Književne novine

: a

: Početkom marta na Maloj sceni Jugoslovenskog dramskog: po"zorišta prikazane su scemska A-– · daptacija pripovetke Krotka

PF. M. Dostojevskog (dramntiza- '

cija, Jovana Putnika) i Strindova” drama Gospođica „Julija. - : i KROTKA. Dramatičnost čove·kove egzistencije, koja se uzbud„ljivo otkriva u romanima i no„velama FF. M. Dostojevskog, Đredstavlja ono potencijalno . Sko jezgro, koje pruža nadu da se dela ovog velikog pisca lako mogu prilagoditi za izvođenje na pozornici; takvu ihuziju podstiče i pripovetka · Krotka, u kojoj egzistencija uzima oblik sažete drame saveSti, koju' doživljava jedan čovek neposredno posle samotbistva, ·'Svoje žene, drame neobično bogate unutrašnjim Rkonfliktima, · koji otkrivaju mnogobrojne dramatične protivrečnosti u ljud· skoi logici i, osećanjima. Upitajmo se o skrivenom filosofskom mnačenju ove bolne drame, koja nas toliko uzbuđu. je i u prvi mah ostavlja u sta'niu krainje duševne Đomućeno· sti. Pred nama, je, u stvari, jedna neograničena, buntovno oroklamovana slobođa, uhvaćena u gklopku određene tragične situncije, u kojoj treba da se određi 'Konačna suština te slobode; u ovoj priči čovek niie definitivno predan nekom prirodnom , po"retku stvari, nekoj nužnosti ili sudbini “—— kao što biva u antičkim tragedilama — već je iz-

ručen jednoi neograničenoji bes- ·

konačnoj slobodi i doveden u dilemu: ili da kroz patnju i sumorna iskustva stekne saznanje o dobru i zlu i tako određi smisao slobode, ili da propuštanjem: · ove mogućnosti preobrazi svoju · slobodu u njenu dijslektičku suprotnost — u neslobodu, u de· finitivnu oosednutost iđejom ı samopotvrđivanja, koje ne Do„znaje nikakve moralne granice. | Celokupna akcija ·ođigrava se, ı dakle, u dubinama čovekove du| še, čime je afirmisana ideja da ı naša slobodna volja određuje ; smisao života i egristencije. | Ali ove ideje nisu na odgovai rajući način realizovane. U Putnikovoj interpretaciji stekli su

izuzetan značaj pažljivo razra-:.

ı đena fabula, koja je, jako „opte| rečena. mnogobrojnim inversijama u vremenskom “„mredosledu .događaja, kontinuirano prenosila konkretne okolnosti jedne · sentimentalne privatne . istorije, razmoliki racionalni motivi ličnosti i socijalna pozadina zbivanja; istovremeno smo otkrili i izvesnu Putnikovu sumnju u dramatičnost koja prati čovekoVU egzistenciju: Teditelj je, na

primer, produženi monolog glav”

nog junaka neprestano oživljavao i kontrapunktski akcentovao mnogobrojnim naturalističko-patetičnim prizorima, koji su .se odigravali u.svetu fizičke akcije; odatle 'Su proižašle dve štet ine posledice: gledaočeva imaginacija trajno je ograničavana različitim trivijalnim detaljima, a akcija je neprijatno oscilirala, imeđu zbivanja na jednom Uu'nutrašnjem, „uslovnom, bitno „važnom planu i zbivanja koje se "odigrava u jednoj pmrealistički tvrdo očrtanoj stvarnosti. Umesto đa se koncentriše u. mračnim tajanstvenim „naborima jedne đuše, akcija se neprestano prenosila na površinu i pritom do'bijala isuviše konkretne spoljne viđove. :

| Tako se nametnuo jedan humanističko-pozitivistički, odnos prema ispričanoj istoriji i njenim junacima, u čijoj svetlosti se čovek pojavljivao kao Dasivan refleks socijalnih prilika, kao biće u krajnjoj liniji neslobodno i neodgovorno (poznato je da je Dostojevski poljavao veliko gnušanje prema pozitivističko-humanističkim teorijama svoga vremena).

U takvoj situaciji, velik glumački talent i tehničko majstor–stvo Slavka Simića bili su stavljeni u službu vešto gradirane dramske naracije, koja nam je sugestivno prenosila materijalne i psihološke okolnosti obisanog slučaja, ali nije preciznije

određivala junakov odnos prema

sudbini, «koja se, očigledno, odivrava na filosofskom Iplanu. Čovek, ipak, oseća izvesnu nelagodnost kad nepovoijno piše O ovakvim eksperimentima, jer uviđa, da se savremeno pozorište

Premijera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu

AUGUST STRINDBERG

samo pomoću njih može izvući

iz Jetarpičnop: sna i uključiti u.

bitne intelektualne tokove našeg stoleća; izgleda, međutim, da će rezultati biti sporni sve dok se ozbiline intelektualne koncepcije, koje naslućujemo iza, svakog, sličnog pokušaja, ne usklade sa jednom pozorišnom imaginacijom, koja će i sama biti intelektualna, duboko moderna i oslobođena 'taloga prošlosti.

GOSPOĐICA JULIJA, Postoji đuboka duhovna srodnosti između stvaralaštva F. M. Dostojevskog i Wtrindbergove Gospođice Julije: ovu sličnost najbolje ćemo razumeti ako uočimo da oba pisca sbontano pridaju izuzetan „značaj iracionalnim faktorima u ljudskom životu. U Gospođici Juliji, toj stravičnoj »nturalističkoj tragediji«, svi socijalni i (psihološki momenti su do te mere neprirodno zaoštreni đa dobijaju jednu demonsku dimenziju, usled čega se zbivanje pomera iz oblasti realnog u neku fantastičnu sferu, a delo preobražava u usnemirujuću hiperbolu o antinomičnoj povezanosti pada i

Ziztko TOMIČIĆ

Zašto si sam:.one noći zastao na đubrištu

uzđizanja, u kojoj je sadržano jedno od osnovnih prokletstava

| i čovekove egzistencije.

Time dodirujemo jeđan neo-

| bičan· parađoks: na, prvi pogled

izgleda da se Strindbergov metod iscrpljuje jeđino u briljant-

| nom opserviranju karaktera i

preciznoj analizi motiva koji od-

| ređuje ličnosti, U prilog: ovom

shvatanju govori i jedna Strindbergova napomena o Gospođici Juliji: »... tako sam postupio zato što sam uočio da mlađe generacije prvenstveno msanimaju psihološki procesi. Na-

i Še inkvizitorske duše ne intere-

suje više kako se događaji odigravaju; one Žele da samaju zašto se oni odigravaju. Mi želimo da otkrijemo konce i mehanizam nekog procesa; mi Žželimo đa ispitamo kutiju sa lažnim dnom, da se poigramo volšebnim prstenom i otkrijemo onaj tajanstveni žgloba. Ali u toj igri Strindberg je otišao i jeđan korak dalje, i gonjen užasnim sklonostima svoje prirođe formulisao — ili obnovio —.ne– ke dramaturške principe, u kojima se izrazio i jedan potpuno nov smisao. Strindberg je uprostio zaplet, učinio akciju je dinstvenom i neprekinutom, stavio u središte zbivanja goruću, narastajuću strast, i koncentrisao se na ispitivanje duhovne suštine života. Strindberg je, po sopstvenim „rečima, „mnapustio matematičku simetričnost konstrukcije „francuskog klasičnog dijaloga, i dopustio da ljudski mozak dejstvuje nepravino i nepredvid]jivo, kao što biva i u životu, u kome. se jedna tema nikad ne iscrpljuje đo dna, već često mora da sačeka neki slučajan odgovor; stvorio je dijalog koji u početnim. scenama nagoveštava neke mohtive, a DOtom se difumo rasipa kroz komađ, dopuštajući da se dđođimu– ti motivi ponovo prihvataju, DOnavljaju i razvijaju kao kakva

Tužalika za Brankom Miljkovićem

u našoj sobi u

DOSTOJEVSKI I STRINDBERG·

tema u muzičkoj kompoziciji. Takav dramaturški postupak ičinio je da u Btrindđbergovim delima obično budu prevaziđeni i

podređeni jednoj višoj spiritu- | alnoj suštini svi oni neposredni -racionalni ciljevi koji su na Po-

četku autoru lebdeli pred očima.

U režij., Gospođice Julije Putnik nije ispoljio sklonost početnim scenama, reditelj je pedantno nagoveštavao atlmosferu i slikao karaktere, a Što se

drama «više razvijala sve veću ||

pažnju poklanjao nekoj melanholičnoj scenskoj poeziji, koja

nam je pomagala da u fizičkom | patnjama junaka „mnaslutimo i

neko intemsivno spiritualno grčenje. Reditelj je odlično sarađivao sa Olgom Savić, koja je nastupila u glavnoj ulozi. U tumače-

nju Olge Savić, gompođica Julija · je bila malokrvno, degenerisano |

stvorenje, racionalno usretsređeno na porok; uz to, Olga Savić je pribegla jednom inteligentnom, „parađoksalnom rešenju: učinila ie da fizičke akcije obično prethođe ispoljavanju emocija, i tako postigla da iz Julijine ličnosti zrači ubistvena hladnoća, osobina koja Juliju predodređuje za zlo i patnju.

U dvema ostalim ulogama sa uspehom «su nastupili Branka Petrić i Miodrag: Rađovanović. ·

Strindbergova Gospođica Julija igrana je u prevodu Mihajla Stojanovića.

Vladimir STAMENKOVIĆ

-Dubravi (gdje si započeo

ka eksperimentisanju. U i:

is=

zagledan

poslednjiput

prema sjeveroistoku

odlučio, ne Žžaleći se,

ostvariti svoj epitaf

Nije istina da te nitko nije volio

Tvoj um je isuviše vjerovao u svoju samoću Zar si samog sebe mrzio

uzdržavajući u sebi polako

Svog strašnogz ubojicu”

Nije bilo pomoći |

Bio si sam što si bio pjesnik

vuk samotnik

okružen lisicama

Ubio se pjesnik" ·

da bi živjeli nepjesnici

Ubio se čovjek

da bi čagljevi na njegovu grobu zavijali Ubio se hrabar |

da bi kukavci i dalje oponašali delije To je ipak opomena

Ova smrt upozorava,

da je Porijeklo Nađe suđbonosno da Ništa stoji nasuprot Vatre

u strašnoj blizini kao stvaranje

i njegova negacija

da nade nema ako se ljubav prikazuje kao nasilje

Branko moj, zašto si me ostavio?

Naša, sudbina nas je sjedinila

Orest svaki u svom gradu

Zar ne bijasmo jaki ujedno

Bada sam sam na ovoj zemlji slabiji za jedan život

jači za jednu smrt

Sam

Kao Što si ti sam pod zemljom! Prati me, molim te, ti koji si još samo duh Ako sam sam meka budem s tobom još strašnije sam

Niči iz mene velik

'smrću protiv smrti

nevrekidno na putu do Femixa Plačem za tobom neutješnim jaucima Moja slika ne pokazuje više

tvoj lik ıı mojem zrcalu -

Tvoj osmjeh ne uljepšava više

moje oči

"voj mili pogled koji je tužan lutao u iznenadnoj vlažnosti nepriznate boli sada postoji još samo u nebesima 'isguibljen

nerazdvojen u iskrenom nebu

u kamenu u kojeni živi vatra a beznadnih zvijezda, u vodi koja otiče s lišćem tvojih okrutnih, čistih riječi iz vrta tvoje filozofije

'kojez više nitko ne će gazviti

U veličini tvoje nepotvrđene ljubavi Tko će shvatiti moje riječi ~ i stvorene samo za tvoje razumijevanje Moje pjesme pisane za ·tebe

Tvoje stihove izgovarati u ime

mojih usta %

i pravde nas dvojice 7

kojoj smo se zavjetovali jedne noći

svog besmrtnog Ariljskog anđela)

u kojoj smo glađovali danima spavali zajedno u jednoj postelji

pili samo vođu

maštali o najljepšim djevojkama dostojnim našeg duha i tijela,

koje ne zanimaju siromašni pjesnici Tvoja majka je rodila mog brata kojeg nisam imao sve dok tebe nisam ugledao prviput,

Jako da zaustavim svoje suze

Kako da suzdržim svoj krik

Kako da vidim jasno svijetlo dana

kada sjena tvoje poštene smrti

prekriva horizonti Jugoslavije

Za tobom tuži Zagreb, Beograd, Niš, Titograd, Skopje, Petrovaradin i Sarajevo Plačem za tobom nestali prijatelju

Nisam sam u svom plaču

Ono malo drvo ma Ksaveru

jedne moći bilo je njegov jedini prijatelj Ono mu je jeđino pomoglo

Smirilo njegovu orfejsku krv

Olakšalo njegov neugasivi bol Prekinulo nit njegove superiorme inteligencije Cno malo drvo ı Nasuprot tri velika, bora

Na vpustoj njivi ispod šume

Prema drugom brijegu s vinogradima uz cestu do »Veselog kutića« iz kojeg je izašao neoprostivo žalostan

Ono malo drvo ,

Nježno je zaustavilo njegov život Priđružilo se nemoćno njegovu naumu Blago zadđrhtavši u njegovoj borbi

Ono malo drvo

jedino je pPrisustvovalo mladićevoj smrti Nije ga htjelo iwnakaziti

Bio je najneobičniji leš u mrtvačnici Tako lijep mrtvac

Miran, mimiji nego ikad

Činilo se da ie samo usnuo kno nekađa mali na ruci svoje dobre majke Marije Lijep kao što samo pravi pjesnik

lijep može biti

Ono malo drvo”.

koje ie primilo mučenika Branka,

u 5VOi zagrljaj i;

moz drapog druga

brata kojeg sam tako brzo izgubio

T ono je mučenik

Ono malo drvo

Ostavio si mi tvoje: ime ·

u oporuci svoje ljubavi

Sto da činim s nijm

Umro si da ga olbraniš

jeđini srpski Jesenjino

Tvoja te smrt otkrila

Bad svi vide tko je bio istinit Što da činim

Da ga pretvorim u pticu

Ti pogibe od ptice

Da ga iskujem iu mač

Poginut ću i ja |

Naš će se zavjet ispuniti Počivat ćemo u problju kraj mora Pod našim zajedničkim epitafom

negu IEuuu„• IPI Per iuwuPuninGu nie aWIANA AAA: iura Onu ie anim ar =mrunirymu„u NC sreep:za: sama ee eens arez anei ai eir eca ea ur era Lose oo aan n GI na0

uyrwwrT Triru POVODOM IZLOŽBE · Slave Bogojevića

Kada bi izložba skulptura i crteža nazvana »Azbuka srmti« a priređena u maloj galeriji Grafičkog kolektiva pripadala nama nepoznatom umetniku, iznenadila bi nas svežina inventivnosti i duhovitost rešenja u skulptu-

rama, a u laviranim crtežima izuzetna senzibilnost za ritam, izvanređno osećanje mere u cd-

nosu bojene površine i linije. Ovakvi bi kvaliteti govorili sa puno nade oQ budućem razvoju umetnika, a izložba bi značila radosnu pojavu stvaralačkoOE zaleta u našoj likovnoj sređini koja u većini slučajeva, trenutno (nađajmo se), ali očigledno stagnira, međutim, izložba je još jeđan eksperiment poznatog slikara Slave Bogojevića.

Svi koji prate naš likovni Život ne mogu da se ne sećaju njegovih izložbi. Još od 1951. i izlaganja sa našom prvom gru-

: pom umetnika posleratne gene-

racije, sa »Jedđanaestoricom«, od njegove prve samostalne 1952. do one vrlo uspele iz movembra 1959, za Slavu MBogojevića se uvek ne samo moglo, nego i moralo kazati da je izuzetno obdaren slikar, bogate invencije, ret-

patke osećajnosti za boju, smisla

za kompoziciju i koji naravno, s obzirom na svoju mlađost, mnogo obećava. U tom pogledu ni jednsn, Bogojevićeva izložba nije razočarala.

BSađašnja je izložba Rkomnponovana iz dva dela: crteži i skulptura. Težište je na skulpturi za koju ie izrađen i poseban katalog. Bogojević pesnik, naškodđio je ovog puta Bogojeviću skulptoru. Privukla ga „anegdotska strana oblika, pa umesto traženja istvaranja movih formi, onseu stvaralačkoj slobođi do te mere zaigrao da je sva sredstva pod-

~ SLAVOLJUB BOGOJEVIĆ: NEPOZNATI

činio slučajnoj pođudarnosti s realnošću, pa i svoj postupak podvrgnuo toj slučajnoj analogiji kao jeđinom problemu. Deo polomljene noge starog stola ima čovekolik oblik, Bogojević je to đelovima pleha i eksera još više naglasio, stvarajući na takav način samo vrstu karikaturalne ilustracije za svoju priču. Duhovita igra neOspOorno, sa mnogo mašte takođe i talentovano (kodđ Bogojevića je uvek sve talentovano!). Igra je svakako jeđan od čovekovih najlepših darova, ali u kreativnom smislu pozitivna. je samo onda kad više nije Dpočetnička, jer umefnost, nigđe, pa ni kođ nas ne čine talentovani počeci, nego definitivna, zrela dela. FEFkRsperiment je svakako prvi stepenik u racionalnom tražemju idealno» rešenja. Ali on nije „cilj umetnosti! Kao da se zaboravlja da je eksperimenata, uvek bilo, samo su nelada i najveći maistori Čuvali svoje eksperimentalne pokušaje po ateljeima. Današnja radoznalost i nestrpljenje izmeli su ih u izlož bene prostorije. Istina, njima se osvežila mašta gledaoca, pomoglo razumevanje brzog hoda savremene umetnosti, ali to nao"znači da je ekhsperimenat..restao biti samo jeđan u nizu umetnikovih tražemja na putu stvaranja. Dr

a O ora 2

ISPRAVKA

Katarina AMBROZIĆ

U prošlom broju tehničkom greškom izostavljeno je ime autora članka »Kako je proslavljena slogodišljica smrti Dositeja Obradovića«, na 8-9. strami — Dr Milana Ž. Živa=-' novića.

_—_ m_—m Još iedna grupa mladih

Uz

Kolektivne izložbe đanas podsećaju jedna na drugu, čak i one najbolje. Kao da više nema ni granica, ni centara, ni Pperiferije. Izgleda da je uprkos mnogobrojnih „tendencija „ambuka savremenog likovnog jezika Ppostala zajednička. Otuđa su Ocene koje se.odnose na celinu izložbe obično pozitivnije od merila za pojedince, jer za izvesni stepen opšte likovne obrazovanosti, kada on postaje cili, a ne

sredstvo — žrtvovano je često mnogo ličnog i izvornog. Postići takozvani »evropskia, .—-—.ı savre-

meni likovni jezik ne muači u isti mah biti i dobar slikar. Za njega su karakteristične onstante uvek i danas, u svetu kao i kod nas: autehtoni momenat u karakteru, pečat ličnosti u kompoziciji, indiviđualna varijan ta u rukopisu. »Evropska fizionomija« često je samo fasadn i jureći za njom mladi umetnici često zaboravljaju da umetnost gradi čovek, a ne njegovi odblesci i đa je intimna ličnost umetnikova dragocenija od svakog formalnog efekta. Ne mnači to da umetnici jedne grube liče jedan na drugog, nego da su kod njih uzori evropskog slikarstva očigledni, pa je zbog tog »svetskoga Žrtvovano mnogo nutohtonog i izvornog.

IVAN VBLKOV je talentovan kolorista, materija mu je topla i Živa, ali,je njegovo sadašnje stilsko opređeljenje u okviru abstrakcije isuviše viđeno i obšte ba pruža male mogućnosti za originalni izraz.

VANČO GRORGIJEV nije uspeo da potisne utrpanost kom-

izložbu makedonskih umetnika

pozicije koja remeti .ravnotežu slike. U ođblescima BonarovskoSezanovske atmosfere za koju se, izgleda, opredelio, treba više strogosti i čistote.

BOGOLJUB IVKOVIĆ je najzanimljivija ličnost izložbe. Pokušao je da nađe svoje simbole u okviru jednog naivno dramati-. zovanog zbivanja sasvim osobene atmosfere. Izraz mu je po · formalnom obeležju blizak hrvatskim „»Zemljašima«e ali mu ta srodnost nije okrnjila indivi-, dualnost. Idući ka oslobođenju od izvesnog manira u rešavanju glave i još većem bogatstvu materije meophodnom za njegovu tamnu gamu i tonsko rešavanje, ima mnogo uslova, da uđae u krug naših najboljih mladih slikara.

RISTO KALČEVSKI, u okviru pbroblematike lirske avstrakcjie pokazuje lepu senzibilnost za meke bojene odnose, ali dve đekorativno ucrtane glave na trećoj slici drastično demantuju koncepciju i govore o nedovoljnoj stilskoj opređeljenosti.

DMITAR KONDOSKI je kompleksna ličnost, očigiedno JOŠ u vrenju. Uz neosporni talenat za dominiranje „površinom ima težnju, čestu kod mladih stvaralaca, da što više stvari Obuhvate odjednom, To ga nagoni na utrpanost koja deluje kao sukob strukturalno-dekorativnih fragmenata većeg dela kombpozicije sa naivno, tonski rešavanim likovima. Afinitete za pojedine

KNJIŽEVNE NOVINE