reč« jer »ono Što ubija nije identično onom što je ubijeno«. U bezizlazno tragičnom ostvarivanju težnje Branka Milikovića, da se poništi, u ovom činu koji je tako patetično ali i tako nemilosrdno odredio samo kao svoju sasvim privatnu stvar, otkriva Se Ž. nehotice druga strana načina sadašnjeg prisustva Branka Miljkovića, strana svake uopšte pesnikove potrebe da poriče vidove igpoljavania sveta na koje je morao da prisfane i na koje je samo delimično pristajao.

Zato se u koordinatama slučaja ovog čudesnog pesnika koji je na. imperative ,SVORaA bitisanja pristajao uz stalna naglašavanjia jednog nepovratnog odustajanja, naziru ?Đeskrajno muški i antički mirno iskazani tonovi zrelosti i hrabrosti ovih reči:

»I tako starimo ja i moj plamen . TI iako se opijamo svojim životom i pepelome.

Ako je Miljković pristao da, opijen životom, zauvek postane zaljubljenik i zarobljenik Depela i pepeo, on sam, njegova sadašnja prisutnost je ipak afirmacija života.

Naša, se ljubav za Branka Miljkovića ukazuje kao sve drugo pre nego samo naš dug prema, njemu; ta je ljubav implicita, svakog sadašnjeg i svakog daljeg odnosa prema ovom pesniku koji je tako svirepo i tako definitivno hteo da poništi sebe i koji u tome nije uspeo,

Branko PEIĆ

Kad etvet progovori a usta zaneme

PESMA O CVETU ı Sinovcu Goranu

Jedan maleni cvet Još ni progovorio nije

A već je mao sve tajne sunc ·

I sve što zemlja krije.

Jedam maleni cvet. Još nije ni prohodo

A već je umeo sam. da se hrani

Svetlošću vazđuhom i vodom

Jedan maleni cvet Ne zna da čita i piše

Al zna šta je život, šta je SVO

I miriše, miriše *'* M

kao ključ u ključaonici kao strah od novih reči kao smrt iz naslaga prošlosti

spavati sve do imaginarnog dana

što nepodkupivo zija iz pesme

(iz vaše pesme) na očigled

gluhih za govor pesme

imaginarnog: dana koji sa svakom pesmom dobija u vremenu

i postaje izvesniji

i narasta kao testo

spavati spavati

jer će se svi mrtvi i živi leševi raspasti (kako ste vi to jednom izrekli) od prevelike posmrtne ljupkosti i nežnosti spavati jer nežnost nadolazi spavati jer svet spava

spavati jer bdiju smutljivci

(o kojima sada nije reć

jer ovo su sve reči vaše pesme) spavati jer neotvorene pesme okivaju propevale pesnike spavati jer uništen gOVOT

Zar zlo pobeđeno ni zapevati ne sme Pred novim zlom koje počinje da cveta?!

Misao koja ne ume da misli Zavlađa svetom. I sada, je kasno Bilo šta reći što bi bilo jasno I čoveku i ptici pod kojom smo kisli I mrtvima koji istrunuše časno.

PESMA ZA MOJ 27. ROĐENDAN

Više mi ne trebaju reči potrebno mi je vreme; Vreme je da sunce kaže koliko je sati; Vreme je da cvet progovori, a, usta zameme; Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Verovao sam u san i u nepogodđu, U dve noći bio zaljubljen noću, Dok jug i sever u istome, plodu Sazrevaju·i cvokoću.

Sanjajući ja sam SsVeC praznike prespavao! TI grom je pripitomljen pevao u staklu. Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo, A poljupcu je mesto u paklu.

Srećan ko živi posle svega što je rekao

Srećan ko izađe iz opevane Šume ko prebrodi opevano More i opšta mesta od svega strašnija

Srećan ko svoju pesmu ne plati glavom

Ali suviše vešta pesma čemu koristi

Ona sve izvrđa donji i gornji svet slaže ZŽednoga. te preko vode prevede

Ismeje ravnotežu kao što papagaj opsuje nebo

pesme nađenč su u posmrimoj ostavštini Branka Miljkovića i, po SVE mu sudeći, pripadaju neobjavljenoj zbirci na Kojoj Je

Ove četiri

pesnik „radio do Svoje smrli.

—= | ·

Z/W 77

/ ta

< % (” T-BM/| TP ONA Sva OD bi 7

CRTEŽ LAZARA VOZAREVIĆA

(~ (S _(

KNJIZEVNE NOVINB

; 7 ; i | - w

CO STe VAT

„aan ek a i 4 M W( bNSV {D}]}} SSC IO ;

. =e 2 P» y