Književne novine

VRBDNOST ISTORIJE

TILO/OMJE ZA FILOZOFIJU

Istorija filozofije nije deo Jfilozofskog sistema. Pa ipak, istorija , filozofije je u jedinstvi s filozofijom. jstofija Žfiložofije ne množe. poštojati mezavišho od ovog ili onog filozofskog gledišta, ali i obraino, filozofija današ ne može pošfojati bež išlorije filozofije. Jstofiju filozofije može ražumeti „samo onaj koji poznaje filezofiju, a filozofiju samo onaj koji 19 pristupa „kroz njenu istoriju. Filozofija se ne može odvojili od svoje prošlosti, od BVoje jstorije. Samo pisanje istorije jilozožije pretpostavlja da ranije filozofske doktrine imaju „vrednosti za savremeno filozofiranje. Interes koji 'storičara filozofije vodi u pisanju istorije filozofije nikada nije Čisto istorijski, nego i jilozofski. Obratno, ono Što sistemaiskog miislioca vodi u istoriju filozofije nije jadoznalost erudite, „nego shvatanje da već u predmetu filozofije leži njena istorijska dimenizija. Pravo razuinevahje ištofije Jilozofije moguće je sa stupnja saznanja savremene sistematske filozofije; obratno, pravo razumevanje sistematske filozofije moguče je u hjenom istorijskom preseku. Dahašhji fi'logofi mgoraju preći celokupnu prethodnu istoriju da bi bili na visini savremenog. Tako je istorija filozofije prirodni uvod u sistematsku filozofiju. .

Ima filozofskih tvorevina koje se ne mogu razumeti i čiji se postanak ne može shvatiti alo se ne posmatraju u istorijskomi kohtihiuitetu. Orio što jednom neistoYvijskom pogledu izgleda: subjektivno i paradoksalno, postaje objektivno i lako slivatljivo ko se situita u svoj istorijski koniekst, Objektivhošt filozofske istine zasnovana je, pored ostalog, na njenoj istorijskoj kontinuaciji. Pilozofija je, dakle, imarnehino istorija filozofije. -

Filozofija i istorija Jilozofije su korelativni pojmovi. One se međusobno dopunjuju i uslovljavaju. Nijedna od njih se nc može redukovati na onu drugu. Na filozofiji se ne može raditi ako se istovFemieho ne radi na istoriji filozofije, i obralno, na istoriji filozofije se ne može raditi, ako se istovremeno ne radi na. filozofiji. Pojedini filozolski problemi su spojni članovi između filozofije: i njene istorije. Tillozofski pogled na švet ne može dati sama filozofija, niti sama istorija filozofije, nego obe zajedno. Stoga je preteran zahtev i ambicija nekih istoričara lilozofije da pruže konačnu valorizaciju svih vrednosti u filozofiji.

Bilo je filozofa koji su tvrdili da se istorija filozofije: utoliko više ceni ukoliko su uzleti samostalnog filozofiranja slabiji. To je netačno. Istorija filozofije je konstitutivna za sam. predmet filgzofije; te je i obiman rad na istoriji filozofije u krajnjoj liniji obrada sistematske filozofije. i kao što u sistematskoj filozofiji postoje međusobna neslaganja i isključivanja, tako isto ,i medu. istorijama filozofije postoje slična neslaganja i isključivanja. Koliko ima različitih filozofija, toliko isto ima ili.:8u bar moguće i različite istorije Hfilozolije.

Moguća su iri različita stava sistematskog filozofa prema: istoriji filozofije. Istorija Se, može odbaciti; ali taj stav sam ja odbacio kao neodrživ. Sopstveni filozofski stav se može posmatrati kao totalna pusledici ištorijskoB

kontinuiteta: u lom slučaju slorija „je, reduhovina #4 pristrashog” sveddgka odredenu

doktrine. 'Preči Mogući slav sa sloji se u lome dd se u DOšlosti iraže egzemplarne isli, duhovna iskustvh za samosialno fi+ JožofiraHje. To je najprihvalljivije stanovište, naročito ako Sc kombinuje s, istorijskim smislom,. ij. sa shvatanjem da je svako filozofsko gledište relativno individualnim , i kuliurnoistorijskim, okolnostima. Različiti. metodološki postupi u, isloriji Tilozolije · obezbeduju "uhlapanje istorije filozotije u iilozofiju. Filološko-literatna ·loda oniogućuje istoričaru livid u relativnost značenja filozofskih Hfepmina., Problemsko-istorijska metoda spasava ga od hcelritičt kog gledišta, „da Su liloždfske „doktrine zbirka nesporazuma i haoličnih mišljenja, le mu plužu pogled na.-celina, filozofiranja, iako da se može teći da je. {ilozofija ono što Je tek kroz svoju istoriju. Kulturno-istorijska metoda prati ilozeliju u kontekstu kulture i života, pa i filozofija da aj način ruši granice svoje

me=·

uske stručnosti i uklapa se u Široke tokove kiltirnoč Stvaralaštva čoVečajistva. BiografsRk6-psihološka metoda i istoriji filozofije uzima u obzir udeo ličnosti u filozofskom stvaranju, te mas uvodi u ihdividudalie duševfiosti kao kohstituente filež6fije. Stoga je istofija filozofije podsticaj filozofskog razmišljanja i jedan od činilaca inicijacije u filožoliranju. .

Smenjivarnije filozofskih shvatanja u „imaginarnom muzeju“ istorije filozofije liči na proticanje reke. Pojedini filozofi retrospektivno posihattaju dosađašnje {tokove reke, procebjuju taj tok i donose svoje udele tom toku. Time oni zaključuju, zaustavljaju, prekidaju taj tok, ali istovremeno tim svojim zaključivanjem, oni, sa gledišta onih koji kasnije dolaze, nastavljaju započeti tok filozofiranja, pfižaju osnove za dalje napredovahje. Kraj istorije filozofije ne Može se očekivati isto onako kao hi kraj filozofije. \

Iz istorijskog pošmatrahja filozofije stiče se ubedehje o rneizbežnoj uslovljenosti i ptomenljivosti svih filozofskih OB A {o je takode jedno filožofško saznanje, Istotija filozofije piuža uvid u tokove ljudskoš diha kao generičke ljudske ahktivnosti, te je jedna dimienzija kantovskog samosaznahja uma. A fime se ispunjava i stari sokratovski ideal saznanja samog sebe.

Miođrag CBRIĆ

RADIO I TELEVIZIJA –

——LJjubikša JOCIĆ ”

NE PITAJ Z4 BESTRA4CA4

Idi i ne pitaj ima kreveta, ma zidu blesavo dirljiše kdo dmgiskarte kapije majške, drhtavi

busem trave pod, glavom ili tvrdi kamen, kopija trajanja ili kapija kroz koju može da se proju?i

#6 trijishctiOin, kolima svoje

'hoće ali me može, sam hoće što hoće zato

ne pitaj za bestraga.

Crtanje Šomftovo meispavamosti, uprkoš idi, otplovi hao bdrka w magli, odmili kao haywwan

po puštinji, uždsnmute žlježde

srozam kao čalkišire had se žuriš da kraj žeme što pre legneš, da se ispružiš koliko si dug

nq belo, na išspeolano ko besvest, pojajtamo

pa popeglato platno sna, plati sam pa mosi, platio te san. pa te odneo do đavola, pod | hirurško platno na, kom, je samo prozor otboren za tvoje izubijano mesmosmo meso, da ga kroz Tišek tanji od bdaučihe i oštYiji od, jezika. plamen, nož zdteže, i po 1bome mesu putuje, putuje,

pa, zašto da pitaš za bestraga.

ne Mitaj za Uestraga.

i ječi, but i ne pitaj za beštrag&a.

Sunovat tuoga 'iela, mesa, umešen. si od mea, od gorkot tešta tbojih nerava,i krvi, umeže”n,

i Wdešen, o vešala svojih, kostiju, obešeh wu, pražo u mevid, u ništavilo da slušaš kiše lekovite 0:o;j oporavka, umesto autobiografije pišeš istoriju svih ređom, bolesti što su te davile, idi i sanjaj sve io buđenja, sve do buđanja jalove jave, krompka Tedlmosti, zbogom kaži kipovima večeri, ukipijenim gospođama AH, ak, ako, štucaš minut no mitvut mesvarenog. vremena zato božuri igumamnme, \

Besonica. ili bes samice,- boš trajanja, bes stamice suvih rtemica puslih vuvemvena u kojima mi jedno telo da zdjedri, mi jedan putnik da ifiese toplinu, svoje krvi u hotelskw sobu, sam,

| presa ili rovit, mućak, varijip, sriči kao čovek što šriče sebe celog svog života, smovdljib ili Sahjiv;

ili putnik, potrči, ili mirmo blutuj

samoće, sdm Hoće,

nesvešti, pošto?

senice na grahi

DVE DRAMSKE MINIJATURE

(Melvi Albahari: »Nevy

Melvi Albahari — io odimah treba da bude rečeno — vrlo dobro zna da drama nije samo produkt kreacije nego i Rkornstrukcije, konstrukcije koja nije mehbanička nego evolutivna. Njegovo prvo dramsko delo, „Bližnji svoj“, uveFilo nas je u to. Mdžaa smo i posumnjali da je mladi dramski pisac, na izvestan naći:1, opsehnz moderne iorme, možda nam se učinilo da je više obuzet problemom oblikovanja predmeta kreacije no njegovim izborot, ali opravdanje smo našli u osvedočenju da je on, možda, najuspešnije medu svim našim pozorišnim avangardistima primenio nove oblike izražavanja, uočivši njihove prednosti za spećiličnu klimu duha koja dominira našim vremenom.

Sudeći po „Nevoljama sa Džekijem“, Albahari je -— ohako kako kako sa mi vidimo — dštao nepromehjeh. Njegovo pozhavanje imodernog manira, veština konstruisaija materije u dtamsku “celinu koja še Vrlo ČVrSIO drži zadovoljavajući sve uslove uspešnog dramaturškog postupka, i dalje imponuje. Možda i više, jeF Albahari je u „Nevoljama sa Džekijem“ ispoljio svoj dosad nepozhat kvalitet: ikonična irhilonacija i ošećahje za Hiumiot, „1IO najozbiljnije od &vih osećanja u čoveku“, čini tekst, koji se i oha– ko pažljivo i sa interesovanjem prati, još dopadljivijim, he dožVoljavajući, ipak, pad u takozvani laki židt:

5 duge &lpdhe, hada Misiio Mili pozvani da 1iuiiačimno Albahatijev lehsi, još jedHodi bišHio še nasli pted khonstatacijoiji di Be hHulor nije promenio: Odnosi iigdu ličnostima u ovoj Ssimboličkoj = lipsi naslikani su dosledjog 5 Hiho so duha, a prividno heobična &ituacija izazvana JiklivhiHi Fažlosom spolja je vtlo uvaejljiva. oicušaj njerie. desimboližacije, ihGdutim, usled MONI bidja a8dbijacija i mogučnosti fumačehja skipoece Sslušaoca od onog bhaVOB: Na ačun uspešne konstrukeijć

autor je 'žapdštavio Čitljivust svoje satiričiie pouke — uina– njujuči zhalHo hjeh efekat.

Reditelj Vasilije Popović nia Uvom tekstu nije morao „mnog8o da vadi — njegove intervencije svele su se ha minimum. Primez hjujuči osnovno pravilo ža rkalizaciju ovskvih tekstova — glumili prirodno u neptirodnim situacijama! — oh je ihterpretatotima, Olgi Spiridohović, Pavlu Miinčiću i Borisu Kovaču. dozvo=lio da iskoriste svoje glasovne

Radio Beograda)

mogućnosti na najbgolji način, „U „Idili“, drugoj dramskoj minija\turi ove emisije, reditelj nije mogao ništa da učini: konvencionalna bračna problematika obučena u novo, intelektualističko ruho hije mogla da inspiriše ni

olje sa Džekijem«, »Idilaa Mala sceni

glumce, a kamoli slušaoce. Ovakvim plitkim igrarijama ne bi trebalo da se bavi pisac koji je više puta dokazao da imia dovoljno snage, talenta, pa i smelosti za pristup mnogo ozbiljnijim temama. VIŠE NEGO DILETANTIZAM (sBttafta«, TV drama Berislava Kosijera, RTV Beograd)

Rukovodeći se, valjda primerita Džona Stejnbeka („Priče iz predgfađa“), pokojnog generala Badel Smita („Do pakla i natrag“) i nekih drugih dobrih poznavalaca svog posla, Berislav Kosijež, koji to dčevidho nije, izišao je pre neko veče na „štraftu“, scenu na kojoj se odigrava ono što je emilovaho kao „lelevizijška dyrania“, da nam ižvede ekspoziciju. Ispričao nam je da nije ni novinar, Ni hroničar, i literata (to smo mogli da zaključitno), već da je čovek koji šeta ulicoHi koju voli (sasvim nedovoljha kvalifikacija za istup u cvaktvim emisijama) i usput konstatuje da se ona, takođe, u okvitu opštih promena, mehja: Prvo je bila pioienada, pa kotžo, a sad je — štrafta!

Neka fiam bude oprošten emlatičan toh, dli olfio što se na iceceboj šlPalli dog:idalo Celrdeset }jt iiijitika He iHože se Hi Hevegdiiin stihovihia izbaziii. Trebalo je da to ljude jedna večetnja afiglama, šetnja ulieoiri, alto hdgcste, ha kojoj bismo najbolje osetili sve daniae jedrie iiladosti, na brzinui en passaht, dobili potvrdu njenih vVelina i podsmiehhuli se ukažzavši Ba hjehe iHane. Ono što smo videli, miedutiln, liči ha piredstavu idične diletanlske trupe, a neku vistu dvobišde RWomiedije del aite hoja, Udrieslo vešle ilbprovižacije u utvrđenim dkvitritia, Bej'vira gledaocu najbahalnije dd svih jFagmienata na Koje se moglo haiči, bilo da je reč O iN bavnimn nepyilikama | mladih, „Feajerluktić“. ili silnoj satiri na temu o šiparičkom pomodarstvu. Vihunac neukusa predstavlja sekvenca u kojoj se mladić, još skojo dele, izmedu addbudne devojčice u žiponima i „šegrikinje“ u trobhoj kući, opredeljuje za ovu drugu, prateći valjda 5V9– je socijalno | heportemećene instinkte!! O 'iterarnom aspektu ovog, Uslovno rečeno, teksta ne može bili

reči jer takvo što jie poštoji. Tim povodom mogli bismo jedino da se :setimo sa koliko je šatma Mirjana Stefanović u svojim stihovima umfiela da Sovori o islioj temi — ali to upoređehje je uvredljivo za Mitjariu Stefanović.

O realizaciji MiPjane Samardžić mriožemo govoriti kao o pokušaju da se spase ono što se he može spasti: poneki odličan kadar, autentično dočarana atmosiera, govore o njenim, mogućhostiiš, mada joj se u ovom slučaju fnože prigovoriti zbog izvesne stafTičnosti. Glumci beogradskih bozorišta (nije nam jasho šta oni tu

traže?) figurirali su uglavnom korektno u saradnji sa amaterima. Na kraju, ostaje nam. samo da se zahvalimo autotu na šlagvortu koji nam je dao ı epilogu (ta\kode njime izgovdrenom), složivši se sa prvim njegovim delom:

Pbi!ja, „svdšta se događa"... i izrazivši nddu da će „voda ičbyrisati (takve) irgove (ali ne) za kratko!

Bogdan A. POPOVIĆ

...

DOBRA

GLUMA

U LOŠEM FILMU

Povodom koprodukcionog. filma

Nezahvalna je i sumorna uloga kritičara koji i pored najbolje volje u toku čitavih nekoliko meseci nije u stanju da na planu domaće kinematografske umetnosti prohađe kapljicu zlatnog soka koja bi mogla da utoli njegovu glad za panegiričkim, afipmativnim, oduševljenim slovom. U poslednje vreme njegova feplika Zvuči mu još sumornije zbog toga što se sticajem okolnosti našla u horu negatorskih, kritikantskih jadikovki koje se obiraju nisi domaći film, domaći fedtaf, pa i domaću literaturu: U toj situdciji, kao jedan Kkrak nemihovne alternative, ponovo postaju aktuelne reči Albera 'FiBodea koje se odnose na tegobni poziv SšvakodneVnog svedoka efeterih promašaja u umetnosti: „Kritičar može tako dospeti do pune rezighacije blagosti jednoga 'Peolila Gotjea koji je bedeset godina vukao žrvahj dramskog podlistka i povoljno še izražavao o Svih vVodviljima, izgovarajući se da lo čini sloga što je to najjedriostavhiji način đa im se ne pridaje nik:zkav značaj“ Drugi kržik alternative je beskompromisna oštrina, bolna, podjednako monotofii, uvek pod rizikom da bude nazvana defetizmom, ho čeSstithja''od svake rezignacije i Za+ loš budićih +dsddosti u koje motamo vefovVati.

Ovaj kritički tiapis tretiraće jedno od najnovijih kinematografskih dela. domaće produkcije, film „Nasilje na trgu“ u režiji Lieonarda Berkovicćija koji je iz dalekih Sjedinjehih Država dospeo u Jugoslaviju da se iskuša u umetnosti koja prema njemu nijc bila tako milostiva u njegovoj domovini. Ovaj še napis ničim neće razlikovati od sličnih recenzija koje su prinudene da se ispruže na prekratkom Prokrustovom guberu, da žrtvuju jedan aspekt problema zarad drugog dspekla koji ini se u određenom trenutku čini značajhiji, svežiji.

Veoma je teško na malom bprostoru izložiti kohciznu i argumen tovanu ocehu Berkovićijevog filiia. Oha će morati da se pomiri s tini da ne argumehtuje svoju lakoničnost. „Nasilje na tršiu“ je filmsko delo sačinjeno prema moTiotoriori, dramaturški meukom, pretencioznom i površnom scenaitiju, čijem teditelju hije pošlo za rukom da svojom dirigentskom palicom izmami iz njega jedan iole ubedljiv zvuk. Jedina reč koja je u stanju da se razapne između njegove špice i poslednjih kadrova glasi: dosada. Berkovićijevo debitovanje ha istočhoj zeinljinoj polulopti, završilo se velikim omašajemn. Toliko o redilelju i piscu, a oslatak ću bohušdti da uplelem u lovor trojici šlumaca Čije su zasluše velike da nomi sa dvočasovhua piojekcija „Nasilja na trgu“ nije učinila ko ee: ie uf araaeZ ea ya a ura iy rioe lue ato a

PROMENADA, KORZO, A SAD — ŠTRAPPA

»Nasil je na ttegu«

GLUMCI SU POKUŠALI DA SPASU PROMAŠEN FILM

straćeno vreme. To neće biti no= silac glavhe uloge, odlični uŠmetnik Broderik Kraford Rkoji je svoju ulogu odigrao ispod švojih mogućnosti, dobroćudno i 5 velikon dosadom, to neće biti ni VaJentina Korteze, Bibi Anderšen i Anita Bjork, koje su svojim p?}i-. suistvom uzalud omele tri domaće glumice da ostvare dobre epizode; već na prvom mestu („po ređu pojavljivanja glumaca na sceni“): Nikola Simić, koji je u sasvim kra{koj epizodi na početku filma angažovan na dragocenom, zahvalnom opisivanju jedne ljudske smrfi, jednog: mubje= vitog umiranja. Živ kao vreteho. Ošta” kao čelik. Oštrica noža. Patetičan samo do granica jedne naturalištičke stilizacije. Kratkog veka kao vilin konjic. Onizak, ždepašt, krivohog: sav u vatti koja će ga šamog sagoreti. Od prvoP do bošlednjeg svog kadra zračio je jednom reči, veoma bliskoj smrti. koju je mogućčno izgovoriti samo polpunim ćuftanjem. Ilegalac koji hita da prenese sudbohosnu vest, sreće nemačku patrolu, ubija jednog Nemia, zadobija puščahi kuršum u trbuh, ubija i drugo8š Nemca, hita dalje, mahnilo juri, letura „Se, DOVi O se, puzi, plazi pottbuške 1 je VN časak bošle svoje smrti okreće lice nebu da bi mu se mrtvom u očima ogledali oblaci. Viktor ·KStarčić, veliki majstor glume. Tek u parcijalnoj analizi nekih gluamačkih osivarenja u „Nasilju na irgu“ postaje nam u dovoljnoj meri jasan žar s kojim ovaj film prilazi opisivanju fenomena smuti. Zasluga za to u velikoj meri pripada prisustvu nemačkog komandanta, paranoidno zaokupljeno8 vizijom: SVOB bliskog umiranja. On izražava strah i bespomoćnost ne samo pripadnika jednog nakaznog neljudskog mehanizma kome preti skora eksplozija, on opisuje univerzalan čovekov užas pred sm uyrću. Iako je se gSrozi, on neprekidno teži da joj se približi, vođen samoubilačkim instinktom koji je u stanju da čoveka predstavi kao emocionalno biće koje teži savršenstvu. Najzad, on će i Uurnreti onako zaludno i slepo kao što umiru najveći patnici, oni koji su čuvali guju u nedrima, skrhani, promašeni, obmanuti koliko mogu biti samo ljudi. U smrli sve se preobražava. Nemir u mir i mir u nemir. Viktor Starčić je govoreći zaćutao i ćuteći izgovorio blisku reč toj tajni.

Branko Pleša, nosilac dru ge po važnosii uloge u Betkovićijevom filmu, U prvi mah učinilo nam se dn se našao na rubu klišeliranos bezdana, ali 16 nije bila istina. io nije iioglo biti tbko. I oh Je zuokuplien smirctu, Uušančen s hjenog naličja. dn je njen bespoštedni zub koji bdi nad uhištenjem, sličan onim samoubilačkim zmijama koje sti spretne da i u sebe zariju svoj otiovni žalac. Sve do poslednjeg kadra ovog filma, do poslednjeg krika, do biča kojim se bičuje smrt kao kakva pomahnitala kobila, Plešina uloga mladog {ašisite trpi nedorečenost. no ona postaje dragocena u trenutku kada se shva{i da se sve svršava. Onog Urenutka kada je čovek shvalio da je smrino biće -— usudio se da nanese smi i đeugima; la se istina izvesno obelodanila veoma davno. No još uvek nasilje ostaje ftajnovito, blisko samoubistvu i patetično koliko i samo trodenje. Branko Pleša je možda i nagonški odigrao čovekn koji, ubijs jedan delić bespomoćnog sebe u drugima.

Ova su tri glumca svojim fil-

fadm o smi zadadili diuooveČnost. VaKk VUČO ZN OIIOREVNE NOVINE