Književne novine
NOSTRANE
TEME
PONOVO OPTUŽENI
JEVTUŠENKO
Polemika u sovjetskim časopisima o „mladoj poeziji“ i novi napadi na Jevgenija Jevtušenka
Ovih daha, Jevgenije Jevtušen ko, enfant terrible današnje sovjetske književnosti, ponovo! je uznemirio kritičarske duhove. Posle jednog dobronamernog pokuŠaja analize i odbrane njegove "poezije mladom pesniku su bače= ne u lice možda najteže reči koje je on do sada čuo i Jevtušenko se opet našao na čelu „dežurnog spiska kritičara“.
Tek što se osušila. štampatska . boja sepliembarskog broja časopisa „Znamja“, literarno-umetničkog i društveno-političkoš organa Saveza pisaca SSSR, u kome je L. Aninskij objavio iscrpnu i dokumentovanu studiju o književnim (i ne samo Književnim) svojstvima „mlade poezije“, čijim „najznačajnijim predstavnicima on smatra pesnike Andreja Voznesenskog, Jevgenija Jevtušenka, „Roberta Roždestvenskog i Vladimira Sokolova. organ uprave Saveza pisaca RSFSR, „Literatura i žizni“ obiavio je, u broju od 27. septembra, poduži čianak D. StarikoVa „O jednoi pe smi“, u kome se o Jevtušenku i njegovoj poeziji govori vrlo oštro i mi naimanje laskavim rečimn. Neposredan uzrok ogorčemja D. Starikova je neđavno obiavliena Jevtušenkova pesma „Babij Jar“, kojoj je uredništvo lista „LiteYaturnaja gazeta“ pružilo gostoprimstvo 19. septembra ove godine. Već nekoliko godina stihovi J. Jevfušenkn izazivaju polemike među Hkritičarima, kojima izgleda naročito smeta veliki ugled mlndog pesnika i njegov tako žvahi „raketni stil“, kojim se sve više služe i mnogi drugi mlađi pesnici. Pokušavaiući da objasni karakter „mlade poezije“, L. Aninskij u svome članku „Zabažanja o mladoj poeziii“ pažliivo i s mno go hakta analizira samu pojavu novih pesnika, osvrćući se, nnravno, i na čitav niz negafivnih ocena" koilma su, u jednom: delu “štampe, bile dđočekane ne samo knjige već i poiedine pesme. mlađih pesnika. Smatrajući dna se za posledniih desetak godina koliko otprilike deluju novi Desnici — koješta izmenilo u odnosima i iu karakteru sovjetske litetatute, Aninskii podseća kritičare da Su se novi vidici otvorili ne samo pred „mladim nego ž pred starijim, iskusnim pesnicima. On posebno mesto đaje hovoj knjizi A. Tvardovskog „Daljina za daljinom“, navodeći da i u novim pesmama N. Asjejeva, M. .Svjetlova, L. Martinova, B. Sluckog i drugih, kao i u poslednjoj (predsmrtno)) fazi pesničkog stva ralaštva V. Lugovskog, treba tra žiti elemente tog novog čemi fteže mlađi sovietski pesnici. Po njegovom mišljenju, najvažniji podatak za razumevanje te boe~
umetnička saznanja, s kojima su ušli u literaturu J. Jevtušenko, R. Roždestvetiskij i V. Sokolov, postala opšta karakteristika stvaralaštva hjihovih još mlađih sledbehikać., U tome Aninskij vidi životnost i snagu „mlade poezije“, iza koje, po njegovom mišljenju, stoji jedan novi kvalitet koji je nedavno ušao, odnosno koji još on ulazi u život sovjetskog dru štva,
/eOdarvai
JEVGHNIJ JEVTUŠHNNKO
Osvrćući se na tivrdokornostii cepidlačenje kritičara prema pe-
smama novih pesnika, Aninskij
ističe načelo da „kritika ne sme
„razobličavati“ pesnika kao Što
se razobličuje varalica“. Aninskij, takođe, otvoreno po-
· lemiše 8 onim piscima koji sma~-
traju da „bučnu i pomalo skandaloznu popularnost“ Jevtušenko „duguje pogodnim poetskim Uus-– lovima u kojima se formirao nje= gov lirski junak“. „Zloglasšhha „iskvarenost“ Jeviušenkova — kaže on — nije rezultata lukavoS pokušaja đa se „ulovi publika nege posledica teške stvaralačke krize, tesno vezane s gubljenjem lirskog junaka“. Indirektno, Aninskij time ukazuje na mogučnost da upravo mlađi sovjetski pesnici, oni za koje on duhovito kaže da su „na dežurnom spisku kritičara“, izraze prava svojstva tog lirskog junaka, u čemi i leži tajna njihove popularnosti.
Svim #fim Vrlo razložnim i trpeljivim Rkoncepcijama L. Aninskog, D. Starikov, u listi „Literatura i Žžiznj“, suprotstavlja nimalo prijatnu političku argumentaciju, tvrdeći da Jevtušenkova pesma „Babij, Jar“ otkriva pesnikovo „odstupanie od komunističke ideologije“. Osnav na zamerka koju D. Starikov upućuje Jevtušenku odnosi se wa njegov navodno nepolitičan i nesocijalistički, maltene neD?Yijateljski stav prema (jevrejskin:) žrtvama koje su nacisti strelja-
li u Babjem Jaru kod Kijsva za vreme drugog svetskog rata. Detaljno objašnjavajući da Babij Jat za sovjetskog čoveka znači simbol mučemištva, Stari“ kov navodi stare, rathe stihove Ilje Erenburga nadahnute istim motivom, i osuđuje Jevtu= šenka što je ı tragediji na Babjem Jaru viđeo „Samo jedđat od istorijskih primera ispolja+ vanja antisemitizma“, „Protiv toga — kaže on — vape sudbine ljuđi koji su tamo pogihili“. On bi kao dozvolio moguć= host da je Jevtišenko svoju peda mu napisao da bi upozorio svet na opasnost od obnavljanja fnašizma „ali pošto takvog hepogsrednog i praktičnog smišla pesmi ne vidi, oh ihtimnu lspovest pešnikovu ha zajednićkom grobi žrtava smatra greš= nom, pošto je, „Stojeći nađ strmim obrohkom Babjeg Jara“ pesnik „za svoje stihove tu na šao jedino temu o antisemitližmu“. „Razmišljajući danas o I* ginulim ljudima, „Streljanimi starcima“, „streljahoj | dečici”, on je mislio samo o tome da su oni — Jevreji... On — nastavlja Starikov — ni jedrie reči nije rekao o hitlerizmu, 6 fašističkim zavojevačima; nlomu to nije palo na pamet dok je stajao u „Babjem Jatu“. Zato se D. Starikov i pita: „Zašto je danas redakcija svesaveznog književnog lista dozvolila Jev= tušenku da vređa svetinju le njinske nacionalne politike“.
Ne ustručavajući se da !ž Jevtušenkova leđa natovari gOleme i teške grehe, D. Starikov smatra „da uzroke pesnikove krivice treba tražiti u stavu po kome je, navodno, Jevtušensu „sve dozvoljeno“, pa se njegove greške prećuikuju, jer, kako on ironično primećuje, „sada više nije u modi govoriti o politici u umetnosti, pa kada je reč o datom pesniku i da'toj pesmi ne treba, Vele, potezati političke parole niti Be slu“ žiti političkim optužbama“. Ogorčen zbog takvog YrezonoVanja, Starikov svoj članak zaklju čuje kao pravu optužnicu protiv pesnika: „Mene ne interesuiit niti mogu da interesuju namere Jevgenija Jeviušenka, koje je on imao kađa ie bišao O Babje?n: Jaru. Kao što je poznato, DU“ u pakao je popločan dobrim na> merama. ..“
Po svemu onome što je tid\ rečima nagovešteno, napad na Jevtušenka nije ni malo naivan; D. Starikov ili ne zna za Treći TL. Aninskog da „pesnika ne ireba razobličavati kao što 5e razobličuje varalica“, ili, jedn”stavno, za njih neće da o
NEPOZNATE VEA/E
Vojislava Ilića i Alekse Šantića
Mladi Aleksa Šantić koji je u književnost stupao negde sredinom osamdesetih godina prošloga „veka, posle jednog kraćeg perioda inspirisanja poezijom JoOvana Jovanovića Zmaja, odjednom Se, zajedno sa braćom preorijentisao i prišao ohom mlađom pokolenju besničkom, koje je oko Vojislava Ilića u to vreme formiralo avangardu naše moderne poezije. Vojislav Ilić je za sve njih, pa i za Šantića, bio poetski ideal. Niz stihova mlađeg pesniRa nosili su pečat Ilićevog stvaralaštva. Šantić je počeo objavljivati stihove u istom listu u kojem je osam godina ranije i Vojislav Ilić počeo štampati svoje prve pesme — u somborskom „Golubu“. Prevodio je posle Vojislava Ilića iste pesme: „Loru
aj“, pesmu „Kraj mrtve majke“, nemačkog pesnika Hebela, „Poslaniću prijatelju“, „drugog nemačkog peshika Ludviga Plau.. ''teba samo pročitati Šantićevu pe smu posvećenu Vojislavu Iliću u „Javoru“ 18900, pa videti kakva je ta veza bila, Ali nije se samo Šantić intefesovao za starijeg pestika. I Vojislav Ilić je zapazio mladoga Šantića i interesovao se za njegovu poeziju. Kada je zajedno sa Branislavom Nušićem 1iB91. godine „pokremuo pohOovo „Preodnicu“, časopisa koji je pre Vojislava 1884. godine uređivao tijegov brat Dragutin Ilić, pesnik je u njoj štampao i Šantićeve stihove. Nekoliko brojeva ranije u „Preodnici“ Ilić je objavio 8VOju pozhatu pesmu koja ima umesto naslova tri zvezdice i počinje: Dosađa magla i tama... Na sla-
ba kolena svoja
Ja zvučnu uzmiljem lirti, i 5VO~
jom umornom rukom
Dodirnuh srebrne žice. 1 lira za-
grmi moda
Očajnim i Ssirašnim zvukom.
Šantićeva pesma u „Preodnici“ objavljena nekoliko brojeva kasnije, imala je. skoro isti početak: „Kako je svuda tamno...” Pisana je tipičnim ilićevskim dugim stihom, sa polustihovima u završetku sttfofe, i takođe sa tri žvezdice umesto naslova. a
SPOMENIK VOJISLAVU ILIĆU NA KALEMEGDANU
Ali, uskoro ovaj kontakt izme- va Alekse Šantića. Ilić je pisao đu dvojice pesnika bio je preki- u tom pismu:
nut. Vojislav Ilić je pod Pašićevom rađikalskom vladom morao da emigrira iz Srbije, njegov list se ubrzo ugasio, a pesnik je skoro sasvim prestao da piše, Šantić je, međutim, pošao svojim putem. 1891. godine, izdao je prvu zbirku stihova. Vojilsav Ilić koji se tada halazio u emigraciji, u Turn Severinu u našoj tamošhjoj opštini kao učitelj srpsko-rumunske škole, usamljen, odvojen od porodice, u tuđini je doznao za zbir ku mlađoga pesnika. Setio se urednika „Javora“ koji je objavio one Šantićeve stihove Iliću posvećene, i obratio mu se sa neobičnom molbom. Hteo je svojim stihovima da otkupi stihove Alekse Šantića. U jednom pismu koje je do danas ostalo neobjavljeno, Vojislav Ilić je molio prijatelia doktora Milana Savića, da tadašnjeg urednika „Javora“ Iliju Ognjanovića, obavesti o tome da TU za svoje pesme poslate „Javoru“ traži da mu se nabavi i pošalje u Rumuniju zbirka stiho-
„Ja ne tražim mikakvog hono“ rara za svoje priloge, osim ovoga: zamoli gospođina Ognjanovića neka mi nabavi i pošalje pesme Josipa Berse i Alekse Šantića. Njih đvojica me veoma interesuju pa bih rađ da ih ovako osamljen čitam... To bih onda u ovim danima mogao računati kao jedno veliko praznično zađovoljstvo, jer u svojoj sobi, u čitanju jedino nalazim prave zabave, pa ako hoćeš i utehe, — jer moj mizerni položaj i okolina čine me prosto nesretnim...
Ne znamo je li Ilija Ognjanović ispuhio molbu Vojislava Ilića i poslao umesto honorara za Ilićeve stihove zbirke Berse i Šantića, ali znamo da je stariji pesnik već umoran i na izmaku života, godinu dana pred smrt oOsetio jednoga od svojih naslednika i tačno procenio njegov. talenat.
Milorad PAVIĆ
zije jeste činjenica da su „ona
ANA
BIBLIOTEKA LENJIVCA
TBomolove oči bile su velike i buljave, činilo se da će mu jednog lepog dana iskočiti iz očnih duplja, da bolje vide što se oko njega zbiva. Bio je to krupan čovek, plavičaste kose i s izrazom večita čuđenja. u hodu mu se telo gegalo kao da mu noge dodiruju file s izvesnim oprezom. Živeo je sam, na najvišem spratu jedne kuće na periferiji. Jedna žena iz susedstva sptemala mu je stan dok je on radio u nadleštvu. Bio je železnički činovnik; prilično dosadan posao, koji mu je već poveći niz godina oduzimao najbolje časove dana, da ga za to riagrađi mršavom, ali sigurnom platom.
Stan mu se sastojao od tri sobe i sobička; za samca odveć prostfah, Unajmio ga je misleći da, na kraju krajeva, neće vekovati sam. Ali godine su prolazile, a žena nije ulazila u kuću. Ovdđa-onda poneko ljubakanje koje se nije završilo brakom.
Retko bi kad Romolo odlazio u bioskop; u kavani bi se malo zadržavao; a što se košte
· tiče, hranio se u jednom malom privatnom pansionu, koji je neka stara gospođa držala za retke i odabrane abohente.
„Moja najmilija razonoda“, — govorio bi on kolegama u kancelatiji, „je čitanje“. I zaista, bilo je tako; međutim, khjige koje bi čitao, zanimale su ga, ali ga hisu zadovoljavale. Đili su to većim delom kriminalni romani. RKatkad bi se zabavljao bprečitavajući stare Dpuštolovne bripovetke koje su ga u dečačkim gOdihama toliko priVlačile, a pokatkađ bi mu se našla u rukama i poneka ilustrovana knjiga bajki. I tako bi se vraćao s nosfalgičnim Ssečanjima u davna vremena, pa mu se činilo
6;
SSS
da je ostao uvek isti: nespretni sanjarski dečak, koji se teško podvrgavao školskoj disciplini i koji je nekako na jedvite jade uspeo
da završi studije, potrebne za tu skromnu slu-
žbicu.
Pa ipak, oduvek je imao želju za izvesnim obrazovahjem.. Uostalom, ne bi se za nj ni moglo reći da je neka neznalica. Pročitao je i on poneku ozbiljnu knjigu, naročito u prvoj mladosti. Ali je sasvim tačno zaključivao, da za postizavanje izvesne kulture, nije dovoljno čitkati tako s brda s dola poneko delo iz oblasti hauke i khjiževnosti. Trebalo je raditi sistemafski,. po nekom pravilu. Jedared je u nekoj reviji naišao na članak, u kojem se nabrajao popis nekoliko desetina knjiga koje bi svaki kulturni čovek morao da pročita. Romolu bi nelagodno kad primeti da — mađa je po čuvenju poznavao sva ona dela, — nije bio pročitao gotovo nijedno. "Trebalo je sve obnoviti, ili bolje reći, trebalo je sve početi iznova. MBto, na primer, „Don Kihota“: ko ne zna za njegovo postojanje, pa da delomično i za njegov sadržaj? A koliki su ga zaista pročitali ođ bočetka do kraja? A „Iljadu“? A „Božanstvenu komediju“? A „Fausta“? A Galilejev „Dijalog o najvišim sistemima“? A Kantovu „Kritiku čistoga razuma“? „Hamlet“, to je već nešto drugo, njega je Romolo gledao u pozorištu i u bioskopu. Ali ona blažena „Lujzijađa“... Ta o čemu se tu zapravo rađilo? A „Kalevala“? A „Mahabarata“? Na kraju krajeva, te su knjige pisane za celo čovečanstvo, ba nam je i dužnost da ih upoznamo. Jer nije potrebno biti
književnik ili naučnik ili uopšte čovek cd zna-
Osvaldo RAMU
nja, pa đa se pročitaju te knjige. Upoznati ta dela značilo je ući u veliki hram ljudske mudrosti u koji je Romolo težio da uđe, ali mu nije polazilo za rukom ni praga da mu prekorači.
Da bi pročitao te knjige, valjalo ih je, na vavno, imafi na raspolaganju. A Romolova je knjižnica bila prilično jadna: poneki stari udžbenik iz školskih dana, među kojima, istina, bejaše i klasičnih dela, ali od ovih je on PpOznavao tek nekoliko stranica; ponekad je znao čak i naizust, dok je ostalo bilo za nj neispitana zemlja. Imao je i nekoliko romančića, pa ilustrovanih časopisa koje je toliko voleo.
Nije bilo druge, trebalo se baciti u kupovanje knjiga. Tiomolo odluči đa se pridržava uputatava iz onog članka „o knjigama koje svaki kulturni čovek mora da pročita“. I tako bi svakog prvog u mesecu obilazio sve glavne knjižate u gradu Ss onim popisom, te bi kupovao sad skuplje, sad jeftinije knjige, već prema raspoloživom novcu. Birajući knjige, pazio bi mnogo na hjihoV vanjski izgled. Uglavnom je ođabirao solidne uveze Yačunajući da će ipak iednoga dana osnovati porodicu, te da će biblioteka sačinjavati deo kućnog nameštaja, pa će jednom poslužiti. verovatno, i njegovoj deci.
T iako se malo pomalo jedan ormar počeo puniti knjigama. Ljudska se mudrost stala gomilati u ovome ormaru, pa je i sama Romolova kuća uzela na se neki tajanstveno svečan izgled čuvajući onoliko blago umetnosti i nauke.
Uveče, posle večere u privatnoj menzi i kratke posete baru, Romolo bi se vraćao kući i odmah bi ulazio u radnu sobu. Tako je on nazvao jednu od tri prostorije kad je mebli-
rao svoj stan. Bio je iu pisaći stol, jedna Velika naslonjača, stočić s dve-tri stolice, petšest reprodukcija starih majstora, nekoliko uokvirenih fotografija i onaj ormar s pregradama, gde je nekad bilo nabacano ono malo bezvredđnih knjiga. Sada su te knjige bile strpane na dno ormara, dok su se po gornjim policama šepurile lepo povezane sveske, koje je Romolo postepeno nakupovao. On bi ih posmatrao sa zadovoljstvom i ljubavlju. Dogurao bi naslonjaču do ormara, uzeo neku od poslednjih nabavki, pa, udobno smešten prelistavao bi je gladeći prstima korice; ako bi knjiga bila ilustrovana, dugo bi i s interesom izučavao te ilustracije. Zatim bi uzimao onaj popis, te bi se radovao koliko je napredovao u kupovinama. TI konačno bi se povlačio u spavaću sobu, pošto je prethodno, gotovo krišom, izvukao sa dna ovmara jedan od svojih omiljenih kriminalnih
romana, bez kojega — kako bi sam sebe uve» vavao — nikako nije mogao da zaspi. Posmatrajući kako mu u biblioteci rastu
„kapitalna dela“, rastao je i njegov ponos. Ova dela bila su njegova svojina, mogao je da ih čita i konsultuje kadgod ushte, u svako doba. Od Darvinova „Porekla vrsta“ do Tolstojeva „Rata i mira„, od Tasova „Oslobođenja Jerusalima“ do „Legende vekova“ Viktora Igoa, od Platonove „Republike“, pa do Marksovog „Ka-
' pitala“: sva naičuvenija dela stajala su pred
njim lepo poređana i spremna da mu otkriju svoje dragocene fajne. Imao je zaista čime da se ponosi.
Otkako je počeo s tim sakupaljanjem knjiga, TRiomolo se osećno drugim čovekom. Ponašanje mu postade smirenije, uzdyržanije. Govorio je ređe, ali bi zato mnogo razmišljao pre no što će se izraziti. Njegove oči, koje su negda izgledale kao da će iskočiti iz očnih duplja da bi
bolje videle što se oko njega zbiva, sađa su duboko uozbiljene gledale pravo preda se. Činilo se da prate neke čudne vizije. Usne su mu poprimile neki naročiti izraz kao đa ga more duboke misli i teške zagonetke.
KNJIŽEVNE NOVINE