Književne novine

Izet S4RA4JLIĆC ti si imala move papuče

i govorila „danas“, sad govoriš „juče“.

Prošla godina nije išla u frizerski salom da bi bila što lepša, kao kod parnasovaca. Kao i pretprošla, i prošla godina uostalom

bila je sva u znaku poljubaca. U znaku tebe. U znaku praporaca.

Kako li će tek divne biti sledeće godine, makar me zvezde i me priznale za klasika. U jednoj od njih možda ću i da poginem. Oplakaćete me — ti i poneka jasika.

Kako li će tek divne biti sledeće godine! Prošla godina ni izbliza nije nam donela sve. Koliko je samo bilo „međutim“ i „ali“,

Ali i onaj sneg, kažem, i owaj sneg

pod kojim, smo zajedno koračali

izgleda da je dovoljan da i za mjom žalim.

Možda zato što je bila sva u znaku tebe,

tako da sam je i najsumorniju mogao mazvati martom... Kao u kakvoj romansi, unapređivala si vrapce i tetrebe a megde su nam se grozili novim ratom...

Možda zato.

oro \WMM MOSI |DD0 VIM

y tar mosi lepo vreme. . Vijori, ječi u mama. Vetar mosi lepo vreme. Lepo je lepo i prolazi. Ostaje tuga.

Ponekad nas ona obuzima polako,

nastanjuje se u mašim, očima i gusto maplašćema mrakom pogled skuči.

IMAM, RJ

iJofojid godina, ma koja godina, ona na putu ili ona kod kuće. | Prošle godine, kažem, mesec je ličio na nerođenmog sina,

"Pada mešto strašno tegobno i bolno, nešto uveliko i maše, nepojmljivo drugima

mas muči,

No ponekad tuga mas dodiruje lako kao trepetljika, kao izmaglica mrežuljasta nad žuborljiobom rekom kraj koje stojimo zagledami besciljno i memo. Tada svaki predmet liči nam ma priču

pa kažemo: nemoguće, kako je sve lepo!

Vetar vijori i ječi. Vetar nosi lepo vreme.

(S makedonskog: Branko RARAKAŠ)

"uredništvu ~

VUKOV TRŠIĆ DANAS

~ PODSTAKNUT ANKETOM „Književnih novina" „Vuk i 1964. godina“

šaljem Vam svoju informaciju o da-

našnjem Vukovom 'Pršiću. !

Za proslavu u Tršiću predviđena je izgradnja više komunalnih objekata: put do Vukove kuće, Vukova spomen-škola, turistički hotel, pošta i nacionalni park. Bilo je reči i o izgradnji Vukovog spomen-doma, s Velikom salom .za kongrese slavista, folklorista i književnika, kao i sa izvesnim brojem odeljenja koja bi

- služila 'kao' prihvatni centar za đačke ekskurzije, dok bi nekoliko većih prostorija ili sama sala poslužila kao muzej Vukovog stvaralaštva. Za salu se predviđalo da ima velike slike . jugoslovenskih književnika i biste Vukovih saradnika. Međutim, za OSstvarenje takvih planova potrebno je naći dosta novaca, a vremena je preostalJo relativno malo.

Turisti „stiču „neprijatne o ršiću, · pretpostavlajući to rezuitat nedovoljnog udruživa– vanja ~ volje, razumevanja i ruku čovekovih. Do Vukove rodne kuće, na primer, još uvek se ide strmim i uzanim putem kojim su se još Vuk

i njegov otac služili pre sto i više godina. O trađicionalnim Vukovim sa-

utiske

da je ~

borima ha tom putiću še jedva Tmimoilazi 17 — 18 hiljađa učesnika. A dužina tog puta iznosi oko tri Kkilometra i od njegove hitne izgradnje zavisi i lokacija turističkih i ostalih objekata u 'Tršiću. Ali za izgradnju tog puta Loznička opština i Srez valjevski mogu obezbediti svega oko 13.000.000 dinara.

U tom slučaju takav put bi bio zaobilazniji za dva i po kilometra, i đačke ekskurzije bi opet imale duži put od Loznice do Vukove kuće. Ove godine otpočinje etapna modernizaci-

"ja puta Loznica — Valjevo u dužini

od 20 kilometara i to je jeđinstvena prilika da se jedan krak te magistrale skrene (počev od četvrtog kilometra kod mosta ma rečici Žeraviji pa do devetog „kilometra kod „mesta Gnjile) đa bi prošao kroz centar 'Tršića, tj. za oko pola kilometra odđ Vukove kuće, gde bi se ziđao turistički motel koji bi istovremeno bio i autobuska stanica, Tako zamišljen, put bi se pri izlasku iz Tršića automatski uklopio s početnim delom puta Tršić — Stolice — Krupanj na dužini od dva kilometra, i to na sasvim novoj, dobroj i ravnoj podlozi.

Buda Milenković, učitelji Vukov "Tršić — ULoznica

„BOMOGENA“ UMETNOST

Nastavak sa 1. strane

trebalo stavljati iza vrata (nećemo ovde spominjati šta je sve, na Toj izložbi, dobilo izvrsno mesto).

_ Ne bi trebalo prećutati ni činjenicu da su shvatanjima jedne grupe umetnika i profesionalnih kritičara podlegli i oni koji na širem planu sprovode kulturnu politiku kod nas. Tako je došlo i do pojave koju bi još ponajoštrije trebalo žigosati, do toga da se javni radovi u oblasti likovnih umetnosti (oni koji reprezentuju manifestno i, da tako kažemo, „zvanično“ naše rezultate na ovom polju, a ujedno i oni koji su materijalno daleko najunosniji) poveravaju jednostavnom odlukom, ili pozivom na interni konkurs, dakle bez opšteg, javnog konkursa, koji bi. svakom (i mlađem, manje afirmisanom, a

? zatim, što: je još važnije, i figurativnom

4

! •

i apstraktnom, i tome slično), umetniku dao podjednake šanse.

Kritika je, sa vrlo malo izuzetaka, blagosiljala sve ovo. I}i — ćutala. Tu treba priznati da su i Knjižepne mobvime poodavno zapostavile 'uopšte likovnu, i muzičku, kritiku.

Otuda kod nas i pojava epigona epigona. Jer teško je poverovati, recimo, u to da je na ovom mašem tlu i među ovim našim ljudima toliko njih iz dubine sebe, iz organskog traženja svog

umetničkog izraza, počelo da slika ništa drugo nego baš — enformel. A lak- ~

še je poverovati da se poneko enformela prihvatio jer je viđeo da je to moda, unosna u svakom pogledu. Nije reč, daleko, samo o enformelu.

Sve nas ovo dovodi do zaključka da je greška nastala u sprovođenju naše kulturne politike i zato što je jedan deo kritike izostao, bio nemušt, ili ućutkan, a drugi pristrasan. Drugim rečima zato što su one snage koje smo uobičajali da zovemo SsVesnim društvenim snagama ova pitanja ispustile iz vida, ovaj domen idejne borbe zapostavile,

bili prinuđeni da reagujemo ma

samim svojim postojanjem predstavlja određeni faktor u našem, kulturnom i javnom životu. Ta pojava koja, po mašem, uverYemju, mije u skladu, niti sa profesionalnom novinarskom etikom miti sa mačelima socijalističke štampe, dovodi mas W sumnju da meki uredmici smatraju da u mjihovim, listovima Književne movbimne mipošto me treba pominjati, odnosno da veruju da bi m moglo biti zamereno ako ih me prećutkuju.

Ova diskriminacija prema Kwmjiževpnim movimnamoa drastično se potordila povodom petnaestogodišnjeg jubileja ovoga lista. Tako su ma vreme Lile obavešteme da 17. februara Književme mobime beleže petnaest godina izlaženja, mijedna beogradska Yredakcija (ni Politika. mi Borba. ni Nim, ni Mladost, mi Beogradska medelja) mijedn!m slovom nije obavestila čitaoce o godišnjici majstarijeg književnog lista koji danas izlazi u mašoj zemlji.

Ta čimjenica karakteristična je za naše, beogradske, kulturne mwrilike u kojima bi već, kao što je rekao predsednik Tito u medavmnom Yazgovoru sa novinarima, svi zajednički „svuda i DO svim linijama...“ trebalo da „...ispravSuočemi s

ljamo slabosti i greške“.

tom, praksom, koja wije i me može da

Božidar BOŽOPIĆ

ONA4KO. UZGRED

SHVATILI LJUDI STVAR ] edno (ugledno) beogradsko izdaje“ vačko preduzeće, ako sam do-

bro obavešten, „ođložile“ davanje.“pripremljene~ edicije: iz~oblasti savremene. (moderne) likovne umežtnosti. Učinilo im se, eto, da je tako sigurnije. Mi smo muasjslori vulgarizovanja svake ideje, svake politike u ovoj oblasti. Posle ovoga ostaje da vidimo da li će neko zabraniti prikazivanje Vukotićevog Surogata. Jeste on, kao i sve Vukotićeve stvari, duboko i pošteno angažovano delo, jeste i „Oskara“ do bio, ali je, brate, „moderan“ u likovnom izrazu!

A ŠTO SE NE POTURČI?

s u novinama o koncertu Mi-

roslava Čangalovića i Dušana Trbojievića u jednom našem običnom (iako u jednom pogledu neobičnom) selu. I sećam se poslednje operske predstave kojoj sam prisustvovao, a na kojoj je on pevao. Sala Narodnog pozorišta bila je poluprazna, Svaki pevač ili pevačica iz Tunguzije, imena ispisanog na programu Cr-. venim slovima (gostovanje!) napuni dvoramu. Sećam se, uostalom, a prošlo je nekoliko godina, gostovanja izvrsnog Đusi Bjerlinga; lepo i skupo odevena dama iza mene u ređu za karte nekome je objašnjavala da je on „prvak sveta u pevanju“. Ne valja Miri Čangaloviću što je za-

JP smo, u mekoliko mavrata, Ž

meshvatljivi diskriminatorski od- ? nos mekih kulturnih rubrika u beogradskoj štampi prema mašem, listu, koji

I ĆUTANJE JE POLITIKA

buđe mišta drugo mego recidiv jedme'

meodgovornosti i medovoljne društveme svesti, protib čega se, prihvatajući ove Titove veči, maše društvo i maša Kkulturma javnost moraju anmgažovati SOCLjalističkom, marksističkom borbemošću, — mi me možemo da se me upitamo:

U ime čega, s kakvim pobudama, Ovi listo»i primenjuju i dalje (pa čak i u ovakvoj prilici!) socijalističkoj štampi tuđa sredstva bojkota, prećutkivamja i diskriminacije?

Proteklih petnaest godina Rwmjiževonih novina, Yazumljivo, me pružaju samo materijal za svečarske komplimente, čestitke i mazdravljamja. Nema mikakve summje da se mnogo šta od onog što je objavljeno u mjima može i treba kritikovati, čak i oštro,

ali kritikovati otporemo, drugarski, prin-

cipijelno i maksistički. Takvu, opravdamo, konstruktiomu kritiku, prožetu

dobronamernim, duhom, Književne novbime su oduvek bile spremne da prihvate, i prihvatile bi je, i danas, kao što će je prihvatiti i ubuduće. Tim bre

ista Jugosloven, i komunista, pa ne ode da bude stalni član neke, bilo koje, ieae 8ma Omomn fn menopo bi baš i ime da promeni). Tađ bi verovatno nailazio na punu salu u Beogradu.

Tu bi bili i svi „ljubitelji“ i „istinski znanci“ operske umetnosti, pa i „javni i kulturni radnici*, od kojih, za gostovanja, a osobito kad dođu „prvaci sveta u pevanju“, ne možeš kupiti

· kartu.

MNOGO PARA — DOBAR TURIZAM?

rovodeći nekoliko dana u Herceg

Novom (u koji zalazim često i

mogu da zapažam promene), bio sam pozvan na ručak u hotel „Boku“, „Park“hotel! Đoka"*=za one~koji ne poznaju”ovo”mesto, jeste, to jest treba da bude, i danas kao i nekad, najbolji hotel u mestu i jedan od boljih na Južnom primorju. Takve su mu i cene, koje bi irebalo da odgovaraju pretenzijama.

Ušli smo u veliki restoran. sa izvanrednim pogledom na ulaz u Boku. Ništa nam nije smetalo da uživamo u pogledu. Nijedan gost nam nije ometao vidik. U ledenoj sali (zašto li je onda hotel otvoren i zimi?) sedele su, u jednom uglu, dve starije žeme. I niko više.

Da se ugrejemo, zatražili smo piće iz ovog kraja — lozovaču. Dobili smo žućkastu tečnost sumnjiva ukusa, ko zna Čiji zapečaćeni fabrikat, umesto prozračno bele, kao vođa, rakije karakteristične arome. Tražili smo pivo. Ima samo nemačkog (!). U građu, inače, ima sarajevskog i nikšićkog, oba su odlična — i kudikamo jevtinija. Naručili smo vino i sođu. Nema sode. Jedina sodara je zatvorena, vlasnik nema računa, zbog visokog poreza, da radi (ima pravo). Sođe, inače, ima kod „paušalca“ koji drži inzvanredni bife „Obala“, i koji, uzgred, jedini ima i leti i zimi odlične ribe, i jevtin je, pa se i na njega digla ala i vrama. Ali, da se vratim „Boki“. Jelo je bilo — indđiferentno (ima li šta gore?) i hladno.

Znam da nemamo, dovoljno dobrih i

što su one oduvek mastojale da takva kritika postane svojstoema našem kul. tum: ı književunon Tad.

Ali, umesto takvom kritikom, R n jižeone novine su dočekane ćutanjem i bojkotom. Samo u Beogradu. Ljubljansko Delo, zagrebački T ele. gram, novosadski Dnetvmik, sarajevski odjek, Radio Sarajevo i drugi širom zemlje svojim mapisima i komentarima o godišnjici Rnjižew nih movbima pokazali su da diskriminatorski stav beogradske štampe i televizije mije izraz jugoslovenskog javnom mmjenja, mweć posledica mezdravih odmosa koje. po zalomomerrnosti društvenog kretamja. a naročito posle veči druma Tita o ulozi i mestu socijalističke štampe i o današnjoj mašoj kutlurnoj situaciji, treba što pre i što energičnije otkloniti iz maše prakse.

Naravno, me samo zbog Književnih motvima. |

Da je tako, reklo bi se i po komentaru Radio Sarajeva, koji počinje rečima: „Dogodilo se ono što se u kulturnom svijetu migdje me bi dogodilo: jugoslovemska televizija je punih deset minuta svog programa ustupila proslnvi desetogodišnjice jedmog zabavnog džez orkestra. dok petnaestogodišnjici izlaženja jednog književomog lista mije posvetila mi pola minuta. List o kome je riječ jesu Književne movinme i njihov osnivač, pokojni Jovam Popowić, vjerovatno bi se gorko osmjehmuo ovakvoj i ovolikoj ravnodušmosti, ukoliko nije u pitanju i nešto daleko gore“,

Un:

stručnih hotelijera i restoratera. Samo imam utisak da nije stvar jedino u njima. U Herceg Novom se sada troše sredstva (ne velika kao deo ukupnih, ali za ovo mesto znatna, a i za naše mogućnosti) na razvitak turizma. Zar zaista niko ne može da podvikne. u ovako malom mestu. u kome nije teško kontrolisati nekoliko hotela i restorana? Ko pokriva gubitke — kojih mora biti ove zime, u leđdenom i ovako snabdevenom a praznom velikom hotelu i od kojih. i čijih, sredstava?

Uostalom, video sam u pitomoj župi prema Sutorini, na putu ka Dubrovniku, gvozdene pritke (ostatke nekadašnje uske pruge Bar——\Virpazar. kako mi rekoše) pripremljene za plantažni vinQ: grad. Ne znam. koliko je takav vinograd neophodan Herceg Novom, i koliko u- nosan, ali znam da ovom mestu divne klime na obali jedino povrće donose seljaci sa zavejanih planina iz zaleđa! 'Preba samo otići na pijacu, na kojoj osim raštanja, šargarepe i nešto praziluka ničeg nema. Zar nije bilo umesnije ono polje u toj divnoj klimi iskoristiti za gajenje povrća?

Širi se motel, grade odmarališta, troše novci, potpisuju ugovori sa stranim agencijama. Hoće li te nove zgrade zvrjati prazne i ledene, kao „Boka“, tri četvrtine godine, hoće li se i tu jesti, mal' te ne, gloginje, hoće li biti samo nemačkog piva i muetil-rakije? Ili će, možda, odbornici ovog mesta, kome je to industrija, i to privreda (a ne nekoliko trgovačkih pređuzeća za presipanje iz šupljeg u prazno), ipak podviknuti onima koji turizam i hotelijerstvo vode? 1

KRIMINALNA POLITIKA

arla de Gola, predsednika framću- . ske (Pete) Republike, ponovo su hteli da ubiju. Ovog puta — kao divokozu. Specijalnim snajperskim karabinom koji se koristi u lovu na ovu divljač. Atentatorima se ne može poreći raznovrsnost metoda i, takođe, bujna mašta, A ni de Golu da, svemu sudeći, drži rekord. Neko je izbrojao da je to osmi atentat od 1960. godine na predsednika Framcuske. Zametno je preturati po dokumentaciji koliko ih je bilo od njegovog dolaška na ovaj položaj pa do 1960. A sećanje ljude vara. Ipak se nađam da me ne vara ako ustvrdim da će on biti jedini evropski šef države od drugog svetskog rata na ovamo na koga je uopšte (akamoli toliko puta) — htedoh da napišem potegnuta puška, pa se ponovo 56“ tih obilja plastičnih bombi i drugih sredstava — na koga je, dakle, uopšte izvršen atentat. · Nekada se francuski politički život odlikovao rekordnim brojem političkih stranaka. Sada — rekordnim brojem pokušaja polit:*kih ubistava, Politika je u Francuskoj postala pogodna kao materija za kriminalni roman. Kako, zašto, čijom sve krivicom, dugo bi tre” balo raspetljavati, a to i nije naš po” sao. i

KNJIŽEVNE NOVINE