Književne novine
50,0 37
:: 437
/LMJISIJSEANI O)
SUMNJA U INTELEKTUALNU AKCIJU
PFladan Desnica: »Liestve Jakovljevee — u Jugoslovenskom dramskom pozorištu
Tako se radđnja LjestVi Ja-zoda treba da se baonkretno is-
kovljevih zbiva za vreme okupacije i drama na prvi pq"led deluje kao patetična evo.acija neđavnih istorijskih đo'ađaja, problemi oje bisac trera duboku su savremeni i ak walni. Desnicu prvemstveno zaimaju struktura plihologije Jed '5g natprosečnog ihtelektualca, odmos takvog čoveka prema Jlitici i. istoriji, pretna hbu"anom smislu civilizacije i wdskom društvu: autor teži, alle, đa ratna zbivanja obraiju samo dramatičan odvir, u me će se, kao u kakvom isorijskom laboratorijumu, ispoiavati liudske salomosti u svom šstremnom viđu. U prvom: činu, Desnica majstorski oblikuje :arakter jednog lucidnog profeora, za koga diskusija predstav ja jedinstvenu i suštastvenu ak 'iju: njegova egzistencija iscrpjuje se u suptilnim analizama, vrecizmom uočavanju minimalnih distinkcija ili posmatranju života sa izvesnog odstojanja, Pri čemu je aktivno delanje ograničeno tek na po neki gest uzdržavanja (u ovim sklonostima prepoznajemo „wonstitucionalne psihičke slabosti intelektualaca, koje definitivno ođređuju njihov odnos prema aktivnoj, spoljnoj akciji, na kojoj počiva svaaa ljudska zajednica; čitalac će oprostiti jednu digresiju. koja se u ovom tremutku nameće; očigledno je, naime, da je Krležina dramaturgija bitno ut'cala na dramski postupa« Vladana Desnice: u ovom komadu, kao i u mnogim Krležinim dramama, razvoj akcije zavisi od neprestanog suočavania suprotnih intelektualnih stavova o istoriji ih: prirodi progresa, ali podđudamost „dramaturških, muetodđa ovih pisaca postaje još očiglednija «ad se zapazi da se porazne psihološke krize, njihovih junaka obično reflektuju samo u verbalnim grčevima). U drugom činu, suočavamo se sa drukćijom vrstom akcije i stupamo u jedan infernalan sam, u „ome realistički karakteri, odnosi i dijalozi dobijaju neku halucinantnu dimenziju. Autor, očigledno, ne prikriva svoje namere: u nekoliszo dinamičnih scenskih epi-
polje mnogobrojne wiabosti glav-
nog junaka, o kojima je toliko
disautovano u prvolja činu; osim toga, pisac želi da jednim ironičnim obrtom —, odvođenjem radnje u nestvarnwi oblast sna — pokaže kako je taj smušeni profesor, koji pati pred nama, sposoban da dela jedino u nekoj irealnoj sferi, i da, time izrazi svoju gorku sumnijkhi u značaj in telezdtualne akcije uopšte. Ostaje nam da wočimo i neke bitne slabosti „njestvi Jakov lievih. Ako odđipacimo tezu O nesceničnosti Desručine drame ima komađa zasićenih u istoj meri „intelektualbom ~ „akcijom,
ojima priznajemo dramske kvake ili ranije uspostavljene odno-
litete — ubrzo ćemo shvatiti da naše negzađovoljštvo izaziva jedna kontradđikcija zasnovana 1ı samoj strukturi ove drame. Sva ka podrobnija ansdliza načina na doji se formiraju. karakteri, obrazuju odnosi ili razvija osnovna ideja u ovom komadu, uveriće nas da Desnica shvata dramu kao shematičnu Kkonstrukciju, u kojoj se apstraktnoj tezi, iznetoj pomoću patetičnih dela racija ili intimnih ispovedamnja,
neminovno suprotstavlja neka vrsta konkretne antiteze, realizovane u obliku dinamične scenske epizode, koja osvetljava u dručijoj svetlosti posmatrane juna~
se. Ovaji dramaturški postupak je dosledno Sšprovedcn kroz ceo komad i ubrzo se pretvara u zamoran manir, soji nas neprijatno opominje da je život uhva-– ćen ne pozornici u „gvozdene okvire jedne veštačke dramske sheme; s druge strane, real'stička suština Desničinog talenta osigurava najveću „autentičnost scenama koje slikaju složeni «a rakter jednog „dobeshrabrenog profesora, sumornu „atmosferu okupacije i ono osećanje leđehe uznemirenosti koje obuzima ljude pred ratom. Konačan rezultat je sasvim neoček'van i para dodsalan: dramska shema, koju
VJERA DA SILVA: KOMPOZICIJA
pisac s mulom ptiktiva, treba samo da preheše konkretne okol nosti jedne indiviđualne privatne istorije! Dve vrste akćčćije teću tako upoređoi nepreštano še 8Ukobljavaju: jedna od njih — shematična po svojoj suštini — neprekidno narušava iluziju stvarnosti, a druga — u čijim okvirima se ocrtavaju realistički kara& teri i odnosi — nem“losrdno otkriva veštačku prirodu sheme, oko koje pisac naštoji, da izgrađi svo ju dramu.
Redđiteli „Tomislav Tanhofer strahovao je, izgleda, da besraj ne diskusije i ponavljanje sličnih dramaturških obrta ne zamore gledaoce, pa je pribegao dramatičnom akcentovanju dram skih sukoba, odnosa među ličnostima ili pojedinih karasternih crta junaka. Tanhofer je, pri tom obilato korištio simboličan mizansen, različite vrste ošvetljenja i raznovrsne stilove glume, želeći da stvori zanimljiv scenski spektakl. Beditelj je, takođe, osetio potrebu da sa izvesne distance sagleda patnje Desničinog protagonište, i zato ga tretirao wao pPatetičnu figuru, koja je daleko pogodnija da bude uključena u ne&du farsu, nego da postane deo određene tragične sheme.
Milivoje Živanović, koji je igrao glavnu ulogu, d'sciplinova no se pokoravao zahtevima režije: stvarao je na sceni jedan dirljiv ljudsći lik i istovremeno postigao da njegova tragična Oobuzetost idejom 'storije vrlo često deluje neodoljivo komično.
Nameće se pitanje: kakve su neposredne posledice proizašle iz ovakvog postupka? Nećemo pogrešiti ako zadljučimo da je na taj način unescha jedma objektivna nota u naš doživljaj, koja nam je oduzela mogućnost identifikacije sa protagomistom . komađa, i umanjila tragičan efekt Desničine drame.
Izvrsno je glumila Marija Crnobori. Ona je stvorila „jedam precizno prostudiran i izvamredno stilizovan lis, čija nas je difuznost trenutno prenosila u izmišljenu realnost nekog sumor nog sna.
Vlađimir STAMENKOVIĆ
Yh, U
~
RAD ZAJEDNICE EVROPBKIH PISACA
10. i 11. februara O. 8. Održana je sednica uprave Zajednice evropskih pisaca na kojoj je poređ buđžeta za 1961. gođinu razmatran i program rada Zajeđnice, Utvrđeno joe đa će 86 krajem maja održati proslava 50-g0" dišnjice Pirandela, na koju će biti pozvani »piranđelisti« iz cele Evrope, Proslava će se ođržati na Siciliji. Odlučeno je takođe đa se od 10. đo 13. jula 0. g. u okviru proslave MHizorđimenfa održi kongres Zajednice sa te+ mom »Doprinos Evrope italijanskom Rizorđimentu«. Posle kongresa odđr« žaće se plenarni sastanak uprave u Alto Ađiđe. Krajem septembra i po·četkom ·oktobra fiksirano je ođržavanje kongresa u Sorentu na Mome će se raspravljati o rađiju, televiziji, filmu i literaturi.
Na plenumu je takođe Mkonstatovano da su vlade Grčke, Mit Bugarske, Rumunije i Mađarške uplatile po milion lira u budžet Zajednice za 1961. gođinu, đok je SSSRH, poređ ranije uplaćenih dva miliona lira, platio i članarirnru za sve svoje piste — članove Zajednice.
ANTOLOGIJA JUGOSLOVBNSKIH PRIPOVEDAČA U MAĐARSKOJ
Pre izvesnog vremena u Mađarskoj se pojavilo, antologijsko delo »Savre+ meni jugoslovenski pripovedači« (izdđavačko pređuzeće »Evropan«, Buđimpešta, 1960.). Izbor pripovedaka je izvršio Stojan D. Vujačić, a prevodioci su Zoltan Čuka, Kalman Dudaš, Šandor Ileš i dr.
U ovu antologiju su ušle po jeđna
pripovetka V. Nazora, V. Petrovića,
TI. Samokovlije, 8. Kolara, J. Mozm“ ka, I. Anđrića, M. Mreže, I. Don» čevića, C. išosmača, M. Crnjanskog, V. MDesnice, V. Kaleba, N. Simića, M. Kranjeca, R. Marinkovića, IL GQ. Kovačića, M. Lalića, B. Copića, 8, Janevskog, A. Isakovića, M. Pavlovića. DODELJENA NIN-OVA NAGRADA
KRITIKE
Nagrađu za najbolji roman u 1960. koju svake godine đođeljuje NIN-ov žiri Kritike (M. Bogdđanović, V. Gligorić, E. PFinci, B. Mihajlović i Z. Mišić) dođeljen je Radomiru Monstantinoviću za roman »Izlazak«.
DOBRISA CESARIC DOBITNIK »ZMAJEVE« NAGRADE
ovogođišnju »Zmajevue „nagrađu Matice srpske dobio je pesnik DoBriša Cesarić za zbirku »Odabrane pjesme«. Cesarić je sedmi dobitnik ove nagrađe.
M ·K.
veseo i raskošan izgled, što je sasvim razum:ljivo, više to nisu bile večernje zabave sa valcerima i prepričavanjem svjetskih događaja, sada su to bili popodnevni sastanci na kojima se tiho ' razgovaralo i pio čaj. A to pijenje čaja je bila | posebna ceremonija. Gospođa Natalija je smatrala đa svoje goste obavezno treba da počasti, a za neko bogatije gošćenje niti je imalo smisla s obzirom na njenu PUgU kao uđovice, niti joj je skromna penzija to dozvoljavala. Zato je pijenje čaja na izvjestan način bilo samo simbolično podsjećanje na prošlost. Čaja je bilo dovoljno, ali je gostiju tokom vremena bilo sve manje i manje. i
I zato su onoga dana kada je gospođa Natalija napravila čudo, bila svega trojica: gospođa SŠvenk i Urošević i Petar. Razumljivo je što su se tamo nalazili ova dva naša ozbiljna građanina, međutim nije nam bilo jasno iz kojeg je razloga odlazio staroj udovici, kađa njenog muža nije ni pomavao. Jedni su pretpostavljali da je iz saosjećanja prema ovoj usamlienoj ženi, predđiagao da se sa svojom porođicom doseli u prostran udovičin stan, kako bi joj bilo običnije. Drugi su izjavljivali da Petar ima stan, istina malen, i da su te njegove posjete drugog. karaktera. Niko nije znao sigurno.
Toliko smo znali, dok nam Petar one večeri nije došao i rekao da je gospođa Nafalija napravila čuđo.
Onda neko od nas upita: »A šta je to bilo?« - »Bili smo nas trojica: Švenk, Urošević i ja«, poče Petar da priča »i razgovarali o prošlosti. Zapravo gospođa Natalija je govorila kako se nekađ kod nje skupljalo mnogo svijeta i kako je to u ono doba bilo i otmeno i veselo. Bili smo već popili čaj. Švenk je gledao kroz prozor, Urošević neku sliku na zidu, jedino sam ja slušao. I najednom se gospođa Natalija rastuži. Zatim sam viđio svojim očima kako joj plava od tuge pade u krilo. Ona se brzo snađe i rukama podignu svoju glavu i vrati je na ramena. Kažem vam da sam to vidio svojim očima. ı Njegova priča je bila stvarno nevjerovatna i mi smo bili pokolebani: da li đa vjerujemo da je glava gospođe Natalije sama pala u krilo? I ne samo mi, čitav grad je bio pokoleban: može Ji se to zaista dogoditi?
Ljuđi postadđoše zainteresovani i uznemireni. Na svakom koraku, u svakoj kafani, u svakoj brijačnici, „raspravljalo se o tom događaju. Petar je bio veoma tražen. On je svakoga uvjeravao da je to sve vidio svojim očima. Neki su još uvijek sumnjali, a neki govorili da se takva čuda mogu desiti.
Iduće subote kuća gospođe Nalalije postađe opet puna, čak nije mogla ni da primi sve one „koji su došli na popodnevno pijenje čaja. Stara žema bila je razđragana: ponovo svijet u njenoj kući, ponovo čitav grad u njenom. domu, ona nije zaboravljena! A ljudi su pili čaj i čekali da gospođa Nažalija ponovi svoju vještinu. Šakafa su i ioš pet narednih subota. I još uvijek ekaju.
G | d | \ i i |
Muž gospođe Natalije bio je važna ličnost. Ali pored toga što je bio uticajan i odgovoran, bogat i ugledan, on je postao poznat i po BVOjim konjima za jahanje, po velikom globusu koji je stajao u njegovom radnom kabinetu, a bio je i pretplaćen na novine. Govorio je njemački ako je bilo potrebno, ali te potrebe u našem građu nije imao. Stoga je najveći dio svog slobodnog: vremena provodio sa svojim konjima. A njegova, žena, da nije žena tako uglednog čovjeka, mogla bi da svisne od dosade. Jer ona je tamo negdje u svijetu iz kojeg je došla, iz kojeg je, činilo se, kao zalutala, kao pala s neba u naš grad, imala zabavan i raznolik život, imala dostojno društvo, A ovdje, ona je prvih dana svog dobrovolinog progonstva ostajala sama, dok joj je muž obav- . ljao važne državničke poslove ili jahao konje, usamljena tumarala Đo sobama
koje su još uvijek vonjale po lizolu i svježem moleraju, stajala iza prozora i odmaknuvši zavjesu gledala u jesenje nebo i jesenje prolaznike.
T jedne subote grad čudno postade svečan Nije bio okićen, nije bilo zastava, ali se ta svečanost, taj veliki događaj osjećao u razgOVOrima ljudi, u užurbanom četkanju nedeljnih odijela i peglanju dekoltiranih haljina za izuzetne prilike. Gospođa Natalija je pozivala na soare.
Poziv su dobili svi oni koji su se usudili, koji su imali dovoljno hrabrosti i takta da pošalju buket cvijeća gospođi Nataliji u znak dobrodošlice i svi oni koji su se pohvalno izražavali o konjima njenog muža. A takvih izabranika nije bilo baš malo. I tog večera, tog prvog soarea, prve čajanke, prvog krabuljnog plesa, bilo je'toliko ljudi i žena, da je petosobni
stan bio pomalo tijesan, tijesan naročito stoga što je za toalete bilo potrebno više mjesta. Piće su služili konobari iz Oficirskog doma. Svirali su, nažalost, isti muzičari koji sviraju na Novu godinu, ali njihova svirka nije bila naročito primjećivana, jer se najviše obraćals pažnja gospođi Mataliji i njenom mužu. Gosti su bili zadovoljni i ushićeni, opčarani i zaneseni. I na kraju kada su počeli da se ražilaze kućama, veseli od slatkog vina, koje je nabavljeno negdje iz inostranstva, ili možda samo iz Sarajeva ili Zagreba, veseli od #teselog osmjeha gospođe Natalije, svi gosti su bili pozvani ako su u mogućnosti i ako im to neće oduzimati od njihovog dragocjenog vremena, dragocijenog provincijskog vremena, đa ponovo iduće subote dođu u ovaj dom. ·
I iduće subote je bilo isto tako lijepo, i na rednih pet subota je bilo šarmantno i zabavno. I tako je to bivalo mjesecima i gođinama, gospođa Natalija sa svojim mužem pravila je za bavne večeri i našem građu pružala rijedak doživljaj, centralni događaj oko kojeg se sve vrtilo, ljubavi i poslovi, konji i mođni noviteti.
Tako je naš grad živio od subote do subote.
Tako je prošlo mnogo veselih subota i nekoliko tužnih, kađa je muž gospođe Natalije nesretno pao s konja i svoju plemenitu dušu ispustio nakon tri dana.
Tih nekoliko tužnih subota, tužnih sjedeljki na kojima se oplakivalo vrli građanin i UZOaan muž, imale su posebnog značaja za čitav dalji život našeg grada. Te tužne subote su bile prelomne ne samo za gospođu Nataliju, koja odđ tada izgubi onaj svoj šarmantan izgled, nešto od Žalosti, nešto od svojih nanizanih „godina, E one su bile „prelomne i za onaj krug uglednih gra đana koji su imali čast da budu subotnji posjetioci tog proslavljenog: doma.
Gospođa Natalija je, svakako, obukla, crninu, koju više nikada nije skinula, a na njenom licu se pojaviše bore, koje su ranije brižljivo bile sakrivane. Ljudi su razgovarali, tugovali za nesretno izgubljenim sugrađaninom, tugovali što više neće biti onako veselih, bučnih i razdraganih subota, žalili za vinom, svirkom i lijepim ženama koje su tu susretali. Ali ta žalost ne bijaše dugog vijeka, ljudi se brzo priviknuše na stari život bez igranki kođ gospođe Natalije, zaboraviše njenog muža i zaboraviše i samu gospođu Nataliju.
Ali ne svi. Pravi prijatelji pritekoše u pomoć. Jer svakako bilo je potrebno tješiti unesrećenu ženu, priuštiti joj barem malo zaborava na bpreminulog supružnika, i nekoliko „najodanijih prijatelja preuzeše na sebe tu dužnost. Najrevnosniji je bio gospođin Švenk, koji je u toj SvVOjoj privrženosti i tješenju udđovice otišao tako daleko, đa gospođi Nataliji ponudi brak. Već se govorilo da je to samo pitanje vremena, zapravo dok uspomena na muža malo izblijedi, ali gospođa Natalija velikođušno otkloni ovu plemenitu ponuđu starog penzionera 1 ustraja do dana današnjeg. Zlatar je opet sa svoje strane predlagao da mu proda izvjesne skupocijene predmete, kako je ne bi podsjećali na muža. Ali i tu žrtvu gospodina Uroševića ona odbi. I svi ostali koji su je tih subotnjih popodneva posjećivali, nastojali su da joj na kakav drugi sličan način priteknu u pomoć.
I tako se ta tradicija subotnih sjeđeljki i dalje nastavljala, One više nikađ ne poprimiše
Jednog kasnog popodneva u našem gradu desilo se čudo. Sjedili smo na stepenicoana pod spomenikom, kao i svake ljetne večeri, razgovarali o jednoj gizdavoj plavoj djevojci koja se tog jutra prvi put pojavila na plaži, zapravo više razmišljali kako da joj se približihmo, kad Petar, koji nije pripadao našem društiru, ali bi ponekad sjedio zajedno s nama, dotrč:B. sav nekako čudno unezvjeren i zadihan. Reče, nam:
Jeste li čuli?.. Gospođa Natalija je danas popodne napravila čudo!« |
Dobro smo poznatali staru gospođin Nataliju i približno znali šta znači čudo. Niko se od
nas ne pomjeri s mjesta, ničim ne \odavajući važnost Petrovim riječima, jer dđoviljno smo bili upoznati koliko je ta stara udovica čudna, kao što su uostalom i sve stare usanjyljene žene na izvjestan način čudne, a i tu samu riječ
smo nemilosrdno upotrebljavali, da, joj j više ni pravo značenje nismo znali. }
Onđa Petar viknu: »Pravo čuđo |, Pravoi«
Zapravo Petar je bio taj koji jE čitav grad uzbunio. On je tog predvečerja optrčavao od jedne grupe ljudi do druge, od onih što su sa skupljali u Rončevoj kafani, pa, do mladih učitelja što su u Prosvjetfinom klvmou igrali bilijara, a mi smo bili među posljedrijima koji su saznali za tu novost. Svuda su primali sa rezervom njegovu priču, mađa su slušajući je muačajno vrtili glavom. Tako grati posta prvo nepovjerljiv, onda zainteresovan, a zatim stvamo i uzbuđen.
Petar nije bio jedini prisutan, kađa je gospođa Natalija napravila čudo. 'Bem Petra tu su bili gospodin Urošević, jedini zlatar u našem građu, i gospodin Švenk, stari penzioner sa panama šeširom i štapom koji je imo izrezbarenu dršku. Ali oni nisu bili kao Pet:yr tako glasni i bučni što se tiče tog velikog događaja, oni su na mnogobrojna pitanja samo Fidimali glavom, što je, istini za volju, još više magolicalo građane, ali i uvjeravalo. da se neštp stvarno i desilo. j |
Naši očevi se sjećaju kađa je gospođa Natalija došla u naš građ. Ona je stila one godine, upravo onog dana, kađa je stigao i prvi VOZ, Ona je bila divna dama sa pelerinom, koja je preko svog pogleda.i osmjeha donije!n komadić Evrope u našu zabitu varoš. Koračala je odvažno i pipko i svi ljudi koji su došli da vide voz, vidjeli su gospođu Natalijnm. Priča se da su mnogi vidjeli samo tu divmi damu iz svijeta, kako trijumfalno ulazi u grani da se iz njega više nikada ne vrati, zaboravivši Ga ocvijećem ok:te čudnu mašinu koja iđe tačnicama. Uostalom, mnogo se toga pričalo o eiražima i ćudima 0908 Natalije, mnogo pričalo i mnogo zaboravilo. Sead FETAHAGIĆ
ZB