Književne novine
M
[ jednoj knjižanskoj anomallji
NEPOSREDNI SUSRE.-. TI i otvoreni Tazgobori uvek su bili najbolji način, da se Yeše postojeće nedoumice, „razbiju zablude, broanaliziraju uspesi i navedu promašaji. Nedavni Yazgovori slovenačkih, i srp skih književnika omogućili su da se u daleko krupnijem planu i sa mnogo više pojedinosti mego ranije uoče izbesne anomolije koje prate svakidašnji i sve burn niji razvoj maših, nacionalnih kultura, njihob rast u imtegralnn, zajednicu jugoslovenske Kulture.
Počeli smo da primećujemo stvarni koje su i ramije bile veoma uočljive, ali preko kojih se prelazilo s gotovo mezainteresovamom, ravnodušnošću. Počeli smo da, govorimo o stvarima koje su i ranije mnogima padale w oči, ali za koje niko nije našao da su vredne pomena, a kamoli nekog većeg vubliciteta.
Znali smo (i još wubek znamo) daleko bolje i potpunije šta se događa u belom, svetu, nego u susednoj sobi mašeg zajedničkog doma. Pokazivali smo, šta više, da smo daleko zainteresovaniji za #dogadaje koji se zbivaju u stranim kulturama, nego u jednom delu maše sopstveme. Kulturne rubrike naših, listova i književne publikacije (uključujući i maš list) veoma savesno i Yedovno su obaveštavali čitaoce o piscima, delima i pojavama u Savremenoj svetskoj Kknjiževnosti; retko su kad ppisali o knjižeonom, pozorišnom, muzičkom ili likovnom životu Ljubljane, Sko bja, Maribora ili Bitolja. Potpuno je razumljivo što smo svi želeli da imamo otvoren prozor u svet; ali je sasvim mepojmljio da smo propustili da otvorimo prozore koji gledaju na delove zajednice koja pripada svima mama.
Zbog svega toga memamo pravo da se pitamo, nema– mo pravo da se čudimo otkud, jedna Kknjižarska awomalija. Poznato je da se u mnogim, beogradskim, knjižarama mogu da kupe knjige na nemačkom, en-c gleskom, francuskom ili ru skom, jeziku. Isto je tako poznato da se slovenačke knjige prodaju isključivo na jednom, mestu, u jednoj papirmici, a da se ma– kedonske nigde ne mogu dobiti. Podatak vrlo rečit i veoma apsurdam, Ali i, donekle, objašnjiv: kad su kulturni radnici obraćali tako malo pažnje jedni ma druge, zašto bi od knjižara bilo potrebno tražiti da im pruže primer?
Nacionalni sastav sta novnišvuta „maših velikih, gradova je takav da imperativno nameće proces njihovog pretvaranja u središta jugoslovemske kulture. Nije li prirodnije da jedan Makedonac koji živi u, Beogradu, želeći da upotpuni svoju biblioteku i kupi meku knjigu za čitanje, ode do prve obližnje knjižare i zatraži je od pro
davca Kknjiga, nego da po-
teže put do Skopja ili nekog drugog makedonskog grada. Ali, eto, o tome kao
da miko mije vodio Yačuma, kao da je ono što je menormalno i potpuno apsurdmo bilo primamo kao nešto prirodno i shvatljivo.
Dušan PUVAČIĆ
|b tema dana 738
"komentari Fama 0 hrabrosli
Mian SELAKOVIĆ
RABROST JE KATEGORIJA što -
Se prepoznaje samo u odnosu na | Dostojeće uvjete u kojima se javlja uprkos... U ratu je, zabunom ili slučajem, hrabrost ponekad zbog „dolutalog metka“, ponekad zbog grube fizičke otpornosti i dobrovoljnog, mahnitog iziaganja, neustrašivog stavljanja „na kocku“ života što je jedan i zato neponovljiv. Pogreške u vrednovanju nastaju obično zbog neuočavanja različitosti činjenie4: nasrne li pijani sil-; nik u. krčmu na tzv. slabića, običnog čovjeka, a kritičar na. nezaštićena, na lice van društvene hijerarhije, ispada kao hrabrost premda je obična podlost. I u lovu što je sport napada se i puca, ali se uopće ne zna za „hrabre lovce“ koji s dvocjevkama i uz asistenciju razdraženih pasa tamane prepelice, fazane, zečeve i srndaće, osim ako to nije lovokrađa ili nenaoružano, bathinačko seljačko gonjenje opakih vukova da se odbrani pitomi tor. Zato treba razlikovati drskost jakote, sportsku strast i ratobornu nasilnost bezobraznika, da na poprištu ostane samo gola i prava pravcata hrabrost, tj. kad se napadačka aktivnost i pucnjava ostvaYe u svom nekonformnom stanju, protiv uvjeta... U književnosti, napose kod nas, bilo je prave pravcate hrabrosti kada se, npr. u šestojanuarsko nevrijeme, jurišalo golim riječima protesta protiv policijskih i žandarskih kordona, pa vlastitu glavu izvrgavalo zepresalijama tjelesnih opasnosti. Do-· kazom su i Krleža, i Cesarec, i.. i sva
NOVINA I TMINA
Nastavak sa 6. strane
Materijalistička teorija umetnosti je adekvatno postavila taj odsudni problem, koji se krije. u ocrtanom protivrečju između novog i jasnog. Čini se, međutim, da ga ona do sada nije rešila; kao da ovo rešenje ostanje rezervisano za umetničku kreaciju. Lukač, na primer, i pored svoje prenaglašene sklonosti prema klasici, pa dakle i prema načelu trajnosti, nedvosmisleno potvrđuje novinu kao centralni princip umetnosti uopšte, čak i kao primarni uslov same trajnosti umetničkog dela: „Naša razmatranja stavljaju u središte moment novog, jer je upravo to zaista u prvom redu od značaja za trajnu vrednost dela“ (Prologomema za
RAD NAUČĆNOG INSTITUTA Ia i maučnog instituta koji će
___komentari S
sila onih čija riječ, mjerena danas čistom književnom vrijednošću, u književnosti više ne odjekuje. Danas je hrabrost kad se kritičar osami kao
Ladan (bijela vrana u „Forumu““ i gdje -
god se pojavi), pa po svome, ne ma-– reći tko je tko u hijerarhiji, kroji pravdu što je, često s punim pravom, drakonska. Zato je mnogima zazoran. Dokle će ustrajati u tom „osobenjaštvu“ što je, u stvari, obična hrabrost, nije na njemu nego na nama: hoćemo li umjeti da besxrupulozno i perfidno upotrebimo sva sredstva što su nam na raspolaganju za uništenje Sole, nehiJerarhijske individue — uvrede i klevete, denuncijacije i bojkot, napokon i najefikasniji način: da mu se zatvore vrata redakcija, kao u svoje vrijeme Gamulinu i njegovoj svojti iz epohe „Borba mišljenja“. Kao i Mihiz, i Pavletić i Sojjan kao da su se povukli iz arene: jedan je, meni se čini, promišljeno rezignirao ozlojeđen poametanjima, pa se odao ostalim književnim posiovima, uvjeren da se ne bavi manje korisnim i manje uglednim akcijama; drugi je prestao svojim okvirjiom u „Teiegramu“ (Poezija od subote do subote), premda nepokoren. Vidi Re, hrabrost je impozantna stvar, kao i Starost, ali je, kao'i starost, malo tko voli. Na kraju krajeva, čovjek nije biljka-trajnica, traje samo jedan vjjek što je kratak kao dan ili sezona, i ne može za uvijek '·odoljevati svima burama. Prirodno je da se traži zaklon od nevremena i udaraca iz ovih ili onih razloga; zašto da se izlaže dobrovoljno opasnostima. ako.nije zanesenjak (luđak) ili desperater kome se ionako ne živi! Većinom smo takvi: umorimo se i rezigniramo, štujemo hrabrost, ali nam je preskupa njena cijena. Da se izdrži u hrabrosti uvjeti su i suviše neprikladni, žrtve neadekvatne; usprotiviti se bezobzirno svima uvjetima mogu samo nadnaravne. ličnosti: fizički snažne (u ratu), menfalno samoprijegorne i fanatične (u kritici). U običnom (normalnom) stanju nema uv-
jednu marksističku estetiku). Engels je takođe usvajao načelo novine kao ka-
·'tegorički imperativ · umetnosti; on 'ga.
je usvajao u vidu savremenosti ili aktuelnosti: „I stvari, koje su većinom pisane za večnost, imaju određeno vreme kada se naročito dobro isplate i kada su naja'k'tuelnije“ (Pismo Vajdemajeru, od 11.VI 18592). Najzad, afirmišući novinu kao bitni princip umetnosti uopšte, ne samo moderne materijalistička estetika je ujedno zapazila i specifično obeležje revolucionarne umetnosti: jedinstvo novoga i jasnoga. Šta više, kad je u pitanju umetnost revolucije, upravo „literatura za narod“, mladi Enge.s drži da se njen novi sadržaj može pomiriti i sa „starim izrazom“; pri tome izgleđa da on glavno preimućstvo fog izraza nalazi u njegovoj jasnosti, u njegovoj dostupnosti, u činjenici da je masa na njega navikla. O toj književnosti on kaže: „Ono što je njoj potrebno jesu obrade jednog strogog izbora, koje od starog izraza neče odstupiti bez nužde“ (Nemačke knjige za marod). Prema tome, marksistička teorija umetnosti shvatila je neophodnost sjedinjenja novoga i jasnoga; ali, ona nije ni
POSVEĆENOG JOHANU 'SEBASTIJANU BAHU
jeta, dakle nema ni hrabrosti (normal-– nog stanja, na žalost, nema). To je ono što bih želio isplesti iz OVO razgSlabanja: ne bi trebalo uvjeta...
_ "Baš zato — da ne bude: uvjeta bio je ovaj prošli rat: rat za Ooslobođenje, da se uklone uvjeti što omogu– čuju naročitu' društvenu kategoriju, a ostale, zato što .nisu dovoljno (nadna– ravno) jaki, ponižavaju... Snevalo se društvo bez uvjeta, dakle i bez druš-
tvene izuzetnosti, s uvjerenjem da je
postojanje hrabrosti rezu.tat nenormalnosti vanjskih faktora, dakle nenormalno postojanje izvanredne, nesvakodnevne moralne kategorije, koja, zajedno sa svojom uzvišenom karijerom, svjedoči o općem blatu.. Zašto da svi ne budu jednaki, bez uzora koji se jstiču kršenjem... i hijerarhijom što Je karijera?! Sloboda misli i kritičkos istupanja treba da isključi hrabrost kao komponentu (pa ni Prednacrt Ustava ne definira „slobodu umjetničkog i naučnog stvaranja...“ kao izuzetnu hrabrost), pa hrabrost nije ni elemenat što vrijedi sam po sebi, kao opozicijska riječ u đoba šestojanuarskog diktata i bezustavnosti. Ne bude li hrabrosti kao izuzetka, neće biti ni njenih ružnih refleksa? vrijeđanja, i klevetanja, denuncijacija i bojkota, a društvo će biti bar bez jedne anomalije. Ne bude li tih rugoba neće biti ni žrtava i krvi, a slobodna misao i nepotkupljiva kritičnost neće biti izuzetna, nesvakodnevnga i naročita kvalitativna i moralna kategorija, vrlina jednih, dapače nekih kojima se divimo više-manje potajno, ali iskreno. Dok tako ne bude, postojat će karakterna osobina zvana hrabrost, društvena izuzetnost kojom se, zapravo, vrijeđa cjelina društva: onaj i onih nekoliko su heroji, a ostali su...
Plediram za društvo bez ekcesa hrabrosti, bez polubožanskog herojstva. Za sredinu kojoj neće trebati ladanovskih istupa hepotkupljivosti i slobodoumnosti, gimulinovske svojeglave pravdoljubivo;ti i nepokornosti; za svi-
tuelnos
ti
2765
jet u kojem će i ladami i gamulini biti isto što i mi, mi što su oni... Nekonvencionalnost kojom „je Božidar Božović pisao svoju jednostavnu, razumnu ljudsku i socijalističku primjedbu Onako, uzgred, napose poglavljem Smisao informacija (u „Književnim novinama“ br. 185), s nepravom biva hrabrost. Oikrivajući nam ono što i sami znamo, ispao je otkrivačem zatio što je to učinio unatoč postojećim uvjetima, pa se tako pokazao hrabrijim od nas, ili nas u tome bar pretekao. S stvari, hrabrosti u tome ne bi trebalo da bude. Mi, koji smo novinari i kojih se tobože tiče Božovićeva zamjerka, protrnuli smo, tako nas žignula jeza od toga prirodnog smisla Božovićeve primjedbe. Kao da nam s očiju strgnuo krpu što nam zastirala zdravo (pošteno) gledanJe. Premda smo, izvještavajući onako godinama, javno tajili misao koju je Božović sada štampao. U stvari ništa nova, nikakva Amerika koju samo Božović otkriva! Samo, on je onaj koji je to izrekao prvi i pokazao hrabrost. A mi smo se zbog toga već bunili, buniii se u sebi Zbog zloupotrebe informacija radi DPostojećih hijerarhija i pokoravali se disciplinirano hijerarhijama. A ako smo kad i pokušali da se odupremo inerciji takvog shvaćanja i položaja, dolazili smo u opasnost da budemo proglašeni (ozloglašeni)... Što je najgore: kapitulirali voljno ili nasilno, ostali smo onemogućeni — hrabrost je bio onaj buzdovag što se, kao bumerang, vraćao na našu glavu i udarao kao što se uvijek udara po heretičarima, ali nam se, za uzvrat, nije dopustilo da je javno demonstriramo. Dakle, suvišnost hrabrosti što znači i uzaludnost žrtve! Koliko li nas je takvih istupa koštalo zdravlja, a za to nitko i ne zna jer su svi ti istupi savjesti ostali zaglušeni u četirima debelim zidovima neshvaćanja.
nagovestila i propisala načim ovoga sjedinjavanja: čini se da se taj način može naći | primeniti jedino u grču samoga stParanja. j RON
Takvih načina, međutim, ima isto toliko koližo i revolucionarnih stvaralaca. Jeda! od najznačajnijih i najinventivniji) među njima zacelo je Pol Eliar. Onjje živo iskusio i pojmio da nova pogija ne može biti „razumljiva“, to iž: jasna u klasičnom smislu; on je ndazio da će ona biti jasna na Jedan djigačiji, savremeniji način, ako bude u dovoljnoj meri „zarazna“ (contagieus). Na Ovaj ili onaj način, revolucioharna ametnost u svakom slučaju mora —po cenu šopstvenog opstanka đa sždini novo sa jasnim. Može se doda! još toliko: da se to sjedinjenje ne di ostvariti na mehanički način; onomora biti „hemijsko“, ako već ne orghsko. Po svojoj prirodi, pak, n ovoje tamno. Više li manje tamno. Više ili manje: sva je stvar u tome Stvarno moderna, naime, revolu-
cynarna umetnost dosledno i beskona--
Go smanjuje objektivnu, „fatalnu“, muništivu tminu novoga; pseudomojerna „umetnost“, naprotiv. povećava
še isključivo baviti rađom i životom ovog velikog kompozitora. Pre geset 'gođina za-
tu istu tminu dodajući joj izražajnu nejasnost u svim varijantama (hermeftizam, simbolizam i tako dalje). Još jedanput: novo je po sebi sraslo sa tamnim, otprilike onako kao što je život najintimnije sparen sa smrću. Ali, kao što priznanje smrtnosti i odricanje od nadčulne „besmrtnosti“ ne mora podrazumevati ni rezignaciju ni kapitulaciju čoveka u njegovom večnom ratu protiv smrti, tako ni napuštanje savršene klasične „jasnosti“ ne znači odustajanje modernog umetnika od stvaralačke borbe protiv suštinske tmine novoga. Baš obratno: iskonska
nejasnost postajanja savlađuje se, -
u revolucionarnoj umetnosti, putem permanentnog postajanja jasnosti — jedne'jasnosti koja od manje postaje veća, od izražajne — sadržajna, od plamička svećice ili šibice — svetlost reflektora ili neonske cevi.
'To postajanje jasnosti u stvari je jedno razdanjivanje koje umetnost i duh unose u noć svemira. Razdanjivanje isto tako neiscrpno kao i sama ova kosmička noć iz koje se otima heraklitovski oganj postajanja.
Radojica TAUTOVIĆ
. hosmosova biblioteka
Borba Arlara Adamova s islorijom
Nedđavno se u Parizu kod izdavača „Galimar“ u viđu Kknjige pojavila nova drama Artura Ađamova „Proleće 71“. Povođom ove drame V. Balašov u časopisu „Inostranaja literatura“ raspravlja o raznim etapama umetničkog stvaranja oOvog francuskog dramskog pisca ruskog porekla.
Zivotni put A. Ađamova je karakterističan za građanskog intelektualca NXMNX veka, Kaže Balašov. Bespuće i samoća odveli su ga najpre u tabor nadrealista, a drugi svetski rat Ba je gurnuo u nove krize. Nekoliko iskrenih izjava na račun Vvišija~-—i Adamov se našao u fašističkom „koncentracionom logoru, Život je za njega postao još nerazumljiviji i strašniji, Život je — apsurd, a istorija je slepa, đokazuje on posle svog oslobođenja u „Dnevniku grozota“ (1943) i u noveli „Ispovest (1946). U delima pisanim u eri antiteatra, koji je osnovao zajedno s Joneskom i Beketom, njegovi socijalni i bezvremenski junaci simbolizuju apsolutnu besmislenost ijuđskog opstanka, večnost usamljenosti i na neuspeh osuđeno svako ljudsko delovanje (na primer „Parodija“ 1950. i „Malo lukavstvo i veliKko* 1953).
KNJIŽEVNE NOVINE
Pisac se zapravo bori s istorijom, kaže Balašov iu ovom duelu podleže Adđamov-{ilosof, ali pobeđuje Ađamov-umetnik. On raskida oko sebe paukovu mrežu egzistencijalističke filosofije, odriče beznadežno poricanje pesimističkog „Života, Satirički otkriva u strahovito egoističkom „životu oko sebe prikrivene motive osećanja („Ping-pong“ 1955) i počinje da istražuje čoveka u istorijskoj i društvenoj okolini („Paolo Paoli“ 1957).
Svoju novu Ars poetica ižlaŽe 1958. na pozorišnoj diskusiji u kojoj su pored njega učestvovali ŽZ. P. Sartr, Rože Vajan i Miše! Bitor. „Verujem, pisao je tad, da realnost vezana za bilo koju Kkonkretnu, određenv sezonu skriva u sebi neizmerno mnogo poezije, tako mnogo da prema njoj svako izmišljanje ispada smešno“, Ovaj umetnički program je otelovljen i u poslednjem komadu Adamova, „Proleće 71“, sačuvavši vernost prema istorijskim činjenictma; pisac podiže lep i tragičan spomenik odvažnim proleterskim junacima Pariske komune, „koji opsedaju nebo“, ruga se malogradanskom oportunizmu, otkriva nečovečnost reakcije.
e Direktor i odgovorni urednik: nnasije Mlađenović. Urednik: Predrag • Palavestra. Tehničko-umetničk oprema: Dragomir Dimitrijević. Be-. dakcioni odbor: Miloš L Banđ, Božidar Božović, đ: Milan Damnja- i
nović, Dragoljub S. Ignjatovi Slavko Janevski, Dragan Kolundžija, Velimir Lukić, Slavko Mihal, Bogdan A. Popović (sekretar ređakcije); Predrag Protić. DušanPuvačić, Izet Sarajlić, Pavle Stefanović
Već duže vreme u Zapadnoj Nemačkoj seradi na uređivanju ostavštie J. S. Ba-
* *
početi su prvi pripremni radovi u Getingenu, Sve što je postignuto u toku đugogođišnjeg „istraživanja sačinjava temelje „današnjeg muzičkog instituta u ovom univerzitetskom građu. Među glavne zadatke „novog đoma najvećeg nemačkog muzičara iz doba baroka“ spađa i jeđno opširno izđanje celokupnih Bahovih đela. Dosad je završeno dvađeset Knjiga. Ceo muziččki svet toplo je pozdravio ovaj pothvat, jer će novo izdanje biti štampano „prema gravirima prvih izdanja i sadržaće, takođe, manje poznala dela za Klavir i orgulje. Sleđećih deset knjiga treba đa iziđu fokom liđuće godine.
*
Dzoiov muzei u Dablinu
Domovina s bila odrekla jednog od svoji najvećih živih pisaca i zbš toga je Džojs veliki đeo soga života proveo na evropskm kontinentu. Saila, 21 godiu posle njegove smrti, izgMa da se izmenio zvaničan av puritanskih Iraca premasvome piscu. U Dablinu, u iartello Tower-u, otvoren jemuzej Džemsa Džojsa. Znain deo troškova za OsWnivanj muzeja priložili su poznat filmski reditelji Džon
Hjusta i dva velika pisca, ir-
Dragoslav Stojanović-Sip i kosta 'imotijević.
skog porekla Sin O'Kejsi i T. S. Eliot.
U novom spomen-muzeju sabrana su prva izđanja Džojsovih knjiga, njegova štiva i Ostaci njegove biblioteke, zajedno &s rukopisima i spomenpredmetima. U muzeju je izložena i posmrina maska piščeva, rađena u Cirihu. Muzej je otvoren 16. juna, a pre 58 godina, baš 16. juna, odigrava se, na stranicama „Ulisa“, dvadesetčetiričasovna odiseja „Leopolda Biuma u „Dragom, prljavom MĐDabliru“,
posvećena revoluciji
Beograđsko izdđavačko pređuzeće „Kosmos“ pokrenulo je novu biblioteku svojih izdanja koja je posvećens oslobodilačkoj borbi naših 1 drugih naroda, Prema prvom naertu plana u ovoj biblioteci će se uskoro pojaviti interesantna knjiga Rađa &#ĐDra= inca pod naslovom „Crni dani.“ Ovo Drainčevo delo predstavlja njegove intimne zapise iz rata koji su dugo bili zaboravljeni, a koji su od naročitog značaja jer osvetljavaju neke nepoznate i veoma važne momente iz mjegovogp Života. Pored Drainčeve knjige, novopokrenuta Kosmosova biblioteka pod maslovom „OtDori“ doneće i knjigu „Znani i neznani“ Vere Pavlović, kao i zapise o Patrisu Lumumbi iz pera Serža Mišela, njegovog ličnog sekretara.
DVE OZBORNOVE PREMIJBHRE U LONDONU
U Londonu su prikazana dva nova pozorišna komada Džona Ozborna, Prvom komađu „Rrv Bambergovihć (rhe Blood of the Bamberggs) prethodila je vest da izriče tešku Rritiku kraljevske kuće i da zato na premijeri treba očekivati dđemonstracije., od Svega toga, međutim, ništa se nije ostvarilo. Po pisanju „Njujork taim-
sa“, satira je tako blaga da gotovo služi popularisanju kraljevsko kuće. Tema komada Je brak između Kkraljevske princeze i čoveka građanskog porekla. Građanin (koji je fotograf) uskače kao zamena na» Blo umrlom princu, vereniku princezinom,
Drugi komad, „Pođ jednostavnim „pokrivačem“ (Under the plain cover), otkriva jedan tih i srećan porodični krug. Londonski „Tajms“ maziva ovu jednočinku „sjajnom inicijativom„.
Gi ASS SR INRC) pere ra amir POZIV NA PRETPLATU
MOLIMO PRETPLATNIKE DA OBNOVE PRETPLATU ZA NAREDNU GODINU. UPLATE SLATI NA TEKUĆI RAČUN „KNJIŽEVNIH NOVINA“ KOD NARODNE BANKE 101-1-206. „GODIŠNJA PRETPLATA IZNOSI 600 DINARA, POLUGODIŠNJA 300 DINARA; ZA INOSTRANSTVO DVOSTRUKO.
List izlazi svakog drugog petka. Pojedini broj Din. 50 Godišnja pretplata Din. 600, polugodišnja Din. 300, za inostranstvo dvostruko.
List izđaje Novinsko-izđavačko pređuzeće „KRnjiževne novine“ Beograđ, Francuska 7. Ređakcija Franeuska 7, Tel, 626-0%. Tekući ra-
čun 101-20-1-208 · e Btampa „GLAS“, Beograd, Vlajkovićeva š,