Književne novine
savremena umetnost polazi, te stoga možemo preko noći da menjamo svoj estetski stav bez ikakve logičke eVvoJucije u tom stavu.
Jovan Hristić
Ako je u našoj tradiciji postojalo jedno, da tako kažem, „prekidanje filma“,-ako je ona stalno presecana i kako-tako nastavljana, onda bi, čini mi se, suštinu naše tradicije trebalo tra žiti u stalnom diskontinuitetu, a ne u Wontinuitetima koji 5e, često, i veštački traže, Ja ne mislim da je diskontinuitet sam po sebi nešto rđavo: ako ništa drugo, mi živimo na tlu na kome su postojale, razvijale se i nestajale različite tradicije, i to nam, možda. OoSstavlja izvesnu slobodu u izboru one koju ćemo prihvatiti.
Dragan „Jeremić
Hristić je ovo vrlo lepo dijalektički zapazio, ali ja bih, u nastavku OonoB što sam već kazao, rekao da je zadatak pre svega kritičara, koji-
nas pisaca, suđeno da
ma je, da tako kažem, izda:u književne listove i časopise, da taj diskontinuitet, koliko je mogućno više, pretvaramo u kontinuitet; odnosno, da konce koje kidaju ratovi i razne druge nedaće nekako spajamo, povezujemo i vezujemo u ČVvOroOVe, tako da se kontinuitet ipak vidi. Zbog toga što se taj kontinuitet kod nas ne vidi meni se čini da mi vrlo često i Vrlo iako zaboravljamo ljude ili ideje na koje možemo da se oslonimo u svom kulturnom i estetičkom stavu. Rusi su mnogo više okrenuti svojoj tradiciji i mnogo više, recimo, povezuju marksi:tičku ideologiju s građansko-demokra skim revolucionarima (Bjelinski, pDobioljuHov, Černiševski, Pisarev), medutim, danas (govorim o ovom momentu jer to se činilo negde oko 1947. godine) izgubili smo kontinuitet između savremene misli i one misli koju su, na primer, izražavali Svetozar Mar}hović i njegovi učenici. Nedavno sam pregledao časopise oko 1870. godine i zapazio niz članaka koji su i danas aktucini po tome kako njihovi pisci 'Bledaju na pitanja za koga pisac piše i kome se obzaća, kako treba da piše i na koji način može da potpomogne društveni razvoj.
Predrag Pa lavestra
Ja bih istakao i jedan drugi kontinuitet, jednu. drugu tradiciju. Mi bismo mogli, recimo, da prihvatimo i produbljemo tradiciju koja je bila negovana tokom poslednjih šezdeset BOdina u svim našim vodećim časopišima. U prvom periodu Srpskog književnog glasnika, do prvog svetskog
rata, ako ga danas prelistamo, može-
mo naći niz tekstova koji bi bili objavljivi i danas, upravo na liniji te
tradicije — jedinstva srpske, hrvatske,” slovenačke, svih naših kultura zajedno.
Ja podsećam, takođe, na iskustvo i na primer Bosanske išle, koja je u isto vreme aktivno zastupala ideju jedinstva jugoslovenske kulture i književnosti. Tu je bilo tako izvanrednih članaka, da čovek danas prosto dođe u iskušenje da neke od njih, pisane pre prvog svetskog rata, preštampa i potpiše. Da mapravi jedan eksperiment kojim bi pokazao u kolikoj meri su te misli i ideje aktuelne još uvek; ideje koje su stare pedeset godina, koje su se nama gubile iz ruku, a koje su Ostale žive u našem kulturnom biću.
·Mislim da bi jedan od prevashodnih zadataka književne štampe danas bio da tu tradiciju razvija i da je upotpu– njuje u današnjem, socijalističkom smislu.
Draško Ređe p
Meni se čini da je normalno da mi danas, povodom 15-godišnjice Književnih novina, insistiramo na kontinuitetu. Međutim, poznato je da časopisi žive onoliko koliko živi oduševljenje za njih. Možda ne bi trebalo uvek in-
iZ.
_ vesne ideje;
sistirati na kontinuitetu. Bilo je i u našem posleratnom periodu časopisa koji su umrli u pravo vreme; možda i prekasno. Čini mi se da i sada ima časopisa koji su veštački održavani i sredina koje su izdavački preforsirane.
Slavko Leovac Mislim da nama nedostaje odušev-
ljenja, entuzijazma. Nama nedostaje, iz-
među ostalog, stvaralačka borba za izideje koje bi bile jasno formulisane, koje bi bile izražene, za koje bismo mogli u potpunosti da se založimo, da damo celog sebe, Medđutlim, moje jc mišljenje zaista, isto kao i druga Ređepa, aa toga nema, da nema u većoj meri, i da su redakcije književnih časopisa postale ili nekakve staračke luke, gde se intemmo obavljaju poslovi, ili su to postala stecišta izvesnih ličnosti koje vežu neki interesi, koji preko tih časopisa unekoliko utiču na određene prilike, kulturne i kulturno-političke, ali u onom najužem smislu: u smislu potpomaganja određene koterije, određene grupe. Zbog toga mi tu zaista ne možemo govoriti o izvazito uticajnim časopisima.
Ja ne bih naveo primer Srpskog knjižeonog glasnika, koji je iste te boljke imao, nego bih pomenuo obnavljane Krležine časopise. Ipak je tu postojao kontinuitet, ne u nazivu nego u ličnostima koje su se borile za izvesne ideje. Prema tome, ja ne bih nikako insistirao na tome da. bi trebalo da postoji neki kontinuitet u nazivu, nego kontinuitet u idejama. Te ideje mogu biti dovoljno široke da se može osivariti nekakav kontinuitet za neko duže vreme. Međutim, ne vidim da postoji neki suštinski kontinuitet, recimo, u ostvarivanju jednog Kola od početka do kraja, ili, ako hoćete, jednog Letopisa Matice srpske. Znači, insistiranje na tim i takvim kontinuitetima zaista ne bi imalo nikakvog smisla.
Zato, ako bismo se vratili na ono što je, čini mi se, bitno, onda bismo se upitali zašto je to tako danas: zašto mi nemamo uticajnih časopisa, zašto
· nemamo takvih urednika...
U vezi s tim, čini mi se, može da se ukaže na jednu vrlo interesaninu stvar, a to je da — sem donekle Po-
- litike”i nekih 'poviemenih , književnih
revija — gotovo svi časopisi i listovi,
i dnevni i nedeljni, pa i Književni lis-
tovi, objavljuju recenzije, prikaze i komeptare ljudi koji prvi put startuju, a koji čim ostvare izvesnu afirmaciju, društveno-politički, kulturno=političku i ne znam kakvu, preko tog glasila prestaju istovremeno da to pišu. Cinjenica je, takođe, da kod nas pisci, od Josipa Vidmara preko Miroslava Kr\eže do Iva Andrića, pa da uzmemo srednju generaciju: od jednog Ranka Marinkovića do, recimo, Oskara Daviča — ne pišu više onako kao nekada, ne reaguju na neke probleme i pojave. š šta se onda dešava sa ovim našim časopisima i listovima? U stvari, oni postaju samo glosilo određene grupe, određenog izdavačkog preduzeća, neke druge institucije ili organizacije. Sve dotle dok kod nas ne bude bilo jednog instinskog interesovanja i ođuševljenja za hitne probleme i za ostvarivanje vrednih ideja, ni listovi ni časopisi neće imati onaj uticaj i onaj smisao koji bismo želeli; prema tome, u krajnjoj liniji, ni tiraže koje bi trebalo da imaju. Smatram da bi u vezi s tim trebalo jasno ukazati na to da bi, logično, tada bilo i izvesne selekcije, opadanja uticaja listova i časopisa koji ne bi mogli da pobude veće interesovanje društva u celini.
Slavko Mihalić
Činjenica je da u ovom trenutku u našoj zemlji izlazi relativno velik broj književnih časopisa i listova (a njima možemo dodati i kulturne rubrike dnevnih listova, koji se na taj način, također, uklapaju u ovu problematiku). Može se reći da svima njima nedostaje
materijala, osobito kritičkog. Da popu- :
ne praznine redakcije za kritičarski posao novače mlade i nedovoljno iskusne ljude, koji su tek izašli iz gimnazijskih klupa i koji tek uzimaju pero u ruke. Oni, ponekad, pišu koješta, ali se to ipak objavljuje, često i s uvjerenjem da nije dobro, tek da se ispune praznine. Naravno da time naša štampa gubi autoritet kod široke publike. Drugi je dio problema što naši književni časopisi i listovi imaju vrlo male tiraže, da se za njih ponekad i ne zna. Distribucija je sasvim zakazala, jer se
orijentirala na naglašeno komercijalne
kanmakter i
- :
poslove (a ima diskriminacija i druge vrste, na žalost). Kao posljedica, naši književni listovi i časopisi ostaju u velikim gradovima, te se u manjim mje-
stima gotovo i ne mogu dobiti.
Iz svega ovoga može se izvesti zaključak, da bi se u slijedećoj fazi trebalo orijentirati na manji broj književnih listova i časopisa, s time što bi ih trebalo povjeriti uređivanju snažnih ličaosti, kritiča”skih i općekulturnih. A njima bi — kao osnovno — trebalo pustiti malo odrešenije ruke (kako bi mogli svoje koncepcije provesti što potpunije), a ne da ih se često lupa po prstima upravo zbog njihove principijelnosti. :
Na žalost, govoreći o zagrebačkim prilikama mora se reći da već sami opganizacioni problemi (pitanje redakcije, štamparije, administracije, distnibucije), pa ono nesretno nagađanje oko dodjele dotacija stvara almosferu koja nije dobra, koja je ponekad i destimu– lativna, te ometa mirno razrastanje određene kulturne politike...
Manje-više na svim kongresima Saveza književnika govorilo se o pokretanju jednog „jugoslavenskog časopisa“ kao nekakvom čarobnom „deux eX machina“. Ja mislim da su, manjeviše, svi naši listovi jugoslavenski i da u budućnosti samo treba na tome još više insistirati. Bila je jedna faza kada jugoslavenska međurepublička suradnja nije bila na potrebnoj visini, kada su se ljudi — što po inerciji, što kao posljedica pojedinačnih neshvaćanja (i sa strane redakcija) — republički ili, čak, lokalistički zatvarali. Može se BoOvoriti i o materijalnim razlozima. Svi mi naprosto nismo imali mogućnosti da se „međurepublički krećemo“, da ·stvaramo lične kontakte, a oni su vrlo značajni... Ali danas već možemo reći da se ta situacija poboljšala.
_____ ______ ___-- _ı—
Jovan Hristić
Sasvim je logično da jeđan književni časopis ima daleko užu publika od jednog modnog lista (problem je u tome što su naši mođni listovi rđavi). Međutim, meni se čini da bi trebalo govoriti o nečemu što bih nazvao hroničnom bolešću naših časopisa i listova, a možda — da prihvatim temu o kojoj je drug Ređep malopre govorio — i hroničnom bolešću našeg knjižarstva. Naime, nema više knjižara koje bi bile neka vrsta i kulturnih centara, i knjižara koji bi prvo voleli knjigu, a tek zatim je prodavali. Častan izuzetak u tom pogledu mislim da čini knjižara „Srpske književne zadruge“, čijeg poslovođu Janka Hrkalovića smatram jedmim od poslednjih predstavnika zlatnog doba našeg knjižarstva. MHronična bolest naših listova je, s druge strane, nešto što bih nazvao večnošću: u njima ima suviše malo dnevnog, trenutnog, Onog što će sutra već možda biti zaboravljeno, ali što čini živo tkivo naše svakodnevnosti. Pregledajući letimično poslednji broj „Književnih novina“, koji nam je redakcija ljubazno stavila na naspolaga-– nje, bojim se da ne mogu da vidim ıı čemu je razlika između njih i nekoz časopisa. Kod nas je sve, čini mi se, pravljeno na jedam isti kalup, na tip velikog mesečnog magazina, almanaha, na tip ogromnih devetnaestovekovnih revija, Jedan nedeljni, ili petnaestodnevni, list trebalo bi da nađe jedđam nedeljni odnosno petnaestodnevni modus egzistencije, da pristane na to da prve ili druge sledeće srede ili petka bude zaboravljen, đa pohvali, pokudi, najavi, možda glasnije nego što to hvali ili kudi istorija književnosti, da deli oduševljenja i zgražamja sa svojim istovremenicima, a ne da se nepresttamo,
Matej BOR
Vitiji dai (I{0Šms00
ANN ab O
||
Nešto bih htio ponoviti: mi u ovom našem razgovoru miješamo nekoliko problema. Prvo je pitanje na najvišem nivou: pitanje tradicije, pitanje estetskih opredjeljenja itd. Međutim, naša praksa neprekidno udara glavom O neke jako „obične“ stvari. Jedna je od njih distribucija. Mi smo došli u situaciju da nam distribucija iz komercijalnih (pa i lokalističkih) razloga naprosto neće prodavati ovaj ili onaj list ili časopis. Dalje, kada bi sve aktivne čitaonice u Jugoslaviji kupovale barem najvažnije književne listove i časopise, situacija bi se preko noći promijenila, a tiraži naših publikacija bi se utrostručili. A. isto tako treba reći i to, da mi ni kao zajednica ne činimo sve za Ppopularizaciju naše vlastite kulture, pa i naših književnih listova i časopisa. Naši listovi i časopisi nisu se još probili čak ni u škole.
Draško Ređep
U Novom Sadu po kioscima se prodaje 500. brojeva Mode u svetu, a 25 primeraka Dela. Na žalost, Delo je g8Otovo jedini časopis koji se može kupiti u Novom Sadu, sem Letopisa Matice srpske i Hida.
KRONIST (Ob Miheličevi grafiki)
Se in piše kromiko sveta, sredi sveta iy vendar izvem mjega, z zamaknjenimi očmi, ki skoznje blapola vesoljna, katastrofa, ki požre ga.
Sedi im, piše, dasi dobro ve,
da ga me bo mnihče več.bral — morda živali, če prežive ljudi m se mauče
brati, kar so ljudje mekoč pisali.
Sedi in piše, m, vsenaokrog
ruši smrt svet — to čudmo umetnijo milijonov domišljij m volj im, rok. ki zdaj, odtrgame od teles letijo
po zraku, kot da mahajo v slovo
opsemu, kar je bilo — tam, spodaj pa se dimi in joče zemlja kot počastno oko,
ki ugaša im, gleda žalostna za mjimi.
NA POMOLU
prete zasidryana blizu obale. Nekdo je prižgal luč na mji
__ im zdaj se izliva, v oljnato črme kanale teme kot kri.
Kot kri je to ino,
ki pijem, ga ma, terasi
upanja im, čakam, kdaj da se luč prižge -—— tudi ma ladji, ki plovemo z mjo počasi v zadmji pristam
skoz zadnji kama teme.
Y
u ime objektivnosti, postavlja suvo i celomudreno. Možda grešim, ali više volim pohvalu ili pokudu koja je čak i preterana, nego suvoparno odmerava-– nje na kantaru neke buduće igtorije književnosti, koja će se verovatno najmanje baviti time šta smo mi rekli o nekom koga ona izabere da uzdigne ili sruši. Svi smo mi nekako suviše pnmetni, i, verujte, to je Ono što mene plaši.
Pogledajte, recimo, Hip književne kritike koja se neguje u našim listovima, Ne želim da joj sponim ni visoke kvalitete, ni kompetenciju — ali mi se čini da bi za novine, za listove, trebalo pisati drukčije. Kao najobičniji čitalac, ja u njoj ne nalazim neke osnovne elemente koji su mi potrebni ne da bih ovu ili onu knjigu stavio na njeno prPvo mesto u istoriji književnosti, već da bih je kupio ili ne kupio. Naime, kritika se obično čita pre nego što se pročita sama njiga, a književna studija posle. Tako je ne samo količina, već i kvalitet informacije u oba slučaja različit. Ono što pišu Bandić, Džadžić, Palavestra i Pervić, to svakako ide u red najboljeg što je kod nas u kritičkoj prozi napisano, ali je to još uvek veoma daleko od svakodnevne Kniike
uloga Rkumjiževme Šdiajpe Oc OU a
koja čitaoca treba da obavesti o nekim daleko jednostavnijim stvarima. A iz njihovih tekstova ja teško mogu da vidim ko su lica u jednome romanu, ko s kime vodi ljubav, da li je roman dosadan dili zanimljiv.
Slavko Mihalć
Naši novinari i suradnici kulturnih
rubrika dnevnih i tjednih listova pišu .
o književnim problemima, O novim izdanjima, otprilike igto kako pišu i za književne listove i časopise. Možda pišu kraće, jer im urednik kaže: napiši to na dvije kartice. Ali oni na te dvije kartice nastoje strpati istu kritičko-analitičku materiju kakva spada u časopise.A upravo bi njihova dužnost bila da pišu jednostavnije, da u prvom redu informiraju javnost, da populariziraju domaću književnost i tako stvaraju povoljniju atınosferu za afinitete prema kulturi. A naša javnost, naiprosto, nije informirana, ona je često os suđena da nasjeda i polemičkim podvalama. Dragan Jeremić
Mi moramo đa govorimo i o tiražima, i govorilo se već o njima, zato šta se, u stvari, imperabivno postavlja pitanje: čemu izdavanje književnih listova i časopisa ako se oni dovoljno ne čitaju? Problem tiraža književnih časopisa i listova postoji kao problem svuda u svetu, i dolazi, bar delimično, zbog toga što postoji poplava zabavne štampe, filmova, televizijskih programa i nastojanje ljudi da se što viša snabdeju najnovijim tehničkim pronalascima. Sve to odvlači ljuđe od čitamja uopšte i, posebno, od čitanja časopisa. Međutim, čini mi se da je kod nas razlog za male tiraže i to Što je mala propaganda za te časopise, što se ostavlja samo izdavaču da vrše Dpropagandu za njih, što nema jedne mnogo šire propagande za te časopise, recimo, od strane srednjoškolskih nastavnika — koji bi preporučivali časopisa svojim učenicima, ne zato da finamsijski pomognu ftom časopisu, mego da prošire kulturu svojih učenika — zatim od strane nastavnika na univerzitetima, raznih kulturnih faktora, od omih
od manjeg uticaja do onih koji imaju,,
više uticaja. Ali pitanje je da li i omi, čitaju časopise. | Cy
Časopis je, pre svega, jedan određeni stav. Naravno, prvenstveno estetički stav, ali taj estetički stav je, U stvari, suma raznih drugih stavova prema svetu, prema savremenosti, prema društvu, prema čoveku, prema kulturnim problemima itd. Mi smo imali primera da su neki naši istaknuti pisci, kao Krleža i Vidmar, izdavali jzvrsne časopise koji su bili samo od njih ili samo skoro od njih ispunjavani 1 koji su i te kako nosili pečat njihove ličnosti. I mi ih danas čitamo 5 velikim zađovoljstvom i u njima nalazima dobar deo one imtegralne isthine o Vremenu o kome su oni pisali. Od jednog časopisa ne može se tražiti da daje imtegralnu istinu o jednom vremenu, Ja ne bih mogao nikako da se složim s4 časopisom koji bi bio koliko-toliko oficijelan i nikad nisam razumevao potrebu da se izdaje jedam opštejugoslovenski časopis, utoliko pre što su, kad što je već primećeno, svi naši časopisi, u manjoj ili većoj meri, opštejugoslovenski, i što oni to, u svakom slučaju, nastoje da budu.
Draško Ređep
Izdavači shvataju novac za izdava»
nje časopisa kao izgubljen novac i mo-.
žda i zato ti naši časopisi ne stižu da
čitaoca. To je jedna stvar. Međutim,.
možda bi trebalo da pogledamo i u časopise: kakvi su to sve urednički slučajevi u našim časopisima. Možda bi se moglo govoriti o nesamostalnosti časopisa, o izvesnom kolonijalnom odmosu. Poznata je anegdota o uređniku kome je bila ponuđena jedna Važikova poema, što ju je preveo jedan naš čovek. Urednik je rekao: „To nas ne Za” nima, to je jedna mala literatura“. I zaboravio je prevodioca, Onda je poema objavljena u Sartrovom časopisu. Tada se urednik brže bolje setio tog istog Važika i tog istog prevodioca i poema je štampana i kod nas. Treb9:i]o bi govoriti o toj nesamostalnosti, Dra” gan Jeremić je na jesenjem plenumu Vojvođamske sekcije govorio o tome da se u časopisima objavljuju odlomci disertacija, odlomci romana itd. Možda bi trebalo za časopise pisati i objavljivati dobrim delom baš stvari koje ne
KNJIŽEVNE NOVINE