Književne novine

uuu„• M. m IK NI DOPRINOS NAUCI |

NI ESEJISTIČKI DOMAŠAJ

KARLO OSTOJIĆ: „IZMEĐU STVARI I NIŠTAVILA“; „PROSVE TA“, BEOGRAD 1962.

Pokušajmo sa štih-probom. Učinimo onako kako obično činmi mo sa kmjigom kad nam prvi pt dođe do rulcu. Listajmo.

9. strana (u stvari prva stran& teksta):. „Tako brojan pesnicima, naš vek se ne može proglasiti vekom poezije. Kvanititet proizye denih stihova nije merilo postskog prosperiteta; odlučnu MUulogu ne igra broj pesama već Suštinski odnos između pesnika i pesama, s jedne strane, između njih i publike, s druge strane“ -— kaže Ostojić u prvoj rečenici, a nekoliko redova niže čitamo: „I XX stoleće bi se moglo smatrati velikim sltolećem poezije. Nije li to vek Apolinera, T. S. TBiljota, Lorke, „Aleksandra Bloka, Odna, Tomasa Dilena (Dilena 'Pomasa valjda!)?“ Ostojić, miedutim, svoju tezu opravdava Stanjem u poeziji pete i šeste decenije ovog veka, koje su, Do njemu, „decenije masovne Pprodukcije jedne neautenftične, nedoživljene lirike“. Čini nam se da je to pomalo preterano tvrditi. Zar ovi pesnici, uz još nekolicinu, nisu dovoljni da jedan vek (a kamoli polovinu jednog veka) čime „vekom poezije“. Dve đecenije — čak i da prihvatimo autorovo mišljenje o „neauten=tičnosti“ i „nedoživljenosti“ —d ne mogu biti presudne za ocenji vanje pesništva koje se rađa u toku sto godina.

10. strana: „Hipertrofija aDstrakcije govori, naprotiv, da on (savremeni pesnik) nije bio okroe=nut svom vremenu“. A malo dalje: „Malobrojni su i kod njih (u inostranstvu) pesnici rođeni između dva rata, koji idejama i emocijama ograničenog dometa pretpostavljaju misaone beskraje“. S jedne strane plediranje za „okrenutost“ svome vremenu, dakle za jedan ograničeni vremenski, medijum, a s druge, podupiranje ,SVBE, mišljenja situacijom koja govori suprotno.

33. strana: „Kad izgubi povere nje u sebe čovek se, obično, pri bližava stvarima, počinje da rTaž mišlja o njima. U časovima Svitanja velikih poezija i umetnosti stvari, su, među prvim, ušle u Svest pesnikovu, umetnikovu. Pećinska. umetnost preplavljena je njima, mrtvim i živim stvarima...“ Pre svega, ne može 56 vremenski identifikovati pojava prvobilnih oblika slikarstva i poezije, o kojima je ovde rež, jer dobro je poznato da je slikarstvo znatno starije. Ako Osto jić pod „mrtvim i živim stvaima“ (!) podrazumeva primitivno prenošenje na jegzistencijalnijih oblika pračovekovog života na zidove pećina, to se i može Usvojiti, ali tvrđenje da su stvari „u časovima svitanja velikih poe zija (..) među prvim“ ušle u pesnikovu svest može da Prouzrokuje samo neobaveštenost. Koliko je istoriji MKmnjiževnosti požnato, najstariji pisani tragovi poezije imaju teogonijski i KOSmogonijski karakter, ili oblik magijske inkamtacije s muoralstičkim implikacijama. .

113. strana: „Sa naturalizmom roman se majviše uđaljio od

ile. „Pribegavajući otvorenom i brutalnom slikanju ŽiVOia naturalizam je, istina, S jedne strane bežao od poezije, ali se s druge — naglašavajući Su~-

ISKUŠENJE I KULT

PRAVOGA ČASA

Nastavak sa 3. strane

Jožajem posmatrača u životu koji jednim svojim drukčijim prividom buja na sunčanoj strani Ulice, sve fo upolpunjava sivu i tešku sudbinu. Trifkovićevih junaka. Oni su utucali život trajuci bez vere, bez budućnosti, bez nadanja i bez prave ljubavi, nizajući dan za damom SsVC dok im se, u smrinom času, taj prazni život ne ukaže kao krupna, strahobna, sveukupna laž. Srušen i zdvojan, prevaren opasnom Vvarkom nedoličnog i deformisanog božanstva, čiji kult propoveda da

4

više svoju brutalnost i indiskreciju — katkad približavao, par: doksalno, onom od čega (čega, a ne od čega?) se klonio. Čak i kad je silom pokušavao da okre ne leđa poeziji, roman nije bi) u stanju da se odvoji od nje. U stvari, svako preforsiranje i prenaglašavanje ne predstavlja, u izvesnom smislu, ništa druso do poelski akt. Nije li Gislav Flober rekao da je preterivanje uslov umetnosti“? Šta ovo znači, pitamo se? Da li se roman s naturalizmom odvojio od poezije ili nije? I čemu Floberove Teči o preterivanju kao uslovu umetnosti? Valjda da bi se pokazulo kako ie i poezija umetnost!?

193. strana: „Lirika i ironija. Mada se katkad krijumčarila u sveti hram poezije, „ironija joe mnogo češće ostajala ispred Vrata tog svetilišta; dugo vremena lirika je sa prezrenjem gledala na mju, „radoznalog i podsmešljivog skeptika“, za kojeg ništa nije dovolino sveto da bi mo„vzic da ostane netaknuto“. Da se ovo „dugo vremena“ ne odnosi možda na antičku liriku, a ono „iri jumčarila“ na romantičarsku... na Hajnea recimo!?

Listanje treba, svakako, okončati. Nema, „uostalom, Još mnogo da se lista — svega dva-

desetak stranica. Treba preći pre ko izraza „fluid stravičnog“, „Estetika „Igara“, „kriterijum jedne neobične imaginacije“, „alergičnost prema smrti“ itd. zabonraviti sitnije gramatičke i stilske nepodopštine, nepreciznosti | netačnosti različitog karaktera. Ne zadržavati se na stvarima kojima nije bilo mesta u ovom član ku, najmanje u ovoj knjizi. Glavna karakteristika OVog eseja je u tome što nije esej. Mno go je pre zbirka eseja, manjin eseja i esejčića, kojima je predmet poezija Vaska Pope, ili neke njene osobine, ali i Zbirka člsnaka koji bi se mirne duše na drugom mestu mogli da štampa-– ju. Recimo, u knjizi članaka o savremenoj poeziji mogla bi da se uvrste nekolika -tekšta, zatini, knjiga o Rakiću bi dobila jedan integralan deo, kao i knjiga o Momčilu Nastasijeviću, a mogao bi se učiniti doprinos knjigama o simbolizmu uopšte, o romanu pa i slikarstvu XXL veka. Ali to nije sve. Ne bi bilo zgoreg, „oliu štiti“ ovaj tekst. Osloboditi ga teškog i preteškog balasta parnlela i digresija, silnih primera iz svih rodova umetnosti (ni balet nije pošteđen) i mauka (čak iz fizike), balasta od kog Ostojićeve teze, ako se i mogu dolručiti, klegcaju na slabašnim nogama, povijaju se pred snažnim tuđim vetrovima. Nepravedno bi bilo tvrditi da iz ove knjige čitalac mema čemu da se pouči, ali je sigumo da će mu — ako želi da se približi Vasku Popi — esei Miodraga Pavlovića iz „Rokova poezije“ biti mnesravnjivo korisniji. Jer, svekolik Ostojićev postupak navodi ma misao da je jedan ogroman fond mznamja, jednu prilično pasivuu: erudiciju, trebalo na svaki način aktivizirati. Tako su se na istom mestu stekli Spinoza i De Kiriko, koreograf Djagiljev zajedno sa nuklearnim fisionim transmutacijama, nadrealisti i transmigracija duše i još mmnošo šta što se moglo iskoristiti dru'gim. povodom, mnoštvo imena, izraza i teorija koji do nepodnušljivosti zamračuju pogled u O-

se, ako se bude verovalo u VTrcme koje će doči, i za koje se vredi žrtvovati, može ispustiti iz ruku idealna prilika i neponovljiva šansa, 'Trifkovićev junak, kao i mnogi današnji čovek, vreme doživljava kao nesreću, jer mu se u gramzljivom zadovoljavanju beznačajnostima i prolaznim, polovičnim pobedama istrošila snagu da ostvari ljudsko u sebi. „Čovek je — kaže TPokner — suma svojih sopstvenih nesreća. Moglo bi se pomisliti da će se nesreća jednog dana konačno umovriti, ali onda vre me postaje vaša sopstvena nesreća“, Zato Trifković u svojim najboljim pripovetkama i ostvaruje situacije u kojima je čovekov položaj doveden do apsurda: život je prazan ako je lišen vere u budućnost i plemenite strasti da se kroz borbu savlada nemoguće i ostvari puni smisao ljudske egzistencije.

Nije nimalo slučajno što su 'Trifkovićevi junaci svoju nemoć pred vremenom nagonski pokuša vali da nadoknade bujnim seksualnim senzacijama. SVi su oni, gotovo po pravilu, najjasnije od-

no za čim čitalac Žudno itraga, pogled u poeziju Vaska Pope. Kad se nekako dospe do toga, do pokušaja interpretacije Popine poezije, nailazi se ma dvojak pristup autorov: na kategnričko tvrđenje kao, na primer, kad konstatuie da skoro sve posme iz ciklusa „Igre“ govore posredno o smrti, što je, u najmanju ruku, tačno koliko i da je reč o oblicima života, ili na odsustvo bilo kakvog tumačenja, kao u odeljku o ciklusu, ključnom u Popinom opusu, „Vrati mi moje krpice?“ Sve što Ostojić nedvosmisleno kaže — jeste: „Nisu to obične krpice. Mogu li krpice „od čistog sna“ to da budu?“

Ne možemo između ostalog da se složimo s mišljenjem da je ljubav u ciklusu „Daleko u nama“ izražena kao osećanje solidarnosti između dva bića prema trećem i da se „manifestuje s3a– mo kao spona koja vezuje ličnosti ugrožene zajedničkom pret njom“ (misli se na ralnu siluaciju). Taj ciklus ima Tri dela. Ako je prvi i ispunjen slutnjom opasnosti, drugi je sigurno 15plinjen najčistijim i najlirskijim. ljubavnim pesmama u koje druga osećanja nemaju pristupa.

Ostojiću ponekad medosta:e hrabrosti da da svoje tumačcnje figurativnog jezika Popinog, makar i jednostrano, tumačenje koje bi mu omogućilo da Sprovede jedan dosledam postupak, da izloži sopstveno shvatanje Po pine pesničke Vizije — mada je stalno na ivici tog tumačenja — a nekađ je preterano hrabar. Uz citiranje pesme „Semena“ („Igre“), na primer, on SugeTiše čitaocu izvestan emocionalam i intelektualan proces, koji, na-

vodno, treba da se odigra u niemu dok čita spomenutu pesmu, a me pokušava da objasil njen dublji smisao. Ni jedne jedine reči koja se ne bi mogla upotrebiti u razgovoru o Ogromnom broju modernih pesama!

Sve ovo, naravno, ne Znači da je Ostojićeva knjiga lišena nekog unutrašnjeg sistema. Pored sve razbijenosti i nejedinstvenosti, očevidna je autorova tendencija da oko nekolikih glav nih punktova sažme osobine Pupine poezije, ali je jasno da Je sve učinio da čitalac u njih Jcdva pronikne. To je knjiga nejednake vrednosti. Mogućno je nači u njoj upravo neozbiljnu i školsku analizu pesnikovog SsVeta, u kojoj rečemice „Prema svinji je Popa nemilosrdan“ ili „Ne poštedan i nemilosrdan je on | prema kokoški“ mogu i smeh da izazovu, ali i veoma ozbiljne, celovite, skoro besprekorne, tekstove, kao što je onaj koji na osnovu ciklusa „Kost kosti“ govori o Popinom ironiziranju sm?r ii, ili o Popinom odnosu prernB nadrealizmu, ili delimično o smislu pesama o belutku.

Ma koliko da zaslužuje podršku odskora započeta akcija da se i o našim piscima pišu i objavliuju eseji ili monografije, tim pre štoje reč o knjizi o iednom od najznačajnijih i nams najdražih mposleratnih pesnika, „Između stvari i ništavila“ je primer kako fakve knjige ne treba pisati. Ova knjiga nije ni doprinos nauci O književnosti, ier joj nedostaje maučna akrjbija, ni esejistički domašaj, jer ne poseduje niz elemenata neup hodnih za tu vrstu književnostt, a u olkričima je isuviše škrta da bi bila izuzetna.

Bogdan, A. POPOVIĆ

/ Aleksandar RISTOVIĆ

Dovršio sam svoje telo,

dok sedim, među mnrijateljima

DVE PESME

LJUBAV 1I TELO

vratio železo i vodu, oblake i blage misli, ove životinje oborene pbplavetnilom, polja, usamljenost čoveka i mjegov strah pred smrću.

Spojio sam Nevidljio sa svojom šakom,

znake vatre, večito približavanje, kule, izdvojio sam zvezde, struje TiOTdQ,

ljude koji su pribegavali radosti, lišene zakoma.

Video sam svoje lice koje se zatvorio,

video sam svoja rebra i samo meso,

elemente vazduha, vesele pustinje, probušene pejzaže, konje kao smrt, devojčice sa srcem umočenwim, u, jezeYo.

Moja desna ruka to je oma koju što je pored, mene dok me drži oko struka i dok me voli. Jednostavna i krotka kao kava životinja ona

me čini srećnim jer uzima što smatram da mi pripada.

JABUKE I SVETLOST UNAOKOLO

stavljam ma glavu, deteta

To je takođe ruka Berača Plodova koji me odvaja oko od, letnjih, stabala wu jumu za vreme mepogode.

Miris brda dopire do snažne mozdrve i

pet stvarnih prstiju obuhvataju savršemo plavetmilo.

Ova ruka kojom, prinosim, hleb ustima

razjarem ili mrtav.

Ona, kojom, obuhvatam bedro žeme i samjarim, šaka u kojoj držim, vodu + u koju stavljam, svoje napregmuto

lice.

RRK YORCUANC C UA ATMK aa: LA „ta |

ud ia lu a a od aa ua a a ua u a i a ue ya e e a u gaa

ređeni jedino seksom, bez obzira što je kod većine taj seksualni nagon zadržan isključivo u sferi libida. Eiološki, kao i etički, troŠšni i ruševni, Trifkovićevi nesrečnici najčešće u bolesnoj famnmtaziji iživljuju svoju hipertrofirnu seksualnost. U onim retkim prilikama kada stupaju u normalne seksualne odnose, njihova ljubav je samo mehanički dodir epidermi i fiziološko pražnjenje: oni vole bez ljubavi. U vremenu koje poznaje vrednost jedino alo se potvrđuje sada i ovde, ljubav mora da se deformiše, kao što se deformisala i etika. Prirodni nagon za održanjem postavljen je

na slavu i — umesto da se Nnovim životom, koji rađa, odupire vremenu — ljubav se pretvara

u toplu prijatnost sanjivog bludničenja, u kom se najlepše zaboravlja vreme osuđeno da ostane bez budućnosti. Osećajući da je seksualnost postala jedno od najbitnijih svojstava moder= nog čoveka, koji, lišen maštanja i vere, nema dovoljno drugih mo gućnosti da ostvari i potvrdi svoOju ličnost, 'Prifković je svoje junake motivisao uglavnom sek-

som, nastojeći, dođuše, da upravo iz tog čvornovatog spleta protivrečnosti i nagona izvuče onu već tanku ali još uvek prisutnu ljudsku nit. Ostarela prostitutka (u pripoveci „Za đake, vojnike i ostalu sirotinju“) koju niko više ne Želi, ona, koja se nalazi na samom dnu prljave i blatne baruštine mrskog i grubog života bez plemenitosti, ljubavi i topline, ona, koja je iskusila sve nedaće i sva poniženja, ona postaje vesnik čoveko= ljublja, prismosti i dobre volje za sve ljude, jer svima fireba utehe, blagosti, vere i nadanja. Ona je Mesija; ona otvara vrata ka suncu i u memljivi mrak, koji je pritisnuo čoveka, dovodi svetlo: čovek će naći prijatelja koji će mu pomoći da iziđe na sunčanu stranu i da nađe sebe. „Biroko, radosno i veliko u nama i oko nas! To će nas. nadživjeti“. To je iskustvo ove književnosti. Ostavljajući na stranu umetničke odlike Trifkovićevih pripovedaka, od kojih se neke („Na ljetovanjuć“, „Nedeljnie šetnje“, „Sebičnost“, „Novembarska idi-

Prnjatovo prisustvo u našoj sa vremenoj literaturi gotovo je neprimetno: od prve zbirke pripovedaka („Zidovi”, 1955) do danas on traje tiho, objavljujući, s vre mena na vreme, poneku pripovec ku „,prepunu jednog osebujnog ži vota i sveta, sveta malograđa=– nina crnogorsko-primorskog podneblja. „Zidovima” je Prnjat samo nagovestio sebe, nagovestio svoj talenat i svoje mogućnosti; inače je u tim pripovetkama, uža svu autentičnost doživljavanja.,

bilo dosta neujednačenosti u umet ničkom postupku. Prnjat je u „ZLI dovima” u primetnom kolebanju, u traženju pravog načina obi:kovanja: na momente je prisutno feljtonističko-realističko slikanje ljudskih sudbina u ratu, a onda, već u sledećoj pripoveci, pribegava psihološkom zahvatu, simbolici, lirskim prelivima, unuftrašnjoj čovekovoj nesređenosti. A i, baš svojom pripovetkom „Zidovi“. Prnjat je pokazao da mu nekako najviše odgovara psihološki tretman i moglo se očekivati da će upravo tim postupkom nastaviti

Nova knjiga Branka Prnjata dokaz je nađenog izraza i načina prikazivanja: „Plima i oseka“ pt umetničkom postupku ujednačena je, bez većih i vidljivijih padova i posrtanja, mada je u nekim pripovetkama uočljiva razvučenost koja je posledica Prnjatove težnje da kaže SsVe. on se ovoga puta opredelio samo za psihološki postupak,primenjuju:či ga, najčešće uspelo, i u kraćim i u dužim pripovetkama. Svet ostavljenih i izgubljenih, prevarenih i prezrenih Prnjat prikazuje u momentima kada to taj svet stvarno jeste, kada nema po vratka, kada je život polpuno promašen, radost izgubljena, !epota nestala. Otuda je u prozi Branka Prnjata dosta crnina, bez nađa i izgubljenosti, i trenutni život njegovih ličnosti dešava se kao u nekom snu: životna promašenost vraća ih u prošlost i to u jedan jedini trenutak njihove potpune sreće. Sagledani u tom trenutku, oni su prepuni sebe, nada i snova, voljeni i vole, nalazeći u ljubavi izuzeinu čvrstinu i potku života, a Život, koji nije hteo ni mogao da se povinu je njihovim željama, oduzeo im je sve to, uništio ih, smrvio, izmrevario. Te prekinute živote i slomljene ljude Prnjat je umeo ponekad fanano da analizira, po Wkušavajući da odgonetne zagonet ku izgubljenosti i promašenosti. I on kao da je malazi u čovekovoj mezajažljivosti, večitboi žŽelji da vidi i spozna još nešto novo, da bude i da se uvek nalazi na svim stranama, osiguravajući sebi, na taj način, lepotu i sreću.

Branko Prnjat je u svojim pri povetkama sav m ratnom haosu; on se retko kada udaljava od ra ta. U ratbu vidi i nalazi čoveka na bespuću: rat odnosi devojci dragog i oca, ženi supruga, prijatelju prijatelja, odnosi osećanja, ubija ih, guši. U svojoj prividnoj hladnoći ta osećanja u jed nom momentu šiknu i odvedu čo veka do kolevke lepote, sreće i prvog nađenog smisla života. "Po vraćanje i ti izleti „prvobitnom sebi“ potenciraju čovekova duševna stanja, alkrivaju svu razjedenost njegove psihe. Ali, u pri

la“, „Trošan dan“, „Za đake, vojnike i ostalu sirotinju“) ravnopravno izjednačuju s najboljim stranicamn naše savremene proze, sam njihov moralni smisao dovoljan je da ih učini književnom pojavom prvoga reda. Kroz tužnu, gorku i sumračnu stvarnost te pripovetke pune bezizlaza, smrti i očaja, ipak prodire svetlost. Vreme nije jače od čovečnosti: budućnost postoji: ona je u rukama čovekovim. Izopačeni kult Kairosa, po kome Žživot treb" iskoristiti sada i ovde, po svaku cenu, određuje jednu negativnu ftemporalnost, čije su posledice kobne: opčinjen varkom da osim u sadašnjosti vremoe ne može da postoji, spreman da svoju ljudskost iživi u beznačajnosti i kratkoj opojnosti trenutnog uspeha i kratkotrajne sla ve, čovek se demorališe i demobilišče. Sada i ovđe, međutim, on može početi da ostvaruje svoju sudbinu i jedno novo vreme vreme vere, koje će biti veličanstiven pokušaj da se budućnost oplodi i podredi njegovoj sreći.

Predrag PALAVESTRA

BRANKO PRNJAT: KA“;

izmedu sna

I

promašenosti

„PLIMA I OSE-' CETINJE 1962. ·

kazivaniu svega toga, Svih tih lomljenja, Prnjat je čini se, pri. begao jednom maniru koji ga 80 . tovo u svim pripovetkama n3avodi na ponavljanje: svaku Svoju prozu započeće opisom, a onda od mah preći na čoveka koji će, 1IZ- · gubljen, dozivati nekog drugog. sećanjem ili će 86, jednostavno, ; drugi naći u njegovoj blizini i tako će početi nova drama posle svih dnugih drama. Asocijativni postupak Branka Prnjata je ukalupljen i trebalo bi da ga raz bije. Izvesna shematičnost · oseća se i u izboru lica: Prnjat nikada ne slika više od jednog ili dva. lika, on neće ili možda ne može da pokuša da u svoje pripovetke uvede ioš poneku ličnost, đa ta-. ko odmeri svoje snage u susretu s ljudima različitih životnih shva tanja i ubeđenja, različitih Dpsiholoških pređispozicija, u svemu različitih.. Jer, ovako, zbirkom „Plima i oseka“ Prnjat je, ubeđen sam, zatvorio krug Svoga.. sveta, iskazao Sa i ispovedio. . Vrati li se ovome svetui u docnijim svojim pripovetkama, Dpo=· navljaće se i vrtiti u začaranom , krugu izgubljenih i promašenih. životnih egzistencija Su

Tode ČOLAK.

„OBOD“,

Milo BOŠKOVIĆ

Svijel po meni

(„Bagđala“, Kruševac, 1962) "23% |

Ovo je prva knjiga :Mila,Bo~ %ı ! Škovića, sva u nekim slutnjama i zanosima, u prodđdiranju ka svetlosti, sva od reči koje buče i zvone i ne stisavaju Se, Sva penušava, kitnjasta, u praskanju, u skokovima, neujednačena, tek put ka samosvVoJnosti i poeziji, tek počeci za uvodna opevanja reda i nužnosti, tek vođoskoci koji še propinju ali ne i zadržavaju. To su mlađićke neposredne senzacije i želje, iđeali koji nastavljaju poruke ljubavi da se svetu svirala u usta sta vi, đa se pesma daruje groba rima, đa se strelja cvet u Krvi. Već na prvi pogled — to je prepevanje osećanja, gomilanje reči i unutrašnjih poimanja, put do sebe. I ono već staromođno „ukleto“ rekognosci ranje pesnika: „Što više prodirem u sebe (u bilje svjetlosti proničem) to bivam bliže prokletstvu“. 'ri stihovi, uvođ- | ni i već napadno orijentisanl,. najviše su poezija u MBoškovića, koji raskida sunce sagrađeno po njemu i „đaruje tom raskidanju i tom suncu — samo golu reč pesme, jer samo to ima. Dobija se utisak. da pesnik ostaje gotovo zbunjen pređ poezijom i da je sve svoje nemire pretvo” rio u neko jidolopoklonstvo, kao da je pesma nešto sveto i ukleto i još tajanstveno.

ı U ovim pesmama naglašeno se oseća ljubav prema rečima i prema jeziku, kao đa se tu završava i put i pesničko 0predeljenje. "Traži se uvek jedna reč: sveža vatra, jezik sveta, večita nežnost, govor oluje, Ljiljana, 1Ju bav, svet, i tako dalje. Sve je poneseno i sve se ustremljuje ka jednom imenu i cilju: da se nemir, svoj i unutrasnji, prenese na svet, na daljine, na svakoga. To je, pre svega, C“ motivna igra koja čula zavodi i koja se igra u svoj poč” ziji sveta, ponekad veštije i Sa oprezom a ponekad iskrcnije i sa zaletom i sa nekom ludom verom i bez opreza. BO Šković se sav predaje toj veri: da nestane, da se pretvori u poruku, da iskaže sebe do kraja. To je i početak i kraj Ove poezije, to je epitaf: da se zvučna lira stavi čelo glaVe; đa gitara iskida jaukom . žice, da reči ne izumru, da Dronađu prostor i polje gde mogu đa traju i đa opominJ}u. Boškoviću smeta što ne može đa se uđalji od doživljaja, .da

proveri igru. (R. V.) |

KNJIŽEVNB NOVINE